6. ZANOS

     1.
     Da je Finegan nije pozvao, nikada se ne bi otputila u London. Ali jeste, i ona je otišla, više zbog toga što je Gluk navaljivao nego što je bila oduševljena putovanjem.
     Međutim, čim je izišla iz kuće i krenula na put, osetila je kako se pritisak kojem je bila izložena proteklih nedelja malo po malo smanjuje. Nije li sama jednom rekla Apolini da utehu treba tražiti u samoj činjenici što su živi? To je bilo tačno. To su morali da iskoriste na najbolji mogući način, a ne da uzdišu zbog onoga što su im okolnosti uskratile.
     Finegana nije zatekla u uobičajenom dobrom raspoloženju. U poslednje vreme nije napredovao u svom poslu onako kako je želeo, pa mu je bio potreban neko kome će se izjadati. Spremno se prihvatila tog zadatka, više nego zadovoljna što može da sasluša listu njegovih jada koji su joj odvukli misli od vlastitih. Kada je prestao da se žali i škrguće zubima, podsetio ju je na to kako je jednom rekla da se nikada neće udati za bankara. Kako su stvari stajale, on se time uskoro neće više baviti, pa se pitao ne bi li ponovo razmotrila tu mogućnost? Sudeći po načinu na koji je to rekao, bilo joj je jasno da ne očekuje potvrdan odgovor, tako da ga nije ni dobio, ali kazala mu je kako se nada da će zauvek ostati prijatelji.
     "Čudna si ti žena", rekao joj je na rastanku i to se nije odnosilo ni na šta posebno.
     Primedbu je shvatila kao laskanje.

     2.
     Bilo je već kasno popodne kada se vratila u Harborn. Spremala se još jedna noć puna mraza koji će biserima ukrasiti pločnike i krovove.
     Kada se popela na sprat, videla je da mesečara niko nije smestio u stolicu pored prozora, već da je ostao da sedi u krevetu oslonjen o gomilu jastuka, zacakljenog pogleda kao i obično. Izgledao je bolesno; znak koji je Urilovo otkrovenje ostavilo na njegovom lic bio je plavičast i odudarao od njegove blede kože. Tog jutra je veoma rano izišla tako da ga nije obrijala i sada ju je potreslo kada je videla kako je usled ovog malog nemara izgledao zapušteno. Nežno mu pričajući o tome gde je bila, povela ga je iz kreveta prema stolici pored prozora; tamo je bilo nešto svetlije. Zatim je iz kupatila donela električni brijač i utklonila mu tek niklu bradu.
     U početku joj je briga oko njega teško padala i uvek je posle toga bila uznemirena. Ali vremenom je očvrsla i pronalazila je razne načine da ga drži u dobroj formi iskazujući na taj način svoju ljubav prema njemu.
     Međutim, dok je sumrak napolju proždirao svetlost, osetila je kako se onaj negdašnji strah ponovo rađa u njoj. Možda je za to bio kriv ovaj dan koji je provela van kuće, daleko od Kala, tako da je ponovo osetila slabost dok je to radila. Možda je po sredi bilo i to osećanje da se događaji bliže kraju; da neće još mnogo dana morati da ga brije i kupa. Da će se sve uskoro završiti.
     Noć se brzo spustila na kuću; u sobi je postalo suviše mračno za bilo kakav rad. Otišla je do vrata i upalila svetlo.
     Naspram spoljašne tame u prozorskom staklu se pojavio njegov odraz. Ostavila ga je da malo zuri dok ne donese češalj.

     Nešto se pojavilo pred njim u bespuću, mada nije mogao da vidi šta. Vetar je bio suviše jak, a on je, kao i uvek, bio prah koji je ovaj gonio pred sobom.
     Ali ta senka, ili šta god da je bilo, nije se izgubila, tako da bi mu se ponekad - kada bi vetar malo oslabio - učinilo da ga proučava. Uzvratio joj je pogled, a njen ga je pogled zadržao, tako da ga vetar nije mogao oduvati dalje, već je prah od koga je bio sazdan na trenutak ostao prikovan za jedno mesto.
     Kada je i sam počeo pomnije da proučava tu senku, lice pred njim postalo je jasnije. Odnekud mu je bilo poznato, viđao ga je na nekom mestu koje je posedovao i izgubio. Njegove oči i boja koja se protezala od ruba kose do obraza pripadale su nekome koga je nekada poznavao. Nerviralo ga je što ne može da se seti gde je to već video ovog čoveka.
     Na kraju se setio, ali nije ga na to podsetilo samo lice, već tama naspram koje se pojavilo.
     Poslednji put kada je video ovog stranca, a možda i jedini put, taj je čovek stajao naspram iste takve tame. Možda je to bio oblak, osvetljen munjom. Imao je ime, ta oblak, ali on nije mogao da ga se seti. I mesto je imalo ime, ali tek njega nije mogao da se priseti.
     Sećao se, međutim, trenutka njihovog susreta; kao i delića sa putovanja koje ga je dovelo do njega. Nalazilo se u rikši i prošao je kroz oblast u kojoj je vreme bilo nekako iščašeno. Gde je danas udisalo i jučerašnji i sutrašnji vazduh.
     Poželeo je iz puke radoznalosti da sazna ime tog čoveka, pre no što ga vetar ponovo zahvati i ponese dalje. Ali on je bio prah, pa nije mogao da ga upita za ime. Umesto toga, gurnuo je svoje čestice prema tami na kojoj je lebdelo to tajanstveno lice i ispružio ruku da dodirne njegovu kožu.
     Ali njegovi prsti nisu dotakli ništa živo, već samo hladno staklo. Skliznuli su sa prozora ostavivši za sobom zamagljene otiske koji su se smanjivali.
     Ako se pred njim nalazilo staklo, neodređeno je razmišljao, onda je, nema sumnje, gledao u svoj lik. Čovek koga je sreo, a stajao je naspram tog bezimenog oblaka: to je bio on. Kada se vratila u sobu, Suzana se suočila sa pravom zagonetkom. Bila je ubeđena da je Kala ostavila da sedi sa šakama u krilu, a sada mu je desna ruka visila. Da li je on to pokušavao da se pokrene? Ako je to bilo posredi, onda je to bila prva samostalna kretnja koju je učinio od kada je zapao u trans.
     Počela je da mu govori, u početku nežno, pitajući ga da li je čuje, da li je vidi da li zna njeno ime. Ali kao i do tada, na svoja pitanja nije dobila odgovor. Ili mu je ruka jednostavno skliznula iz krila, ili se ona prevarila kada je mislila da ga je ostavila sa šakama u krilu.
     Uzdahnuvši, počela je da ga češlja.

     On je i dalje bio prah u bespuću, ali sada je bio prah sa sećanjem.
     To je bilo dovoljno da oteža. Vetar je nasrtao na njega u želji da ga ponese, ali ovaj put je odbio da se pokrene. Besneo je oko njega. Nije obraćao pažnju na to, ostavši da stoji usred nedođije i pokušavajući da poveže deliće misli u jednu celinu.
     Da li se već jednom susreo sam sa sobom, u kući blizu oblaka; da li je tamo stigao u rikši dok se svet zamatao oko njega.
     Šta je trebalo da znači to što se sreo sa samim sobom kao starcem?
     Šta je to značilo? na to pitanje mogao je da odgovori čak i prah. To je značilo da će u budućnosti zakoračiti u taj svet i ostati da živi u njemu.
     A šta je iz toga proishodilo? Šta je proishodilo?
     Da to mesto nije bilo izgubljeno.
     Oh, tako je! Oh, blagi bože, tako je! Tačno to. On će se naći tamo. Možda ne sutra ili prekosutra; ali jednog dana, jednog budućeg dana: on će se naći tamo.
     Nije bila izgubljena. Fuga. Nije bila izgubljena.
     Samo to saznanje, ta sigurnost, bili su dovoljni da se probudi.
     "Suzana", izusti on.

     3.
     "Gde je?" To je bilo jedinio pitanje koje postavio kada su se pozdravili. "Gde je skrivena?"
     Otišla je do stola i spustila mu Miminu knjigu u šake.
     "Ovde", odgovori ona.
     Prešao je dlanom preko poveza, ali je nije otvorio.
     "Kako smo to izveli?" upita on. Postavio je to pitanje s ozbiljnošću kakvog deteta.
     "U Vrtlogu", odvrati ona. "Ti i ja. I Razboj."
     "Cela?" nastavi on da postavlja pitanja. "Unutra je cela?"
     "Ne znam", odgovori ona iskreno. "Videćemo."
     "Odmah."
     "Ne, Kale. još si veoma slab."
     "Biću jak..." primeti on jednostavno, "... kada otvorimo knjigu."
     Na ovo nije imala šta da primeti; ispružila je šake i položila ih na Mimin poklon. Kada su se njeni prsti isprepreli s njegovim, svetiljka iznad njihovih glava je zatreperila i ugasila se. Uronivši u tamu držali su knjigu između sebe, isto onako kao što su je nekada držali ona i Hobart. Tada je mržnja bila ta koja je podstakla sile što su prebivale na tim stranicama; sada je to bila radost.
     Osetili su kako knjiga počinje da podrhtava pod njihovim prstima, kako postaje sve toplija; zatim im se istrgla iz ruku i poletela prema prozoru. Ledeno staklo se zatreslo i ona je nestala, survavši se u tamu.
     Kal ustade i odšepesa prema prozoru; ali pre no što je stigao, listovi su se raspršili, poput ptica u noći koja je napolju vladala, poput golubova, i poput misli koje je Razboj upisao između redova rasipajući svetlost i život. Zatim su se obrušili naniže i nestali.

     Kal se okrenu od prozora.
     "Vrt", izgovori on.
     Imao je osećaj da su mu noge od pamuka; tek uz Suzaninu pomoć uspeo je da stigne do vrata. Zajedno su zatim krenuli niz stepenice.
     Gluk je čuo lomljavu stakla i već je stigao do pola stepeništa, sa šoljom čaja u ruci. Svojevremeno je video mnoga čuda, ali kada je ugledao Kala koji mu je govorio da pođe napolje, napolje, ostao je da stoji otvorenih usta. Kada je došao k sebi i hteo nešto da ih upita, Kal i Suzana već su bili sprat niže, krenuo je za njima; do predvorja, pa kroz kuhinju do stražnjih vrata. Suzana ih je upravo otključavala - i gornju i donju bravu.
     Iako su kroz prozor gledali u zimu, na pragu ih je dočekalo proleće.
     A u bašti, šireći se na očigled njih, nalazio se izvor tog godišnjeg doba: dom njihove večne radosti; mesto za koje su se borili i za koje umalo nisu umrli spasavajući ga:
     Fuga.
     Izlazila je sa rasutih stranica knjige u svoj svojoj jedinstvenoj veličanstvenosti, potirući led i tamu kao što je ranije potirala i mnoge druge stvari. Mesece koje je provela između redova priča u knjizi nije uludo utrošila. Pojavila se s novim tajnama i čudima.
     Vremenom će Suzana ovde ponovo otkriti Staru nauku i njom isceliti drevne pukotine. Tu će, neke nezamislive godine, Kal doći da živi u kući na ivici Vrtloga, u koju će jednoga dana stići mladić čiju je istoriju znao. Tu je sve bilo ispisano unapred, sve što su zajedno usnuli, i sve je čekalo da se rodi.
     A u tom trenutku, u usnulim gradovima širom Ostrva, izgnanici su počeli da se bude i dižu glave sa svojih jastuka, širom da otvaraju vrata i prozore, uprkos hladnoći, kako bi dočekali vesti koje im je noć donosila: da ono što se može zamisliti nikada ne mora biti izgubljeno. Da čak i ovde, u Kraljevstvu, zanosi mogu da se odomaće.
     Posle ove noći postojaće samo jedan svet, u kome će se živeti i snevati; a zemlja iz bajke uvek će biti na korak odavde, udaljena tek za misao.

     Kal, Suzana i Gluk zajedno iziđoše iz kuće i stupiše u tu magičnu noć.
     Pred njima su se odmotavali svekoliki prizori: prijatelji i mesta, za koje su se uplašili da su zauvek nestali, prilazili su da se pozdrave s njima, željni da s njima podele ovaj zanos.
     Sada su imali vremena za svoja čuda. Za duhove i preobražaje; za strasti i dvosmislenosti; za podnevne vizije i ponoćnu slavu. Imali su vremena na pretek.
     Jer, ništa nikada ne počinje.
     Tako ni ova priča, pošto nije imala početak, neće imati ni kraj.