6. KAPRINA KUĆA

     1.
     Kaprina kuća je Suzanu, na izvestan način, iznenadila isto koliko i sve ostalo što je videla u Fugi. Bila je to niska zgrada, dosta zapuštena, sa čijih zidova je na mnogim mestima otpao malter otkrivši velike crvene cigle ručne izrade. Videlo se da su mnoge kiše prale crepove na tremu; a i vrata su se jedva držala na šarkama. Svuda oko nje raslo je mirtino drveće, na čijim je granama visilo mnoštvo zvončića koje su čuli kako odgovaraju na i najmanji dašak vetra. Međutim, njihov zvuk prigušivali su povišeni glasovi iznutra. Kao da je posredi bila pobuna, a ne civilizovan razgovor.
     Na pragu se nalazio stražar koji je čučao i podizao zigurat od kamenja ispred sebe. Kada su se približili, on ustade. Imao je dobrih sedam stopa.
     "Kakav vas posao dovodi ovamo?" upita Džerihoa.
     "Moramo razgovarati sa većem..."
     Suzana je jasno i glasno iznutra mogla da čuje glas neke žene.
     "Neću da legnem i zaspim!" govorila je ova. Opasku je propratio žamor odobravanja njenih sledbenika.
     "Veoma je važno da porazgovaramo sa većem", reče Džeriho.
     "Nemoguće", izgovori stražar.
     "Ovo je Suzana Periš", poče Džeriho. "Ona..."
     "Znamo ko je ona", prekinu ga stražar.
     "Ako znate ko sam, onda sigurno znate i da sam ja ta koja je probudila Tkanje", reče Suzana. "Veće bi trebalo da me sasluša."
     "Da", složi se stražar. "To mi je jasno."
     On se osvrnu prema vratima. Buka je postajala još glasnija.
     "Tamo unutra je prava ludnica", upozori ih on. "Bićete srećni ako vas iko bude uopšte čuo."
     "Umem i ja da se derem", reče Suzana.
     Stražar klimnu. "U to ne sumnjam", primeti on. "Samo napred." Sklonio se u stranu, pokazavši niz kratak hodnik prema napola zatvorenim vratima.
     Suzana duboko udahnu, osvrnu se da vidi da li je Džeriho i dalje sledi, a onda krenu niz prolaz i gurnu vrata.
     Prostorija je bila velika, i prepuna ljudi: neki su sedeli, neki stajali, a poneki su se čak popeli na stolice da bi bolje videli glavne učesnike rasprave. Njih petoro bili su najglasniji. Jedna je bila žena neukrotive kose i još neukrotivijeg pogleda - za koju joj je Džeriho rekao da se zove Jolanda Dor. Grupica njenih istomišljenika zbila se oko nje i huškala je na ostale. Stajala je naspram dvojice muškaraca, jednog sa dugačkim nosem čije je lice bilo crveno kao paprika od vikanja, i njegovog starijeg prijatelja koji je obuzdavao onog prvog držeći ga za ruku. Oni su očigledno predstavljali opoziciju. Između njih nalazila se jedna crnkinja koja se obraćala obema stranama i jedan besprekorno odeven orijentalac koji je, izgleda, predsedavao. Ako je to bilo tačno, onda ovaj put očigledno nije uspevao da ispuni svoju dužnost. Radilo se o trenucima kada će pesnice zameniti mišljenja.
     Svega nekolicina njih primetila je samozvance, dok su vodeći učesnici, uopšte ne slušajući jedni druge, nastavljali da besne.
     "Kako se zove onaj čovek u sredini?" upita Suzana Džerihoa.
     "To je Tang", odgovori Džeriho.
     "Hvala."
     Ne rekavši ni reč Suzana krenu ka učesnicima u raspravi.
     "Gospodine Tang", obrati mu se ona.
     Čovek pogleda u njenom pravcu, a zlovoljan izraz na njegovom licu smeni panika.
     "Ko ste vi?" hteo je da zna.
     "Suzana Periš."
     Njeno ime bilo je dovoljno da istog časa prekine svaku raspravu. Sada su se prema Suzani okrenula i ona lica koja do tada nisu gledala u njenom pravcu.
     "Kukavica!" izusti starac. "U Kaprinoj kući!"
     "Zaveži", obrecnu se Tang.
     "Ti si ta", reče crnkinja. "Ti!"
     "Da?"
     "Znaš li šta si učinila?"
     Ova opaska izazva novu provalu povika, ali sada u njoj nisu učestvovali samo oni iz središta prostorije. Svi su vikali.
     Tang, koga niko nije slušao dok je od prisutnih tražio da uspostave red i mir, primaknu stolicu, pope se na nju i povika:
     "Tišina!"
     Manevar je uspeo; buka je zamrla. Tang je bio dirljivo zadovoljan sobom.
     "Ha", izusti on, napućivši samozadovoljno usne. "Mislim da je ovako ipak malo bolje. A sada..." okrenu se zatim ka starcu. "Imao si neku primedbu, Mesimerise?"
     "I te kakvu", glasio je odgovor. On upre svoj ukočeni prst prema Suzani: "Ona je uljez. Zahtevam da bude uklonjena iz ove odaje."
     Tang se spremao da odgovori, ali Jolanda ga je preduhitrila.
     "Ovo nije trenutak za teranje maka na konac", primeti ona. "Dopadalo se to nama ili ne, budni smo."
     Zatim pogleda u Suzanu.
     "A za to je ona odgovorna."
     "Ne želim da ostanem u istoj sobi sa jednom Kukavicom", izjavi Mesimeris, svakom svojom reči iskazujući prezir prema Suzani. "Posle svega što su nam učinili." Zatim pogleda u svog zajapurenog sadruga. "Ideš li, Dolfi?"
     "Još pitaš", odvrati ovaj.
     "Stanite", reče Suzana. "Ne želim da kršim nikakva pravila..."
     "To si već učinila", primeti Jolanda, "ali zidovi još stoje."
     "Pitanje je koliko dugo?" priključi se crnkinja.
     "Kaprina kuća je sveto mesto", promrmlja Mesimeris. To očigledno nije bila laž: njega je odista vređalo Suzanino prisustvo.
     "To mi je jasno", reče Suzana. "I ja to poštujem. Ali osećam se odgovornom..."
     "Što i jesi", prekinu je Dolfi, ponovo padajući u vatru. "Ali to nam je sada mala uteha, zar ne? Budni smo, prokleta bila. I izgubljeni."
     "Znam", reče Suzana. "Sve što ste rekli je tačno."
     Ovo ga je nateralo da se malo ohladi: očekivao je da će se ona upustiti u raspravu sa njim.
     "Priznaješ?" upita on.
     "Svakako da priznajem. Svi mi imamo svoje trenutke slabosti."
     "Bar možemo da se branimo, sada kada smo budni", usprotivi se Jolanda. "Umesto da samo ležimo."
     "Imali smo Čuvare", reče Dolfi. "Šta se s njim dogodilo?"
     "Mrtvi su", odvrati Suzana.
     "Svi?"
     "Otkud to ona može znati?" primeti Mesimeris. "Ne slušajte je."
     "Moja baka je bila Mimi Lašenski", reče Suzana.
     Prvi put od kada se upustila u prepirku, Mesimeris joj se zagledao pravo u oči. Tuga mu nije bila strana, pomisli ona; često je bio u prilici da je iskusi.
     "Pa?" reče on.
     "Ubijena je", nastavi Suzana, uzvrativši mu pogled, "ubila ju je jedna od vaših."
     "Nemoguće!" reče Mesimeris, sasvim ubeđen u svoju tvrdnju.
     "Ko?" upita Jolanda.
     "Imakolata."
     "Ta nije naša!" pobuni se Mesimeris. "Nije jedna od nas."
     "Sasvim sigurno nije ni Kukavica!" uzvrati Suzana koju je počelo da izdaje strpljenje. Ona koraknu ka Mesimerisu, a ovaj samo čvršće stegnu Dolfija za ruku, kao da je imao na umu prijatelja da iskoristi kao štit u slučaju da dođe do gušanja.
     "Svi smo u opasnosti", reče ona, "i ako vam to nije jasno, onda će sva vaša sveta mesta - a ne samo Kaprina kuća, sva do jednog - biti zbrisana. U redu, imate razloga da mi ne verujete. Ali bar me saslušajte."
     U sobi nastade mukla tišna.
     "Ispričaj nam šta znaš", reče Tang.
     "Ne baš mnogo", priznade Suzana. "Ali znam da imate neprijatelje i ovde u Fugi, a i napolju i to sam bog zna koliko."
     "Borićemo se", reče Jolanda.
     "Izgubićete", odgovori Suzana.
     Lepo lice ove druge pretvori se u kamen. "Zar si i ti malodušna?" upita ona.
     "To je istina. Nemate čime da se suprotstavite Kraljevstvu."
     "Imamo zanose", reče Jolanda.
     "Zar želite svoju magiju da pretvorite u oružje?" odvrati Suzana pitanjem. "Poput Imakolate? Ako to učinite slobodno počnite da se nazivate Kukavicama."
     Ova primedba naiđe na odobravanje kod jednog dela skupa, ali ju je zato Jolanda mrko pogledala.
     "Znači moramo ponovo da se utkamo", zaključi Mesimeris, sa izvesnim zadovoljstvom. "A upravo to je ono što govorim od početka."
     "Slažem se", reče Suzana.
     Posle toga u sobi se ponovo zakuvalo; Jolanda uspe da nadjača svu tu buku: "Nećemo više da spavamo!" reče ona. "Ja neću da spavam!"
     "Onda ćete svi biti zbrisani", viknu joj Suzana u znak odgovora.
     Buka se tada nešto malo stiša.
     "Ovo je okrutan vek", nastavi Suzana.
     "Takav je bio i prethodni", primeti neko. "Kao i onaj pre njega!"
     "Ne možemo se večno kriti", reče Jolanda, obrativši se svima u sobi. Naišla je na znatnu podršku uprkos Suzaninom uplitanju. I odista je bilo teško ne osećati simpatiju prema njoj. Posle toliko vremena provedenog u snu, ideja da se vrate u krevet bez snova koji ih čeka u Tkanju sigurno nije bila primamljiva.
     "Ne kažem da ćete još dugo morati da ostanete u ćilimu", pnovo se javi Suzana. "Samo dok ne pronađemo bezbedno mesto..."
     "Sve sam to već čula", prekide je Jolanda. "Čekaćemo, kazali smo, pognućemo glave dok ne prođe oluja."
     "Ima oluja i oluja", oglasi se neki čovek iz pozadine. Njegov glas sa lakoćom ndjača larmu, mada je bio tek nešto glasniji od šapata. Ali i ovo što je rekao bilo je dovoljno da rasprava zamre.
     Suzana pogleda u pravcu zvuka, iako još nije mogla da vidi govornika. A onda ponovo začu njegov glas:
     "Ako vas Kraljevstvo uništi...", reče glas, "... onda je moja Mimi uzalud patila..."
     Članovi veća su se sklanjali u stranu pred govornikom koji je napredovao ka središtu sobe. Onda ga je ugledala. Suzani je trebalo nekoliko sekundi da shvati da je to lice videla i ranije, a zatim još trenutak da se priseti i gde: na portretu u Miminoj spavaćoj sobi. Ali izbledela fotografija tek je naglašavala čovekov lik; to jest, njegovu fizičku lepotu. Nije joj bilo teško da pogodi, kada je videla kako mu oči svetlucaju i kako mu kratko podšišana kosa prati liniju lobanje, zašto je Mimi celog svog usamljeničkog života spavala pod njegovim pogledom. Ovo je bio čovek koga je volela. Ovo je bio...
     "Romo", reče on, obrativši se Suzani. "Prvi muž tvoje bake."
     Kako je samo saznao, spavajući u Tkanju, da se Mimi udala za čoveka? Da li mu je to možda došapnuo vetar?
     "Šta ćeš ti ovde?" upita Tang. "Ovo nije javni put."
     "Želim da govorim u korist svoje žene. Poznavao sam je bolje od bilo kog od vas."
     "To je bilo pre mnogo godina, Romo. U jednom drugom životu."
     Romo klimnu.
     "Da..." reče on. "Njega više nema, znam. Kao ni nje. To je još jedan dodatni razlog da govorim u njenu korist."
     Niko više ne pokuša da ga ućutka.
     "Umrla je u Kraljevstvu", reče on, da bi nas poštedela nevolja. Umrla je ne pokušavši da nas probudi. Zašto? Imala je gomilu razloga da poželi rastakanje tkanja. Da se oslobodi svojih dužnosti; i da mi se vrati."
     "To baš nužno ne..." primeti Mesimeris.
     Romo se osmehnu. "Zato što se ponovo udala?" upita on. "Drugo nisam ni očekivao. Ili zato što misliti da je zaboravila? Ne. Nikada." Govorio je sa takvim autoritetom, pa ipak s puno nežnosti, tako da su ga svi u sobi slušali. "Nije nas zaboravila. Jednostavno je znala ono što i njena unuka zna. Da za nas još nije bezbedno."
     Jolanda zausti da ga prekine, ali Romo podiže šaku.
     "Samo trenutak, molim te", reče on. "Uskoro ću otići. Čeka me posao."
     Jolanda zatvori usta.
     "Poznavao sam Mimi bolje od svih vas. Što se mene tiče, rastali smo se tek juče. Znam da je štitila tkanje dok je u njoj bilo daha i razuma. Ne tratite uludo njene agonije gurajući nas u ruke neprijatelju samo zato što ste namirisali slobodu."
     "Lako je tebi da to kažeš", odvrati Jolanda.
     "I ja želim ponovo da živim isto koliko i ti", reče joj Romo. "Ostao sam ovde zbog svoje dece, misleći... kao što smo i svi mi mislili... da ćemo se probuditi za godinu ili dve. A vidite kako je sada. Otvaramo oči i primećujemo da se svet promenio. Moja Mimi je umrla kao starica, a dete njenog deteta je tu umesto nje i govori nam kako se ništa nije promenilo: i sada nam preti uništenje. Verujem da nam to govori uz Mimin blagoslov. Trebalo bi da je poslušamo."
     "Šta savetuješ?" upita Tang.
     "Šta on ima da savetuje?" reče Jolanda. "On je krotitelj lavova, zašto bismo poslušali njegov savet?"
     "Predlažem da se ponovo utkamo u ćilim", reče Romo, ne obrativši pažnju na njen ispad. "Da se utkamo pre no što Kukavice nahrupe među nas. A onda da pronađemo neko bezbedno mesto, na kome ćemo moći ponovo da rastočimo tkanje kada mi to budemo želeli, i tamo gde nas Kukavice neće čekati na samoj granici. Jolanda je u pravu", reče on, pogledavši je. "Ne možemo večno da se skrivamo. Ali suočiti se sa sutrašnjim jutrom u ovom haotičnom stanju ne predstavlja hrabrost, to je samoubistvo."
     Govor su ukratko prokomentarisali, ali bilo je jasno da je ostavio dubok utisak na veliki broj sudeonika skupa.
     "Ako to i učinimo?" upita jedan iz Jolandinog klana. "Ko će čuvati ćilim?"
     "Ona", reče Romo, pogledavši Suzanu. "Ona poznaje Kraljevstvo boje od bilo kog drugog. A i šapuće se da poseduje menstrum."
     "Je li to tačno?" upita Tang.
     Suzana klimnu. Čovek se udalji pola koraka od nje. U sobi se odjednom začuše mnogobrojni komentari i pitanja, a mnogi od njih bili su upućeni Romu. Međutim, on nije želeo da odgovori ni na jedno o njih.
     "Sve što sam imao o tome da kažem, kazao sam", objavi on. "Ne mogu duže da ostavim svoju decu da me čekaju."
     Rekavši to, on se okrenu i uputi nazad putem kojim je došao. Suzana krenu za njim, jer su je ponovo razdirala suprotna osećanja.
     "Romo!" pozva ga ona.
     On stade i okrenu se.
     "Pomozi mi", reče ona. "Ostani sa mnom."
     "Nemam vremena", reče on. "Imam zakazani sastanak na koji moram stići, zarad uspomene na tvoju baku."
     "Ali ima toliko toga što ne razumem."
     "Zar ti Mimi nije ostavila uputstva?" upita on.
     "Zakasnila sam. Kada sam stigla, nije mogla..." ona zastade. Grlo joj se steglo; osetila je kako sve više žali što je izgubila Mimi. "... nije mogla da govori. Ostavila mi je samo jednu knjigu."
     "Pomno je pregledaj", posavetova je Romo. "Ona je najbolje znala šta radi."
     "Oduzeta mi je", reče Suzana.
     "Onda je moraš vratiti. A odgovore koje u njoj ne nađeš moraćeš sama da umetneš."
     Ova poslednja opaska sasvim je pomela Suzanu, ali pre no što je mogla da razmisli o njoj, Romo ponovo progovori.
     "Gledaj između", reče on. "To je najbolji savet koji mogu da ti ponudim."
     "Između čega?"
     Romo se namršti. "Jednostavno između", kao da je smisao tih reči bio očigledan. "Znam da si dorasla tome. Ti si Mimino dete."
     On se nagnu ka njoj i poljubi je.
     "Imaš njen pogled", reče on, dok mu je šaka podrhtavala na njenom obrazu. Ona odjednom oseti da je njegov dodir više nego prijateljski; učini joj se da je i sama prema njemu osetila nešto što nije mogla poreći: nešto što nije priličilo odnosu između nje i muža njene bake. Oboje se povukoše korak od tog dodira, zapanjeni svojim osećanjima.
     On krenu prema vratima, poželevši joj laku noć okrenut leđima prema njoj. Krenula je korak-dva za njim, ali nije pokušala više da ga zadrži. Rekao je da mora nešto da obavi. Kada je otvorio vrata iz tame se začula rika, a njoj srce poskoči kada se oko njega okupiše zveri. Međutim, nisu ga napale. Govorio je o deci; to su bila ta njegova deca. Lavovi, njih pet-šest, a možda i više; pozdravili su ga režanjem, a svoje zlataste oči nisu skidali sa njega dok su se nadmetali za mesto uz njegov bok. Vrata se zalupiše zaklonivši ih.
     "Žele da odemo."
     Džeriho je stajao u prolazu iza nje. Ona je još trenutak nastavila da zuri u zatvorena vrata, dok je glasanje lavova zamiralo, a onda se okrenula ka njemu.
     "Jesmo li izbačeni?" upita ona.
     "Ne. Samo žele da porazgovaraju o ovom problemu", reče on. "Bez nas."
     Ona klimnu.
     "Predlažem da malo prošetamo."
     Kada su otvorili vrata, Roma i životinja više nije bilo; otišli su nekim poslom vezanim za Mimi.

     2.
     I tako su pošli u šetnju.
     On zaokupljen svojim mislima; ona svojim. Toliko je osećanja trebalo iskusiti i razumeti. Njene misli se vratiše na Mimi i žrtvu koju je podnela, znajući da Romo, njen prelepi krotitelj lavova, spava tamo gde je ona uljez. Pitala se da li je dodirivala čvorove u kojima je on bio skriven?; da li je klečala na tkanju i šaputala mu da ga voli? I sama pomisao na to bila joj je nepodnošljiva. Nije ni čudo što je bila tako stroga, tako ravnodušna. Bila je jedini čuvar na kapiji raja; nije smela nijednom rečju da oda ono što zna; plašila se ludila, plašila se smrti.
     "Ne boj se", konačno progovori Džeriho.
     "Ne bojim se', slaga ona, a onda se seti da će boje koje izbijaju iz nje poreći svaku njenu reč, i dodade: "Pa... možda malo. Ne mogu da budem Čuvar, Džeriho. Nisam tome dorasla."
     Napustiše pojas mirti i zađoše u polje. Nekoliko ogromnih mermernih zveri nalazilo se u travi do kolena; njihova vrsta je ili bila mitska ili je odavno izumrla, ali bez obzira na to bile su savršeno isklesane; kljove, krzno i sitne oči. Ona se osloni o bok jedne i zagleda se u tlo. Nisu mogli da čuju ni raspravu koju su ostavili za sobom ni zvončiće u granama; samo zujanje noćnih insekata koji su leteli svojim poslom u senci ovih zveri.
     Posmatrao ju je - osetila je to - ali nije mogla da podigne glavu i sretne njegov pogled.
     "Mislim da možda..." poče on, pa zastade.
     Insekti nastaviše da zuje, oponašajući njegovu borbu da pronađe odgovarajuće reči.
     Pokušao je ponovo.
     "Hteo sam samo da kažem da znam kako si svemu dorasla."
     Upravo se spremala da se nasmeši zbog ove ljubaznosti, ali:
     "Ne. Nisam to hteo da kažem." On ponovo duboko udahnu i uspe da izgovori: "Želim da pođem s tobom."
     "Sa mnom?"
     "Kada kreneš nazad u Kraljevstvo. Sa ćilimom ili bez njega, želim da budem s tobom."
     Sada je podigla pogled, i ugledala njegovo tamno lice koje je podsećalo na lice osuđenika koji čeka presudu; pomno prateći svaki treptaj njena oka.
     Ona se osmehnu, razmišljajući kako da mu odgovori. Konačno reče:
     "Svakako. Svakako. Volela bih da pođeš."
     "Stvarno?" zagrcnu se on. "Stvarno bi volela?"
     Zabrinutosti nestade s njegovog lica, smenio ju je ozareni osmeh.
     "Hvala ti", reče on. "Toliko bih voleo da postanemo prijatelji."
     "Onda ćemo to i biti", odgovori ona.
     Kamen na koji se oslonila bio je hladan; a ispred nje je stajao on i zračio toplotu. Ona se nalazila tamo gde joj je Romo savetovao da bude: između.