1. ZA OPAKE NEMA POČINKA

     1.
     Na karti sveta Rub el Hali predstavljao je, pre dolaska istraživača, prazan prostor. To je ostao i po njihovom odlasku.
     Samo njegovo ime koje su toj oblasti nadenuli Beduini, pustinjski nomadi što već nebrojene vekove žive u pustinjama Arapskog poluostrva, znači: Prazna Nastamba. Okolnost da su ga oni, koji su bili sasvim saživljeni sa divljinom što bi oterala u ludilo sve druge ljude, označili kao prazno bila je najbolje svedočanstvo o tome da je posredi bilo nepojamno ništavilo.
     Ali među onim Evropljanima za koje imena nisu predstavljala dovoljan dokaz, i koji su, od početka devetnaestog veka, kretali u potragu za sličnim mestima da bi ispitali svoju srčanost, Rub el Hali je ubrzo stekao status legende. Bio je to možda najveći izazov koji je zemlja mogla ponuditi pustolovima, jer s tom se goleti nije mogla meriti nijedna pustoš, bilo ekvatorijalna bilo arktička.
     Tamo ništa nije živelo, niti je moglo da živi. Ta je oblast bila jedno nepregledno nigde, dve stotine pedeset hiljada kvadratnih milja pustoši, čije su dine na pojedinim mestima dostizale visinu manjih planina, a drugde je opet iz njih provirivalo od toplote raspuknuto kamenje, dovoljno veliko da se u njemu čovek izgubi. Tu nije bilo tragova, vode, promena. Većinu onih koji su se usudili da kroče u tu divljinu, divljina je progutala, a količina prašine u njoj samo se povećavala za težinu kostiju pretvorenih u prah.
     Ali za taj soj ljudi - asketa i istraživača - koji su delom bili zaljubljeni i u samu pomisao da će završiti na takav način - brojne ekspedicije koje su odustale suočivši se s izluđujućom pustoši Nastambe, ili nestavši u njoj, bile su jednostavno podsticaj.
     Neki su kretali u tu pustoš u ime kartologije, odlučni da unesu u mape mesta za one koji bi mogli krenuti posle njih, ali ubrzo bi otkrili da tu nije bilo ničega što bi se moglo uneti u kartu do pročišćenja njihovog duha. Drugi su kretali u potragu za izgubljenim grobnicama i gradovima gde je bajkovito blago čekalo onoga ko bude dovoljno snažan da posegne za njim u pakao i iščupa ga iz njega. Bilo je i takvih, strpljivih, tajanstvenih, mada, u malom broju, koje je poslala Akademija da pronađu potvrde njihovih geoloških ili istorijskih teorija. Neki su, pak, tamo tražili zavetni kovčeg, ili raj.
     Ali jedno je sve njih povezivalo: ako bi se vratili iz Prazne Nastambe - pa makar u nju prodrli na samo dan jahanja - bili su izmenjeni. Svako ko je jednom ugledao tu pustoš, a potom se vratio svom ognjištu i domu, zauvek je ostavio deo sebe u toj divljini. Mnogi koji su jednom preživeli tu pustoš, vraćali su se ponovo, i ponovo, kao da su izazivali pustinju da ih uzme; i nisu bili zadovoljni dok ona to ne bi i učinila. A ona nekolicina nesrećnika koja je umrla kod kuće, umrla je pogleda uprtog ne u lica voljenih pored postelje, niti u trešnjin cvet što se video kroz prozor, već u divljinu koja ih je dozivala kako to samo bezdan ume, obećavajući duši melem ništavila.

     2.
     Godinama je Šedvel slušao Imakolatu kako priča o praznini u kojoj prebiva Bič. Uglavnom je o njoj govorila apstraktnim rečima: da je to mesto peska i užasa. Mada ju je u početku tešio koliko je mogao, ubrzo je prestao da sluša njena blebetanja.
     Ali dok je, krvavih ruku i s mržnjom u srcu, stajao na brdu i osmatrao dolinu u kojoj je do malopre bila smeštena Fuga, njene reči mu se vratiše. Narednih meseci posvetio se traganju za tim mestom.
     Već u početku svojih istraživanja naišao je na slike Rub el Halija, i odmah mu je postalo jasno da je ona upravo tu pustopoljinu viđala u svojim proročanskim snovima. Čak i sada, u drugom delu veka, taj deo sveta uglavnom je predstavljao tajnu. Putnički avioni su ga obilazili u širokom luku, i mada je sad kroz pustinju vodio put, ona je i dalje gutala napore svih onih koji bi pokušali da na bilo koji način iskoriste njena prostranstva. Sve zajedno uzevši, to je značilo da će Šedvel morati da se suoči s jednim dosta velikim problemom: ako je Bič odista živeo negde u Praznoj Nastambi, kako da ga pronađe u toj nepreglednosti?
     Počeo je da se savetuje sa stručnjacima: a naročito sa istraživačem po imenu Emerson koji je dva puta prešao Pustinju na kamili. Sada je to bio uveo starac vezan za postelju; u početku je otvoreno pokazivao prezir prema Šedvelovom neznanju. Ali posle nekoliko minuta provedenih u razgovoru s njim zagrejao se za posetiočevu opsesiju i dao mu mnogo korisnih saveta. Kada je govorio o pustinji, činio je to kao da govori o ljubavnici koja mu je izgrebala leđa, ali za čijom okrutnošću i dalje žudi.
     Na rastanku mu je kazao.
     "Zavidim vam, Šedvele. Blagi bože, kako vam samo zavidim."

     3.
     Iako mu je Emerson govorio da u pustinju čovek mora ići sam ako želi da je upozna, Šedvel je u Rub el Hali poveo Hobarta.
     Hobart više nije bio miljenik zakona kao nekad. U izveštaju o istrazi povodom događaja koji su gotovo uništili ceo njegov Odred, stajalo je da je krivično nemaran; lako je mogao da dospe u zatvor da njegovi naredbodavci nisu zaključili kako je reč o neuravnoteženom čoveku - da je takav verovatno oduvek bio - i da skretanje pažnje na sistem koji jednog takvog ludaka izvodi pred lice pravde ne bi nikog od njih ovenčao slavom. Umesto toga, izmislili su celu priču - u kojoj su oni koji su otišli u Fugu sa Hobartom i tamo umrli proglašeni junacima, a oni koji su iz nje izišli poremećena uma dobili punu penziju. Nekoliko ucveljenih udovica hrabro je pokušalo da razgoliti tu neistinu, ali kada su im otkriveni samo nagoveštaji onoga što se odista dogodilo, oni su im se učinili nestvarniji čak i od samih laži. Preživeli nisu bili u stanju da pruže bilo kakvo suvislo obrazloženje o onome što su iskusili. Ono nekoliko pojedinosti koje su uspeli da izvuku iz njih samo je poslužilo kao potvrda njihovog ludila.
     Hobart, međutim, nije mogao da se sakrije iza maske ludila, pošto je bolovao od njega već godinama. Vizija vatre koju mu je Šedvel podario - i koja ga je u početku privukla Prodavcu - i dalje je bila njegova opsesija, uprkos činjenici što je sako bio odbačen. Znajući da mu se Šedvel neće rugati zbog te opsesije, Hobart je izabrao da ostane s njim. Uz Šedvela, umalo nije ostvario svoje snove; i mada su obojica bili poraženi, taj se čovek i dalje služio jezikom koji je Hobart u svom ludilu razumeo. Kada je Prodavac govorio o Biču, Hobart je znao da bi to mogao biti samo zmaj iz njegovih snova, ali pod promenjenim imenom. Jednom je, napola se toga sećao, tražio to čudovište po šumi, ali je tamo pronašao samo zbrku. Taj je zmaj bio lažan; on je i dalje žudeo da sretne pravu zver. Znao je gde ga sad čeka pomenuta legenda: ne u šumi već u pustinji, gde je svojim dahom sve živo pretvorila u pepeo i pesak.
     I tako su krenuli zajedno; do sela na južnoj granici Nastambe; do mesta u toj meri beznačajnog da nije zasluživalo ni ime.
     Tu su morali da ostave džip i, sa vozačem kao prevodiocem, odaberu vodiče i kamile. Nije Šedvel samo iz praktičnih razloga zamenio točkove grbama. Osetio je želju - koju je Emerson samo još podstakao - da se koliko je to god moguće sjedini s pustinjom. Nije želeo da u to prostranstvo uđu kao osvajači, već kao pokajnici.
     Dvojicu vodiča, sposobnih za ovaj pohod, našli su za sat-dva, ne više, jer malo ih je bilo voljnih i dovoljno jakih za to putovanje. Obojica su bili iz plemena Al Mura koje je, jedino od svih plemena, tvrdilo da je u duhovnom srodstvu sa Nastambom. Prvog, momka po imenu Mitrak ibn Talak, Šedvel je izabrao jer se hvalio da je vodio belce u Rub el Hali (i vraćao ih) prethodna četiri puta. Ali nije želeo da pođe bez mlađega po imenu Džabir, koga je različito opisivao kao rođaka, polu-rođaka i zeta. Ako je trebalo suditi prema izgledu, ovaj drugi je možda imao tek nešto više od petnaest godina, ali je zato bio dosta snažan kako to samo umeju biti mršavi ljudi, mada mu je pogled bio mudar kao da je trostruko stariji.
     Hobart je ostao da se nagodi s njima; utrošili su dosta vremena dok se nisu pogodili, jer je njegov arapski koji je naučio za ovu ekspediciju bio oskudan, a engleski koji su govorili Arapi isto tako loš. Međutim, izgledalo je da znaju svoj posao. Za kupovinu kamila utrošili su pola dana; za nabavku namirnica naredno jutro.
     Tako su se sa svega četrdeset osam časova pripremili za prelazak pustinje.
     Međutim, na sam dan polaska, Šedvela - koga ni njegova izbirljivost nije sprečila da zadovolji potrebe svog stomaka - spopadne neka crevna kuga koja mu sadržaj creva pretvori u vodu. Pošto mu se stomak pobunio i nije mogao da zadrži ni mrvicu hrane dovoljno dugo da bi od nje imao kakve koristi, ubrzo je strašno malaksao. Malaksalom usled groznice, a i zbog nedostatka odgovarajućih lekova, preostalo mu je da potraži utočište u kolibi koju su iznajmili, i to u najmračnijem njenom uglu, i da zajedno sa znojem izbaci bolest.
     Prošla su dva dana, a njemu nije bilo ništa bolje. Nenavikao na bolest, i ovaj put se, kao i u ono nekoliko prilika kada se ranije razboleo, sakrio od sveta i pokušao da pati sam. Ovde je gotovo nemoguće bilo ostati sam. Preko celog dana slušao je grebanje ispred vrata i prozora, jer su ljudi pokušavali da kroz pukotine vide tog nevernika koji kuka u vlastitim govnima. A kada su se domoroci umorili od tog prizora ostale su muve, čuvale su ga, žedne kužne vode s njegovih usana i očiju. Odavno je naučio da nema nikakvog smisla terati ih. Jednostavno je ležao u svom znoju i dopuštao im da piju, dok mu je grozničav um bežao na neka hladnija mesta.
     Trećeg dana Hobart je predložio da odlože putovanje, isplate Ibn Talaka i Džabira i vrate se u civilizaciju. Tamo bi Šedvel mogao da povrati snagu za naredni pokušaj. Šedvel se pobunio, ali ta ista misao uvukla se i njemu u um već više no jednom. Kada je infekcija konačno napustila njegovo telo, uopšte nije bilo u stanju da se suoči sa Nastambom.

     Međutim, te noći stvari su se izmenile. Počeo je, prvo, da duva vetar. Nije dolazio u naletima, već je duvao bez prestanka, donoseći pesak koji se uvlačio ispod vrata i kroz pukotine na prozorima.
     Šedvel je tokom prethodnog dana malo odspavao, što ga je delimično okrepilo, ali vetar ga je sprečio da se smiri. Taj je poremećaj zahvatio i njegovu utrobu, pa je bio primoran da pola noći provede čučeći nad vedrom koje su mu dali, dok su creva davala sebi oduška.
     Eto gde se nalazio - čučao je poput poslednjeg bednika u oblaku ispuštenih vetrova - kada je prvi put začuo taj glas. Dopro je iz pustinje, podižući se i spuštajući poput vela kakve paklene udovice. Nikada ništa slično nije čuo.
     Ustao je, uneredivši pri tom noge, i ostao presamićen usled drhtaja koji su mu potresali telo.
     Bio je ubeđen da je čuo Biča. Zvuk je bio prigušen, ali jasan. U tom su se glasu očitavali tuga i moć; taj glas je pozivao. Slao im je znak. Neće morati naslepo da krenu u divljinu, nadajući se da će ih sreća odvesti do cilja. Slediće pravac iz koga je duvao vetar. Zar ih taj put pre ili kasnije neće odvesti do stvorenja čiji je glas malopre doneo?
     Navukao je pantalone i otvorio vrata. Vetar je divljao kroz mali grad, ostavljajući svuda za sobom pesak i zavijajući oko kuća poput besnog psa. Stao je ponovo da osluškuje neće li čuti Bičev glas, moleći se da mu se ono malopre nije samo pričinilo usled gladi. Ali nije. Ponovilo se, ponovo je do njega doprlo to mučno zavijanje.
     Jedan od seljana žurno je prolazio pored mesta na kome je stajao Šedvel. Prodavac se odvoji od vrata i uhvati čoveka za ruku.
     "Čuješ li?" upita ga on.
     Čovek okrete prema Šedvelu lice puno ožiljaka. Nedostajalo mu je jedno oko.
     "Čuješ", ponovi Šedvel, lupkajući se prstima po ušima kada se zvuk ponovo začuo.
     Čovek se oslobodi Šedvelovog stiska.
     "Al hijal", odvrati on, gotovo ispljunuvši te dve reči.
     "A?"
     "Al hijal..." ponovi on, udaljavajući se natraške od Šedvela kao da se udaljuje od kakvog opasnog idiota, spustivši pri tom šaku na nož zataknut za opasač.
     Šedvel nije želeo da se svađa s tim čovekom; on podiže šake, osmehnu se i ostavi ga da brine svoju brigu.
     Obuzela ga je neka čudna veselost nateravši njegov izgladneli mozak da propeva. Sutra će poći, i neka njegova creva idu do đavola. Putovaće dokle god bude mogao da se drži uspravno u sedlu.
     Stajao je nasred prljave ulice, srce mu je udaralo kao ludo, noge su mu se tresle.
     "Čujem te", reče on; a vetar mu skinu reči s usana kao da se na neki perverzno genijalan način, poznat jedino pustinjskim vetrovima mogao vratiti putem kojim je i došao, i isporučiti Šedvelove reči toj sili koja ga je čekala u praznini.