2. NA JEZERU I KASNIJE

     1.
     Došao je trenutak, tamo u kući u kojoj se odigravala aukcija, kada je Suzana pomislila da joj se bliži kraj. Uravo je pomagala Apolini da siđe niz stepenice kada zidovi počeše da pucaju, tako da joj se učinilo kako se kuća urušava oko njihovih ušiju. Čak i sada, dok je stajala i posmatrala jezero, nije bila sigurna da može objasniti kako su uspele žive da se izvuku. Verovatno se menstrum zauzeo za nju, mada ona to svesno nije od njega zatražila. Još je mnogo morala da nauči o moći koju je nasledila. A najvažnije je bilo da otkrije koliko je on pripadao njoj, a koliko ona njemu. Kada pronađe Apolinu koju je izgubila u pometnji, otkriće ono što sve žene znaju.
     U međuvremenu, ostala su joj ostrvca pošumljena čempresima da o njima razbija glavu i žamor talasa po kamenju da je smiruje.
     "Trebalo bi da pođemo."
     To ju je iz sanjarenja, što je nežnije mogao, trgnuo Džeriho dotakavši joj vrat šakom. Ostavila ga je u kući na obali, u razgovoru sa prijateljima koje nije video čitav jedan ljudski vek. Imali su da razmene mnoga sećanja, u kojima za nju nije bilo mesta i koja, osećala je to, ostali nisu imali želje da podele. Bio je to razgovor razbojnika, zaključi ona bez imalo milosti i prepusti ih njima. Konačno, Džeriho je bio lopov.
     "Zašto smo došli ovde?" upita ga ona.
     "Ovde sam rođen. Svaki ovdašnji kamen znam po imenu." Njegova je šaka i dalje počivala na njenom ramenu. "Ili sam ga bar znao. Mislim da će ti se mesto dopasti..."
     Ona odvoji pogled od jezera i zagleda se u njega. Obrva mu se nakostrešila. "Ali ne možemo ostati", reče on.
     "Zašto ne možemo?"
     "Poželeće da te vide u Kaprinoj kući."
     "Mene?"
     "Ti si rastkala tkanje."
     "Nisam imala izbora", odvrati ona. "Ubili bi Kala."
     Bora se produbi.
     "Zaboravi Kala", reče on, čvrstim glasom. "Muni je Kukavica. Ti nisi."
     "Jesam", ostade ona uporna. "Ili se bar tako osećam, a to je važno..."
     Njegova šaka skliznu sa njenog ramena. Odjednom se smknuo.
     "Ideš li ili ne?" upita on.
     "Razume se da idem."
     On uzdahu.
     "Nije trebalo ovako da ispadne", reče on, glasom u kome je ponovo bilo nešto od ranije nežnosti.
     Nije bila sigurna o čemu je govorio: o raščinjavanju tkanja, svom ponovnom susretu sa jezerom; ili o njihovom malopređašnjem razgovoru. Možda o svemu po malo.
     "Možda smo pogrešili što smo rasčinili Tkanje", reče ona, kao da se brani, "ali nisam to sama učinila. I menstrum je za to kriv."
     "Ta moć pripada tebi", reče on, bez pakosti. "Upravljaj njome."
     Ona ga ledeno odmeri. "Koliko daleko je Kaprina kuća?"
     "U Fugi ništa nije daleko", odvrati on. "Bič je uništio većinu naših teritorija. Preostao je samo jedan manji deo."
     "Ima li ih još u Kraljevstvu?"
     "Možda nekoliko. Ali uglavnom sve do čega nam je odista stalo nalazi se ovde. Zato moramo sve to ponovo da sakrijemo, pre jutra."
     Jutra. Gotovo da je zaboravila da će sunce uskoro izići, a sa njim i ljudi. Kada se setila svojih sunarodnika Kukavica - i njihovih sklonosti ka zoološkim vrtovima, nakaznim predstavama i karnevalima - i zamislila kako nadiru ovamo, raspoloženje joj splasnu.
     "U pravu si", reče ona. "Moramo požuriti", a onda zajedno krenuše u suprotnom pravcu od jezera i počeše da se penju prema Kaprinoj kući.

     2.
     Dok su išli Suzana je dobila odgovore na nekoliko pitanja koja su je mučila još od rasčinjavanja tkanja. Najvažnije među njima bilo je: šta se dogodilo sa onim delom Kraljevstva koji je Fuga zauzela? Razume se, taj deo nije bio gusto naseljen - iza kuće u kojoj je bila održana aukcija protezao se na velikoj površini Terstenson Komona, a sa obe strane polja; ali ta oblast nije ipak bila sasvim nenastanjena. U njoj se nalazio izvestan broj kuća, a u pravcu Irbi Hita naseljenost je bila još gušća. Šta se dogodilo sa tim stambemim zgradama? I sa ljudima koji su u njima živeli?
     Odgovor je bio sasvim jednostavan: Fuga se raširila oko njih, prhvativši njihovo postojanje i iskoristivši ga na najbolji mogući način. Tako je, na primer, niz uličnih svetiljki, sada ugašenih, bio ukrašen rascvetalim puzavicama pa su ličile na antičke stubove; jedna kola bila su gotovo zatrpana obronkom brda, a druga dvoja bila su nasađena na stražnje delove, a dodirivala se prednjim.
     Sa kućama je pažljivije postupala; uglavnom nisu bile oštećene, mada im je cvetni tepih Fuge dosezao do samih pragova, kao da je čekao poziv da uđe.
     Dok su išli ulicom, ona i Džeriho sreli su nekoliko Kukavica. Svi su izgledali više zbunjeni nego uplašeni. Jedan muškarac, koji je na sebi imao samo pantalone i tregere, glasno se žalio da je izgubio psa - "Glupavi mešanac", reče on. "Jeste l' ga videli?" kao da ne primećuje da se svet oko njega izmenio. Tek kada se udaljio, nastavivši da doziva begunca, Suzani sinu da on uopšte nije video ono što je ona videla, već da je ista ona selektivna slepoća koja prekriva oreole pred ljudskim očima i ovde bila na delu. Nije li možda vlasnik psa lutao poznatim ulicama, nesposoban da vidi dalje od svog nosa? Ili je možda tek krajičkom oka primećivao Fugu, tu slavu koje se sećao iz svog ludovanja i oplakivao je?
     Džeriho nije znao odgovore na ta pitanja. Nije znao, rekao je, a i nije ga bilo briga.
     A vizije su nastavile da se razmotavaju. Sa svakim narednim korakom sve ju je više zapanjivala raznovrsnost mesta i predmeta koje su vidovnjaci sačuvali od velikog požara. Fuga nije bila, kao što je to ona u prvi mah pretpostavila, samo zbrka gajeva i gustiša koje posećuju duhovi. Bilo je mnogo više svetlosti; ona je nadahnjivala sve i sva: intimne i trenutne, prirodne i veštačke delove. Svaki ugao i niša posedovali su vlasti neobični način zanosa.
     Uslovi pod kojima su oni očuvani pokazivali su da je većina tih delova bila istrgnuta iz celine poput listova iz knjige. Ivice su još bile krvave od tog nasilničkog kidanja, a njihovo slučajno udruživanje samo je još više isticalo nejedinstvenost. Ali bilo je i stvari koje su to nadoknađivale. Sama razuzdanost komada - način na koji se domaće graničilo sa javnim; opštepoznato sa bajkovitim - stvarajući nove zagonetke; nagoveštaji novih priča koje su ove do sada nepovezane stranice mogle da ispričaju.
     Ponekad su za vreme svoga putovanja nailazili na sudare tako raznorodnih elemenata da nisu ni pokušavali da ih ujedine. Pse koji su pasli oko grobnice, sa čijih puknutih poklopaca je šikljao uvis mlaz vatre koji je tekao poput vode; prozor postavljen u tlu čije su se zavese vijorile u pravcu neba na povetarcu koji je donosio šum mora. Ove zagonetke, koje su premašivale njenu moć razumevanja, ostavile su na nju dubok utisak. Ovde nije bilo ničeg što već nije videla - pse, grobnice, prozore, vatru - ali u svom nadiranju nisu joj se predstavljali kao ponovo izmišljeni, njihova se magija ponovo otelotvorila pred njenim očima.
     Pošto joj je rekao da ne ume da odgovori na njena pitanja Suzana je samo još jednom zatražila od Džerihoa da joj nešto objasni, a to se ticalo Vrtloga ranije prekrivenog oblakom što se sada nalazilo u visinama, ali je i dalje bio vidljiv i čije su najsvetlije munje sevale menjajući reljef.
     "To je mesto gde se nalazi Hram Razboja", reče on. "Što mu se više približavaš to postaje opasniji."
     Ona se priseti nekih stvari rečenih o ovome one prve noći kada su razgovarali o ćilimu. Ali želela je da sazna više.
     "Zašto postaje opasniji?" upita ona.
     "Zanosima potrebnim da se napravi Tkanje nema premca. Neophodna je velika žrtva, velika čistota da bi se moglo njima upravljati i utkati ih. To je više no što će većina nas ikada biti sposobna da učini. Moć se sada sama štiti, munjama i olujama. I radi to mudro. Ako neko prodre u vrtlog, zanos Tkanja neće izdržati. Sve što smo ovde sakupili će se raspasti: biće uništeno."
     "Uništeno?"
     "Tako kažu. Ne znam da li je to tačno ili ne. Ne znam ništa o teoriji."
     "Ali u stanju si da padneš u zanos."
     Ova opaska kao da ga je zbunila. "Ali to ne znači da umem i da ti objasnim kako se to događa", reče on. "Ja to jednostavno izvodim."
     "Kako?" upita ona. Osećala se poput deteta koje traži od mađioničara da mu ovaj otkrije tajnu svojih trikova, ali bila je znatiželjna da sazna kakve on to moći poseduje.
     Lice mu poprimi čudan izraz; na njemu počeše da se smenjuju suprotnosti. Bilo je tu stidljivosti; nečeg zagonetnog; nečeg zanesenjačkog.
     "Možda ću ti pokazati", reče on. "Jednog od ovih dana. Ne umem ni da igram ni da pevam, ali ponešto i ja znam." On ućuta i stade.
     Nije morao ničim da je upozori na zvuk zvona u vazduhu oko nih, i sama ih je čula. To nisu bila zvona sa zvonika - ova su bila lepršava i melodična - ali svejedno su pozivala.
     "Kaprina kuća", reče on, krenuvši napred. Zvona, koja su znala da su ih čuli, pratila su ih celim putem.