4. ŠEDVEL

     Prodavac je pobegao iz Vrtloga kada je u Fugi izvan njega tek počelo rasulo. To je bio razlog što ga niko niije napao dok je bežao - niko ga nije ni video. Pošto se tkanje njihove rodne zemlje na sve strane raspadalo, niko nije obraćao ni najmanju pažnju na otrcanu, okrvavljenu priliku koja je posrtala kroz nastali nered.
     Samo je jednom bio primoran da stane i pronađe mesto na kome je mogao da se slobodno ispovraća. Sadržaj koji je izbacio poprskao mu je nekada skupocene cipele, tako da je nekoliko narednih trenutaka utrošio na to da ih očisti lišćem što mu je na očigled isparavalo, još dok ga je držao u šaci.
     Magija! Kako je samo sada bio besan na nju! Fuga ga je zavela svojim obećanjima. Razmetala se pred njim svojim takozvanim čarolijama dok ga nije - njega jadnog Kukavicu - u potpunosti zaslepila. Zatim ga je pozvala da zaigra u veselom kolu. Naterala ga da odene pozajmljenu kožu; da vara i manipuliše: i sve to za ljubav njenih laži. Jer to su bile laži; sada je to shvatao. Kada je posegao za svojom nagradom ona je isparila, osporivši mu vlasništvo i žigosavši ga kao krivca.
     Međutim, činjenica što mu je tako dugo trebalo da shvati da ga iskorišćava, predstavljala je dokaz njegove nevinosti u svemu ovome. Nije nameravao ništa nažao bilo kome da učini; jedino je hteo da unese istinu i stabilnost u mesto kome su nedostajale. A za svu bol koju je pretrpeo, platila mu je tako što ga je prevarila i urotila se protiv njega. Za šta ga je onda istorija mogla optužiti, osim za naivnost; a to je greh koji se prašta. Ne, pravi zločinci u ovoj tragediji bili su Vidovnjaci, koji su vladali zanosima i bezumnošću. Oni su bili ti koji su izopačili njegove dobre namere i tako na sebe svalili sve te užase. Mračna spirala uništenja koja se okončala u Vrtlogu i naterala ga - njega - žrtvu okolnosti - da postane ubica.
     Probio se iz Fuge koja se raspadala i krenuo iz doline. Vazduh je na padinama bio čistiji i njegova svežina naterala ga je da se posrami. On je smrdeo na strah i razočaranje, a vetar je donosio miris mora. Udišući ga, bio je svestan da mu je njegova čistota jedina nada da ostane pri zdravoj pameti.
     Zgadivši se nad samim sobom strgnuo je sa sebe okrvavljeni sako. Bio je nečist: potkupljen i potkupljivač. Kada ga je primio od vračare počinio je svoju prvu grešku: iz nje su proistekle sve potonje. U svom gađenju pokušao je da pocepa podstavu, ali njena jačina nadmašivala je njegovu snagu, tako da ga je jednostavno smotao i bacio visoko u vazduh. Jedno vreme se uzdizao a onda je poleteo nadole, skotrljavši se niz kamenitu padinu što izazva manji odron kamenčića, da bi se na kraju zaustavio raširenih rukava nalik na kakvog samoubicu bez nogu. Konačno se našao tamo gde mu je bilo od početka mesto: u prljavštini.
     I Vidovnjacima je tamo bilo mesto, razmišljao je. Ali oni su bili ti koji uvek prežive. Lukavstvo im je bilo u krvi. Iako su im posedi uništeni, nije nimalo sumnjao da još imaju trik ili dva u rukavu. Dok god bude živ makar i jedan od tih sramotnika, on se neće smiriti. Napravili su od njega budalu i kasapina, i za njega nema života dok ih sve ne zatre.
     Stojeći na brdu i posmatrajući dolinu ispod sebe, on oseti da ima nov cilj. Bio je prevaren i ponižen, ali bar je ostao živ. Bitka još nije bila završena.
     Ta čudovišta su imala neprijatelja. Imakolata ga je često sanjala i pričala o divljini u kojoj prebiva.
     Nazivala ga je Bič.
     Ako je želeo da uništi Vidovnjake, bio mu je potreban saveznik, a gde je mogao naći boljeg od te bezimene sile od koje su se još pre jednog veka krili?
     Nikada više neće moći da se sakriju. Više nisu imali zemlju za to. Kada bi mogao da pronađe tog Biča - i probudi ga iz njegove divljine - zajedno bi ih očistili u jednom naletu.
     Bič. Mnogo mu se dopao zvuk te reči.
     Ali još će mu se više dopasti tišina koja će zavladati kada njegovi neprijatelji budu pretvoreni u pepeo.