5. MESEČAR

     1.
     Postojala je divljina, a Kal je predstavljao prah u toj divljini, kao i sve njegove nade i snovi, prah koji je pred sobom gonio isti onaj vetar što ne prašta.
     Iskusio je stanje u kome se nalazio Uril pre no što je ozdravio. Onu istu usamljenost i isti onaj očaj koje je taj duh osećao; njegov krhki um bio je otrgnut, bačen u bespuće i ostavljen da tamo umre. Nije umeo da iziđe. Pri krajnjem svođenju računa njegov život predstavljao je pustopoljinu: vatre, snega, peska. I sve to, pustopoljina i on san, nastaviće da lutaju unaokolo dok njega ne izda snaga.

     2.
     Onima koji su se brinuli o njemu, izgledalo je kao da se odmara; bar u početku. Pustili su ga da spava, u uverenju da će se probuditi izlečen. Puls mu je bio snažan, kosti čitave. Bilo je samo pitanje vremena kada će povratiti snagu.
     Ali kada se narednog popodneva probudio, u Glukovoj kući, svima je odmah bilo jasno da s njim nešto nije bilo u redu. Otvorio je oči, ali on u njima nije bio prisutan. Niti je koga prepoznao, niti je bilo kome odgovorio. I njegov pogled i on sam bili su prazni kao neispisana stranica.
     Suzana nije mogla znati - niko od njih nije to mogao - šta je podelio sa Urilom za vreme njihovog sukoba ali ona je bar mogla da nagađa. Ako ju je njeno iskustvo vezano za menstrum ičemu naučilo, bila je to činjenica da je svaka razmena nalik na dvosmernu ulicu. Kal se urotio s Imakolatinim sakoom da Urilu podare njegovu viziju, ali šta je duh tog ludaka dao njemu za uzvrat?
     Kada ni posle dva dana nije bilo nikakvog znaka poboljšanja pozvali su u pomoć stručnjake, ali mada su ga lekari podvrgli svim mogućim ispitivanjima nisu uspeli da pronađu nikakvu psihološku smetnju. Dopustili su sebi da izjave kako srećom nije u pitanju koma, već neka vrsta transa; nikada nisu čuli ni za jedan sličan slučaj. Kalovo stanje mogli su jedino da povežu sa mesečarenjem. Jedan od njih išao je čak tako daleko da je nabacio kako je Kal možda samosvesno zapao u ovakvo stanje, a Suzana tu mogućnost nije kategorički odbacila.
     Konačno su priznali da ne mogu da pronađu nikakav razlog što pacijent nije na nogama, što se ne budi i ne počne da vodi normalan život. Postoji gomila razloga za to, pomisli Suzana, ali nijedan od njih nije mogla da im saopšti. Možda je jednostavno suviše toga video; i usled prezasićenosti, postao ravnodušan prema postojanju.

     3.
     A prah je nastavljao da se kovitla unaokolo.
     Ponekada je mislio da čuje neke glasove kroz vetar; veoma daleke glasove. Ali oni su nestajali isto onako brzo kao što su se i pojavljivali, i ponovo ga ostavljali samog. Znao je da je to bilo i najbolje, jer ako je postojalo mesto s druge strane ove pustopoljine, i ako su glasovi pokušavali da ga namame da se vrati, to bi mu donelo samo bol, a njemu je bilo dosta bola. Konačno, pre ili kasnije stanovnici tog drugog negde stići će do njega. Svenuće i umreti i pridružiti se prahu u pustopoljini. Takav je bio poredak stvari; oduvek i zauvek.
     Sve se pretvaralo u prah.

     4.
     Suzana je svakoga dana provodila nekoliko sati pričajući mu, obaveštavajući ga o tome kako je protekao dan, koga je srela, pominjući mu imena ljudi koje je znao i mesta na kojima je bio u nadi da će ga pokrenuti iz te njegove učmalosti. Ali on joj ničim nije odgovarao; baš ničim.
     Ponekad ju je obuzimao tihi bes zbog njegove očigledne ravnodušnosti prema njoj, pa mu je pravo u to njegovo bezizražajno lice govorila da je sebičan. Volela ga je, zar on to ne zna? Volela ga je i želela je da ponovo postane svestan njenog prisustva, da bude s njom. U drugim, pak, prilikama padala je gotovo u očajanje i koliko god da se trudila nije uspevala da zadrži suze bespomoćnosti i tuge. Tada bi odlazila od njega i vraćala se tek kada bi povratila vlast nad sobom u strahu da on ipak nekim delom svog zapečaćenog uma ne čuje njen bol i ne povuče se još dublje u sebe.
     Pokušala je čak i pomoću menstruma da dopre do njega, ali on je predstavljao tvrđavu, tako da je njeno krhko telo moglo samo da zaviri u njega, ali ne i da uđe. Ono što je videlo nije joj pružalo nimalo nade. Kao da je bio nenastanjen.

     5.
     Istovetan je bio slučaj sa predelom oko Glukove kuće: bilo je tek nekoliko znakova života. Ovo je bila najjača zima od početka veka. Novi sneg padao je na prethodni; novi led hvatao se na starom.
     Što se januar bližio kraju to su se ljudi sve manje raspitivali za Kala. Imali su i sami gomilu problema vezanih za loše vreme, a i bilo im je donekle lako da ga istisnu iz misli jer nije patio; ako i jeste, nije trpeo bol koji je umeo da iskaže. Čak joj je i Gluk s puno obzira stavio do znanja da odvaja suviše vremena na njegovo negovanje. Trebalo je i za sebe da se pobrine; svoj život da dovede u kakav-takav red; da napravi plan za budućnost. Učinila je sve što se moglo očekivati od jednog odanog prijatelja, i više od toga, ubeđivao ju je on, i sada je došlo vreme da taj teret podeli sa ostalima.
     Ne mogu, odgovorila mu je.
     Zašto ne možeš? upitao ju je.
     Volim ga, rekla je, i želim da budem s njim.
     To je bio samo jedan od razloga, razume se. Drugi je bila knjiga.
     Ležala je tu u njegovoj sobi, gde ju je ona ostavila još onoga dana kada su se vratili sa Rejmontovog brda. Iako ju je Mimi poklonila Suzani, magija koju je sada sadržavala onemogućavala joj je da je sama otvori. Isto onako kao što joj je Kal bio potreban u Hramu, da bi iskoristila moć Razboja i napunila knjigu njihovim sećanjima, tako joj je on ponovo bio neophodan ako su želeli da sada taj proces izvedu u suprotnom smeru. Magija je ispunjavala prostor između njih. Ona nije bila u stanju sama da dozove sve što su zajedno zamislili.
     Priče o tajnim mestima ostaće neispričane dok se on ne probudi. A ako se nikada ne probudi ostaće neispričane zauvek.

     6.
     Sredinom februara, za vreme jednog lažnog nagoveštaja toplijeg vremena u vazduhu, Gluk se otputio u Liverpul i diskretnim rasptivanjem u Ulici Kočija uspeo da sazna adresu Džeraldine Kilavej. Pošla je s njim u Harborn da poseti Kala. Njegovo stanje ju je zapanjilo, što i nije bilo potrebno reći, ali ona je posedovala onu crtu pragmatizma koja bi joj omogućila da bude prva koja bi i posle Armagedona pristavila čaj, tako da se već posle jednog sata sasvim povratila.
     Posle dva dana vratila se u Liverpul, životu koji je započela za vreme Kalovog odsustva, obećavši da će uskoro ponovo doći.
     Ako se Gluk nadao da će njeno prisustvo uspeti da razbije Kalovu tupost, prevario se. Ovaj mesečar nastavio je po starom tokom čitavog februara i početkom marta, dok se napolju obećano poboljšanje vremena iz dana u dan odlagalo.
     Tokom dana dizali bi ga iz kreveta i smeštali pored prozora gde bi on sedeo, pogleda uprtog u prostranstvo okovano ledom iza Glukove kuće. Iako su ga dobro hranili, a on žvakao i gutao mehanički poput kakve životinje; iako su ga brijali i kupali svakog dana; iako su ga prisiljavali da hoda kako mu mišići ne bi atrofirali - onima koji su i dalje dolazili da ga posete bilo je sasvim jasno, a to je naročito važilo za Suzanu i Gluka, da se on spremao da umre.

     7.
     A prah je nastavljao da se kotrlja unaokolo.