5. GOLI PLAMEN

     1.
     Kuća u kojoj je Mimi Lešenski provela preko pola veka prodata je dva meseca posle njene smrti. Zbog njenog ofucanog stanja, novi vlasnici kupili su je budzašto i utrošili nekoliko nedelja mukotrpnog rada da bi je modernizovali pre no što se usele. Ali ni novac ni vreme koje su utrošili nisu moli da ih ubede i da ostanu. Nedelju dana kasnije na vrat na nos su otišli, tvrdeći da kuću posećuju duhovi. Pominjali su i neke osećajne ljude koji su ih gledali, kao i prazne sobe koje su režale; zatim nevidljiva obličja s kojima su se dodirivali u polumračnim prolazima; i, možda najgore od svega, prodoran miris mačaka koga nikako nisu mogli da se oslobode ma koliko ribali daske.
     Pošto je jednom ostao prazan, broj osamnaest u Ulici Tuge više nije dobio nove stanare. Trgovina nekretninama u tom delu grada nije bila baš razgranata, a i glasine koje su se pronosile unaokolo o toj kući uspele su da rasteraju nekolicinu potencijalnih kupaca. Na kraju su je zaposeli nametljivci koji su za samo šest dana boravka u njoj upropastili veliki deo onoga što su prethodni vlasnici popravili. Susedi su pretpostavljali da se tamo bez prestanka održava orgija koja je iznenada prekinuta usred šeste noći, a stanari nestali pre narednog jutra i to u žurbi, ako je suditi po gomili sitnica koje su ostavili na stepeništu.
     Posle toga u kući niko više nije stanovao, niti legalno niti ilegalno, tako da nije dugo potrajalo, a broj osamnaest je postao meta novih ogovaranja. Kuća je jednostavno postala svima trn u oku: prozori su ostali zamandaljeni, a boja je nastavila da se ljušti.
     Tako je to potrajalo sve do one noći u decembru. Ono što će se te noći dogoditi potpuno će izmeniti izgled Ulice Tuge i osigurati da kuća u kojoj je Mimi Lašenski proživela usamljenu starost nikada više ne nađe nove stanare.

     2.
     Da je Kal video pet prilika koje su te noći ušle u broj osamnaest, sigurno u prvi mah ne bi prepoznao u njihovom vođi Balma de Bona. Kosa igrača na konopcu bila je tako kratko podšišana da se jedva videla; lice mršavo, izraz ukočen. Možda je još teže bilo prepoznati Tolera koga je Kal poslednji put video kako sedi na konopcu u Zvezdanpotokovom polju. Tolerove ambicije da postane dobar igrač na konopcu iznenada su se izjalovile nekoliko časova posle tog susreta, kada je dopao šaka Prorokovim ljudima. Polomili su mu noge, razbili glavu, i ostavili ga misleći da je mrtav. Bar je preživeo. Zvezdanpotokov treći učenik, Galin, poginuo je te noći u uzaludnom pokušaju da spreči obeščašćivanje Polja svog gospodara.
     De Bonu je palo na pamet da poseti kuću Mimi Lašenski u kojoj je Tkanje dugo boravilo, u nadi da će u njoj pronaći neki džep Stare nauke kojom bi mogli da se naoružaju protiv približavajuće kataklizme. Pored Tolera imao je još troje saučesnika u ovom preduzetništvu: Baptistu Dolfi čiji je otac ubijen u Kaprinoj kući; njenog ljubavnika Otisa Boa; i devojku koju je prvi put sredo u Bez-premca dok je sedela na dasci prozora sa papirnatim krilima. Ponovo ju je sreo na Venerinoj planini u snu koji su mu podarile prisutnosti, i ona ga je upoznala sa svetom hartije i svetlosti koji su ga spasli od zapadanja u nepovratno očajanje u časovima koji su usledili. Zvala se Lea.
     Od njih petoro ona je najviše znala o zanosima; i bila najosetljivija na njihovo prisustvo. Zato su upravo nju izabrali da ih vodi kroz kuću Mimi Lašenski u potrazi za odajom u kojoj je nekada boravio Utkani svet. Povela ih je stepeništem u prednju sobu na drugom spratu.
     "Ova kuća je puna odjeka", reče ona. "Neki potiču od Čuvarke; neki od životinja. Potrebno je dosta vremena da se razdvoje..." Spustila se na kolena u sredini sobe i položila šake na pod. "... ali Tkanje ovde leži, u to sam sigurna."
     Otis se uputi do mesta na kome je klečala. I on čučnu spustivši dlanove na tle.
     "Ja ama baš ništa ne osećam", reče on.
     "Veruj mi", nastavi Lea. "Ovde je nekada ležao."
     "Hajde da otkrijemo daske!" predloži Toler. "Možda dobijemo jasniji signal."
     Cela soba bila je zastrta raskošnim, debelim ćilimom, koji su nezakoniti stanari kasnije isprljali. Uklonili su ono nešto preostalog nameštaja kojim je soba mogla da se pohvali, a potom podigli ćilim. Ovaj posao ih je dobro izmorio: trening koji je de Bono smislio za ovu ekspediciju - tehnike prečišćenja izdvojene iz učenja njegovog starog učitelja - zahtevale su od njih da spavanje i uzimanje hrane svedu na minimum. Ali muke su im se isplatile čim su položili šake na ogoljene daske. Njihova razređena osećanja istog časa su reagovala; čak je i Otis sada osetio odjeke.
     "Kao da vidim Tkanje", reče Baptista.
     To osećanje im je svima bilo zajedničko.
     "Šta ćemo sada?" upita Otis Leu, ali ona je bila suviše zabavljena odjecima da bi čula njegovo pitanje. On se zatim okrenu de Bonu: "Pa?" upita.
     De Bono nije znao šta da mu odgovori. Mada je naširoko i nadugačko polemisao sa svima o ovome, pravo stanje stvari bilo je sledeće: pipali su u mraku. Nije postojao siguran način kojim se moglo stići do zanosa čije sećanje su zazivali. Osetivši hitnost njihove misije nadao se, mada to nikome nije kazao, da će duhovi moći da dođu ovamo k njima. Ako, međutim, sila pod vrhovima njihovih prstiju ostane neosetljiva na ozbiljnost njihove stvari, nema načina da je ubede u suprotno. Biće primorani da se nezaštićeni suoče sa svojim košmarima; a oni su - u to uopšte nije sumnjao - predstavljali smrtnu presudu.

     3.
     U dva i pedeset ujutro Kal se probudio iz sna koji se - mada je podsećao na užase što je sanjao prethodnih noći - od njih razlikovao u nekoliko značajnih stvari. Što je bitno, na Venerinoj planini nije više bio sam; s njim je bio de Bono. Zajedno su bežali pred stvorenjem koje je pošlo za njima, u isti lavirint prolaza koji će ih odvesti - ako se san nastavi na uobičajen način - do dvorišta iza kuće Mimi Lašenski. Ali nije ih tamo odveo. Negde u prolazu on i de Bono su se razdvojili i Kal, potpuno izgubljen, krenu putem koji ga odvede u potpuno drugu ulicu.
     Osećanje da ga neko goni počelo je da popušta, ali samo da bi ga zamenio novi strah. Više nije bio plen, a njegovo ja iz sna bilo je sasvim drugačije, pošto je stvorenje otišlo za de Bonom, ostavivši ga u ulozi bespomoćnog promatrača. Ulica kao da je bila puna mesta za skrivanje - ulaza i baštenskih zidova - gde ga je mogao čekati, gomilajući vatru. Ali ponovo je sve pogrešno shvatio. On nije morao da se krije. Eno ga tamo, prelazi raskrsnicu na kraju ulice. Ovaj put bila su dva progonitelja, a ne jedan. Jedan je bio ljudsko biće; mlitavo, senkovito obličje. Drugi - ogroman, visok kao kakva kuća, oblak u kome je grmela pećnica. On stade da se povlači duž ivice prema prolazu iz koga je izišao, krećući se polako kako ne bi privukao pažnju čudovišta ili njegovog saputnika. Uzaludna nada. Pribežište koje je tražio bilo je zapečaćeno; u trenutku kada je zagrebao prstima po cigli stvorenje mu prepreči put.
     Već je bilo proždralo de Bona: video je pepeo svoga prijatelja u oblaku čiji je plameni pogled počivao na njemu.
     Ne želim da gorim! povika on, ali vatra mu se neumoljivo približavala.
     Molim te bože!
     Pre no što ga je zahvatila, trgnuo se iz sna.
     Džeraldina noćas nije bila s njim; ležao je na sredini kreveta, drhteći od creva do pora, sve dok nije bio siguran da neće početi da povraća čim se pokrene, a onda je ustao, otišao do prozora i razmakao zavese.
     Ulica Kočija bila je savršeno mirna; istovetni ledeni muk vladao je ovog časa celim gradom. Počeo je da pada sneg; ravnomerno padanje delovalo je hipnotički. Ali ni pogled na ulicu, niti na sneg, kao ni na svetlost lampi nije mogao da ga razuveri. Postojao je neki razlog zbog koga su se užasi koji su mu se javljali u snu bili noćas drugačiji: a taj razlog je bio što se više nisu nalazili u snu. U to je bio više nego siguran. Siguran da negde u blizini, u kakvoj ulici poput ove - obasjanoj svetlošću i utonuloj u spokoj - njegovi košmari prerastaju u stvarnost.

     4.
     U sobi na spratu u kući Mimi Lašenski zavladalo je nemo, ali primetno oduševljenje; odgovoreno im je na poziv. Počelo je lagano, sa svetlima koja su se kretala napred-nazad kroz odjeke tkanja, dok se Stara nauka uzdizala iz svojih skrivenih kutaka u ćilimu i prilazila onima koji su čeznuli za njom. Proces je i dalje bio spor i zahtevao je mnogo - iz straha da ne prekinu vezu nisu smeli da dozvole da ih bilo šta omete u izvršenju tog zadatka. Ali bili su pripremljeni za takve stroge mere, tako da su uspeli da izraze svoje zadovoljstvo blagim rečima dobrodošlice kada se moć ispod njihovih šaka uvećala. Prošlost je dolazila k njima.
     Buka na prvom spratu privuče de Bonovu pažnju. Vodeći računa da ne omete ostale u poslu, on na prstima ode do vrata i iziđe na odmorište.
     Tu se ništa nije čulo. On pređe preko mračnog odmorišta do vrha stepeništa i poče da proučava senke na donjem spratu. Tamo se ništa nije kretalo. Zaključio je da mu se samo pričinilo. Njegovom mozgu nedostajalo je proteina, pa se poigravao njime. Ali da bi bio potpuno siguran otišao je do jedne od stražnjih soba i provirio u dvorište. Snežilo je, i pahulje su blago dobovale po staklu. To je bilo sve što je mogao da čuje ili vidi.
     Skinuo je naočari i prstima pritisnuo oči. Bujica energija, koja je naišla s prvim uspehom, već je iščilela. Sada je imao samo jednu želju - da spava. Ali predstojalo im je još puno posla. Prizivanje Stare nauke bilo je tek početak; naredni problem predstavljalo je njeno zauzdavanje.
     Okrenuo se od prozora u nameri da se vrati svojim drugovima. U tom trenutku primetio je dve prilike kako idu prema sobi Tkanja. Da nije neko izišao u potragu za njim? Ponovo je stavio naočari, kako bi ih bolje osmotrio.
     Prizor koji je ugledao naterao ga je da vikne ne bi li ih upozorio, ali pre no što je pustio glas, dolazak te dve senke za njih je već predstavljao bajatu vest, a njegov povik zaglušili su njihovi vlastiti krici. Bio je tako brz. Jednog trenutka usredsređivao se na prizor; već u narednom je buknuo.
     Pre no što je stigao do odmorišta, ubice su zakoračile u sobu sa ćilimom, a sila koja je unutra bila oslobođena strgnula je i vrata sa šarki. Na struji istopljene svetlosti jedno telo je izletelo i zadržalo se - kao da je ispljunuto - na sredini odmorišta, dok su ga plamene strele proždirale. Jasno je video žrtvu. Bio je to Toler, telo mu se skupilo u čvor pun plikova, a vatra ga je ispijala.
     Onaj de Bono koji je bio sa Kalom u voćnjaku Lemjuela Loa bacio bi se u taj holokaust ne misleći na posledice. Ali loša vremena naučila su ga da bude oprezan. Samoubistvo nikome nije bilo od koristi. Ako pokuša da izazove silu koja je besnela u sobi sa ćilimom umreće na isti onaj način na koji i ostali upravo umiru i tako neće biti nikoga da posvedoči o ovoj strahoti. Poznavao je silu čijem je bešnjenju upravo prisustvovao: ona najgora predviđanja njegovih sunarodnika sada su se pokazivala tačnim. Ovo je bio Bič.
     U sobi sa ćilimom došlo je do još jedne eksplozije i na odmorištu se rascvetao novi plamen. Vatra je već zahvatila i tavanicu i pod; kao i gelendere i stepenište. Uskoro više neće imati kuda da uzmakne i umreće na mestu na kome je stajao. Morao je da rizikuje i pređe preko odmorišta sa nadom da će ga dim sakriti od ubilačkog pogleda. Nije bilo vremena da razmisli kojim putem da krene kroz vatru. Zaklonivši lice potrčao je pravo prema stepeništu.
     Umalo i nije stigao do njega, ali nadomak najgornjeg stepenika se spotakao. Ispružio je ruke kako bi sprečio pad i šakama se uhvatio za zapaljeni gelender. Kada ga je vatra zahvatila izleteo mu je krik; a onda se ponovo pridigao i posrćući stuštio niz stepenište prema izlaznim vratima.
     Bič je istog časa krenuo za njim, prvim svojim udarom istopivši ciglu pred kojom je stajao pre samo dva otkucaja srca. Očiju uprtih u vrata, srljao je niz stepenice i već je bio na pet koraka od hodnika kada je iza sebe začuo neki zvuk - nalik na džinovsko uvlačenje vazduha. Zašto se okrenuo? Bio je budala što se okrenuo. Ali želeo je da vidi Biča pre no što ga ovaj pogubi.
     Ali na vrhu stepeništa nije ugledao donosioca vatre već njegovog roba. Nikada ranje nije video Prodavca u vlastitoj koži, tako da ovog čoveka nije mogao nazvati njegovim pravim imenom. Sve što je u trenu ugledao bilo je nezanimljivo, oznojeno lice koje ga je posmatralo pre očajnički nego zlobno. Taj ga je prizor nagnao da zastane; Kukavica tada zakorači u stranu, a iza njega pojavi se Bič.
     Sastojao se od nebrojeno mnogo očiju; i kosti koja nikada nije bila ni u šta odenuta; i praznine. U njemu je, razume se, video i vatru: vatru iz unutrašnjosti sunca koja je bila u ljubavi s istrebljenjem. I agoniju.
     Na njega bi se stuštili i vatra i agonija - da se u tom trenutku nije obrušila tavanica iznad stepeništa, tako da je pala između njega i njegovih mučitelja u obliku plamene zavese. Nije izbegao njenom dodiru. Pogodili su ga komadići šuta: osetio je kako mu koža gori. Ali dok se ta bujica nadnosila nad njim uspeo je da siđe niz preostale stepenike i izleti napolje - u tri do četiri upaničena koraka - na ledeni vazduh na ulici.
     U jarku je gorelo telo izbačeno kroz prozor na drugom spratu, koje je Bič svojom toplotom toliko isušio da je sada bilo veličine kakvog deteta. Uopšte se nije moglo prepoznati.
     Iznenada ga je obuzeo bes, okrenuo se prema kući i stao da viče onim zverima unutra:
     "Kopilad! Kopilad!"
     Zatim je podbrusio pete, pre no što je vatra krenula za njim.
     Duž cele ulice počela su da se pale svetla po kućama, i vrata da se otvaraju jer su Kukavice izlazile da saznaju šta im to narušava san. Uvek je bilo znatiželjnika: otvorenih usta, i s izrazom neverice na licu. Među njima se našla sila spremna da napravi pustoš; sila koja je u trenu mogla da ih liši života, to im je valjda bilo jasno? Ali oni su nastavljali da gledaju, voljni da prigrle prazninu ako dođe s dovoljno velikom gungulom. U tom besu i očajanju de Bono uhvati sebe kako govori: neka dođe, neka samo dođe. Više nije bilo nijednog sigurnog mesta; kao ni moći koja bi zaštitila ranjive.
     Neka onda učini ono najgore, ako na kraju do toga neizbežno mora doći. Neka zavlada praznina i okonča tiraniju nade.