3. TAJNO OSTRVO

     1.
     Voz je stigao u Birmingem sa jednim satom zakašnjenja. Kada je konačno prispeo, sneg je i dalje padao, tako da taksija nije bilo ni za lek. Kal se raspitao koji autobus vozi za Harborn i u redu čekao dvadeset pet minuta pre no što se ukrcao u autobus, koji ga je zatim puževim korakom vozio od stanice do stanice, primajući stalno nove promrznute putnike dok nije postao toliko pretovaren da više niko u njega nije mogao da uđe. Napredovali su sporo. Saobraćaj u centru grada bio je zagušen, tako da su sva vozila milela. A izvan centra vožnja je bila krajnje opasna - sumrak i sneg urotili su se da smanje vidljivost - tako da se vozač nijednog trenutka nije usudio da prekorači brzinu od deset milja na čas. Svi su sedeli nekako snuždeno, izbegavajući da bilo s kim ukrste pogled iz straha da ne bi morali da otpočnu razgovor. Žena koja se smestila pored Kala gladila je malog, u tartanski kaput obučenog terijera, koji je pružao jadnu sliku. Nekoliko puta ga je uhvatio kako ga posmatra tužnim očima pa mu je uzvratio utešnim smeškom.
     U vozu je jeo, ali je i dalje bio ošamućen, tako da nije ni primećivao turobne prizore predela kojim su prolazili. Iz sanjarenja ga je trgao nalet vetra, kada je na brdu Harborn izašao iz autobusa. Žena sa psom umotanim u tartan uputila ga je ka Vaterlo putu, uveravajući ga da će tamo stići za samo tri minuta. Ali njemu je bilo potrebno gotovo pola sata da ga pronađe, a za to vreme hladnoća mu se uvukla kroz odeću u same kosti.
     Glukova kuća bila je velika zgrada sa dva pročelja, čijom fasadom je dominirao čileanski bor toliko visok da je dosezao do strehe. Skvrčen od zime, on pritisnu zvonce. Pošto iz kuće nije dopro nikakav odjek, počeo je da kuca, a potom i da lupa. U hodniku se upalilo svetlo i vrata su se, kako se njemu činilo, posle čitave večnosti konačno otvorila; na njima se pojavio Gluk, sa ostacima nagrizene cigare među prstima, smešeći se i požurujući ga da se skloni sa zime pre no što mu se dupe smrzne. Nije morao dva puta da ga pozove. Gluk za njim zatvori vrata i gurnu parče tepiha kako ispod njih ne bi vuklo, a zatim povede Kala niz hodnik. Morali su da se provlače. Hodnik je bio zatrpan kartonskim kutijama složenim jedne na druge tako da su svojom visinom nadvisivale njih dvojicu.
     "Da li se vi to selite?" upita Kal kada ga Gluk ugura u idilično toplu kuhinju koja je isto tako bila pretrpana kutijama, torbama i gomilama hartje.
     "Pobogu, ne", odvrati Gluk. "Skini tu mokru odeću. Doneću ti peškir."
     Kal skinu nakvašen sako i isto tako promoklu košulju i upravo je skidao cipele iz kojih je kapala voda kao da su od sunđera, kada se Gluk vratio ne samo sa peškirom već i sa džemperom i parom izlizanih somotskih pantalona.
     "Probaj ovo", reče on, spuštajući odeću Kalu u krilo. "Skuvaću čaj. Voliš čaj?" Nije sačekao da dobije odgovor. "Živim na čaju. Slatkom čaju i cigarama."
     Napunio je čajnik i zapalio antikvarni primerak rešoa na gas. Kada je to obavio, dohvatio je par izletničkih sokni sa radijatora i dodao ih Kalu.
     "Je l' ti malo toplije sada?" upita ga.
     "Mnogo."
     "Ponudio bih ti nešto jače", nastavi on, dok je iz kredenca vadio kutiju za čaj, šećer i okrnjeni krčag. "Ali ja ne pijem. Otac mi je umro od pića." U čajnik je ubacio nekoliko vrhom punih kašičica čaja. "Moram priznati", poče sav obavijen parom. "Nisam očekivao da ćeš se ponovo javiti. Šećera?"
     "Da, molim."
     Uzevši čajnik, šećer i krčag, on povede Kala iz kuhinje i uputi se stepeništem na prvi sprat. I na ovom spratu stanje je bilo isto kao i u prizemlju: tapete stare, svetiljke bez abažura, i svuda unaokolo iste čudovišne gomile hartije, kao da je neki ludi birokrata zaveštao Gluku svoje životno delo.
     On gurnu jedna vrata i Kal uđe za njim u prostoriju, pretrpanu sobu - nove kutije, novi dosjei - u kojoj je bilo dovoljno toplo da su se mogle gajiti orhideje, i seći vazduh pun ustajalog dima cigare. Gluk spusti čaj na jedan od pet-šest stolova dohvativši svoj krčag iza gomile zabeleški, zatim dovuče dve naslonjače do električnog kamina.
     "Sedi. Sedi", stade da nutka Kala, čiji je pogled privukao sadržaj jedne od kutija. Bila je do vrha puna sasušenih žaba.
     "Ah", javi se Gluk. "Sigurno se pitaš..."
     "Da", priznade Kal. "Pitam se. Zašto žabe?"
     "Stvarno zašto?" odvrati Gluk. "To je jedno od bezbroj pitanja na koja pokušavamo da odgovorimo. Nisu samo žabe u pitanju, razume se. Dobijamo i mačke; pse; mnogo ribe. Imali smo i kornjače. Eshila je ubila kornjača. To je jedan od prvih padova o kome postoji zapis."
     "Padova?"
     "Sa nebesa", objasni Gluk. "Koliko kocki šećera želiš?"
     "Žabe? Sa nebesa?"
     "Ništa neuobičajeno. Koliko šećera?"
     "Dve kocke."
     Kal ponovo virnu u kutiju i izvadi iz nje tri žabe. Sve su bile obeležene ceduljicama; na ceduljicama je bio ispisan datum kada su pale i mesto gde su pale. Jedna je sletela u Utah, druga u Drezden, a treća u Kaunti Kork.
     "Da li su po prispeću mrtve?" upita on.
     "Ne uvek", odvrati Gluk, pružajući Kalu čaj. "Ponekad stignu nepovređene. Ponekad u delovima. Nema pravila. Ili bi se pre moglo reći da pravilo postoji, ali mi ga još nismo uočili." Bučno je srknuo čaj. "A sada..." reče, "... nisi ovamo došao da bi razgovarao o žabama."
     "Ne, nisam."
     "O čemu si želeo da razgovaraš?"
     "Ne znam odakle da počnem."
     "To su uvek najbolje priče", izjavi Gluk, sav sijajući od uzbuđenja. "Počni od onoga što je najmanje verovatno."
     Kal se osmehnu; pred njim je bio čovek spreman da sasluša celu priču.
     "Pa..." zausti on dugoko udahnuvši vazduh. I poče da priča.
     Nameravao je da događaje opiše u kratkim crtama, ali posle otprilike deset sekundi Gluk je stao da ga prekida postavljajući pitanja koja su ga odvuka u opširnost. Stoga mu je za celu priču bilo potrebno nekoliko časova tokom kojih je Gluk junački popušio celu cigaru. Konačno je priča stigla do Glukovog praga i prerasla u zajedničko sećanje. Tokom naredna dva do tri minuta Gluk ništa nije rekao, niti je pogledao Kala, već je proučavao pikavce i šibice u pepeljari. Kal je prvi prekinuo tišinu.
     "Da li mi verujete?" upita on.
     Gluk trepnu i namršti se kao da je trgnut iz misli o nečem sasvim drugom.
     "Da skuvamo još čaja?" upita on.
     Pokušao je da ustane, ali ga Kal divlje ščepa za ruku.
     "Da li mi verujete?" ponovi on.
     "Svakako", odgovori Gluk, sa izvesnom tugom u glasu. "Mislim da mi nema druge. Pri zdravoj si pameti. Razgovetno govoriš. Izneo si prokleto mnogo pojedinosti. Da, verujem ti. Ali moraš shvatiti, Kale, čineći to zadajem smrtni udarac nekolicini svojih najdražih iluzija. Stojiš pred čovekom koji oplakuje svoje teorije." Zatim ustade. "Ah, nije važno..." podiže čajnik sa stola, pa ga ponovo spusti. "Pođi sa mnom u susednu sobu", pozva on Kala.
     U ovoj drugoj sobi nije bilo zavesa na prozorima. Kal je primetio da je, za vreme dok je pričao, sneg postao tako gust da se gotovo moglo reći kako je otpočela mećava. Bašta iza kuće i zgrade s druge strane pretvorile su se u belu nedođiju.
     Ali Gluk ga nije ovamo doveo da bi mu to pokazao; već je Kalovu pažnju usmerio na zidove. Svaki raspoloživ inč bio je prekriven kartama od kojih je većina izgledala kao da tu visi od početka sveta. Vonjale su na dim od cigara, bile ižvrljane raznobojnim olovkama i izbušene bezbrojnim raznobojnim pribadačama, od kojih je svaka verovatno označavala mesto na kome se dogodio neki nadnaravni događaj. Sa ivica ovih karata visilo je, u obliku resa, takvo mnoštvo fotografija autentičnih mesta da se čovek morao nad njim zgroziti: neke su bile male poput zrnaca, druge veličine nokta na palcu; bilo je tu uvećanja širine stopala i traka kadrova preuzetih iz kućnih filmova. Bilo je mnogo onih koje mu ništa nisu govorile, kao i onih za koje se na prvi pogled videlo da su lažne. Ali na svake dve nejasne ili lažne fotografije, dolazile su dve koje su prikazivale nešto gotovo zapanjujuće, kao što je slika priproste žene koja stoji u svojoj bašti do članaka u nečem što liči na kočarski ulov iz dubokog mora; ili slika policajca koji čuva stražu ispred jedne trospratnice koja se prevalila na njegovo lice, tako da su sve cigle ostale na svom mestu; te slika haube nekih kola sa otiskom dva lica, jednog pored drugog. Pojedine slike bile su komične u svojoj neodređenoj izopačenosti, druge su, pak, izgledale nekako mračno autentične - svedoci su ponekad bili rastrojeni, ponekad su krili lica - ali sve zajedno nije bilo nimalo zabavno. Međutim, i one nemoguće i one koje su pozivale na uzbunu, podržavale su istu tezu: da je svet čudniji no što to veći deo čovečanstva pretpostavlja.
     "Ovo je samo vrh ledenog brega..." primeti Gluk. "Imam na hiljade ovakvih fotografija. Desetine hiljada svedočenja."
     Kal je primetio da su pojedine fotografije bile međusobno povezane nitima raznih boja sa pribadačama na kartama.
     "Mislite da u ovome ima nekog pravila?" upita Kal.
     "Verujem u to. Ali pošto sam čuo tvoju priču, počinjem da razmišljam o tome nisam li ga tražio na pogrešnom mestu. Znaš, pojedini moji dokazi kose se sa tvojim izveštajem. Za poslednje tri nedelje - dok si pokušavao da stupiš sa mnom u vezu - Maks i ja bili smo u Škotskoj, razgledajući jedno mesto koje smo upravo pronašli u Škotskom Gorju. Doneli smo odatle nekoliko veoma čudnih sitnica. Pretpostavio sam da je u pitanju neka vrsta sletališta za naše posetioce. Mislim da sam pogrešio." To je verovatno bila dolina u kojoj se odigralo vaše raspredanje."
     "Šta ste pronašli?"
     "Uobičajene otpatke. Novčiće, odeću, razne lične sitnice. Sve smo to smestili u kutije i doneli ovamo kako bismo na miru mogli da ih pregledamo. Mogli smo da ih uglavimo u naše omiljene teorije, znaš... ali čini mi se da većina više ne važi."
     "Voleo bih da vidim te stvari", zamoli Kal.
     "Raspakovaću ti ih", pristade Gluk. Od trenutka kada je Kal završio priču, njegov izraz lica odavao je veoma zbunjenog čoveka. Čak i sada je krajnje očajnim pogledom prelazio po kartama. Tokom poslednjih nekoliko časova srušio se ceo njegov pogled na svet.
     "Izvinite", reče Kal.
     "Zbog čega?" upita Gluk. "Zbog toga što si mi pričao o čudima? Molim te, ne izvinjavaj se. Sa istom prilježnošću verovaću u tvoju misteriju kao što sam i u svoju. Biće mi potrebno samo malo vremena da se priviknem. Jedino što tražim jeste da ta misterija stvarno postoji."
     "Oh, postoji, i te kako postoji", odvrati Kal. "Verujte mi, postoji. Samo ne znam gde."
     Pogled mu skrenu sa Gluka prema prozoru i praznini s druge strane. Sve se više i više plašio za svoje voljene izgnanike. Noć, Bič i sneg - sve kao da se urotilo da ih zbriše.
     On priđe prozoru; po zaleđenom staklu videlo se da je temperatura i dalje padala.
     "Moram ih pronaći", reče. "Moram biti s njima."
     Sve do tog trenutka uspešno se borio protiv usamljenosti; a onda ga protresoše jecaji. Čuo je Gluka kako mu prilazi, ali nije više dovoljno vladao sobom da bi zaustavio suze: i dalje su tekle. Gluk mu, tešeći ga, spusti šaku na rame.
     "Baš je lepo videti nekog kome su čuda toliko potrebna", reče on. "Pronaći ćemo tvoje Vidovnjake, Muni. Imaj poverenja u mene. Ako igde postoji trag koji bi te mogao odvesti k njima, onda se on nalazi ovde."
     "Moramo požuriti", primeti blago Kal.
     "Znam. Ali pronaći ćemo ih. Ne samo zarad tebe, već i zbog mene. Želim da sretnem taj tvoj izgubljeni narod."
     "Nisu oni moji."
     "Na neki način jesu. Kao što si i ti njihov. To ti se vidi na licu. To je razlog zbog koga ti verujem."

     2.
     "Odakle da počnemo?" To je pitanje postavio Kal.
     Kuća je od podruma do tavana bila natrpana podacima. Kao što je Gluk napomenuo, možda se negde među njima nalazio trag - kakav redak u nekom izveštaju, kakva fotografija - koji bi mogli da ukažu na prebivalište Vrste. Ali gde? Koliko će samo svedočenja morati da pročitaju dok ne nabasaju na neki nagoveštaj tog skrovitog mesta. I to, razume se, pod pretpostavkom da se u ovim teškim vremenima drže na okupu. Ako ne - ako su raštrkani po ostrvima, onda je sve bilo uzalud, to jest gotovo uzalud.
     Kal je sam sebe korio zbog takvih misli. Morao je verovati da postoji mogućnost da nešto pronađu; morao je verovati da zadatak pred njim nije predstavljao samo način da se ubije vreme pre kataklizme. Uzeće Gluka za primer. Gluka, koji je čitav život proveo jureći za nečim što, u stvari, nije ni video; Gluka, koji je čak i sada spravljao čaj i kopao po dosjeima, ponašajući se kao da u duši veruje kako im je rešenje problema na dohvat ruke.
     Radnu sobu pretvorili su u bazu. Gluk je raščistio najveći sto i po njemu raširio kartu Engleske, toliko veliku da je visila preko ivice poput stolnjaka.
     "Sablasno ostvo", obrati se on Kalu. "Prouči ga malo. Vidi da li će bilo koje mesto koje smo ispitali tokom godina upaliti sijalicu u tvojoj glavi."
     "U redu."
     "Ja ću sortirati izveštaje, i otvoriti kutije koje smo doneli iz Škotske."
     On se dade na posao ostavivši Kala da pregledava kartu koja je bila još gušće obeležena od onih u susednoj sobi, pošto su mnogi simboli, izukrštane linije i skupine tačaka, bili dodatno obeleženi zagonetnim skraćenicama. Znao je što znače slova U.F.O., ali šta je to bilo Osumnjičeni T.M.D.? ili Cirus V.S.? Odlučio je da se ne obazire na zabeleške, koje su ga samo ometale u radu, jednostavno je počeo sistematski da razgleda kartu, centimetar po centimetar, počevši od Lends Enda i krećući se čas napred čas nazad preko nje. Bio je srećan što mu je stavljeno u zadatak da pregleda samo kopno, pošto su mora oko Velike Britanije - te oblasti koje su ga uvek oduševljavale kada bi ih pominjali u vremenskim izvešajima: Fastnet, Vajking, Fortis, Tajri - takođe posedovala svoja čuda. To je imalo smisla. Ako su u predgrađima sipile sipe, onda možda na Severnom moru pljušte gume i dimnjaci. Pet-šest puta prešao je napred-nazad kroz celu zemlju, a onda se Gluk vratio.
     "Jesi li imao sreće?" zanimalo ga je.
     "Do sada nisam", odvrati Kal.
     Gluk spusti stopu visoku gomilu izveštaja na jednu od stolica.
     "Možda ćemo ovde nešto pronaći", primeti on. "Počeo sam od događaja koji su se odigrali u blizini Grada duhova, a zatim ćemo krenuti dalje."
     "To mi izgleda logično."
     "Počni da kopaš. Sve što ti se učini makar malo poznatim izdvoj na stranu. Neću prestati da te snabdevam materijalom sve dok budeš mogao da čitaš."
     Gluk pričvrsti pribadačama kartu za zid pored radnog stola i ostavi Kala da pregledava prvu zbirku izveštaja.
     Za taj posao bila je potrebna dobra kocentracija koju Kal nikako nije mogao da postigne. Bilo je deset i trideset, a njemu se već spavalo. Ali dok je listao ovaj katalog zanemarenih čuda njegove umorne oči i još umorniji mozak zaboraviše na umor, okrepljeni zapanjujućim materijalom pred sobom.
     Mnogi događaji predstavljali su varijacije na sada već poznate teme: događaje koji su opovrgavali geografske, vremenske i meteorološke zakone. Zagubljene menažerije; ekskurzije sa udaljenih zvezda; kuće veće unutra nego spolja; radio aparate koji su hvatali glasove mrtvih; led na drveću usred leta i košnice iz kojih je zujao Očenaš. A sve te stvari nisu se odigrale negde daleko, već u Prestonu Hili Bridžu, u Skantorpeu i Vindermiru; u solidnim, stoičkim mestima, koja naseljavaju pragmatičari što ne podležu lako histeriji. Ova zemlja, koju je Gluk nazvao Sablasno ostrvo, s jednog kraja na drugi vrvela je od deliričnih vizija. I sama je bila zemlja iz bajke.
     Gluk je dolazio i odlazio, snabdevajući Kala povremeno novim dosjejima i svežim čajem, trudeći se da ga što manje ometa. Kal je ubrzo uvideo da je teško bilo odoleti bezbrojnim bizarnim izveštajima, ali nateravši sebe da bude krajnje disciplinovan, izdvajao je tek jedan na otprilike stotinu u kome se nalazila kakva pojedinost koja bi taj događaj mogla dovesti u vezu sa Fugom ili njenim stanovnicima. Za neke je znao od ranije: uništenje Šermanove kuće, na primer. Ali bilo je i drugih izveštaja - o rečima viđenim u vazduhu, o čoveku čiji je majmun ljubimac recitovao Psalme - koji su se događali u mestima za koje nikada nije čuo. Vrsta je sada možda bila tamo.
     Tek kada je odlučio da se malo odmori od posla, Gluk mu je pomenuo da je raspakovao kutije koje su doneli iz Škotske i pitao Kala bi li hteo da pogleda sadržinu. Krenuo je za Glukom nazad u sobu sa kartama i tamo našao - svaka stvar bila je uredno obeležena - otpatke koje su za sobom ostavili događaji što su se zbili u dolini. Nije ih bilo mnogo; ili su preživeli uništili većinu, ili je do toga došlo prirodnim putem. Ali ugledao je nekolio žalosnih stvari koje su ga podsetile na nesreću - nekoliko nezanimljivih ličnih sitnica - i nešto oružja. Jedna stvar, koja je spadala u obe kategorije, natera Kala da se naježi. Preko jedne kutije ležao je prebačen Šedvelov sako. On se nervozno zagleda u njega.
     "Prepoznaješ li nešto od ovog?" upita Gluk.
     Kal mu reče šta i odakle.
     "Bože", prozbori Gluk. "To je taj sako?"
     Njegova neverica bila je razumljiva; gledan pri svetlosti obične sijalice, sako je izgledao sasvim obično. Ali Kalu je ipak bio potreban čitav minut da smogne hrabrost i dohvati ga. Podstava koja je u svoje vreme verovatno zavela na stotine, izgledala je kao svaka druga. Tkanina je možda posedovala neki neobjašnjiv sjaj, ali to je ujedno bio jedni dokaz njegovih moći. Možda su ga napustile, pošto ga je vlasnik odbacio, ali Kal nije bio voljan da to proveri. Ponovo ga je bacio preko kutije tako da mu se podstava nije videla.
     "Valjalo bi ga poneti", reče Gluk. "Kada pođemo."
     "Kuda?"
     "Da se nađemo sa Vidovnjacima."
     "Ne. Mislim da to ne bi bilo dobro."
     "Mesto mu je među njima", primeti Gluk.
     "Možda", odvrati Kal, mada ne baš ubeđen u to. Ali prvo ih moramo pronaći."
     "Vratimo se onda na posao."
     Ponovo se bacio na izveštaje. Uskoro mu je postalo jasno da je pogrešio što je prekinuo posao; bilo mu je teško da ponovo uhvati ritam. Ali gurao je dalje, koristeći kao podstrek tužne ostatke iz susedne sobe, kao i misao da bi oni uskoro mogli predstavljati njegove jedine uspomene na Vrstu.
     U tri i četrdeset pet ujutro završio je sa čitanjem izveštaja. Gluk je koristio priliku da malo odspava u jednoj od naslonjača. Kal ga prodrma i pruži mu devet ključnih dosjea koje je izvojio.
     "Je li to sve?" upita Gluk.
     "Bilo je i nekih za koje nisam bio siguran. Odvojio sam ih na stranu, ali sam pomislio da bi nas mogli odvesti na pogrešan trag."
     "U pravu si", odvrati Gluk. Zatim ode do karte i zabode pribadače na devet mesta. Pošto je to obavio, malo se udaljio od karte i zagledao u obeležena mesta. Na prvi pogled nije se uočavalo nikakvo ustrojstvo; sva ta mesta nepravilno su bila razbacana po zemlji. Međusobno su bila udaljena pedeset milja.
     "Ništa" primeti Kal.
     "Kud žuriš?" opomenu ga Gluk. "Ponekad je potrebno malo više vremena da se uoči neka veza."
     "Mi nemamo malo više vremena", zabrinuto ga podseti Kal. Dugi časovi bez sna počeli su da se primećuju na njemu; bolelo ga je rame gde ga je Šedvel ranio; u stvari, celo ga je telo bolelo.
     "Sve je uzalud", reče on.
     "Dozvoli da malo ovo proučim", nastavi Gluk. Da vidim mogu li pronaći neki plan."
     Kal podiže razdraženo ruke.
     "Nema nikakvog plana", reče. "Jedino što mogu učiniti jeste da obiđem sva ta mesta, jedno za drugim..." (po ovom vremenu? čuo je kako pita sam sebe, bićeš srećan ako sutra ujutro budeš mogao da iziđeš iz kuće.)
     "Zašto ne odspavaš nekoliko časova. Pripremio sam ti krevet u gostinjskoj sobi. Popni se još jedan sprat, druga vrata sleva."
     "Osećam se tako prokleto beskorisnim."
     "Bićeš još beskorisniji ako ne odspavaš. Hajde, pođi već jednom."
     "Mislim da ću morati. Prvo što ću sutra ujutro..."
     "Odspavaj, Muni. O taktici možemo sutra razgovarati."
     Popeo se uz stepenice. Na gornjem spratu bilo je hladno; dah je kročio ispred njega. Nije se ni svukao, već se umotao u ćebad i tako zaspao.
     Na mrazom ukrašenom prozoru nije bilo zavesa, a sneg spolja bacao je plavičasto osvetljenje u sobu, dovoljno jako da se pri njemu moglo čitati. Ali to ga nije održalo budnim duže od trideset sekundi.