5. VOĆNJAK LEMJUELA LOA

     1.
     Ni Boaz ni Ganza nisu bili pričljivi vodiči. Kretali su se kroz Fugu u gotovo potpunoj tišini, osim što su s vremena na vreme prekidali tu tišinu kako bi upozorili Kala na prividno bezbedan komad tla, ili mu savetovali da se ne odvaja od njih dok su se kretali niz kolonadu kojom je odzvanjalo dahtanje psa. U izvesnom smislu mu je njihovo ćutanje odgovaralo. Večeras još nije želeo da pođe u obilazak terena u pratnji vodiča. Kada je prvi put ugledao Fugu sa zida u Miminom dvorištu, već tada mu je postalo jasno da se ne može napraviti karta toga mesta, niti popisati sve što se u njoj nalazi i pohraniti u sećanje kao što je to bio slučaj s njegovim voljenim redovima vožnje. Utkani svet moraće da prihvati na drugačiji našin: ne kao golu činjenicu, već kao osećanje. Raskol između njegovog uma i sveta koji je pokušavao da shvati, bio je sve veći. Na njegovom mestu našao se odnos odjeka i protiv-odjeka. Bile su to misli unutar njegove glave i glave ovog sveta; a to saznanje, koje nikad neće biti u stanju da izrazi rečima, pretvorilo je ovo putovanje u obilazak vlastite istorije. Od Ludog Munija je naučio da svako drugačije shvata poeziju. Poezija je bila takva. Počeo je da uviđa da se to isto moglo reći i za pravu geografiju.

     2.
     Peli su se uz neku dugačku padinu. Mislio je da mu se plima cvrčaka talasa ispred nogu; zemlja je izgledala živa.
     Sa vrha planine baciše pogled preko polja. Na suprotnom kraju polja nalazio se voćnjak.
     "Još malo pa smo stigli", reče Ganza i oni se uputiše ka njemu.
     Taj voćnjak bio je najveća jedinica koju je do tada video u Fugi; parcela sa otprilike trideset ili četrdeset stabala, posađenih u nizovima i pažljivo podrezanih tako da su im se grane gotovo dodirivale. Ispod ove nadstrešnjice nalazili su se prolazi od uredno pokošene trave, prošarani somotskom svetlošću.
     "Ovo je voćnjak Lemjuela Loa", reče Boaz, dok su stajali na ivici. Njegov ionako mek glas sada je bio mekši no ikada. "Čak i među legendarnima on je legenda."
     Ganza ih povede ispod drveća. Vazduh je bio miran, topao i sladunjav. Grane su bile teške od voća koje Kal nije poznavao.
     "To su Džudske kruške", obavesti ga Boaz. "Njih nikada nismo delili sa Kukavicama."
     "Zašto?"
     "Postoje razlozi za to", odgovori Boaz. On se osvrnu tražeći pogledom Ganzu, ali ona je nestala niz jedan od prolaza. "Posluži se", reče on Kalu i krene u potragu za svojom družicom. "Lem neće imati ništa protiv."
     Iako je Kal mislio da može pogledom prodreti sve do kraja hodnika od drveća, oči su ga prevarile. Boaz se udaljio samo tri koraka od njega i on ga više nije video.
     Kal posegnu za jednom od nisko povijenih grana i dohvati voćku. Kada je to učinio u krošnji se zbi velika pometnja i nešto potrča niz granu prema njemu.
     "Ne tu!"
     Glas je bio dubok. A pripadao je majmunu.
     "Slađe su one sa vrha", reče životinja, podigavši svoje smeđe oči put neba. Zatim je otrčao putem kojim je došao, zasuvši Kala lišćem. Pokušao je da ga prati pogledom, ali životinja se kretala suviše brzo. Vratila se za nekoliko sekundi, ne sa jednom, već sa dve voćke. Zasevši među granama, bacio ih je Kalu.
     "Oguli ih", reče. "Obe."
     Uprkos imenu nisu podsećale na kruške. Bile su veličine šljive i imale koru poput kože. Bila je čvrsta, ali čak ni ona nije mogla da prikrije mekoću unutrašnjeg mesa.
     "Šta čekaš?" želeo je da zna majmun. "Ukusni su, ti Džudiji. Oguli je pa ćeš se uveriti."
     Da je ovog majmuna koji govori sreo nedelju dana ranije, Kal bi možda pao mrtav od iznenađenja, ali sada je on za njega predstavljao samo deo lokalnog kolorita.
     "Zovete ih Džudiji?" upita on.
     "Džudijske kruške; Džudi voće. Sve ti je to unutra isto."
     Majmun se upilji u Kalove šake želeći da ga natera da oguli voćku. On poče da je njuši. Nikada ranije nije sreo voće koje se tako teško gulilo; po svoj prilici ga je majmun upravo zbog toga i nagovarao da ih oljušti. Lepljivi sok je isticao kroz napuklu koru i slivao mu se niz šake; miris je bio još privlačniji. Pre no što je i oljuštio prvu, majmun je ote i smaza.
     "Odlična je..." reče on između dva zalogaja.
     Odjek njegovog uživanja dopre odnekud ispod drveta. Neko se slagao s njim, pa Kal skrete pogled s onog što je radio i ugleda nekog čoveka koji je čučao pored debla, uvijajući cigaretu. Zatim ponovo pogleda majmuna, pa čoveka, da bi majmuna što govori sagledao u novom svetlu.
     "Odličan trik", reče on.
     Čovek podiže pogled prema Kalu. Crte lica bile su mu gotovo mongoloidne; razvukao je usta u širok, naizgled tupav osmeh.
     "Šta je?" javi se glas sa grane.
     Iako ga je pojava tog lica ispod drveta zbunila, Kal odluči da sledi svoju pretpostavku i zato odgovor ne uputi lutki, već lutkaru.
     "Zašto se tako razbacuješ glasom?"
     Čovek se i dalje cerio, ničim ne pokazujući da je razumeo. Majmun se, međutim, glasno nasmeja.
     "Pojedi voće", reče on.
     Kal je gulio voćku sasvim nesvesno. Džudi je bila oguljena. Ali nekakvo zaostalo sujeverje vezano za ukradeno voće sprečavalo ga je da je prinese usnama.
     "Kušaj je", reče majmun. "Nisu otrovne..."
     Miris je bio suviše privlačan da bi mu odoleo. On zagrize.
     "...bar ne za nas", dodade majmun, ponovo se nasmejavši.
     Voćka je imala čak bolji ukus nego što je to njen miris obećavao. Meso je bilo sočno, sok jak poput likera. On ga obliza sa prstiju i dlana šake.
     "Dopada ti se?"
     "Fantastična je."
     "Hrana i piće u jednom." Majmun pogleda čoveka ispod drveta. "Želiš li jednu, Smite?" upita on.
     Čovek pripali cigaretu i povuče dim.
     "Čuješ li me?"
     Pošto ne dobi odgovor, majmun nestade među višim granama krošnje. Kal, koji je i dalje jeo krušku, stiže do koštica u središtu. Zatim sažvaka i njih. Bile su pomalo gorke, ali to samo dopuni slatkoću ostalog dela.
     Odjednom primeti da odnekud dopire muzika. U jednom je trenutku bila vesela u drugom pomamna.
     "Želiš li još jednu?" upita majmun ponovo se pojavivši, ali ovaj put ne sa dve voćke već sa nekoliko.
     Kal proguta ostatak prve voćke.
     "Važi ista pogodba", reče majmun.
     Odjednom osetivši pohlepu, Kal uze tri i poče da ih ljušti.
     "Ovde ima još nekog", obrati se on lutkaru.
     "Svakako", majmun mu odgovori. "Ovo je oduvek bilo mesto za okupljanje."
     "Zašto govoriš kroz životinju?" upita Kal, dok su majmunovi prsti uzimali oguljenu voćku iz njegove šake.
     "Zovem se Novelo", reče majmun. "I ko kaže da on uopšte ume da govori?"
     Kal se nasmeja i sebi i ovoj predstavi.
     "Činjenica je", nastavi majmun, "da nijedan od nas više nije sasvin siguran ko šta čini. Ali i ljubav je takva, zar ne?"
     On zabaci glavu i šakom stisnu voćku, tako da mu njen sok poteče niz grlo.
     Muzika je postala još opojnija. Kala je zanimalo koji je to instrumenti izvode. Prepoznao je violine, pištalje i bubnjeve. Ali čuli su se i drugi zvuci koje nije mogao da pripiše nijednom poznatom instrumentu.
     "Svaki izgovor je dobar da se priredi slavlje", reče Novelo.
     "Mora da je posredi najveći doručak u istoriji."
     "Mislim da si u pravu. Hoćeš da vidiš?"
     "Da."
     Majmun potrča duž grane i sjuri se do mesta na kome je sedeo Smit. Kal je, žvaćući semenje svog drugog Džudija, podigao ruku uvis i otkinuo punu šaku voća sa grane prekrivene lišćem; pet-šest je strpao u džep da mu se nađe ako ogladni, a jednu je smesta počeo da ljušti.
     Pažnju mu privuče majmunsko ćeretanje i on se zagleda u Novela i Smita. Životinja je sedela na čovekovim grudima i nešto su jedan drugome govorili služeći se mešavinom brbljarija i mumljanja. Kal pogleda prvo čoveka pa životinju, a onda se ponovo vrati na čoveka. Nije mogao da utvrdi ko je kome šta govorio.
     Rasprava se iznenada prekinu. Smit ustade, a majmun mu se smesti na rame. Krenuše između drveća ni ne pozvavši Kala da ih sledi. Kal ipak krenu za njima, usput ljušteći i jedući voće.
     Pojedini ovdašnji posetioci radili su isto ono što i on malopre, stajali ispod drveća i jeli džudske kruške. Jedno ili dvoje se čak popelo na drveće i sada je visilo među granama, kupajući se u opojnom vazduhu. Ostali, koje voće ili nije zanimalo ili su ga se zasitili, ležali su ispruženi u travi i međusobno tiho razgovarali. Svuda je vladao mir.
     Nebo je voćnjak, pomisli Kal dok je išao; a bog je izobilje.
     "To iz tebe progovara voće", reče Novelo. Kal čak nije ni bio svestan da je nešto naglas rekao. On se osvrnu prema majmunu, osetivši se pomalo izgubljenim.
     "Trebalo bi da budeš pažljiviji, reče životinja, "previše Džuda može ti naškoditi."
     "Imam odličan stomak", odvrati Kal.
     "Ko je uopšte pomenuo stomak?" upita majmun. "Ne zovu se one tek tako džudske voćke."
     Kal prestade da obraća pažnju na njega. Životinjin prijazan ton mu je išao na živce. On ubrza korak prestigavši čoveka i životinju.
     "Neka bude po tvome", reče majmun.
     Neko izlete između drveća nešto malo ispred Kala, vukući za sobom smeh. Kal istog časa ugleda smeh; video je podizanje i spuštanje nota u obliku blesaka svetlosti koji su se rastakali poput glava maslačka na jakom vetru. Čarolija za čarolijom. Ubravši i oljuštivši još jednu Loovu voćku u hodu, on pohita ka muzici.
     Ispred sebe jasno ugleda prizor. Po tlu između drveća bila je prostrta plavo-oker ponjava sa fitiljima zaronjenim u ulje svuda duž ivice; na kraju su se nalazili muzičari čiju je svirku čuo. Bilo ih je petoro: tri žene i dva muškarca, odeveni u svečana odela i haljine od tamnih tkanina čije su blistave šare bile na neki način prikrivene, tako da je svetlost plamenova i pri najmanjem pokretu nabora otkrivala sjaj koji je Kala podsetio na dugine boje tropskih leptira. Međutim, još je više zapanjivala činjenica da ovaj kvintet nije imao nijedan jedini instrument. Oni su pevanjem podražavali zvuke svih tih violina, flauta i bubnjeva; nudili su i dodtne zvuke koje nijedan instrument neće smeti ni da pomisli da će ikad uspeti da proizvede. To je bila muzika koja nije oponašala nijedan prirodni zvuk - nije to bila pesma ptica niti glasanje kitova, ni šum drveća ili žubor potoka - već kroz pesmu izražena iskustva skrivena između reči; otkucaji srca, u koje intelekt nije mogao da prodre.
     Dok ju je slušao, Kala su preplavljivali talasi zadovoljstva.
     Predstava je privukla otprilike tridesetak Vidovnjaka kojima se sada i Kal pridružio. Nekolicina je zapazila njegovo prisustvo, pa su počeli pomalo znatiželjno da ga merkaju.
     Posmatrajući gomilu, pokušao je da razvrsta ove ljude na osnovu pripadnosti jednoj od četiri Porodice, ali to je bilo gotovo nemoguće. Koralni orkestar verovatno je bio sastavljen od Aja; nije li Apolina rekla da je od Aja nasledila lep glas? Ali ko je bio ko među ostalima? Ko je od prisutnih pripadao Džerihoovoj porodici, na primer: Babuima?; ko Je-meovima, a ko porodici Lo? Primetio je crnce i kavkaske tipove, zatim jedno ili dvoje sa orijentalnim osobinama; neki od njih su se dičili ne baš ljudskim crtama lica - jedan je imao Nomrodove zlataste oči (verovatno je imao i rep); drugi neki par odlikovao se istovetnim oznakama koje su se protezale svom dužinom lica počevši od skalpa; ostale su - da li po diktatu mode ili teologije - krasile složene istetovirane šare i frizure. Isto tako zapanjujuću raznovrsnost primetio je i u odevanju, modi kasnog devetnaestog veka koja je bila prilagođena onome ko je nosio tu odeću. A u tkanju sukanja, odela i prsluka, primetio je isto ono s mukom prikrivano bleštavilo: niti neumerenog sjaja koje su čekale iza nijansi boje.
     Kalov pogled pun divljenja prelazio je s jednog lica na drugo, i on oseti želju da mu svi ovi ljudi budu prijatelji, da ih upozna, da šeta s njima i podeli s njima svoje breme tajni. Nekako neodređeno bio je svestan da to iz njega progovara voće. Ako je to bio slučaj, onda je ovo voće bilo veoma mudro.
     Iako je utolio glad, on iz džepa izvadi još jednu krušku i upravo se spremao da je oguli kada muzika utihnu. Usledili su pljesak i zviždanje. Kvintet se nekoliko puta poklonio. Dok su to činili, ustade jedan bradati muškarac, sa licem izrovašenim kao kora oraha, koji je sedeo na tronošcu blizu ivice ponjave. Pogleda izravno u Kaa i reče:
     "Prijatelji... prijatelji... među nama je stranac..."
     Pljesak poče da jenjava. Lica se okrenuše u Kalovom pravcu; osetio je kako ga obliva rumenilo.
     "Dođite, gospodine Muni! Gospodine Kalhun Muni!"
     Ganza je govorila istinu: vetar je odista ogovarao.
     Čovek ga je pozivao. Kal promrmlja nešto u znak protesta.
     "Hajde. Zabavljajte nas malo!" glasio je odgovor.
     Posle toga Kalovo srce stade ludo da kuca. "Ne mogu", reče on.
     "Svakako da možeš", osmehnu se čovek. "Svakako da možeš!"
     Ponovo se zaori pljesak. Oko njega su se nalazila sve nasmešena ozarena lica. Neko ga dodirnu po ramenu. On se osvrnu. Bio je to Novelo.
     "To je gospodin Lo", reče majmun. "Ne smeš ga odbiti."
     "Ali ja ništa ne umem..."
     "Svako nešto ume", odvrati majmun. "Pa, makar samo da prdi."
     "Hajde, hajde", govorio je Lemjuel Lo. "Ne stidi se."
     I protiv svoje volje, Kal krenu kroz gužvu prema pravougoniku od fitilja.
     "Stvarno..." obrati se on Lou, "mislim da..."
     "Niko ti nije branio da jedeš moje voće", primeti Lo bez imalo ljutnje. "Najmanje što možeš da učiniš za nas jeste da nas malo zabaviš."
     Kal se osvrnu oko sebe tražeći od nekog podršku, ali ugleda samo lica puna iščekivanja.
     "Ne umem da pevam i imam dve leve noge", naglasi on, i dalje se nadajući da će samoomalovažavanjem uspeti da se izvuče.
     "Tvoj je deda bio pesnik, zar ne?" upita Lemjuel.
     "Jeste", reče Kal.
     "Zar ne umeš da citiraš vlastitog dedu?" upita Lemjuel.
     Kal je trenutak razmišljao o ovome. Bilo je sasvim jasno da ga neće pustiti iz ovog kruga ako na neki način ne plati za svoju pohlepu, a Lemjuelov predlog i nije bio tako loš. Pre mnogo godina Brendan je naučio Kala nekoliko strofa iz pesama Ludog Munija. U to vreme one Kalu gotovo ništa nisu značile - imao je tada otprilike šest godina - ali stihovi tih pesama su ga zainteresovali.
     "Ponjava je tvoja", reče Lemjuel i koraknu u stranu da propusti Kala do prostora ograđenog za izvođače. Pre no što mu se pružila prilika da se priseti ijednog stiha - prošlo je dvadeset godina od kada ih je naučio; koliko će ih se setiti? - već se našao na ponjavi, zureći preko treperavih svetala na tlu u publiku.
     "Gospodin Lo je rekao istinu..." poče on oklevajući, "... moj deda..."
     "Glasnije", doviknu neko.
     "...moj deda bio je pesnik. Pokušaću da se prisetim nekoliko njegovih stihova. Ne znam da li ću uspeti, ali daću sve od sebe."
     Začu se pojedinačno pljeskanje, zbog čega Kalu bi neprijatnije no ikad.
     "Kako se zove, ta pesma?" reče Lemjuel.
     Kal nape mozak. Naslov mu je značio još manje od stihova kada ih je prvi put učio, ali ipak je, poput papagaja, naučio i jedno i drugo.
     "Zove se Šest opštih mesta", reče on; jezik mu je bio brži od mozga koji još nije stigao ni da skine prašinu s njih.
     "Izrecituj je, prijatelju", reče čuvar voćnjaka.
     Publika je prestala da diše; još su se jedino pokretali plamičci oko ponjave.
     Kal poče.
     "Jedan vid ljubavi..."
     U jednom užasnom trenutku ničeg nije mogao da se seti. Da ga je neko tada upitao kako se zove ne bi bio u stanju da mu odgovori. Posle samo četiri reči on je odjednom ostao bez teksta.
     U tom trenutku panike shvatio je da više od svega na svetu želi da udovolji ovom dobrodušnom skupu; da im pokaže koliko mu je drago što se našao neđu njima. Ali taj njegov prokleti jezik...
     Negde iz potiljka začu pesnika kako kaže:
     "Nastavi, momče. Kaži im ono što znaš. Ne pokušavaj da se prisetiš. Samo počni da govoriš."
     On krenu iz početka, sada bez greške, snažnim glasom, kao da je te stihove znao savršeno dobro. Do đavola, i jeste. Potekli su iz njega sasvim lako, i on ču sebe kako ih izgovara glasom za koji nije znao da ga poseduje. Bio je to glas barda koji recituje.

     "Jedan vid ljubavi je nevinost,
     Jedan vid ljubavi je krivnja,
     Jedan vid mleko, što se u neku ruku
     Ukiseli čim se prospe.
     Jedan vid ljubavi je osećanje,
     Jedan vid ljubavi je pohota,
     Jedan vid slutnja
     Da ćemo se vratiti u prah."

     Osam stihova i sve je bilo gotovo; gotovo a on je i dalje stajao dok su mu se ti stihovi vrzmali po glavi, istovremeno zadovoljan što nijednom nije zamucao i žaleći što nije potrajalo još malo duže. On pogleda publiku. Više se nisu osmehivali, već su zurili u njega sa nekim čudnim zbunjenim izrazom u očima. Na trenutak mu pade na pamet da ih je možda uvredio. A onda se prolomi pljesak; svi su mu pljeskali podigavši ruke iznad glave. Začuli su se povici i zvižduci.
     "Divna pesma!" reče Lo, od srca mu tapšući dok je to govorio. "I lepo izrecitovana!"
     Rekavši to, on se ponovo izdvoji iz publike i gorljivo zagrli Kala.
     "Čuješ li?" upita Kal pesnika u svojoj glavi. "Dopadaš im se."
     A u znak odgovora priseti se još jednog stiha, koji kao da je Ludi Muni upravo u ovom trenutku spevao. Ovog puta ga nije izgovorio naglas: ali jasno ga je čuo.

     "Oprosti mojoj umetnosti. Na kolenima,
     priznajem: želja mi je da se dopadnem svima."

     Godilo mu je to dopadanje. On uzvrati Lemjuelu zagrljaj.
     "Posluži se, gospodine Muni", reče čuvar voćnjaka, "pojedi koliko god možeš."
     "Hvala", odvrati Kal.
     "Da li si upoznao pesnika?" upita on.
     "Ne", reče Kal. "Umro je pre no što sam se rodio."
     "Ko može reći da je mrtav onaj čovek čije nas reči još ućutkuju i čija osećanja ostavljaju traga u nama?" odvrati gospodin Lo.
     "To je tačno", priznade Kal.
     "Svakako da je tačno. Zar bih sebi dozvolio laž u noći poput ove?"
     Pošto je to rekao, Lemjuel pozva nekog drugog iz skupine: još jedan izvođač našao se na ponjavi. Kal oseti ujed zavisti dok je prelazio preko svetlosti na tlu. Žudeo je da ponvo iskusi taj trenutak od koga se gubi dah: želeo je da njegove reči ponovo obuzmu publiku, da je ganu i da na njoj ostave traga. On obeća sebi da će naučiti još stihova Ludog Munija ako ikada ponovo ugleda očev dom, kako bi idući put kada se nađe ovde imao pri ruci nove stihove kojima će ih oduševiti.
     Dok se vraćao kroz gomilu pet-šest puta su mu protresli šaku i poljubili ga u obraz. Kada se ponovo okrenuo prema ponjavi, iznenadio se videvši da su sledeći izvođači Boaz i Ganza. Dvostruko je bio iznenađen: oboje su bili nagi. U njihovoj nagosti nije bilo ničeg napadno seksualnog: ona je na izvestan način bila u istoj meri formalna kao i odeća koju su odbacili. Takođe nije primetio da je bilo kome iz publike bilo neugodno: posmatrali su ovaj par istim onim ozbiljnim pogledima punim iščekivanja kojima su počastvovali i njega.
     Boaz i Gonza su se uputili na suprotne krajeve ponjave, na trenutak tamo zastali, zatim se okrenuli i krenuli jedno prema drugom. Napredovali su sporo, dok se nisu našli tako blizu da su im se nosevi i usne dodirivali. Kalu prođe kroz glavu da je na redu možda neka erotska predstava, premda je ono što se zatim dogodilo posramilo sve njegove definicije erotike; jer oni su nastavili jedan prema drugome, lica su im lagano nestajala, poprsja se ledila, kao i udovi, dok nisu postali jedno telo sa glavom u obliku gotovo bezoblične lopte.
     Iluzija je bila potpuna. Ali to nije bilo sve; jer partneri su nastavili dalje da se kreću, njihova lica da se pomaljaju na stražnjim stranama lobanja, kao da su im kosti bile meke poput krempite. Ni tada se nisu zaustavili, već su se i dalje razdvajali dok nisu počeli da liče na sijamske blizance spojene leđima, čija se zajednička lobanja ispupčila razmećući se dvostrukim licem.
     Kao da im ni to nije bilo dovoljno, već su svom triku pridodali još jednu začkoljicu; dok su menjali mesta na neki način uspeli su da zamene i polove, te da se konačno - ponovo sasvim razdvoje - i nađu jedno na mestu drugog.
     Ljubav je nalik na to, rekao je majmun. Ovim su njegove reči bile potvrđene u krvi i mesu.
     Dok su se izvođači klanjali, i prolamao se novi pljesak, Kal se odvoji od skupine i krenu nazad među drveće. Glavom mu se motalo nekoliko neodređenih misli. Prva, da ne može ovde ostati celu noć, već da bi uskoro trebalo da krene u potragu za Suzanom. Druga, da bi bilo mudro potražiti vodiča. Možda, majmuna?
     Ali rodne grane ponovo mu privukoše pogled. On isrpuži ruku, ubra još jednu šaku voća i poče da ga ljušti. Loov vodvilj ad hos još je bio u toku. Čuo je smeh, zatim novi pljesak, i muziku koja je ponovo počela.
     Osetio je da mu udovi iz časa u čas postaju sve teži; prstima više nije mogao da ljušti voće, kapci mu otežaše. Shvativši da će biti bolje da sedne dok nije pao, on se smesti ispod jednog drveta.
     Polako ga je obuzimao dremež kome nije imao snage da se odupre. Nije bilo ničeg lošeg u tome da se malo odmori. Ovde je bio bezbedan, pod ovim pljuskom zvezdane svetlosti i pljeska. Oči mu zatreptaše i sklopiše se. Činilo mu se da vidi kako mu se približavaju snovi - kako njihova svetlost postaje sve sjajnija, glasovi jači. On se nasmeši u znak pozdrava.
     Sanjao je svoj stari život.
     Stajao je u zamračenoj sobi koja se nalazila između njegovih ušiju i puštao da mu se javljaju prošli dani na zidu poput slika na platnu; bili su to trenuci izvučeni iz neke zalihe koju nije ni znao da poseduje. Ali ovi prizori koji su se sada odvijali pred njim - ti pasaži iz nedovršene knjige njegova života - više nisu izgledali potpuno stvarni. Ta je knjiga bila izmišljena; ili je, u najboljen slučaju, samo u trenucima bila stvarna, kao onda kada je jedan njegov deo iskočio iz te ustajale priče i na čas ugledao Fugu koja je čekala.
     Zvuk pljeskanja izvuče ga na površinu sna, i njegove se oči uz treptaje otvoriše. Zvezde su se još nazirale kroz grane Džudi drveća; u blizini se i dalje čuo smeh i videle su se vatre; sve je bilo u redu s njegovom tek pronađenom zemljom.
     Do sada nisam ni bio rođen, pomisli on, dok su po zidu ponovo počele da se ređaju slike. Nisam se čak ni rodio.
     Zadovoljan ovom misli, on u umu oljušti još jednu od Loovih slatkih voćki i prinese je usnama.
     Negde mu je neko pljeskao. Kada je to čuo, poklonio se. Ali ovaj put nije se probudio.