3. HARIZMA

     Nimrod ga je čekao na mestu sastanka koje su ugovorili dva dana ranije. Džerihou se učinilo da se njegov žar u međuvremenu još više pojačao.
     "Biće to najveće okupljanje do sada..." reče on. "Iz dana u dan sve nas je više. Još samo malo, Džeriho. Naš narod je spreman i čeka."
     "Poverovaću kada budem video."

     I video je.
     Kada je palo veče Nimrod ga je poveo razrađenim putem do jedne ogromne ruševine, daleko od bilo kakve naseobine ljudi. Nekada je to bila livnica; ali sreća joj je okrenula leđa kada su se vremena promenila. Sada će njeni zidovi možda biti svedoci rasplamsavanja jedne sasvim drugačije vatre.
     Još dok su se približavali, primetili su da unutra gore svetla, ali inače nije bilo nikakvog zvuka ni znaka koji bi nagovestio veliko okupljanje kakvo je Nimrod obećao. Nekoliko usamljenih prilika vrebalo je u zasedi među porušenim pomoćnim zgradama; inače se činilo da je mesto potpuno pusto.
     Kada je, međutim, prošao kroz vrata, Džeriho se suočio sa prvim šokom od mnogih koje će doneti ta noć: ogromna zgrada bila je ispunjena do poslednjeg mesta stotinama Vidovnjaka. Video je pripadnike svih Korena, Babu i Je-me, Lo i Aja; video je starce i žene, bebe u naručju. Neki koje je poznavao prvi put su ostali u Tkanju, očigledno su prošlog leta odlučili da oprobaju sreću u Kraljevstvu; ostali su bili potomci onih koji su odbacili Tkanje još prvi put; imali su nešto u sebi što ih je izdvajalo od ostalih. Mnogi od njih stajali su po strani od svojih sunarodnika, i kao da su se plašili da će ih se ovi odreći.
     Potpuno se smeo posmatrajući fizionomije sa tananim pečatom njegovih sunarodnika Vidovnjaka, brižljivo odevene i našminkane a la mode; Vidovnjaci odeveni u farmerke i kožne jakne, šarene haljine i sa visokim potpeticama. Ako je suditi po njihovom izgledu mnogima od njih dobro je išlo u Kraljevstvu; čak su možda i napredovali. Pa ipak, sada su bili ovde. Šapat o oslobađanju pronašao ih je u njihovim skrovištima među Kukavicama, i oni su došli, donevši sa sobom svoju decu i svoje molitve. Vrsta koja je o Fugi znala samo ono što su do nje donele glasine i jeres, privučena nadom da će videti mesto koje njihova srca nikada nisu zaboravila.
     Uprkos početnom cinizmu, sada je bio dirnut ovim ćutljivim mnoštvom u iščekivanju.
     "Rekoh ti", prošaputa Nimrod dok je vodio Džerihoa kroz gužvu. "Pokušaćemo da se probijemo skroz napred, važi?"
     Na kraju prostrane dvorane bio je podignut podijum ukrašen cvećem. Svetla koja je stvorio zanos Babua lebdela su u vazduhu, treperavo iz visine osvetljavajući pozornicu.
     "Uskoro će doći", reče Nimrod.
     Džeriho u to nije sumnjao. Već je primetio neko kretanje na suprotnom kraju dvorane; nekoliko prilika, odevenih u istovetnu tamnoplavu odeću, naređivalo je gomili da se povuče nekoliko jardi od pozornice. Poklonici su poslušali naređenje bez reči.
     "Ko su oni?" upita Džeriho, pokazavši glavom prema prilikama u uniformama.
     "Prorokova elita", odvrati Nimrod. "Oni su uz njega i noć i dan. Štite ga od zala."
     Džeriho više nije stigao da postavi nijedno pitanje. U golom zidu od cigala na stražnjoj strani platforme počela su da se otvaraju jedna vrata, a kroz dvoranu stade da se pronosi drhtaj uzbuđenja. Pastva krenu prema platformi. Bujica osećanja bila je zarazna; koliko god da se trudio da ostane kritički raspoložen, Džeriho je osetio kako mu srce ludački lupa od uzbuđenja.
     Kroz otvorena vrata pojavio se jedan pripadnik elite, noseći običnu drvenu stolicu. Spustio ju je u prednjem delu platforme. Gomila je gurala Džerihoa s leđa; stiskali su ga sa svih strana. Sva lica osim njegovog bila su okrenuta prema pozornici. Na obrazima pojedinaca blistale su suze: bili su prenapeti usled čekanja. Drugi su mrmljali molitve.
     A onda, kroz vrata iziđoše još dvojica iz elite koji se posle nekoliko koraka razdvojiše i otkriše jednu priliku odevenu u bledožutu halju; kada je ugledaše, prisutnima se oteše mnogobrojni uzdasi. Džeriho je očekivao zanosan povik dobrodošlice, ali doživeo je samo da se mrmljanje koje je počelo nešto ranije sada pojača; bio je to nežan, čeznutljiv zvuk koji je pokretao dušu.
     Lebdeći plamenovi iznad platforme postaše sjajniji. Mrmljanje dobi na dubini i u odjeku. Džeriho je morao da ulaže velike napore da im se i sam ne pridruži.
     Svetla su dostigla stepen belog usijanja, ali Prorok je i dalje stajao u pozadini izvan tog plamena slave. Držao se stražnjeg dela, izazivajući gomilu, koja ga je preklinjala svojim mrmljanjem da se pokaže. Odolevao je; pozivali su ga, a njihove neme molitve postajale su grozničave.
     Tek posle tri ili četiri minuta ovakvog zadržavanja, odlučio je da udovolji njihovoj molbi i stupi na svetlost. Bio je dosta krupan... iz porodice Babu, nagađao je Džeriho... ali izvesna nesigurnost mu je usporavala korake. Crte lica dobroćudne, čak pomalo feminizirane; kosa, bela griva, svilenkasta kao u bebe.
     Kada je stigao do stolice, on sede... očigledno uz izvestan napor... i osmotri okupljene. Malo pomalo mrmljanje postade veoma tiho. Međutim, on nije progovorio dok nije nastala potpuna tišina. A kada ih je oslovio to nije učinio glasom kakav je Džeriho očekivao od Proroka: vrištavim, opsednutim. Glas mu je bio tih, melodičan; ton nežan, čak oklevajući.
     "Prijatelji moji..." poče on. "Okupili smo se ovde u Kaprino ime..."
     "Kapra..." Čuo se šapat od zida do zida.
     "Čuo sam Kaprine reči. U njima stoji da je vreme veoma, veoma blizu." Džeriho pomisli kako on govori gotovo protiv volje, kao da je nosilac ovog znanja, ali da se zbog toga ne oseća nimalo prijatno.
     "Ako među vama ima onih koji sumnjaju..." reče Prorok, "... neka se spreme da odbace svoje sumnje."
     Nimrod pogleda na brzinu Džerihoa kao da želi da kaže: misli na tebe.
     "Svakim danom ima nas sve više..." govorio je Prorok. "Kaprina reč stiže svuda, pronalazi put do zaboravljenih i zaboravnih. Ona unosi nemir u usnule i budi ih. Umiruće nagoni da zaigraju." Govorio je veoma tiho, puštajući da rečitost nadoknadi glasnost. Pastva ga je slušala poput dece. "Uskoro Ćemo biti kod kuće", reče on. "Vratićemo se među naše voljene, hodićemo putevima kojima su hodili naši očevi i majke. Više nećemo morati da se krijemo. To nam Kapra poručuje. Uzdići ćemo se, prijatelji. Uzdići i zasijati."
     Dvoranom se razlegoše prigušeni jecaji. Čuo ih je i ućutkao blagim osmehom.
     "Čemu suze?" upita on. "Predviđam skori kraj plaču. Kraj čekanju."
     "Tako je", zaori se kroz gomilu. "Tako je. Tako je."
     Džeriho oseti da ga obuzima plima odobravanja. Više nije osećao želju da se odupre. On je pripadao ovim ljudima, zar ne? Njihova tragedija bile je i njegova tragedija; a njihova žudnja njegova.
     "Tako je..." uhvatio je sebe kako govori, "tako je... tako je..."
     Nimrod koji je stajao pored njega upita: "Veruješ li sada?" a onda se i sam pridruži skandiranju.
     Prorok podiže šake u rukavicama kako bi ih utišao. Ovog puta je duže potrajalo dok se nisu smirili, a kada je Prorok ponovo progovorio glas mu je bio snažniji, kao da se hranio podrškom koju mu je ukazivala pastva.
     "Prijatelji moji. Kapra voli mir isto onoliko koliko i mi, ali nemojmo se zavaravati. Imamo puno neprijatelja. Neprijatelje među ljudima, a takođe ih ima i među nama samima. Ima mnogo onih koji su nas prevarili. Kovali zavere sa Kukavicama kako bi naše zemlje zadržali u snu. Kapra je to video svojim vlastitim očima. Izdaja i laži, prijatelji moji; posvuda." On na trenutak povi glavu kao da mu je teret ovih reči bio pretežak. "Šta da učinimo?" upita on očajnim glasom.
     "Povedi nas!" povika neko.
     Na te reči Prorok podiže glavu i pokaza im svoje zabrinuto lice.
     "Ja vam samo mogu pokazati put", pobuni se on.
     Ali malopređašnji povik prihvatalo je sve više prisutnih u dvorani i on je iz trenutka u trenutak bivao sve glasniji.
     "Povedi nas!" izvikivali su. "Povedi nas!"
     Prorok lagano ustade. Ponovo podiže ruke da utiša pastvu, ali sada nisu nameravali da se povinuju njegovoj želji.
     "Molim vas..." reče on, po prvi put primoran da podigne glas. "Molim vas! Saslušajte me!"
     "Sledićemo te!" Vikao je Nimrod. "Sledićemo te!"
     Da li se to Džerihou pričinilo, ili su svetla iznad pozornice počela jače da svetle, a Prorokova kosa postala oreol iznad njegovog doroćudnog lica. Ako je trebalo suditi po njegovom izrazu lica, poziv na oružje koji je dolazio iz dvorane veoma ga je uznemirio; vox populi tražio je nešto više od neodređenih osećanja.
     "Saslušajte me", molio ih je. "Ako želite da vas ja vodim..."
     "Da!" zagrme iz pet stotina grla.
     "Ako je to ono što želite, moram vas upozoriti da neće biti nimalo lako. Moraćemo se odreći nežnosti. Moraćemo biti čvrsti poput kamena. Krv će teći potocima."
     Njegovo upozorenje ni za trunku nije smirilo gomilu. Šta više, samo je još uzdiglo njihovo oduševljenje do novih visina.
     "Moramo biti lukavi..." reče Prorok, "... kao što su bili lukavi i oni koji su kovali zavere protiv nas."
     Gomila samo što nije rušila zidove, a Džeriho zajedno s njima.
     "Fuga nas zove da se vratimo kući!"
     "Kući! Kući!"
     "A Njen glas ne smemo zanemariti. Moramo krenuti!"
     Vrata na stražnjoj strani pozornice bila su odškrinuta, verovatno stoga da bi Prorokova svita mogla da čuje govor. Džerihoov pogled u jednom trenutku privuče neko kretanje. Tamo na vratima stajao je neko čije je lice mislio da poznaje...
     "Zajedno ćemo ući u Fugu", govorio je Prorok, a glas mu je konačno postao snažan i odlučan.
     Džeriho više nije gledao u govornika već pored njega pokušavajući da izdvoji posmatrača na vratima iz tame koja ga je skrivala.
     "U Kaprino ime ćemo oduzeti Fugu od naših neprijatelja."
     Čovek koga je Džeriho posmatrao napravi korak napred i na trenutak ga obasja pokretni zrak svetlosti. Džeriho oseti grč u stomaku kada tom licu dodade i ime. Ono se smešilo ali on je znao da to nije posledica dobrog raspoloženja, jer njegov vlasnik nije znao šta je to. Isto kao što nije znao šta je ljubav; ili milosrđe...
     "Vičite, sunarodnici moji! Vičite!"
     Bio je to Hobart.
     "Neka nas čuju i u svom snu. Neka nas čuju i uplaše se našeg suda!"
     U to nije bilo sumnje. Vreme koje je Džeriho proveo u inspektorovom društvu zauvek mu se urezalo u um. To je bio Hobart.
     Posle svakog sloga Prorokov glas bivao je sve snažniji. Činilo se da mu je i lice na neki tanani način postalo uznesenije. Ni traga dobrodušnosti; sada se sve pretvorilo u opravdani bes.
     "Raširite reč..." govorio je. "Prognani se vraćaju!"
     Džeriho je sada posmatrao celu ovu predstavu na nov način, i dalje se naizgled oduševljavajući, dok su mu se u glavi u kojoj je bubnjalo, motala nebrojana pitanja.
     A glavno među njima glasilo je: Ko je ovaj čovek koji je pokrenuo Vrstu obećavajući im Izbavljenje? Nevini pustinjak, kako ga je Nimrod opisao, koga Hobart iskorištava za vlastite ciljeve? To bi još bilo i najbolje. A najgore, da su on i Hobart u dosluhu; zavera koju su skovali jedan pripadnik Vrste i jedan pripadnik Čovečanstva imajući na umu samo jedno: doći u posed Fuge, a možda je i uništiti.
     Zaglušivali su ga glasovi koji su ga okruživali sa svih strana, ali Džeriho više nije plutao na ovoj bujici, on se davio u njoj. Ti ljudi bili su stočna hrana; Hobartove bene. Bilo mu je muka i od same pomisli na to.
     "Spremite se", govorio je Prorok okupljenima. "Spremite se. Uskoro će kucnuti čas."
     Posle tog obećanja, svetla iznad pozornice se ugasiše. Kada su se ponovo upalila, nekoliko trenutaka kasnije, Kaprinog glasa više nije bilo; za sobom je ostavio praznu stolicu i pastvu spremnu da sledi kuda god on izabere da je povede.
     Širom dvorane čuli su se povici koji su tražili da im se ponovo obrati, ali vrata u stražnjem delu pozornice bila su zatvorena i nisu se ponovo otvorila. Postepeno shvatajući da neće ubediti svoga vođu da se još jednom pojavi, gomila poče da se razilazi.
     "Zar ti nisam rekao?" upita Nimrod. Smrdeo je na znoj kao i svi drugi. "Nisam li ti rekao,"
     "Jesi, rekao si."
     Nimrod ščepa Džerihoa za ruku.
     "Hajdemo", reče on dok su mu oči sijale. "Idemo do Proroka. Reči ćemo mu gde se nalazi ćilim."
     "Sada?"
     "Zašto da ne? Zašto da neprijateljima damo vremena da se pripreme?"
     Džeriho jedva da je i bio svestan ovog razgovora. Imao je spreman izgovor.
     "Suzanu moramo ubediti da je to mudro", reče on. "Ja to mogu najbolje da učinim. Meni veruje."
     "Onda ću poći s tobom."
     "Ne. Obaviću to sam."
     Nimrod ga zabrinuto pogleda; možda čak i sumnjičavo.
     "Nedavno sam te čuvao", podseti ga Džeriho, "kada si bio beba." To je bio njegov kec iz rukava. "Sećaš se?"
     Nimrod nije mogao da sakrije osmeh. "Kakva vremena", reče on.
     "Moraćeš opet da mi veruješ kao što si mi onda verovao", reče Džeriho. Nije voleo da obmanjuje, ali nije imao vremena za moralne sitnice. "Pusti me da odem do Suzane, pa ćemo nas dvoje doneti ćilim ovamo. Onda možemo zajedno do proroka; svo troje."
     "Dobro", složi se Nimrod. "Pretpostavljam da u tome ima nekog smisla."
     Zajedno krenuše ka vratima. Džeriho se pozdravi sa Nimrodom i još jednom mu ponovi malopređašnja obećanja, a onda se udalji. Kada je prešao dovoljan deo puta i našao se okružen tamom, on u velikom luku zaobiđe zgradu i krenu nazad prema njoj.