3. BEZ USPAVANKI

     1.
     Kal je spavao sam kada mu se prvi put javio košmar.
     Počeo je na Venerinoj planeti; lutao je onuda i čekao da se svakog časa sruši. Ali sa tim užasnim predznanjem, da će doći do neke nesreće, za koje je potvrdu pronašao u snovima, znao je da ne bi bilo mudro sklopiti oči i zaspati. Umesto da to učini, ostao je da stoji na toplom tlu dok su se oko njega kretali oblici koje kao da je obasjavalo sunce, mada je ono već bilo zašlo za planinu. U blizini je plesao jedan muškarac, u suknjama od naizgled živog materijala; iznad njega letela je devojka, vukući za sobom miris svoga pola; u visokoj travi parili su se ljubavnici. Jedan od njih je kriknuo, nije se znalo da li od zadovoljstva ili usled uznemirenosti nečim, a narednog trenutka on je već trčao padinom, bežeći pred nečim ogromnim i nemilosrdnim.
     Počeo je da viče dok je trčao, kako bi upozorio ljubavnike, devojku-pticu i plesača, na užas koji je krenuo sve da ih uništi, ali glas mu je bio jadan i slabašan - mišji - a već u sledećem trenu trava oko njega počela je da tinja. Zagrljena tela buknula su pred njegovim očima; tren kasnije devojka je pala sa neba, pa je i njeno telo progutala opaka vatra. Ponovo je zavikao, ovaj put sav užasnut, pokušavši da preskoči pojedinačne plamičke koji su napredovali u njegovom pravcu. Ali nije bio dovoljno hitar. Pete mu je zahvatila vatra, tako da je osetio dok je trčao kako mu toplota plazi uz listove.
     Dodatnu brzinu crpeo je iz urlanja, a onda odjednom Venerina planina je nestala, i on je trčao ulicama koje je poznavao još iz detinjstva. Bila je noć, ali lampe duž ulice bile su razmrskane, a kamenje iz kaldrme raspuknuto tako da se kretao krajnje nesigurno.
     Progonitelj je i dalje hitao za njim, prateći smrad njegovih ugljenisanih peta.
     Znajući da će ga stići ako mu pruži još malo vremena, stao je u trku da traži mesto na koje bi se mogao skloniti, ali sva vrata - čak i ona na kućama prijatelja iz detinjstva - bila su zakovana, a prozori zamandaljeni letvama.
     Niotkuda pomoći. Preostalo mu je jedino da nastavi da trči, u uzaludnoj nadi da će čudovištu privući pažnju neki izazovniji plen.
     Za oko mu zapade uski prolaz i on iznenada skrenu. Zavio je prvo za jedan, pa za drugi ugao. Ispred njega se isprečio zid od cigala, a u njemu vrata kroz koja se on istog časa stuštio. Tek je tada shvatio kuda ga je to njegov neizbežni put doveo.
     Odmah je prepoznao dvorište, iako je zid sada bio dvaput viši nego kada je poslednji put bio ovde, a kapija kroz koju je pre samo jednog trenutka prošao, sama se zaključala. Bilo je to stražnje dvorište Mimi Lašenske. Jednom, u nekom drugom životu, stajao je na tom zidu, preturio se i konačno pao sa njega u raj.
     Ali sada u tom dvorištu nije bilo ćilima, niti bilo čega drugog, ni ptice ni čoveka, koji bi ga utešili. Obreo se tu sam, a oko njega samo četiri senkovita ugla dvorišta. Sakrio se u jednom od uglova i čučnuo. Pete više nije osećao, ali zato je osećao da ga obuzima sve veća panika; povraćalo mu se od straha.
     Čudovište se približavalo. Namirisao je toplotu njegove kože. To nije bila toplota života - niti znoja ili daha - već suve, mrtve vatre; drevna, nemilosrdna; peć u kojoj je moglo da se kremira svo dobro ovog sveta. A bila mu je blizu. S druge strane zida.
     Zadržao je dah. Osećao je sve veći bol u bešici. Gurnuo je šake među noge, obuhvativši njima svoju muškost, tresući se od straha. Neka ode, molio se tami, u sebi: nateraj ga da me ostavi na miru i od sada pa nadalje biću najbolji na svetu: kunem se da hoću.
     Iako se uopšte nije nadao da će ga snaći tolika sreća, njegova je molba uslišena, i ono što se nalazilo s druge strane zida odustalo je od daljnje potere i povuklo se. Raspoloženje mu se malo popravilo, ali ostao je sklupčan u uglu dok mu usnuli razum nje rekao da se neprijatelj konačno povukao. Tek tada se usudio da ponovo ustane, dok su mu zglobovi pucali.
     Više nije mogao da se ne obazire na pritisak u bešici. Okrenuo se ka zidu i otkopčao šlic. Cigla je bila topla od prisustva onog stvorenja, tako da je cvrčala dok ju je zalivao mokraćom.
     Iznenada, usred mokrenja, pojavilo se sunce i obasjalo dvorište. Ne, to nije bilo sunce. Bio je to njegov progonitelj koji se podigao iznad zida; glava mu je bila toplija od stotinu sunaca u podne, a čeljust-pečnica razjapljena.
     Nesposoban za bilo šta drugo ostao je da zuri u to lice, mada je bilo izvesno da će ga ono oslepeti. Ugledao je dovoljno očiju za ceo jedan narod, gusto poređanih jedne uz druge, na velikim točkovima, sa izvučenim nervima, nalik na sjajne niti uvezanim u čvorove u stomaku stvorenja. Bilo je tu još mnogo čega, ali samo to je uspeo da ugleda pre no što se zapalio od glave do nokta na nožnom palcu.
     Stao je da vrišti.
     Kada se prolomio njegov krik, dvorišta je nestalo i on je ponovo putovao Venerinom planinom, samo sada nije gazio po zemlji i stenju već po telima i kostima. Preleteo je preko vlastitog tela, njegova tvar postala je svet, a on je goreo, goreo da nestane. Njegov krik predstavljao je krik zemlje, a on je postajao sve jači i jači dok i on i ona nisu bili progutani.
     Suviše!
     Iznenada se probudio i shvatio da sklupčan leži u sredini kreveta, da se u agoniji sna vezao u čvor. Toliko se oznojio da bi i onu vatru znojem sigurno ugasio.
     Ali ne. Ona je nastavila da gori u njegovom umu još nekoliko minuta; i dalje je bila veoma sjajna.

     2.
     Znao je da je to nešto više od košmara; to što je doživeo imalo je snagu vizije. Posle te prve posete, ostatak noći prespavao je bez snova, a onda se košmar javio opet i opet, narednih noći. Pojedinosti su bile neznatno izmenjene (druga ulica, drugačija molitva), ali u osnovi bilo je to isto upozorenje; ili proročanstvo.
     Nekoliko dana je imao mir, a onda je usnuo četvrti san, ali ovaj put je Džeraldina bila s njim. Mada je na sve moguće načine pokušala da ga probudi - on je zavijao, kako je rekla - i nije se budio dok se san nije završio. Tek tada je otvorio oči i ugledao je kako upaničeno jeca.
     "Mislila sam da umireš", rekla mu je, a on joj je napola poverovao; razmišljao je o tome kako mu srce neće još dugo moći da izdrži te užase.
     Vizija nije obećavala samo njemu smrt; već i svim ljudima na Venerinoj planini koji kao da su naseljavali samu njenu suštinu. Približavala se neka katastrofa koja će zatrti i ono nekoliko Vidovnjaka koji su preživeli; a koji su mu, na neki svoj način, bili bliski kao i vlastito telo. To mu je poručivao san.

     Celog novembra plašio se da usni, jer nije znao šta će mu san doneti. Noći su postajale sve duže, količina svetlosti manja. Kao da je i godina tonula u san i počela da se oblikuje u umu noći koja će slediti tvar njegovog sna. Prve nedelje decembra, kada su košmari počinjali čim bi sklopio oči, postalo mu je jasno da mora da razgovara sa Suzanom. Morao ju je pronaći i reći joj šta je sve video.
     Ali kako? Pismo koje mu je uputila bilo je sasvim jasno: ona će stupiti s njim u vezu kada to bude bezbedno. Nije imao njenu adresu, niti telefonski broj.
     U očajanju, okrenuo se jedinom izvoru inteligencije koji je verovao u čuda.
     Pronašao je podsetnicu Virdžila Gluka i pozvao ga telefonom.
     Niko se nije javio.