6. TELO JE SLABO

     1.
     Iako je Šedvel bacio oko na Nebeski svod - jedinu zgradu u Fugi vrednu nekoga ko teži da postane božanstvo - kada se jednom našao u njoj uverio se da je to jedno krajnje neuređeno prebivalište. Svaki od monarha i matrijarha koji su ga nastanjivali tokom vekova unosio je svoje vizije u dvorane i predvorja, sa jednim jedinim ciljem da nadmaši tajne prethodnog stanara. Rezultat je bio ovaj polulavirint, polu kuća strave.
     On nije bio prvi Kukavica koji je pretraživao čudovišne hodnike Nebeskog svoda. U prošlosti se nekoliko pripadnika Čovečanstva probilo u palatu i slobodno lutalo po njoj, zahvaljujući tome što njeni tvorci nisu želeli da naruše postojeći mir grubim rečima. Izgubivši se u njenim dubinama ta nekolicina srećnika videla je prizore koje će sa sobom odneti u grob. Na primer, odaju u kojoj su pločice na zidovima imale dvaput više strana nego kocka, tako da su se bez prestanka okretale, a svaka faceta zauzimala određeno mesto u fresci koja nikada nije dovoljno dugo mirovala da bi oko moglo potpuno da je shvati. U drugoj odaji neprestano je padala kiša, topla, prolećna, noćna kiša, a iz poda se širio miris pločnika koji se hladi; jedna od njih je na prvi pogled izgledala sasvim obično, ali bila je sagrađena tako da je njena geometrija varala čula, pa je čovek u jednom trenutku mogao pomisliti da mu se glava toliko nadula da će je ispuniti, a u narednom da se smanjio na veličinu bube.
     Posle jednog sata, ili dana, provedenog među ovim čudima, neki nevidljivi vodič poveo bi ih do vrata kroz koja bi izlazili kao da se pojavljuju iz sna. Kasnije bi pokušali da ispričaju šta su sve videli, ali izneverili bi ih sećanje i vlastiti jezik i tako sprečili svaki njihov pokušaj da unaokolo brbljaju o tome. Mnogi su u očajanju ponovo krenuli u potragu za tim delirijumom. Ali Nebeski svod bio je pokretna poslastica koja bi uvek odletela.
     Šedvel je stoga bio prvi Kukavica koji je hodio tim hodnicima od zanosa i nazivao ih svojim. Međutim, nije osećao nikakvo zadovoljstvo. To je možda bio najelegantniji način na koji se Nebeski svod mogao osvetiti svom nemilom stanaru.

     2.
     Kasno popodne, pre no što se suviše smrklo, Prorok se popeo na vrh Nebeskog svoda, u osmatračnicu, u nameri da iz nje razgleda osvojene teritorije. Uprkos svim obavezama iz prošlih nedelja - prerušavanju, zborovima, stalnom politiziranju - nije osećao umor. Sve što je obećao svojim sledbenicima i samom sebi obistinilo se. Kao da mu je izigravanje Proroka obezbedilo moć proricanja. Pronašao je Tkanje, što je i rekao da će učiniti, i oduzeo ga čuvarima; poveo je svoje krstaše u samo srce Fuge, ućutkavši gotovo natprirodnom brzinom sve koji su mu se usprotivili. Dalje nije imao kud osim da postane božanstvo, a sa mesta na kome se trenutno nalazio video je način da to i ostvari.
     Vrtlog.
     Njegov Plašt je previrao i tutnjao, skrivajući svoje tajne od svačijeg pogleda, pa i njegovog. Nije važno. Sutra, kada Hobartov bataljon završi pokoravanje urođenika, ispratiće Proroka do vrata Vrtloga, mesta koje je Vrsta nazivala Uska jasnoća, i on će zakoračiti unutra.
     Tada?; ah tada...
     Hladnoća na zatiljku trgnu ga iz maštanja.
     Na vratima odaje za osmatranje stajala je Imakolata. Svetlost joj nije smetala. Pokazivala je svoje rane u svoj njihovoj zagonetnoj slavi; pokazivala je i svoje slabosti; i svoju mržnju. Teško mu je padalo čak i da je gleda.
     "Šta želiš?" upita on.
     "Došla sam da ti se pridružim", reče ona. "Ne dopada mi se ovo mesto. Zaudara na Staru nauku."
     On slegnu ramenima i okrenu joj leđa.
     "Znam o čemu razmišljaš, Šedvele, reče ona. "Veruj mi, to ne bi bilo mudro.'
     Već dugo nije čuo da mu neko izgovara ime, i nije mu se dopalo kako je zvučalo. Bio je to pomak unazad ka biografiji za koju je gotovo prestao da veruje da je bila njegova.
     "Šta to ne bi bilo mudro?" upita on.
     "Da pokušaš da prodreš u Vrtlog."
     On ništa ne odgovori.
     "Upravo to nameravaš, zar ne?"
     I dalje je bila u stanju sasvim lako da ga prozre.
     "Možda", odvrati on.
     "To bi bila pogubna greška."
     "Oh, stvarno?" reče on, ne skidajući pogled sa Plašta. "A zašto, molim te?"
     "Čak ni Porodice ne shvataju šta su to stvorile kada su pustile Razboj u pogon", reče ona. "On je nesaznatljiv."
     "Ništa nije nesaznatljivo", progunđa on. "Ne za mene. Više ne."
     "Još si samo čovek, Šedvele", podseti ga ona. "Ranjiv si."
     "Zaveži", odbrusi on.
     "Šedvele..."
     "Zaveži!" ponovi on i okomi se na nju. "Ne želim više da te slušam dok si tako malodušna. Evo me ovde, je li tako? Osvojio sam Fugu."
     "Mi smo je osvojili."
     "U redu, mi. Šta želiš za tu uslugu?"
     "Znaš ti dobro šta ja želim", reče ona. "Šta sam oduvek želela. Spori genocid."
     On se osmehnu. Dugo se spremao da joj odgovori, a kada se konačno odlučio, polako je izrekao.
     "Ne, mislim da to neće moći."
     "Zašto smo ih onda sve ove godine sledili?" upita ona. "Da bi ti stekao dobit, a ja bila osvećena."
     "Stvari su se izmenile", reče on. "Želim da okusim stvaranje. Želim ono što se nalazi u Vrlogu."
     "Razneće te."
     "Sumnjam", reče on. "Nikada nisam bio snažniji."
     "U Svetilištu si rekao", odvrati ona, "da ćemo ih zajedno uništiti."
     "Lagao sam", sasvim lako priznade Šedvel. "Rekao sam ti ono što si želela da čuješ, jer si mi bila potrebna. Sada mi se gadiš. Kada postanem bog imaću nove žene."
     "Sada već hoćeš da budeš bog?" Ova misao kao da joj se strašno dopala. "Ti si prodavac, Šedvele. Ti si otrcani mali prodavac. Ja sam ta koju štuju."
     "Kako da ne", odvrati Šedvel. "Video sam taj tvoj Kult. Kosturnica i čašica evnuha."
     "Neću dozvoliti da me prevariš, Šedvele", reče ona i krenu ka njemu. "Od svih ljudi, baš ti."
     Već mnogo meseci znao je da će doći i ovaj trenutak, trenutak kada će konačno shvatiti da ju je iskoristio i prevario. U potaji i sistematično pripremao se za posledice, odvajajući je od svih saveznika i povećavajući vlastitu zalihu sredstava odbrane. Ali ona je i dalje posedovala menstrum, a njega joj nikada neće moći oduzeti. Čak i sada je video kako joj navire kroz oči, i jedva je uspeo da suzbije želju da utekne pred njim.
     Ipak je uspeo da savlada taj poriv i krene ka njoj, da joj spusti šaku na lice i pomiluje ozlede i kraste.
     "Ne bi me..." promrlja on, "... valjda ubila?"
     "Neću ti dozvoliti da me prevariš", ponovi ona.
     "Ali biti mrtav znači biti mrtav", reče on umirujućim glasom. "Ja sam samo Kukavica. I sama znaš koliko smo mi slabi. Za nas nema Vaskrsenja."
     Dodir mu postade ritmičniji. Znao je da to mrzi. Ona, prava devica, ona, sva od leda i žaljenja. Ranije je bila u stanju da mu sagori kožu na prstima ako bi je ponizio na ovaj način. Ali Mama Pas je bila mrtva, Hag je postala beskorisna luda dovoljna sama sebi. Nekada moćna vračara sada je bila slaba i umorna, i oboje su to znali.
     "Sve ove godine, srce..." poče on, "... sve ove godine taman toliko si popuštala dizgine, taman toliko si me dovodila u iskušenje..."
     "Dogovorili smo se..." poče ona, "... zajedno..."
     "Ne", odvrati Šedvel, kao da ispravlja neko dete. "Iskoristila si me, kako bi dospela među Kukavice, jer budimo iskreni, oni su te plašili." Htela je da mu se usprotivi, ali on joj položi šaku preko grla. "Ne prekidaj me", reče on. Poslušala ga je. "Oduvek si me prezirala", nastavi on. "Poznato mi je to. Ali bio sam ti od koristi i činio sam ono što bi mi naredila, sve dok sam želeo da te dodirnem."
     "Je li to ono što sada želiš?" upita ona.
     "Nekada..." reče on, gotovo žaleći zbog gubitka, "... nekada bih ubijao samo da mi dozvoliš da osetim pod prstima bilo na tvom vratu. Kao sada." On je malo steže. "Ili da te milujem..."
     Zatim pređe dlanom druge šake preko njenih grudi.
     "Ne čini to", reče ona.
     "Magdalena je mrtva", podseti je on. "Ko će sada da stvara novu decu? Neće valjda stara kučka; ona je sterilna. Nema ljubavnika. Ne. Mislim da ćeš morati ti. Konačno ćeš morati da ponudiš tu tvoju dragocenu stvarčicu."
     U tom ga trenutku ona odgurnu od sebe i verovatno bi ga ubila, da je u tome nije omelo gnušanje koje je osetila dok se prema njoj onako grubo ponašao. Uskoro je povratila samokontrolu. U očima joj se videlo da je bila spremna da ubije. Više nije mogao da odgađa osvetu, a da ne ugrozi vlastitu bezbednost. Smatrala ga je budalom, ali znao je on kako će je naterati da zažali što je bila tako arogantna. Kada je podigla glavu kako bi ga popljuvala menstrumom on stade da izvikuje imena koje je, pre samo nekoliko časova, zapisao na paklici cigareta.
     "Sosa! Vesel! Ferčajld! Divajn! Los! Hana!"
     Zbogomčići stadoše da pristižu na njegov poziv, stružući uz stepenice. Više nisu bili bedna, usamljena stvorenja kojima je nedostajala ljubav; takvi su bili dok se Magdalena brinula o njima. Šedvel je sa njima postupao nežno i za kratko vreme ih je pridobio; hranio ih je, učinio ih moćnima.
     Svetlost na Imakolatinom licu zgasnu kada ih ču iza sebe. Okrenula se u trenutku kada su nahrupili na vrata.
     "Poklonila si mi ih" reče on.
     Ona vrisnu kada ih ugleda, onako debele i mesnate. Zaudarali su na klanicu.
     "Dao sam im krvi umesto mleka", reče Šedvel. "To ih je nateralo da me zavole."
     On coknu jezikom i stvorenja postrance krenuše ka njemu, vukući za sobom organe kojima su tek morali da pronađu namenu.
     "Upozoravam te", reče on, "ako pokušaš da me povrediš oni preko toga neće olako preći."
     Dok je govorio shvatio je da je Imakolata u poslednji čas pozvala Hag iz hladnijih delova Nebeskog svoda. Ona je sada poput kakve jogunaste senke lebdela uz vračarino rame.
     "Pusti ga", čuo je kako uzdiše Imakolati u uvo. Nijednog trenutka nije pomislio da bi ona mogla poslušati taj savet, ali upravo to je učinila; prvo je pljunula na pod ispred Šedvelovih nogu, a zatim se okrenula i pošla. Jedva je mogao da poveruje da je ovu bitku tako lako izvojevao. Do sada nije smeo ni da se ponada da su je tuga i ono što je pretrpela od Roma ovoliko obeshrabrili. Konačni obračun se završio pre no što je i počeo.
     Jedan od zbogomčića pored njega razočarano vrisnu. On odvrati pogled od sestara i reče mu da ućuti. Pokazalo se da je to bilo pogubno, jer u trenutku kada je skrenuo pogled utvarna sestra obrušila se iz vazduha na njega, širom razjapljenih vilica punih zuba koji su odjednom strašno izrasli, spremna da mu iščupa varavo srce.
     A kod vrata, Imakolata se upravo okretala, dok je menstrum provaljivao iz nje.
     On pozva zveri da mu priteknu upomoć, ali još dok je to činio Hag je već bila na njemu. Izbila mu je dah bacivši ga na zid, i kandžama mu zaparavši grudi.
     Zbogomčići nisu mogli da dozvole da onog ko im daje krvi vide poraženog. Stuštili su se na Hag pre no što je noktima uspela Šedvelu da raspara sako, i odvukli je od njega; sve vreme je vrištala. Pomogla je ovim stvorenjima da dođu na svet; pustila ih je u svet ludila i tame. Možda upravo zbog toga nisu prema njoj imali milosti. Komadali su je ne zastavši ni na trenutak.
     "Zaustavi ih", povika Imakolata.
     Prodavac je pregledao rupe koje je Hag napravila u njegovom sakou. Da je samo još trenutak potrajalo ščepala bi mu srce.
     "Opozovi ih, Šedvele! Molim te!"
     "Već je mrtva", reče on. "Pusti ih da se poigraju."
     Imakolata koraknu da pomogne sestri, ali čim je to učinila najveći od zbogomčića, sa sićušnim belim očima kao u kakve ribe iz velikih dubina i ustima nalik na ranu, ispreči se između nje i spasa. Ona otpljunu strelu menstruma u njegova pulsirajuća prsa, ali on u hodu primi udarac i nastavi prema njoj.
     Šedvel je video ova čudovišta kako se međusobno ubijaju iz zabave. Znao je da su u stanju da podnesu i najtežu ranu ne trepnuvši. Ovaj, na primer, po imenu Vesel, mogao je da izdrži i stotinu ovakvih rana, pa da i dalje bude veseo. A nije bio ni glup. Dobro je savladao lekcije koje im je on održao. Upravo je skočio na Vračaru, obavio joj ruke oko vrata, a noge oko bedara.
     Znao je da će tolika intimnost pomesti Imakolatu. I stvarno, kada je prineo svoje lice njenom, ljubeći je što je umešnije mogao svojim deformisanim usnama, ona poče da vrišti, konačno izgubivši kontrolu i sračunatost. Menstrum je oticao iz nje u svim pravcima, uzalud trošeći snagu na tavanicu i zidove. Ono nekoliko bodlji koje su pronašle njenog napadača samo su ga još više razljutile. Iako nije posedovao seksualni aparat, Šedvel ga je naučio osnovnim pokretima. Trljao se o nju poput uspaljenog psa, zavijajući joj u lice.
     Pogrešio je što je otvorio usta, jer je delić menstruma pronašao put do njegovog grla i razneo ga. Vrat mu je eksplodirao, a glava, koja nije više imala na čemu da stoji, zanela se unazad viseći na masnim nitima.
     Čak i posle toga, nastavio je da se pripija uz nju, tarući svoje telo u drhtavim grčevima o njeno. Stisak mu je ipak dovolno popustio da je mogla da ga strgne sa sebe, izišavši iz ovog okršaja krvava od glave do pete.
     Šedvel pozva preostale zbogomčiće koji su se osvetnički igrali sa Hag. Oni se okupiše pored njega. Od Hag je ostala samo gomilica đubreta koja je podsećala na ostatke riblje iznutrice u slivniku.
     Videvši ostatke, Imakolata, lica otromboljenog kao u kakvog imecila, ispusti jedan jecavi krik.
     "Vodite je odavde", reče Šedvel. "Ne želim da vidim njeno ogavno lice. Odvedite je u brda. Bacite je na đubre."
     Dva zbogomčića priđoše vračari i dohvatiše je. Nije ni trepnula, ni prstom makla da iskaže neslaganje. Kao da ih više nije ni videla. Možda je smaknuće jedine preostale sestre, ili napad zveri, ili je možda i jedno i drugo, uslovilo da se u njoj nešto raščini. Odjednom je ostala bez moći da začara ili zastraši. Prazna vreća koju su izvukli kroz vrata i sneli niz stepenice. Nije čak ni paodigl pogled u Šedvelovom pravcu.
     Osluškivao je klecavo silaženje zbogomčića niz stepenice, i dalje iščekujući da se ona vrati po njega, da krene u poslednji napad. Ali ne. Sve je bilo gotovo.
     On priđe onom što je ostalo od Hag. Njeni ostaci zaudarali su na nešto pokvareno.
     "Poslužite se, reče preostalim zverima, koje se baciše na ostatke i pobiše se oko njih. Osetivši gađenje nad njihovim apetitom on se okrenu prema Vrtlogu.
     Uskoro će se nad Fugu spustiti noć, hitro spuštena zavesa zakloniće dnevne aktivnosti. Sa sutrašnjim danom počinje novi čin.
     Negde s druge strane oblaka koji je posmatrao nalazilo se znanje, koje će ga preobraziti.
     Posle toga, neće biti ni dana ni noći ako on to ne naredi.