6. LUDI MUNI

     1.
     Kal je bio uplašen kao nikada do tada u životu. Sedeo je u svojoj sobi iza zaključanih vrata i tresao se.
     Drhtavica je počela nekoliko minuta posle dotičnih događaja u Ulici Tuge, pre gotovo dvadeset četiri sata, i od tada nije pokazivala nikakve znake skorog prestanka. U izvesnim trenutcima šake su mu toliko podrhtavale da je jedva uspevao da drži čašu sa viskijem s kojom se družio cele te besane noći, a u drugim, pak, nezadrživo su mu cvokotali zubi. Drhtanje se, međutim, uglavnom zadržavalo unutra, i nije izbijalo napolje. Kao da su mu golubovi nekako dospeli u stomak te lepeću krilima po njegovim unutrašnjim organima.
     A sve zbog toga što je video nešto predivno, i duboko u sebi osećao da mu život nikada neće biti isti. Kako bi i mogao? Popeo se do neba i bacio pogled na tajno mesto koje je čekao da pronađe još od detinjstva.
     Oduvek je bio usamljeno dete, koliko po sopstvenom izboru toliko i zbog okolnosti, najsrećniji kada je mogao da pusti mašti na volju. Nije mu mnogo trebalo da krene na neko takvo putovanje. Prisećajući se sada tog vremena, činilo mu se da je polovinu školovanja proveo zureći kroz prozor, ponesen nekim stihom čije mu značenje nije bilo baš sasvim jasno, ili pesmom iz udaljene učionice, u jedan jasniji i udaljeniji svet od ovoga koji je poznavao. Svet čije su mirise do njegovih nozdrva donosili tajanstveno topli vetrovi u prohladnom decembru; čija su mu stvorenja ponekad noću iskazivala poštovanje u podnožju kreveta i sa čijim je narodima u snu kovao zavere.
     Ali bez obzira na to što mu je mesto bilo toliko blisko, što mu je tamo bilo udobno, njegova priroda i položaj ostali su neuhvatljivi, i mada je pročitao sve knjige koje je mogao da pronađe što su obećavale neku retku oblast, uvek je na kraju bio razočaran. Ta detinja kraljevstva uvek su bila suviše savršena; u njima su tekli samo med i mleko.
     Znao je da istinita zemlja iz bajki nije takva. U njoj je bilo isto onoliko senke koliko i sunca i njena čudesa mogla su se razotkriti samo kada je domišljatost bila na izdisaju, a pamet pucala.
     To je bio razlog zbog koga je sada drhtao, jer upravo se tako osećao. Poput čoveka čija glava samo što se nije raspolutila.

     2.
     Probudio se rano, sišao i spremio sebi sendvič sa prženim jajetom i šunkom, a zatim je zaseo nad ostatcima svoje proždrljivosti i ostao tako dok nije čuo oca kako se gore muva. Brzo je pozvao preduzeće i obavestio Vilkoksa da je bolestan i da danas neće doći na posao. Isto je kazao i Brendanu - koji se upravo prao, iza zaključanih vrata, tako da nije mogao videti pepeljasto, umorno lice svoga sina. Pošto je to obavio, vratio se u svoju sobu i seo na krevet da iznova razmotri događaje iz Ulice Tuge, nadajući se da bi danas možda mogao razjasniti prirodu jučerašnjih tajni.
     To mu nije mnogo pomoglo. S koje god strane da je prilazio događajima oni su se opirali racionalnom objašnjenju i on je ostajao sa istim oštrim sećanjem na doživljeno iskustvo i gotovo bolnom žudnjom koja ga je pratila.
     Sve što je oduvek želeo nalazilo se u toj zemlji; znao je to. Sve ono u šta su ga učili da ne veruje - sva čuda, sve veštine, sve one plave senke i duhovi slatka daha. Sve ono što je znao golub, sve što je vetar znao, sve što je čovečanstvo držalo u šaci a sada zaboravilo, sve je to čekalo na tom mestu. On ga je video vlastitim očima.
     I od toga verovatno sišao s uma.
     Kako je drugačije mogao da objasni jedno tako živo i složeno priviđenje? Ne, on je sišao s uma. A zašto da ne? Ludilo mu je bilo u krvi. Otac njegovog oca, Ludi Muni, skončao je potpuno lud. Bio je pesnik, prema Brendanovom tvrđenju, mada se u Ulici Kočija nisu smele pominjati priče iz njegova života i vremena. Prestani s glupostima, uvek je govorila Elena, kad god bi ga Brendan pomenuo, mada Kal nikada nije uspeo da dokuči da li se taj tabu odnosio na pesništvo, delirijum ili Irce. Šta god da je bilo u pitanju, bila je to naredba koju je njegov otac često kršio čim bi mu žena okrenula leđa, jer Brendan je voleo Ludog Munija i njegove stihove. Kal je čak neke i naučio na očevom kolenu. A evo on sada nastavlja tu porodičnu tradiciju: ima priviđenja i lije suze u svoj viski.
     Pitanje je glasilo: reći ili ne reći. Govoriti o onome što je video i otrpeti podsmeh i poglede ispod oka, ili čuvati to za sebe. Jedan njegov deo strašno je žudeo da progovori, da sve saspe nekome u lice (pa makar to bio i Brendan), da bi video šta drugi misle o tome. Ali drugi njegov deo je upozoravao: ćuti, budi oprezan. Zemlja iz bajke ne pokazuje se onima koji brbljaju o njoj, već samo onima koji umeju da ćute i čekaju.
     Stoga je i on tako postupio. Sedeo je, drhtao i čekao.

     3.
     Zemlja iz bajke nije iskrsla pred njim, ali zato se tu stvorila Džeraldina koja nije bila raspoložena da tetoši ludaka. Kal začu njen glas dole u hodniku; čuo je Brendana kako joj saopštava da je Kal bolestan i da ne želi da ga iko uznemirava, a zatim je čuo nju kako kaže Brendanu da namerava da vidi Kala bez obzira na to da li je bolestan ili ne; u narednom trenutku već je bila na vratima.
     "Kale?"
     Uhvatila je za kvaku, utvrdila da su vrata zaključana i stala da kuca. "Kale? To sam ja. Probudi se."
     On poče nešto nerazumljivo da mrmlja, a na ruku mu je išlo to što je bio dobro natopljen viskijem.
     "Ko je?" upita on.
     "Zašto su vrata zaključana? Ja sam. Džeraldina."
     "Ne osećam se baš dobro."
     "Pusti me unutra, Kale."
     Znao je da se sa njom ne vredi raspravljati kada je bila ovako raspoložena. On otetura do vrata i okrenu ključ.
     "Užasno izgledaš", reče ona, a glas joj postade blaži čim ga je ugledala."Šta ti je?"
     "Sve je u redu", pobuni se on. "Stvarno. Doživeo sam slom i to je sve."
     "Zašto me nisi pozvao? Sinoć je trebalo da dođeš na probu venčanja. Zar si zaboravio?"

     Naredne subote Džeraldinina starija sestra Tereza trebalo je da se uda za ljubav svog života, jednog dobrog katolika čija se plodnost teško mogla dovesti u pitanje: njegova ljubljena bila je u četvrtom mesecu trudnoće. Međutim, niko nije smatrao da njen naduveni stomak treba da pomuti predstojeće slavlje: venčanje je trebalo da bude veličanstveno. Kal, koji je bio Džeraldinin pratilac već dve godine, trebalo je da bude počasni gost, jer svi su se nadali da će on sledeći izmeniti svečanu zakletvu sa jednom od četiri kćeri Normana Kilavela. Nema sumnje da je na njegov izostanak sa probe gledano kao na kakvu manju jeres.
     "Podsetila sam te, Kale", reče Džeraldina. "Znaš koliko mi je to važno."
     "Nešto mi se dogodilo", odvrati on. "Pao sam sa zida."
     Pogledala ga je s nevericom.
     "Šta si tražio na zidu?" upita ga ona, kao da je to sasvim neprilično za njegove godine.
     On joj ukratko ispriča o bekstvu 33 i poteri do Ulice Tuge. Bila je to, razume se, skraćena verzija događaja. Ćilim i ono što je u njemu video uopšte nije pomenuo.
     "Jesi li pronašao pticu?" upita ona pošto je završio sa prepričavanjem potere.
     "Na neki način jesam", odvrati on. U stvari, kada je stigao u Ulicu Kočija, Brandan ga je obavestio da se 33 vratio u golubarnik kasno popodne i da se nalazio pored svoje pegave ženice. To je ispričao Džeraldni.
     "Znači, propustio si probu tražeći goluba koji se i onako sam vratio kući?" upita ona.
     On klimnu. "Poznato ti je koliko tata voli svoje ptice", primeti on.
     Pominjanje Brendana još više smekša Džeraldinu; ona i Kalov otac bili su veliki prijatelji od prvog trenutka kada ih je Kal upoznao. "Ona je pravi biser", rekao mu je otac, "drži se nje, jer ako ne budeš već će se naći neko drugi." Elen nije u to bila baš ubeđena. Uvek je bila hladna prema Džeraldini, a Brendan ju je onda samo još više hvalio.
     Osmehnula se nežno i popustljivo. Iako Kal u prvi mah nije hteo da je pusti unutra i dopusti joj da mu pokvari sanjarenje, odjednom joj je bio zahvalan na društvu. Čak mu je i drhtavica malo popustila.
     "Zagušljivo je ovde", reče ona. "Potreban ti je svež vazduh. Zašto ne otvoriš prozor?"
     On je posluša. Kada se okrenuo ona je već sedela prekršenih nogu na krevetu, leđima oslonjena o kolaž slika na zidu koje je zalepio još u mladosti, a koje njegovi roditelji nisu uklonili. Džeraldina ga je zvala Zid Plača; uvek bi je iznova uznemirila ta parada filmskih zvezda i oblaka u obliku pečurki, političara i svinja.
     "Haljina je divna", primeti ona.
     On je trenutak mozgao o toj primedbi, ali um mu je još bio usporen.
     "Terezina haljina", ona požuri da doda.
     "Oh."
     "Dođi i sedi, Kale."
     On se protegnu pored prozora. Vazduh je bio miomirisan i čist. Podsetio ga je na...
     "Šta nije u redu?" upita ona.
     Reči su mu bile na vrh jezika. "Želeo je da kaže Video sam zemlju iz bajki. To je uglavnom bilo to. Ostalo - okolnosti, opis - te pojedinosti predstavljale su sitnice. Tih pet reči bilo je u osnovi lako izgovoriti, zar ne? Video sam zemlju iz bajki. I ako je postojao iko u njegovom životu pred kim je trebalo da ih izgovori, onda je to bila ova žena.
     "Kaži mi, Kale", poče ona. "Jesi li bolestan?"
     On odmahnu glavom.
     "Video sam...", zausti on.
     Ona se krajnje zbunjeno zagledala u njega.
     "Šta?" upita ona. "Šta si to video?"
     "Video sam...", poče on ponovo, i ponovo zamuca. Njegov jezik odbijao je da posluša uputstva koja mu je on izdavao; reči mu jednostavno nisu navirale. On skrenu pogled s njenog lica na Zid Plača. "Slike...", izusti on konačno, "...predstavljaju trn u oku."
     Obuze ga čudna euforija jer umalo nije sve rekao, i zato što je uspeo da se povuče. Onaj njegov deo koji je želeo da sačuva u tajnosti ono što je video izvojevao je u tom trenutku pobedu, a možda i rat. Neće joj reći. Niti sada, niti ikada. Osetio je veliko olakšanje kada je doneo tu odluku.
     Ja sam Ludi Muni, mislio je u sebi. To i nije bilo tako loše.
     "Već bolje izgledaš", primeti ona. "Mora da je od svežeg vazduha."

     4.
     Čemu ga je mogao podučiti ludi pesnik, sada kada su bili drugovi u duši? Šta bi Ludi Muni učinio da se našao na Kalovom mestu?
     Odgovor je glasio, upustio bi se u svaku igru, a onda, kada bi mu svet okrenuo leđa, dao bi se u potragu, i tragao bi za mestom koje je video sve dok ga ne bi pronašao, ne obraćajući pažnju na to da li pri tom priziva delirijum. Pronašao bi svoj san, čvrsto se uhvatio za njega i nikada ga ne bi pustio.
     Još su malo porazgovarali, a onda Džeraldina reče da mora da ide. Tog je poslepodneva morala da obavi još neke pripreme za venčanje.
     "I da više nisi jurcao za golubovima", reče ona Kalu. "Želim da te vidim tamo u subotu."
     Zatim ga zagrli.
     "Suviše si mršav", dodade ona. "Moraću da te ugojim."
     Očekuje da je poljubiš, prošaputa mu ludi pesnik u uvo; učini dami uslugu. Ne želimo da pomisli kako si izgubio zanimanje za parenje, samo zato što si stigao na pola puta do neba, i vratio se. Poljubi je i kaži nešto ljupko.
     Poljubac nije bio problem, mada se Kal plašio da će ona primetiti kako mu neko šapuće šta treba da radi. Veoma strasno mu je odgovorila na njegov lažni poljubac, privivši se čvrsto svojim toplim telom uz njegovo.
     Odlično, javi se pesnik, a sada smisli nešto zavodljivo da joj kažeš, i sretnu je pošalji kući.
     Tu Kala napusti samouverenost. Nije umeo da laska, nikako to nije umeo. "Vidimo se u subotu", bilo je jedino što je uspeo da izusti. Izgleda da je njoj i to bilo dovoljno. Ponovo ga je poljubila i otišla.
     Posmatrao ju je kroz prozor, brojeći njene korake dok nije zamakla za ugao. A onda, kada mu je draga nestala s vidika, on krenu u potragu za žudnjom svoga srca.