14. USKA JASNOĆA

     1.
     Otprilike desetoro iz Jolandine pobunjeničke bande bilo je sposobno da krene prema Vrtlogu. Suzana je pošla sa njima - Nimrod je to zatražio od nje - mada mu je jasno rekla da se uzalud ne nada da će silom savladati neprijatelja. Jedina nada sastojala se u tome da ona priđe dovoljno blizu Šedvelu i sama ga smakne. Ako bi Nimrodovi ljudi uspeli da joj raščiste prolaz do Proroka bili bi joj od koristi; u protivnom, savetovala im je da se čuvaju, u ime nade da će i sutra imati od čega da žive.
     Stigli su na oko dve stotine jardi od mesta na kome se vodila bitka; zvuci metaka, povici, brundanje automobila, bili su zaglušujuće jaki; a onda je prvi put ugledala Šedvela. Pronašao je sebi konja - jedno ogromno, ogavno čudovište; bio je to nema sumnje Magdalenin potomak, sada potpuno odrastao - a on mu je opkoračio ramena i sa njega nadzirao bitku.
     "Čuvaju ga", reče Nimrod koji je stajao pored nje. Oko Proroka su kružile zveri, ljudske i one manje ljudske. "Skrenućemo im pažnju što bolje budemo mogli."
     U jednom trenutku, dok su se približavali Vrtlogu, Suzanino raspoloženje se popravilo, uprkos okolnostima. Ili možda upravo zbog njih; razlog je bio taj što je ovaj sukob nagoveštavao kraj igre - rat koji će okončati sve ratove - posle čega više neće sanjati gubitak. Ali taj je trenutak brzo prošao. Jedino što je sada osećala - dok je zurila kroz dim u svog neprijatelja - bilo je očajanje.
     A ono je raslo sa svakim jardom koji bi prešli. Kud god bi pogledala, ređali su se prizori koji su izazivali sažaljenje ili povraćanje. Već se videlo da je bitka izgubljena. Branioci Vrtloga bili su, što se tiče njihovog broja i naoružanja, mnogo slabiji. Većina je bila pobijena; leševi su služili kao hrana Šedvelovim stvorenjima. Oni preostali, koliko god da su bili hrabri, nisu više mogli da spreče Prodavca da pođe po svoju nagradu.
     Jednom sam bila zmaj, uhvatila je sebe kako razmišlja ne skidajući pogled sa Proroka. Kada bi samo mogla da se seti kako se tada osećala, možda bi joj uspelo da se ponovo preobrati u zmaja. Ali sada ne bi oklevala, ni trenutka ne bi sumnjala. Ovaj put bi ga progutala.

     2.
     Na putu ka Vrtlogu Kal je prošao kroz predeo koga se sećao iz vožnje rikšom, ali njegove dvosmislenosti utekle su pred nadirućom vojskom, ili su možda sakrile svoje nežne glave.
     Pitao se i šta je sa starcem koga je sreo na kraju puta? Da li je pao kao plen pljačkaša? Da li su mu prerezali grkljan dok je branio svoj mali komad zemlje iz bajki? Kal to najverovatnije nikada neće saznati. U nekoliko poslednjih časova Fugu je pogodilo hiljadu nesreća - sudbina starca bila je samo deo jednog većeg užasa. Svet oko njih uskoro će se pretvoriti u pepeo i prašinu.
     A tamo napred, nalazio se tvorac ovih zločina. Taj prizor prisili ga da zaboravi svaku predostrožnost. Sa de Bonom, koji ga je pratio u stopu, zaleteo se u najveću gužvu.
     Usled velikog broja pobijenih gotovo da nije imao gde da spusti nogu; što se više približavao Šedvelu, miris krvi i nagorelog mesa postajao je jači. U opštoj pometnji ubrzo je izgubio de Bona, ali sada mu više to nije bilo važno. Prvenstveno je morao da misli na Prodavca; sve ostalo je otpalo. Možda mu je taj cilj pomogao da se živ probije kroz masakr, mada su meci zviždali kroz vazduh poput muva. To što mu je bilo svejedno pokazalo se kao pravi blagoslov. Ono što on nije primećivao, nije primetilo ni njega. Tako je nepovređen prošao kroz srce bitke i našao se na deset jardi od Šedvela.
     Promuvao se malo među pogubljenima oko svojih nogu tražeći neko oružje i na kraju dohvatio mašinku. Šedvel je upravo silazio sa zveri koju je dotle jahao, a potom je okrenuo leđa bici. Od Plašta ga je delila još samo šačica branilaca, a i oni su već padali. Još samo nekoliko sekundi i ući će u Vrtlog. Kal podiže pušku i uperi je u Proroka.
     Ali pre no što je njegov prst uspeo da pronađe okidač, nešto u njegovoj blizini prekide gozbu i krenu na njega. Jedno od Magdalenine dece sa mesom u ustima. Mogao je da pokuša da ga ubije, ali ga u tome spreči izgled čudovišta. Stvorenje koje mu je istrglo pušku iz ruke bilo je ono isto, njemu nalik, koje ga umalo nije ubilo kod Skladišta: njegovo vlastito dete.
     Poraslo je; otprilike za još polovinu je nadraslo Kala. Ali uprkos krupnoći nije uopšte bilo tromo. Njegovi prsti posegnuše prema Kalu brzinom munje, tako da im je umakao u poslednji tren, bacivši se među leševe, gde je ono, bez sumnje, nameravalo zauvek da ga spremi.
     U očajanju je potražio ispuštenu pušku, ali pre no što je uspeo da je nađe, dete krenu u novi napad, svojom težinom pretvarajući u kašu tela na koja bi nagazilo. Kal je pokušao da se otkotrlja što dalje od njega, ali zver je bila suviše brza i ščepala ga za kosu i vrat. On se uhvati za leševe, tražeći bar neko uporište dok ga je stvorenje podizalo, ali prsti mu samo skliznuše preko njihovih razjapljenih lica, i on se iznenada nađe u naručju svog vlastitog čudovišnog potomka.
     Šarajući unaokolo divljim pogledom, na trenutak je ugledao Proroka. I poslednji branioci Plašta već su pali. Šedvel se nalazio na jard udaljenosti od zida oblaka. Kal se otimao zveri sve dok kosti samo što ne počeše da mu pucaju, ali uzalud. Ovaj put dete je nameravalo da stvarno izvrši oceubistvo. Svom snagom istiskivao je poslednji dah Kalu iz pluća.
     U poslednjem času, zario je prste u ukaljano ogledalo pred sobom, i kroz sumrak video kako otpadaju komadi detetovog mesa. Zatim je pokuljala neka plavičasta tvar - slična majčinoj - čija svežina ga malo povrati, tako da on zari prste još dublje u lice zveri. Povećao je veličinu na uštrb čvrstoći. Lobanja mu je bila meka poput napolitanke. On skvrči prste u kuke i povuče. Zver zaurla i ispusti ga, a nečist koju je oslobodio stade da se izliva.
     Kal se uspravi, upravo na vreme da čuje kako ga de Bono doziva. Podiže pogled u pravcu odakle se čuo povik, neodređeno svestan da tle pod njim podrhtava i da oni koji su to još mogli trčati napuštaju bojno polje. De Bono je imao sekiru u ruci. Bacio ju je prema Kalu kada je zbogomčić, izgubljene glave, ponovo krenuo prema njemu.
     Nije bacio dovoljno jako, ali se zato Kal u trenutku našao kod oružja i, zamahnuvši u okretu, dočekao zver udarcem u bok. Strvina ispusti neku smrdljivu penušavu tvar, ali dete ne pade. Kal ponovo zamahnu, još više produbivši posekotinu; i ponovo. Ovaj put zver spusti šake na ranu, a zatim i glavu zagledavši se u ranu. Kal nije oklevao. Podigao je sekiru, a zatim snažno njome udario dete po glavi. Oštrica je odvojila glavu od vrata, ali zbogomčić ipak krenu napred sa sekirom zarivenom u telo.
     Kal se osvrnu oko sebe tražeći de Bona, ali igrača na konopcu nigde nije bilo. Kao ni bilo kog drugo živog stvorenja, Vidovnjaka ili Kukavice, koliko je mogao da vidi kroz dim. Bitka je bila okončana. Preživeli sa obe strane su se povukli; a imali su i razloga za to. Podrhtavanje tla se pojačalo; činilo se da je tle spremno da se razjapi i proguta polje.
     On se ponovo zagleda u Plašt. U oblaku se nazirao reckavi procep. Iza njega, tama. Šedvel je nestao.
     Bez oklevanja i ne razmislivši o posledicama, Kal posrćući krenu kroz pustoš prema oblaku i zakorači u tamu.

     3.
     Suzana je iz daljine posmatrala kraj Kalove borbe sa zbogomčićem; možda bi i uspela da stigne do njega na vreme i spreči ga da sam stupi u Vrtlog, ali potres koji je uzdrmao Usku jasnoću uneo je iznenada paniku među Šedvelove vojnike i njoj je tada zapretila veća opasnost da nastrada usled njihove žurbe da se dočepaju sigurnosti, nego za vreme sukoba. Trčala je protiv bujice, kroz dim i zbrku. Kada se vazduh raščistio, i ona se orijentisala, Šedvel je već bio sjahao i nestao u Vrtlogu, a Kal je hitao za njim.
     Pozvala ga je, ali u tlu je i dalje previralo, tako da su njen glas prigušili urlici. Još jednom se osvrnula unaokolo i ugledala Nimroda kako pomaže jednom ranjeniku da se izvuče iz Jasnoće, a zatim je krenula ka zidu oblaka, kroz koji je Kal upravo nestao.
     Koža na glavi ju je zasvrbela; moć mesta pred kojim je stajala bila je nemerljiva. Postojala je mogućnost da je već satrla vratolomnike koji su se usudili da uđu; ali ona u to nije mogla biti sigurna, i sve dok je postojala makar i najmanja trunka sumnje, morala je nešto da preduzme. Tamo se nalazio Kal, i bez obzira na to bio mrtav ili živ, morala je k njemu.
     S njegovim imenom na usnama, poput uspomene i molitve, krenula je za njim, u samo srce zemlje iz bajke.