6. SMRT SE VRAĆA KUĆI

     Dok je gluvo doba između ponoći i zore odmicalo sneg je sve gušće padao. Kal je sedeo u očevoj fotelji pored stražnjeg prozora i posmatrao spiralni pad pahulja, znajući iz iskustva da sigurno ponovo ne bi zaspao kada bi se vratio u krevet. Sedeće ovde i posmatrati noć dok ne protutnji prvi jutarnji voz. Otprilike jedan sat posle toga nebo će početi da se svetli, mada će usled oblaka natovarenih snegom zora biti mračnija nego obično. Oko sedam i trideset pokušao je ponovo da dobije Gluka, što je već nekoliko dana redovno činio, kako od kuće tako i iz pekare, ali sa istim ishodom. Gluk se nije javljao; Gluk nije bio kod kuće. Kal je čak zatražio da se linija proveri, u slučaju da je došlo do nekog kvara. Međutim, sa linijom je bilo sve u redu: na drugom kraju jednostavno nije bilo nikog ko bi podigao slušalicu. Možda su Gluka konačno uzeli pod svoje okrilje posetioci koje je on tako dugo pratio.
     Skočio je čim je čuo kucanje na prednjim vratima. Pogledao je na sat: bilo je nešto posle pola četiri. Ko bi to, do đavola, mogao biti u ovo doba?
     Izišao je u hodnik. S druge strane vrata dopirao je nekakav čudan zvuk. Zar je to neko gurao vrata.
     "Ko je?" upita on.
     Odgovora nije bilo. On učini još nekoliko koraka prema vratima. Zvuk se više nije čuo, ali se kucanje - ovaj put mnogo tiše - ponovilo. On odmandali vrata, i skinu lanac. Sada se više nije čula nikakva buka. Boreći se između znatiželje i opreza, on ipak otvori vrata. Težina tela, oslonjenog na njih s druge strane gurnu ih u stranu. Sneg i Balm de Bono stropoštaše se na otirač.
     Tek kada je kleknuo da bi pomogao čoveku, Kal je prepoznao to od bola iskrivljeno lice. De Bono je jednom prevario vatru; ali ovaj put ga se dočepala i debelo se naplatila za pređašnji poraz. On mu prinese šaku obrazu, što de Bona nagna da trepćući otvori oči.
     "Kale..."
     "Pozvaću hitnu pomoć."
     "Ne", procedi de Bono. "Nisam ovde bezbedan."
     Izraz njegova lica sprečio je Kala da mu protivreči.
     "Idem po ključeve od kola", reče on i krenu u potragu za njima. Upravo se vraćao ka prednjim vratima, s ključevima u šaci, kada ga protrese grč, kao da creva pokušavaju da mu se vežu u čvor. U poslednje vreme je suviše često imao taj osećaj, u snovima. U njima je to značilo da je zver blizu.
     On se zagleda u prošaranu tamu. Koliko je mogao da vidi, ulica je bila pusta; i dovoljno tiha da se moglo čuti zujanje svetiljki zaogrnutih snegom na hladnoći. Ali uznemirenost koja mu se prvo javila u stomaku, prešla je sada i na srce: počelo je ludo da kuca.
     Kada je ponovo kleknuo pred de Bona, čovek se na trenutak opustio. Lice mu je bilo bezizražajno, a glas ravnomeran, čime su njegove reči samo dobile na težini.
     "Dolazi..." reče on, "... pratio me je..."
     Na suprotnom kraju ulice počeo je da laje pas. Nije zavijao kao da se žali što su ga ostavili napolju na hladnoći, već upozoravao na opasnost.
     "Ko?" upita Kal ponovo se zagledavši niz ulicu.
     "Bič."
     "...oh bože..."
     Psi iz štenara i kuhinja duž celog niza kuća pridružili su se onom prvom psu. Kako u snu tako i na javi: zver je bila blizu.
     "Moramo otići odavde", reče Kal.
     "Mislim da neću moći."
     Kal podvuče ruku ispod de Bona i uspravi ga nežno u sedeći položaj. Rane koje je zadobio bile su teške, ali nisu krvarile; vatra ih je zatvorila, pocrnevši mu meso na rukama, ramenu i boku. Lice mu je bilo boje snega, a toplota mu je iz tela isticala kroz dah i znoj.
     "Odvešću te do kola", reče Kal i nekako uspravi de Bona. Nije bio potpuno bespomoćan; u nogama je imao još dovoljno snage da pomogne Kalu. Ali zato mu se glava klatila na Kalovom ramenu dok su se vukli stazom.
     "Vatra me je dohvatila..." prošaputa de Bono.
     "Preživećeš."
     "Izdaje me..."
     "Prestani da pričaš i hodaj."
     Kola su bila parkirana svega nekoliko jardi niz ulicu. Kal osloni de Bona na vrata za suvozača kako bi otključao i njih i ona vozačeva, svakih nekoliko sekundi bacajući poglede uz i niz ulicu dok je nervoznim prstima petljao oko ključeva. Sneg je i dalje sve jače padao, zastirući oba kraja ulice.
     Uspeo je da otvori vrata. Zaobišao je kola da pomogne de Bonu da se smesti na suvozačevo sedište, a zatim se vratio na stranu gde je volan.
     Kada je zastao da bi ušao u kola, svi psi prestadoše da laju. De Bono ispusti jedva čujan uznemireni glas. Oni su svoju dužnost čuvara ispunili; ućutkala ih je želja da sačuvaju vlastitu kožu. Kal uđe u kola i zalupi vrata. Šoferšajbna je bila pod snegom, ali nije imao vremena da je očisti: to će morati da obave brisači. Okrenuo je ključ. Motor je zabrundao, ali se odmah potom ugasio.
     A onda je začuo de Bona pored sebe kako kaže: "... blizu je..."
     Nije morao to da mu kaže. Ponovo je pokušao da okrene ključ; ali motor je i dalje odbijao da proradi.
     "Hajde", ulagivao mu se, "molim te."
     Njegova molba urodila je plodom; pri trećem pokušaju motor je zabrundao.
     Instikt mu je govorio da ubrza i što pre se izgubi iz Ulice Kočija, ali sneg koji je pokrio nekoliko dana stvarani led otežavao mu je kretanje. U svakom je trenutku mogao da izgubi kontrolu nad vozilom koje je ionako šetalo s jednog na drugi kraj ulice. Ali ipak su nekako napredovali kroz snežni pokrov koji je bio tako debeo da je smanjivao vidljivost na neka dva-tri metra. Nije im samo sneg ometao kretanje. I magla se zgušnjavala u vazduhu i već je bila tako neprozirna da su se farovi automobila jedva probijali kroz nju.
     Ulica Kočija više nije pripadala Kraljevstvu. Iako je Kal njome gazio još od detinjstva, sada je ona za njega predstavljala tuđinsko tle: znamenja su bila izbrisana, sve urbano u njoj pretvorilo se u pustopoljinu. Sada je pripadala Biču i oni su se izgubili u njoj. Pošto nije mogao da vidi nikakav znak za skretanje, oslonio se na svoj instikt i skrenuo desno. Kada je ispravio volan, de Bono se kao strela uspravio na sedištu.
     "Vraćaj se!" povika on.
     "Šta?"
     "Nazad! Oh bože! Nazad!"
     Grčevito je stezao šofersku tablu izranjavljenim šakama, zureći u maglu pred njima.
     "Tamo je! Tamo!"
     Kal na trenutak podiže pogled kada se nešto ogromno pomeri u magli ispred njih, presekavši kolima put. Pojavilo se i nestalo tako brzo da je stekao tek delimičan utisak o tome kako izgleda: ali i to je za njega bilo previše. U snovima ga je potcenio. Bio je ogromniji no što ga je zamišljao: i tamniji; i prazniji.
     Mučio se da ubaci u rikverc, radeći pogrešne stvari usled panike koja ga je obuzela. S njegove desne strane magla se sklapala oko sebe same, ili se možda rasklapala. Iz kog će se pravca to stvorenje naredni put pojaviti?; ili se možda nalazilo posvuda oko njih, a magla je predstavljala njegovu otelotvorenu mržnju?
     "Kalhune."
     On pogleda de Bona, a zatim se kroz šoferšajbnu zagleda u prizor zbog koga se de Bono ukočio na sedištu. Magla pred njima se cepala. Iz njenih dubina pomaljao se Bič.
     Kala je ošamutilo ono što je ugledao. Iz tame se nije pomaljalo jedno obličje, već dva sjedinjena na groteskan način.
     Jedno je bio Hobart; mada u velikoj meri izobličen užasima koji su ga zaposeli. Meso mu je bilo belo, a krv curila iz desetak mesta na telu koja su linijama sile - spojenim vatrenim točkovima i lukovima - što su ulazile u njegovo telo te izlazile na drugoj strani, kružile kroz njega povijajući se da bi se srele sa drugim obličjem - monstruoznom geometrijom koja se nadnosila nad njim.
     Kal je u toj geometriji video samo čist paradoks. Bila je izbledela, pa ipak crna; isprazna i puna do vrha; savršena u svojoj lepoti, i istovremeno trulija no što bilo koje živo biće može biti trulo. Živa citadela očiju i svetlosti, neopisivo pokvarena, čiji se smrad peo do samih nebesa.
     De Bono se bacio na vrata i stao da cima kvaku. Vrata su se otvorila, ali pre no što je izleteo napolje, Kalu pođe za rukom da ga ščepa istovremeno pritisnuvši papučicu za gas. Tog trenutka ispred kola se rasprsnu pljusak belog plamena, zaklonivši Biča.
     Ali predah je potrajao samo čas. Kola su se udaljila unazad svega pet jardi pre no što je Bič ponovo krenuo prema njima.
     Dok se približavao, Hobart je nerazumno razjapio usta i iz grla mu je dopro glas koji nije bio njegov.
     "Vidim te", reče glas.
     U narednom trenutku tlo pod kolima kao da se rasprslo i vozilo se prevrnulo na vozačevu stranu.
     Unutra je nastala potpuna pometnja, kada je gomila tričarija poletela sa vozačeve table i iz odeljka za rukavice. De Bono je ponovo navalio na vrata i ovaj put ih otvorio. Uprkos zadobijenim ranama još je u sebi imao nešto od okretnosti igrača na konopcu, jer se iz kola izvukao načinivši samo dva svrsishodna pokreta.
     "Kreći već jednom!" doviknu on Kalu koji je još pokušavao da odredi šta je gore, a šta dole. Kada je ustao i izvukao se iz kola, pozdravila su ga dva prizora. Prvi, de Bono je nestajao u magli iz koje kao da su ih sa svih strana vrebale na hiljade očiju. Drugi, jedna prilika stajala je u središtu i posmatrala ga. Ove noći kao da mu je bilo suđeno da sreće sve sama poznata lica, ali izmenjena okolnostima. Prvo, de Bono; zatim Hobart; a sada - mada je na trenutak Kal odbio da poveruje u to - Šedvel.
     Video je tog čoveka u mnogim ulogama. Kao čiku prodavca, pretvorenog u osmeh i obećanja; mučitelja i zavodnika; Proroka oslobođenja. Ali pred njim je sada stajao Šedvel bez maske; a glumac u njemu bio je na odmoru. Lice mu je bilo beživotno, i visilo je na kostima poput prljave krpe. Samo mu je još u očima - koje su oduvek bile sitne, ali sada su se jedva nazirale - primećivao trag nekakvog žara.
     Sada su posmatrale Kala kako se izvlači iz kola na zaleđenu ulicu.
     "Nemaš više kud", reče on. Glas mu je bio nejasan, kao da mu se neopisivo spava. "Pronaći će te, gde god pokušao da se sakriješ. On je anđeo, Muni. Ima božje oči."
     "Anđeo? To anđeo!?"
     I sleva i zdesna od njih magla je podrhtavala kao da je živa. Svakog časa mogao se vratiti i obrušiti na njih. Ali pogled na Šedvela i njegove zagonetne reči prikova Kala za mesto. Još ga je nešto zbunjivalo; Šedvel više nije izgledao isto, ali Kal nije mogao da upre prstom i kaže zbog čega.
     "Zove se Uril", reče Šedvel. "Plamen božji. A ovde je da bi dokrajčio magiju. To mu je jedini cilj. Kraj zanosima. Jednom zauvek."
     Magla ponovo zadrhta, ali Kal je i dalje zurio u Šedvela, suviše zainteresovan da bi se povukao. Bilo je krajnje perverzno što se zalepio za ovo mesto zbog neke sitnice kada su se nedaleko od njega nalazili anđeo i njegova neizmerna moć. Ali Munijevi su oduvek bili perverzni.
     "To je moj dar svetu", upravo je izjavljivao Šedvel. "Uništiću čarobnjake. Sve do jednog. Kao što vidiš, više se ne bavim prodajom. Ovo činim iz ljubavi."
     Kada je pomenuo prodaju, Kal shvati u čemu se sastojala promena koju nije umeo da definiše. Bila je odevne prirode. Na sebi više nije imao sako, Šedvelov sako iluzija koji je slomio srce Brendanu i bez sumnje još mnogima. Šedvel je sada na sebi imao novi sako, majstorski sašiven, ali bez zanosa.
     "Stavićemo tačku na iluzije i varke. Dosta je bilo..."
     Dok je govorio, magla zadrhta i iz nje dopre jedan jedini krik koji se iznenada prekinu. De Bono: više ga nije bilo.
     "...ti kopilanu..." promrsi Kal.
     "Bio sam prevaren", odvrati Šedvel, ni ne primetivši Kalovo jasno izraženo neprijateljstvo. "Stvarno prevaren. Zavela me njihova dvoličnost; bili su voljni da proliju krv kako bi dobili ono čime su me mučili..."
     "A šta ti sada radiš? odvrati mu oštro Kal. "I dalje prolivaš krv."
     Šedvel raširi ruke. "Dolazim praznih šaka. Kalhune", odvrati on. "To je moj poklon. Praznina."
     "Meni ne treba tvoj prokleti poklon."
     "Oh, treba ti. U suštini ti je potreban. Zaveli su te svojim cirkusom. Ali uskoro će biti kraj toj prevari."
     Glas mu je zvučao krajnje pribrano; kao da je slušao kakvog političara kako prodaje pamet pred svojim krdom. Ova bezdušna sigurnost bila je jezovitija od histerije ili zla.
     Kal je tog trenutka shvatio da je njegov prvi utisak bio pogrešan. Šedvel glumac je i dalje bio prisutan. Jednostavno je svoj žargon i hiperbole zamenio krajnje jednostavnim i jedva naglašenim stilom, tako da je u njegovom ponašanju bilo teško uočiti da u stvari glumi. A glumio je. Ovo je bio njegov vrhunac. Šedvel Razgolićeni.
     Magla je počela da se kovitla s novim žarom. Uril se vraćao.
     Kal baci još jedan pogled na Šedvela, kako bi jednom i za svagda utisnuo u sećanje i ovu masku, a zatim se okrenu i potrča.
     Nije video Biča kako se ponovo pojavljuje, ali je čuo kako su kola iza njega eksplodirala i osetio talas toplote koji je sneg oko njegove glave pretvorio u toplu kapavicu. Čuo je i Šedvelov glas - koji je zašuštao na hladnom vazduhu.
     "Vidim te..." rekao je.
     To je bila laž; nije ga video, niti je mogao da ga vidi. Tog trenutka magla je bila Kalov saveznik. Jurio je kroz nju, ne vodeći mnogo računa o tome u kome se pravcu kreće; jedino mu je bilo važno da je ispred one zveri koja je delila poklone.
     Iz mraka iskrsnu pred njim neka kuća. Nije je prepoznao, ali nastavio je duž pločnika dok nije stigao do prve raskrsnice. To je raskršće prepoznao, i sada je krenuo nazad prema Ulici Kočija. Ta misao natera Kala da još brže potrči. Mora stići do kuće pre vatre. Tamo se još nalazila Suzanina knjiga; knjiga koju mu je poverila na čuvanje.
     Dva puta se okliznuo i pao, dva puta se ponovo podigao - udovi i pluća su ga boleli - i nastavio da trči. Na mostu kojim su prolazili vozovi prebacio se preko žice i popeo na nasip. Ovde je magla bila ređa; jedino je sneg padao po utihlim šinama. Dovoljno jasno je mogao da vidi stražnje strane kuća tako da ih je u trku brojao, dok nije stigao do ograde sa stražnje strane očeve kuće. Prebacio se preko nje, setivši se dok je prolazio pored golubarnika da ga ovde čeka još jedan posao pre no što konačno pobegne. Ali prvo, knjiga.
     Spotičući se kroz razrovašenu baštu stigao je do stražnjih vrata i uleteo unutra. Srce mu je ludački tuklo o rebra. Svakog trenutka Bič će se naći napolju i ovo - njegov dom - proći će isto kao i Fuga. Nije imao vremena da pokupi bilo šta za uspomenu; na raspolaganju je imao svega nekoliko sekundi da uzme ono najneophodnije: možda čak ni toliko. Uzeo je knjigu, kaput i na kraju potražio novčanik. Bacivši pogled kroz prozor uverio se da je ulica nestala; magla je prislanjala svoje lepljivo lice uz staklo. Dohvativši novčanik pojurio je nazad kroz kuću i napustio je istim putem kojim je i ušao: proleteo je kroz vrata, a zatim kroz isprepleteno žbunje koje je njegova majka posadila pre toliko proleća.
     Zaustavio se kod golubarnika. 33 i njegovu ženku nije mogao poneti sa sobom, ali bar im je mogao pružiti priliku da pobegnu ako su to želeli. A želeli su. Leteli su tamo-amo po zaleđenom kavezu koji im je sagradio, potpuno svesni rizika. Čim je otvorio vrata vinuli su se u vazduh, leteći kroz sneg dok se nisu našli u sigurnosti oblaka.
     Kada je krenuo duž nasipa - ne nazad ka mostu već, u suprotnom pravcu - shvatio je da možda nikada više neće videti kuću koju je ostavljao za sobom. Prema boli koju je ta misao izazvala hladnoća mu se učinila čak prijatnom. Zastao je i okrenuo se pokušavši da je zadrži u sećanju: krov, prozore roditeljske spavaće sobe, baštu, prazan golubarnik. Bila je to kuća u kojoj je odrastao; kuća u kojoj je naučio da bude čovek kakav jeste, bilo kakav da je; odatle potiču sva njegova sećanja na Elenu i Brendana. Ali na kraju od nje su ostale samo cigle i malter; zlo je moglo i nju da proguta kao što je progutao i Fugu.
     Kada je bio ubeđen da je upamtio sliku pred sobom, uputio se kroz sneg. Pošto je prešao dvadesetak jardi po šinama grmljavina je objavila da je od tog trenutka izbeglica.