2. UGLEDAVŠI SVETLOST
1.
Kada je te noći Nimrod otišao, a
Džeriho zaspao od previše šampanjca, uradila je nešto na šta se
nikada ranije nije odvažila. Prizvala je menstrum, samo zato da bi
joj pravio društvo. U proteklim nedeljama prikazao joj je mnoge
prizore i spasao je od Hobarta i njegove pakosti, ali ona je i
dalje bila sumnjičava u pogledu njegove snage. Još nije bila
načisto da li ona njime upravlja, ili vice versa. Večeras je,
međutim, zaključila da na taj način razmišljaju Kukavice, jer oni
uvek vrše podele: razdvajaju posmatrača od posmatranog; breskvu od
ukusa koji ona ostavlja na jeziku.
Slične podele bile su korisne samo
kao oruđe. U izvesnom trenutku na njih je trebalo zaboraviti. Ma
šta se dogodilo, ona je bila menstrum, a menstrum je bio ona. Ona i
on, nerazdvojni.
Kupajući se u njegovoj svetlosti,
njene misli se ponovo vratiše na Mimi koja je provela život u
iščekivanju, dok je njene godine prekrivao sve deblji sloj prašine,
a ona se nadala čudu koje je kasnilo. Razmišljajući o tome, počela
je tiho da plače.
Ali ne i dovoljno tiho jer je
probudila Džerihoa. Začula je njegove korake pred vratima, a zatim
i kucanje na vratima kupatila.
"Gospo?" pozva je on. Tako joj se
uvek obraćao kada je nameravao zbog nečega da se izvini.
"Dobro sam", reče ona.
Nije se setila da zaključa vrata, pa
ih on sledećeg trenutka otvori. Na sebi je imala samo dugačku
majicu u kojoj je uvek spavala. Videći je tako jadnu, njegovo lice
se snuždi.
"Zašto si toliko tužna?" upita
on.
"Ništa nije kako treba", bile su
jedine reči koje je u tom trenutku pronašla da iskaže svoju
zbunjenost.
Džeriho primeti ostatke menstruma
koji su se kretali po podu između njih, njihov sjaj što je
isčezavao kada bi se udaljili iz njene neposredne blizine. Zadržao
se na pristojnoj udaljenosti.
"Otići ću sa Nimrodom na mesto
sastanka", reče on. "Ti ostani sa Tkanjem. Je l' u redu?"
"Šta ako ga zatraže?"
"Onda ćemo morati da odlučimo",
odvrati on. "Ali prvo treba da vidimo tog Proroka. Možda je
prevarant." On zastade, oborivši pogled prema delu poda koji ih je
delio. "Mnogi od nas su upravo to", reče on posle jednog trenutka.
"Ja, na primer."
Zurila je u njega dok je neodlučno
stajao na vratima. U tom je trenutku shvatila da ga na odstojanju
nije zadržavao umirući blesak menstruma. Izgovorila je njegovo ime,
veoma tiho.
"Ne, ti nisi", reče ona.
"Oh, jesam", odvrati on.
Ponovo nastade mučna tišina.
Zatim on reče: "Izvini, gospo."
"Nemaš se zbog čega izvinjavati."
"Izneverio sam te", nastavi on.
"Želeo sam toliko mnogo da ti značim, ali sve sam pokvario."
Ona ustade i priđe mu. Obuzeo ga je
tako veliki jad da ni glavu nije mogao da podigne. Ona uze njegovu
šaku među svoje i čvrsto je steže.
"Ne bih preživela ove mesece da nije
bilo tebe", reče ona. "Bio si mi najdraži prijatelj."
"Prijatelj", ponovi on jedva čujno.
"Nikada nisam želeo da ti budem prijatelj."
Osetila je kako mu se šaka trese među
njenim i to joj vrati u sećanje pustolovinu iz Ulice Lord, kada ga
je držala za ruku u gomili, delila s njim njegove vizije, njegove
užase. Od tada su delili i postelju, što je bilo prijatno, ali
ništa više od toga. Bila je suviše opsednuta zverima koje su joj
bile za petama da bi o bilo čemu drugom razmišljala; bila je suviše
blizu njega, a istovremeno suviše daleko da bi primetila koliko
pati. Sada je shvatila i to ju je zaplašilo.
"Volim te, gospo", promrmlja on,
gutajući reči još pre no što ih je izgovorio. A onda povuče svoju
šaku iz njenih i udalji se. Ona krenu za njim. U sobi je bilo
mračno, a ono malo svetla senčilo mu je napeto lice i udove koji su
podrhtavali.
"Nisam znala", izusti ona i ispruži
ruku da mu dodirne lice.
Još od one prve noći kada su se sreli
nikada nije pomislila da on nije ljudsko biće; tu je činjenicu još
više zamaglila njegova glad za tričarijama Kraljevstva. Sada se
toga setila. Pred sobom je ugledala pripadnika jedne druge vrste;
drugačiju istoriju. Od te pomisli srce joj brže zakuca. On je
osetio... ili primetio ... da se uzbudila i njegovo pređašnje
oklevanje odmah je isparilo. Napravio je pola koraka prema njoj,
tako da je jezikom mogao da joj pređe preko usana. Rastvorila je
usta kako bi mogla da ga okusi, istovremeno ga zagrlivši. Tajna joj
je uzvratila zagrljaj.
Dok su ranije vodili ljubav bilo im
je prijatno, ali u tome nije bilo ničeg izuzetnog. Sada... pošto
joj je izjavio ljubav, kao da se oslobodio... preuzeo je vođstvo na
nov način; svlačio ju je gotovo obredno, ljubeći je bez prestanka,
a između poljubaca šaputao joj je reči na jeziku za koji je morao
znati da ga ona ne razume, ali ih je izgovarao krajnje ubedljivo
tako da je, iako su joj bile nerazumljive, ipak shvatala njihovo
značenje. Pričao joj je o svojoj ljubavi; bili su to erotični
stihovi i obećanja; reči koje su govorile o njegovoj želji.
Njegov falus, jedna reč; njegovo
seme, druga; njena vagina, u koju je usuo svoje pesme, desetina i
više reči.
Ona zatvori oči i oseti kako je
razara njegovo recitovanje. Odgovorila mu je na svoj način,
uzdasima i glupostima koji su pronašli mesto u talasanju njegove
magije. Kada je zatreptala i ponovo otvorila oči otkrila je da je
ova razmena zapalila i sam vazduh oko njih, njihove reči... i
osećanja koja su saopštili... ispisujući rečnik svetlosti što je
laskala njihovoj nagosti.
Kao da se u sobi iznenada našlo mnogo
svetiljki, napravljenih od dima i hartije. Podizale su se na
toploti tela onih koji su ih stvarali, a njihova svetlost kao da je
oživljavala svaki deo sobe. Videla je na jastuku gusto izuvijane
dlake koje su predstavljale njihovo vlastito pismo; zatim uveličano
jednostavno tkanje čaršava; svuda je videla tananu razmenu između
oblika; zidovi su opštili s vazduhom koji su sadržavali; zavese su
ispoljavale strast prema prozoru; stolica prema kaputu prebačenom
preko nje i cipelama ispod nje.
Ali uglavnom je videla njega, a on je
predstavljao čudo.
Uhvatila je trenutno kolebanje
njegove dužice kada mu je pogled prešao sa tame njene kose na
jastuk po kome je bila razasuta; ugledala je puls njegova srca u
mrštenju njegovih usana i u njegovom grlu. Koža na prsima bila mu
je gotovo tajanstveno glatka, ali ispod nje su se nazirali snažni
mišići; ruke su mu bile žilave i ni na trenutak nisu pomišljale da
je oslobode svog zagrljaja, već su je stezale isto onako čvrsto kao
i njene njega. U toj posesivnosti nije bilo nikakvog mačizma, već
samo hitnje na koju je ona odgovarala više nego spremno.
Napolju je tama carevala ovom
hemisferom, ali oni su svetleli.
Iako sada više nije dolazio do daha
potrebnog za reči, njihova je nežnost nastavila da napaja svetlost
što ih je uljuljkivala, i nije se gasila, već je živela kao odjek
ljubavnika... venčavajući boju sa bojom, svetlost sa svetlom, dok
soba nije planula.
Voleli su se i spavali, a onda ponovo
voleli, a reči su čuvale stražu oko njih, ublaživši njihov sjaj do
umirujućeg treptaja pošto ih je san pohodio po drugi put.
Kada se narednog jutra probudila i
razmakla zavese pustivši unutra još jedan uznemiren dan, prethodne
noći se sećala kao vizije čistog duha.
2.
"Počeo sam da zaboravljam, gospo",
rekao je toga dana. "Ti si uvek tačno znala šta radiš. Ali ja sam
dopustio da mi to izmakne. Kraljevstvo je snažno. U stanju je da ti
ukrade um."
"Ne bi ti zaboravio", reče ona.
On joj dodirnu lice, prešavši joj
vrhom prsta do uveta.
"Ti ne."
Kasnije je rekao.
"Voleo bi kada bi mogla da pođeš sa
mnom da vidiš Proroka."
"I ja bih volela; ali to nije
mudro."
"Znam."
"Ostaću ovde, Džeriho."
"Zbog toga ću se vratiti što brže
budem mogao."