1. MEĆAVA

     1.
     Led je zaustavio časovnike u Engleskoj.
     Mada su metereolozi predvideli da će sibirski uslovi potrajati duže od jedne nedelje, iznenadni pad temperature zatekao je zemlju, kao i uvek, nespremnu. Vozovi su prestali da saobraćaju; avioni su ostali prikovani za zemlju. Došlo je do prekida telefonskih veza i nestanka struje u Jorkširu i Linkolnšajiru; sela, pa čak i mali gradovi u Južnim pokrajinama bili su odsečeni usled snežnih nanosa. Putem medija, građanima je upućivana molba da ostanu kod kuće; taj je predlog rado prihvaćen tako da su industrija i trgovina bile primorane da životare - a u pojedinim oblastima - potpuno da prestanu s radom. Niko nikud nije išao, a za to je bilo opravdanih razloga. Velike deonice autoputa bile su zatvorene, blokirane ili snegom ili napuštenim vozilima; glavni putevi bili su u haosu, a sporedni neprohodni. Sablasno ostrvo je za sve namere i ciljeve bilo blokirano.

     2.
     Kal je utrošio dosta vremena dok nije pronašao Rejmontovo brdo na jednoj od mnogobrojnih Glukovih karata, na njega je nabasao sasvim slučajno: nalazilo se u Somersetu, južno od Glestonbarija. Pod normalnim okolnostima bilo bi mu potrebno otprilike sat vožnje putem M5. Danas, međutim, sam bog je znao koliko će putovati donde.
     Gluk je, razume se, želeo da pođe s njim, ali Kal je pretpostavio da Vidovnjaci, ako se zaista kriju na brdu, neće blagonaklono gledati na stranca koga bi im doveo. Stavio je Gluku to do znanja što je pažljivije mogao. Koliko god se trudio, Gluk nije uspeo da prikrije razočaranje, ali ipak je kazao da jako dobro zna koliko susreti te vrste mogu biti delikatni; celog života pripremao se upravo za jedan takav susret; nema nameru da navaljuje. Da, svakako, Kal može uzeti jedna kola, mada ni jedna ni druga nisu bila baš pouzdana.
     Kada se Kal spremio za polazak, zamotavši se što je bolje mogao kako bi se odbranio od hladnoće, Gluk mu predade paket, neuredno uvezan kanapom.
     "Šta je to?" upita on.
     "Sako", odvrati Gluk. "I još neki dokazi koje sam pokupio."
     "Ne želim da ga uzmem. Naročito ne sako."
     "On je delo njihove magije, je li tako?" upita Gluk. "Uzmi ga, proklet bio. Ne pravi lopova od mene."
     "Nerado to činim."
     "Zapakovao sam i nekoliko cigara. Zalog mira od prijatelja." On se nasmeši. "Zavidim ti, Kale; na svakoj zaleđenoj milji."

     Dok se vozio, imao je vremena da posumnja u svoju odluku; vremena da sam sebe nazove budalom što se ponovo ponadao, što se uopšte usudio da se ponada kako će ga neko sećanje koje je iskopao odvesti do izgubljenih. Ali njegov san, ili bar jedan njegov deo, obistinio se dok se vozio. Engleska je bila prazna stranica; mećava je sve zbrisala. Negde ispod njenog pokrova ljudi su verovatno nastavili da žive, ali nikakvi znaci nisu na to ukazivali. Vrata su bila zatvorena, zavese navučene ne propuštajući dan koji je već negde oko podneva počeo da se povlači pred mrakom. Ono nekoliko odvažnih duša koje su se zatekle napolju na oluji žurilo je pločnicima koliko im je to dozvoljavao led po kome su hodali, žudeći da se što pre ponovo nađu pored vatre, gde će im putem televizije obećavati Božić sa veštačkim snegom i dobrim raspoloženjem.
     Na putevima praktično nije bilo saobraćaja, što je Kalu omogućivalo da ne poštuje saobraćajne propise: prolazio je kroz raskrsnice na crveno i nije se obazirao na jednosmerne puteve kada je izišao iz grada. Gluk mu je pomogao da isplanira put pre no što je krenuo, a na vestima je pratio koji su putevi zatvoreni, tako da je u početku dosta dobro napredovao, uključivši se na M5 južno od Birmingema, i održavajući postojanih četrdeset kilometara na sat dok preko radija nije čuo da je - severno od vorčesterske petlje - usled teške saobraćajne nesreće zatvoren autoput između petlje osam i devet. Počeo je da psuje jer bio je primoran da siđe sa autoputa i krene putem A38 preko Grejt Malverna, Tjuksberija i Glostera. Sada se mnogo sporije kretao. Niko nije ni pokušavao da raščisti ili pospe put, a vozači su nekoliko vozila jednostavno ostavili na putu kada im se učinilo da bi daljnja vožnja predstavljala pravo samoubistvo.
     Kada se našao nadomak Bristola, vreme se još više pogoršalo, primoravši ga da se kreće sasvim polako. Zaslepljen belinom snega, promašio je skretanje za A37, pa je morao da se vrati istim putem; nebo je već bilo kao katran crno iako je bila tek sredina poslepodneva. Na otprilike jednu milju od Šepton Maleta zaustavio se da sipa benzin i kupi čokoladu, i saznao od radnika u garaži da je većina puteva južno od grada blokirana. Počelo je da ga prožima osećanje kako se sve urotilo protiv njega. Kao da je vreme na neki način bilo deo Bičevog velikog plana; kao da je on znao da se Kal već nalazi nadomak cilja, pa mu je po putu sipao prepreku za preprekom da bi video s kolikim žarom će se boriti da stigne na mesto svog pogubljenja.
     Ali ako je to bilo tačno, to je u isto vreme značilo da je na pravom putu; da ga negde u divljini ispred njega čekaju njegovi voljeni.

     3.
     Čim je skrenuo sa puta A kod Lidforda na Fosi na sporedni put koji je u teoriji trebalo da ga odvede prema zapadu do Rejmontovog brda, pokazalo se da je upozorenje čoveka iz garaže bilo tačno. Još pre no što je krenuo znao je da će ovo biti najteži deo puta, ali nije imao drugog izbora. Kroz ovu oblast nije prolazila nijedna od glavnih saobraćajnica; postojali su samo uski tragovi i voda u rukavcima, koji su, bio je toga svestan, sada bili zatrpani ispod nanosa.
     Prešao je možda dve milje, po belom putu okruženom belinom, dok gume optočene ledom nisu počele da šlajfiju, kola se zaustavila, a točkovi koji su se i dalje okretali samo nastavili da bacaju sneg u stranu. Probao je da na smenu pojačava i smanjuje gas, ali vozilo se nije moglo pokrenuti bez nečije pomoći. Nevoljko je izišao, i istog časa upao u sneg do pola lista. Gluk mu je pozajmio gojzerice i debele sokne, koje su štitile stopala, ali hladnoća mu je istog časa natopila pantalone. Navukao je kapuljaču vindjakne - još jedan Glukov poklon - i stao da se probija ka stražnjem delu kola. Pošto nije imao lopatu, morao je šakama da razgrće sneg. Svi napori bili su uzaludni. Posle dvadesetominutnog rada nije uspeo ni za inč da pomeri kola, bilo napred bilo nazad.
     Odlučio je da odustane pre no što mu se prsti smrznu. Sklonivši se u kola, i ostavivši upaljen motor kako bi se zagrejao, seo je da razmisli šta mu valja činiti. Na poslednje naseljeno mesto naišao je kada je skrenuo na ovaj put, dve milje odatle; dve milje probijanja kroz smetove - sneg je i dalje padao - a unaokolo je vladalo gotovo potpuni mrak. Čak i pod pretpostavkom da, pošto prevali taj put, nađe nekog dovoljno ludog, ili nekog ko će se sažaliti i pomoći mu, izgubiće čitave sate.
     Imao je još dve mogućnosti. Jedna je bila da ostane gde je i prosedi noć. Bez razmišljanja ju je odbacio. Druga - da peške stigne do Rejmontovog brda. Ako je suditi prema karti, koja nije bila baš najdetaljnija, put se malo dalje račvao. Ako krene levim krakom trebalo bi ubrzo da stigne u blizinu brda. Međutim, morao bi gotovo potpuno da se osloni na instikt, pošto se osobenosti predela više nisu mogle čak ni nazreti - jarkovi, živice, sam put. A šta je drugo mogao da učini? Bolje je bilo putovati i naslepo nego ne putovati uopšte.
     Donošenje odluke ga je obodrilo, pa je usredsredio pažnju na to kako da se što bolje zaštiti od groznog vremena. U stražnjem delu kola, između sedišta, pronašao je prevrnutu i vervatno zaboravljenu kutiju sa Glukovim dragocenim izveštajima. Nadajući se da da će mu biti oprošteno zbog ovoga, prebacio se u stražnji deo kola i stao da gura po nekoliko listova hartije i fotografija ispod odeće, oblažući se pričama o palim žabama i pčelama. Kada je utrošio celu zalihu, iscepao je i samu kutiju i duplim slojem kartona podstavio je pantalone - nadajući se da će tako zaustaviti nalete hladnoće. Na kraju je još otrgnuo dva komada semiša koja je pronašao na ivici stražnjeg prozora, obmotao ih oko lica, navukavši kapuljaču vindjakne i čvrsto je svezavši kao da je želeleo da se izgubi u njoj. Kada je i rukavice podstavio hartijom, bio je spreman za juriš. Podigao je paket koji mu je Gluk dao, ugasio motor i izašao u susret snegu.
     Na ovo može da se odvaži samo lud čovek, razmišljao je zalupivši vratima i počevši da se udaljava od kola: do samog gorkog kraja ostaću Ludi Muni.
     Napolju nije bilo tako mračno kao što je pretpostavljao. Dok se pripremao za marš, mećava je malo popustila, tako da je predeo sada bio obliven mlečnim sjajem, a snežni pokrivač svetliji od olovnog neba nad njim. Čak je primetio i provedrice u oblacima; kroz njih su svetlucale zvezde. Počeo je da zamišlja kako bi još mogao i uspeti.
     Optimizam ga nije napustiti prvih četvrt milja, ali narednih četvrt pomoćna izolacija počela je da ga izdaje. Vlaga je stala da se uvlači kroz karton koji je gurnuo ispod pantalona, od čega su mu se kočile noge. Uvlačila mu se kroz rukavice kao i kroz njihovu podstavu, usled čega su počeli da ga bole prsti. A još gora od svega toga bila je činjenica da nikako nije mogao da pronađe račvalište obeleženo na karti, tako da je sa svakim mučno napravljenim korakom bio sve ubeđeniji da je promašio skretanje, pomišljajući da se počeo udaljavati od brda, umesto da se kreće ka njemu. Odlučio je da rizikuje i udari preko polja. Zemljište s njegove leve strane strmo se uzdizalo. Možda će sa vrha imati bolji pregled okolnog terena. Bacio je pogled unazad u pravcu kola, ali više nije mogao da ih vidi. To i nije bilo važno; više nije bilo povratka. Uputio se ka beloj padini brda i počeo da se penje uz nju.
     Provedrica se uvećala i nad njim se ukazalo svetlucavo nebo, prošarano zvezdama. Kada je kupio teleskom naučio je imena glavnih konstelacija, tako da ih je sada lako mogao navesti; Čovek s dobrim pamćenjem. Ti nazivi, razume se, nikom drugom izuzev ljudima ništa nisu značili; bili su samo oznake koje je neki posmatrač zvezda dodelio onome što je mislio da vidi u nekom ustrojstvu iznad sebe; luk i strela, medved, plug. U kosmičkom kontekstu oni ništa nisu značili. Ali bilo je utešno gledati zvezde i znati im imena, misleći da su ti prijatelji. Bez toga, taj bi prizor mogao čoveku slomiti srce.
     Bol iz nogu i šaka počeo je da se širi i dalje; zahvatio je ruke i torzo, njegovu muškost, uši i sinuse. Kao da više nije postojao nijedan deo tela koji ga nije boleo. Ali povratka više nije bilo. Procenio je da će se kada pređe trideset jardi naći na vrhu brda, pa je počeo da ih odbrojava. Kod osamnaeste morao je da zastane kako bi povratio dah za preostalih dvanaest. Penjanje uzbrdo kroz duboki sneg zahtevalo je više snage no što ju je on imao. Dok je tako stajao boreći se da, poput kakvog asmatičara, dođe do daha bacio je pogled na tragove koje je ostavio u snegu. Mislio je da se kretao pravo, ali sada je video da je išao čas napred čas nazad, svaki čas skrećući.
     Ne želeći da razmišlja o značenju toga, ponovo je počeo da se uspinje. Sada je svaki korak predstavljao pravi izazov. Bio je primoran da podiže kolena do visine prepona, kako bi izvukao stopala iz snega i napravio korak, što mu je bilo lakše nego da prti sneg. Smrznuti mišići opirali su se svakom koraku, ali konačno je stigao, našao se na vrhu, a od njega se, na sve strane pružao beo predeo. Kao da je kuća-Engleska bila napuštena, a preko nameštaja probačen čaršav protiv prašine dok se vlasnici ne vrate. Ako se vrate. Dok je tako stajao na uzvšenju i u potpunoj tišini posmatrao prazninu pod suncem, nije mu bilo teško da poveruje kako se oni nikada neće vratiti na ovo zaboravljeno mesto i da je ostao sam.
     Ai brdo je bilo tu, i jedino je ono moglo biti to koje je tražio, pošto drugoga nije bilo. Međutim, između njega i mesta na kome je stajao, širilo se prostranstvo snegom prekrivenih polja. Kada je video koliku razdaljinu još mora da prevali klonuo je duhom, ali je isto tako znao da će mu se mišići ohladiti ako i dalje bude stajao, pa je krenuo da se spušta niz suprotnu padinu, jedva kontrolišući pokrete tela.
     Što se više približavao podnožju, sneg je postajao dublji, dok mu nije dopro do struka, tako da je sada više plivao no što je hodao. Ali kada je krenuo preko polja prema brdu, bol od hladnoće koji mu je obuzeo telo počeo je da jenjava i zamenilo ga je dobrodošlo mrtvilo. Na pola puta prsti mu ispustiše paket koji mu je Gluk dao što je njegova sve suženija svest jedva i primetila. Sve ređe misli počeše da se vrte oko toga kako udobno izgleda sneg koji je prtio. Možda bi trebalo nakratko da zastane i prilegne na tom nedirnutom jastuku. Iz trenutka u trenutak glava mu je bila sve teža, a sneg je izgledao sve privlačniji. Šta mu se može dogoditi ako malo prilegne dok ne prikupi snagu? Ali koliko god da su mu misli bile usporene, ipak je još bio toliko pri sebi da je znao kako bi ga san ubio. Ako sada stane, stao je zauvek.
     Gotovo na ivici kolapsa stigao je do podnožja Rejmontovog brda, zatim je, korak po korak, počeo da se penje uz njegovu padinu. Bila je duža od one prve, ali manje strma. Misli mu nisu išle tako daleko da bi se zapitao šta će naći na drugoj strani; sav umni napor trošio je na to da pokreće udove. Ali kada je stigao na nekoliko jardi od obronka podigao je glavu u slaboj nadi da će ugledati zvezde. Međutim, oblaci su zapečatili pukotinu i sakrili ih; nebom je besneo novi napad.
     Još dvaput je koraknuo i stigao do vrha, uperivši pogled na predeo što se prostirao ispod brda. Ništa nije mogao da vidi. Nije bilo ničeg što bi makar malo podsećalo na kakvo skrovište, makar i u tragovima, dokle god mu se prestravljeni pogled pružao. Svuda unaokolo protezala su se snegom prekrivena polja, i još snegom prekrivenih polja, sve do u daljinu, napuštena i utihla. Bio je sam.
     Da je imao snage da zaplače, zaplakao bi. Umesto toga dozvolio je da ga svlada iscrpljenost i pao na sneg. Nipošto nije imao snage da se vrati do kola, čak i kada bi bio u stanju da pronađe put. Fatalni san koga se do sada odricao, konačno će ga se dočepati.
     Ali kada su kapci počeli da mu se sklapaju, primetio je neko kretanje u prostranstvu u podnožju brda - nešto je trčalo unaokolo po snegu. Pokušao je da usredsredi pogled; nije uspeo; pritisnuo je prstima lice ne bi li se razbudio; podigao je pogled i pokušao ponovo. Oči ga nisu prevarile. Nešto se odista kretalo po praznoj stranici pred njim; izgleda neka životinja.
     Da li bi to mogao biti... majmun?
     On zari ruke u sneg i pridiže se, ali dok je to radio izgubio je ravnotežu i poleteo napred. Dok se kotrljao niz padinu, nekoliko trenutaka nije znao u kome je pravcu zemlja, a u kom nebo; na kraju se zaustavio sav optočen ledom. Nije odmah uspeo da se orijentiše, ali kada mu je to konačno pošlo za rukom, ugledao je životinuju - da, bio je to majmun! - bežao je od njega.
     Ustao je onako zatrpan snegom, i posrćući krenuo za njim. Kuda je to otrčao? Pred njim su se nalazila samo otvorena polja.
     Životinja je iznenada nestala. U jednom trenutku jasno ju je video pred sobom, i već ju je pristizao. A u sledećem nestao je sa polja kao da je proleteo kroz neka otvorena vrata i zalupio ih za sobom. Zastao je, ne verujući svom ošamućenom pogledu. Da li je ta životinja bila neka vrsta fatamorgane? Ili je usled hladnoće jednostavno izgubio razum?
     Zurio je u sneg. Ugledao je u njemu jasne tragove - tragove šapa na mestu gde se majmun igrao. Krenuo je za njim, i uverio se u ono što su mu oči govorile. Tragovi su se odjednom prekidali na nekoliko stopa od mesta na kome je stajao. Iza te tačke nalazio se samo čist, Škripav sneg; akri i akri snega.
     "Dobro" obrati se on praznom polju. "Gde si?"
     Dok je to govorio načinio je još jedan korak prema mestu na kome je majmun izveo svoj trik nestajanja i ponovio pitanje.
     "Molim te..." poče on, dok ga je glas izdavao, "gde si?"
     Razume se, odgovora nije bilo. Fatamorgana je ćutala.
     Zurio je u tragove i prosto osetio kako ga napušta i poslednja nada.
     A onda je začuo glas:
     "Zašto stojiš na zimi?"
     Podigao je pogled. Ni levo ni desno od njega nikog nije video. Ali ponovo je začuo uputstvo.
     "Dva koraka napred. I požuri."
     Učinio je jedan oklevajući korak. Dok se spremao na drugi, iz vazduha neposredno pred mjim pojavila se jedna ruka i - ščepavši ga za vindjaknu - povukla ga sa snega.