8. BIT ZMAJA

     U stanju u koje su ušli vladao je mrak; mrak pun šapata. Suzana nije mogla da vidi ništa ispred sebe, čak ni vrhove prstiju, ali zato je čula blago šaputanje koje je do nje donosio topao povetarac s mirisom borovine. I jedno i drugo dodirnuše joj lice, šapat i povetarac; oboje je uzbudiše. Znali su da je ovde, ti ljudi koji su naseljavali priče u Miminoj knjizi: jer ona i Hobart su sada postojali tu, u knjizi.
     Na neki način, za vreme gušanja, bili su preobraženi - ili su to bile bar njihove misli. Ušli su u carstvo običnog života reči.
     Stojeći u tami i osluškujući svuda oko sebe šaputanja, uopšte joj nije bilo teško da ih razume. Konačno, nije li autor ove knjige za vreme pisanja pretočio misli u reči, znajući da će ih njegovi čitaoci dešifrovati za vreme čitanja, ponovo od njih stvarajući misli? Štaviše: stvaraće zamišljeni život. I tako se ona sada obrela tu.
     Živela tim životom. Izgubljena u Geschichen der Geheimen Orte, ili pronađena u njima.
     Upravo je shvatila da se nagoveštaji neke svetlosti kreću s obe njene strane; ili se to možda ona kretala: da to ona možda ne trči, ili leti? Ovde je sve bilo moguće: ovo je bila zemlja bajki. Usredsredila se kako bi bolje razabrala šta su značili ovi odblesci svetlosti i tame, i istog časa shvatila da je putovala velikom brzinom kroz aleje drveća, nepreglednog praiskonskog drveća, a svetlost između njih postajala je sve sjajnija.
     Negde iznad i ispred, Hobart ju je čekao, nju ili tu stvar u koju se pretvorila leteći po stranicama.
     Ovde ona nije bila Suzana; ili bar nije bila samo Suzana. Ovde nije mogla jednostavno da bude ono što jeste, isto kao što ni on nije mogao da bude Hobart. U ovoj apsolutnoj šumi prerasli su u nešto mitsko. Privukli su na sebe snove koje je ovo mesto slavilo: želje i obećanja koja su ispunjavala priče iz dečje sobe i na taj način oblikovala sve potonje želje i veru. Obećanja.
     Divljim Šumama lutala je sva sila likova, nije bilo teško izabrati: u svakoj priči se, pre ili kasnije, bar jedna scena odigravala ovde. Ovo je mesto gde su ostavljani siročići da bi umrli ili pronašli svoj usud: device su tu dolazile u strahu od vukova, a ljubavnici u strahu od svojih srdaca. Ovde su ptice govorile, a žabe žudile da dospeju na presto, svaki je gaj imao svoj ribnjak i izvor, a svako drvo vrata koja su vodila u podzemni svet.
     Šta je od svega toga postala ona? Deva, razume se. Još od detinjstva bila je deva. Osetila je da Divlje šume postaju svetlije od ove misli, kao da je njome zapalila vazduh.
     "Ja sam deva... promrmlja ona, ... a on je zmaj.
     Oh, da. Tako je; razume se da je tako.
     Brzina kojom je letela povećala se; stranice su se bez prestanka okretale. Sada je pred sobom ugledala odsjaj metala između drveća, i jednog Velikog Crva, čija je sjajna krljušt bila obmotana oko korena drevnog drveta, dok mu je ogromna glava sa zatupastom gubicom počivala na pokrivaču od krvavo crvenih makova čekajući na svoj trenutak.
     No, ma kako savršen bio u svakoj ljuspi, ona je u njemu razabrala i Hobartove crte. Bio je satkan poput šare svetlosti i senke, baš kao i - a to je bilo najčudnije - sama reč ZMAJ. Sve troje naseljavali su isti prostor u njenoj glavi: živi tekst što su ga tvorili čovek, reč i čudovište.
     Veliki Crv Hobart otvori svoje jedino upotrebljivo oko. Iz drugog je virila slomljena strela, kojom ga je, bez sumnje, pogodio neki od junaka nastavivši potom svojim kitnjastim i blistavim putem u uverenju da je usmrtio zver. Ali nju nije bilo tako lako uništiti. Još je bila živa; prstenovi su joj bili izbrazdani ožiljcima, ali to nije moglo da umanji njihovu veličanstvenost, ni da pomuti njen sjaj. A ono dobro oko? U njemu je bilo dovoljno zla za čitavo pleme zmajeva.
     Ugledao ju je i malo podigao glavu. Rastaljen kamen iscureo mu je između usana i sparušio makove.
     Njen let prema njemu nije urodio plodom. Osetila je kako je probada pogledom. Telo je počelo da joj podrhtava. Zateturala se prema mračnom tlu poput zgnječenog noćnog leptirka. Tle ispod nje bilo je posuto rečima; ili su to bile možda kosti? Ma šta da je to bilo, pala je pravo u sredinu, odbacivši na sve strane krhotine gluposti jer je sve vreme mlatarala rukama.
     Ustala je i osvrnula se oko sebe. Kolonade su svuda unaokolo bile prazne: nije bilo junaka na koga bi se mogla osloniti, niti majke koja bi je mogla utešiti. Ostala je sama sa Crvom.
     Podigao je glavu još nekoliko stopa uvis, a zatim je jedva primetnim pokretom izazvao slabu lavinu krljušti.
     Bio je divna reč, to se nije moglo poreći, njegove svetlucave ljuspe su blistale, elegancija zla bila opojna. Gledajući ga osetila je istu onu smesu želje i straha koje se tako dobro sećala još iz detnjstva. Njegovo prisustvo ju je uzbudilo, nije bilo druge reči za to. Kao da odgovara na to njeno priznanje, Zmaj zagrme. Zvuk koji je ispustio bio je topao i dubok; nastao u utrobi, prošao je krivudajući kroz celo njegovo telo i izbio između bezbrojnih zuba tankih poput igala, kao da obećava da će okolo uskoro postati još vrelije.
     Sva se svetlost izgubila između drveća. Nije se čuo ni poj ptica niti govor životinja; ako je išta uopšte živelo u Zmajevoj blizini nije se usuđivalo ni da šušne među rastinjem. Nestali su čak i kosti-reči i makovi, ostavivši ova dva elementa, Devu i čudovište, da odigraju svoju legendu.
     "Završava se ovde", reče Hobart, na zmajevskom jeziku od lave. Svaki slog koji je izgovorio predstavljao je mali plamen, koji bi spržio čestice prašine oko njene glave. To je nije plašilo: samo ju je razveseljavalo. Do sada je bila samo posmatrač ovih obreda; konačno je postala izvođač.
     "Zar nemaš ništa da mi kažeš?" upita Zmaj, bljujući reči između zbijenih zuba. "Nema blagoslova? Nema objašnjenja?"
     "Ničeg", odvrati ona prkosno. Kakva korist od razgovora, kada su jedno drugo tako dobro čitali? Znali su ko su, zar ne? znali su šta znače jedno drugom. U konačnom obračunu u svakoj velikoj priči dijalog je bio izlišan. Kada nema šta više da se kaže, preostaje delanje: ubistvo, ili venčanje.
     "Pa, dobro", reče Zmaj i krenu ka njoj zakržljalim prednjim nogama, vukući se celom dužinom preko pustopoljine koja ih je delila.
     Namerava da me ubije, pomisli ona; moram brzo nešto da preduzmem. Šta čini Deva kada se nađe u sličnoj situaciji? Da li beži, ili pokušava pesmom da uspava zver?
     Zmaj se već nadnosio nad njom. Ali nije napao. Umesto toga, zabacio je glavu unazad, otkrivši bledo, nežno meso na vratu.
     "Molim te samo brzo", zagrme on.
     Našla se u čudu.
     "Da budem brza?" upita ona.
     "Ubij me i završi s tim", objasni joj on.
     Iako njen um nije u potpunosti shvatio ovo volte face, telo koje je naseljavala jeste. Osetila je kako se menja odgovarajući na ovaj poziv; osetila je da je sazrelo. Palo joj je na pamet da bi ona u ovom svetu trebalo da bude devica; ali to nije mogla biti. Bila je odrasla žena; žena koja se izmenila u nekoliko poslednjih meseci, odbacila godine ispraznih pretpostavki; pronašla u sebi magiju; pretrpela gubitak. Uloga Deve - stvorene od mleka i slatkih uzdaha - nije joj odgovarala.
     Hobart je to znao bolje od nje. On nije stigao na ove stranice kao dete, već kao čovek kakav je i inače bio i tu je pronašao ulogu koja je najbolje odgovarala njegovim najskrivenijim i zabranjenim snovima. Ovo nije bilo mesto za pretvaranje. Ona nije bila devica, a on nije bio proždrljivi crv. On je, u svojim privatnim maštanjima, bio pod opsadom, zaveden i konačno - bolno - mučen. Zbog toga je ovaj Zmaj pred njom otkrio svoje mlečno grlo.
     Ubij me i svrši s tim, rekao je, oborivši malo glavu da bi pogledao u nju. U njegovom preostalom oku prvi put je videla koliko je patio zbog toga što je njome opsednut; kako je postao njen sužanj, njuškao za njom poput izgubljenog psa, iz dana u dan je sve više mrzeći zbog moći koju je imala nad njim.
     U onoj drugoj stvarnosti - u sobi iz koje su iskoračili, a koja je opet bila skrivena u jednom većem Kraljevstvu - (svetovi unutar svetova) - on bi prema njoj bio okrutan. Ako bi mu se ukazala prilika ubio bi je iz pukog straha od istine koju je smeo da prizna samo u svetom lugu svojih snova. Ali ovde se mogla pričati samo istinita priča. Zato je podigao svoje pulsirajuće grlo i zatreptao teškim kapkom. On je bio devica, uplašen i sam, spreman da umre samo da ne bi žrtvovao svoju pohabanu vrlinu.
     A šta je onda ona bila? Razume se, zver. Ona je bila zver.
     Još to nije ni pomislila, a već je osetila.
     Osetila je kako telo počinje da joj se uvećava. Krv joj postaje hladnija od ajkuline. Plamenovi počinju da ližu zidove stomaka.
     Hobart se njoj na očigled smanjivao. Koža zmaja spala je s njega u svilenkastim naborima, i pojavio se on, nag i beo: izranjavljeni muškarac. Častan vitez na kraju zamornog puta, bez snage i sigurnosti.
     Koža koju je izgubio prešla je na nju; osetila je kako se stvrdnjava oko nje, kako njen štit počinje da svetluca. Sadašnja veličina njenog tela ju je veselila. Radovalo ju je što oseća da je opasna i nemoguća. Ovako je ona odista videla sebe u snovima; ovo je bila prava Suzana. Ona je bila Zmaj.
     Kada je tu lekciju savladala, upitala se šta sad? Da završi priču onako kako je to želeo čovek pred njom? Da ga spali? Proguta?
     Gledajući s velike visine to bljutavo stvorenje, njušeći njegovu balegu, njegov znoj - lako je mogla da posluša svoje srce da ga proguta i izvrši svoju zmajevsku dužnost. To joj uopšte ne bi teško palo.
     Krenula je ka njemu, obavivši ga svojom senkom. Plakao je i osmehivao joj se sa zahvalnošću. Razjapila je svoju ogromu čeljust. Oprljila mu kosu dahom. Skuvaće ga i progutati u jednom pohlepnom zalogaju...
     Ali nije bila dovoljno brza. Dok se spremala da ga proguta pažnju joj je privukao neki glas iz blizine. Zar je još nekog bilo u gaju? Zvuci su, nema sumnje, pripadali ovim stranicama. Nimalo nisu podsećali na ljudske, mada je bilo reči koje su pokušavale da se probiju kroz lavež i roktanje. Prase; pas; čovek: predstavljali su smesu svega toga, i bili su uspaničeni.
     Vitez Hobart otvori oči i u njima se pojavi nešto novo, nešto pored suza i umora. I on je čuo te glasove; a pošto ih je čuo, setio se mesta koje se nalazilo s druge strane ovih Divljih Šuma.
     Zmajev trenutak trijufa već je polako prolazio. Ona nezadovoljno zagrme, ali ništa se više nije moglo učiniti. Osetila je kako se oslobađa krljušti, izmetnuvši se iz nečeg mitskog u nešto privatno, dok se Hobartovo telo u ožiljcima povijalo poput plamena na povetarcu, a zatim utrnulo.
     Ovaj trenutak preispitivanja sigurno će je skupo stajati. Pošto nije uspela da dovrši priču, da zadovolji žrtvinu želju za smrću, pružila joj je novi motiv za mržnju. Kakva je to promena mogla uticati na Hobarta pa je počeo da sanja kako je progutan?; i da stvara drugu utrobu u stomaku Crva iz koje će ponovo izići u svet?
     Prekasno, do đavola; prekasno. Stranice više nisu mogle da ih podnesu. Ne okončavši svoj sukob napustili su reči u mlazu interpunkcije. Za sobom nisu ostavili životinjsku buku: postajala je sve glasnija dok se tama Divljih šuma podizala.
     Na umu joj je bila jedino knjiga. Ponovo ju je osetila pod prstima, i još žešće ščepala. Ali i Hobartu je to bilo na pameti. Kada se soba pojavila oko njih svom svojom temeljitošću, ona oseti da su njegovi nokti zariveni u njene prste, i da joj guli kožu u želji da vrati svoju nagradu.
     "Trebalo je da me ubiješ", čula ga je kako mrmlja.
     Podigla je pogled prema njegovom licu. Izgledao je čak krhkiji od viteza iz priče, znoj mu se cedio niz upale obraze, oči očajnički zverale unaokolo. Onda je izgleda shvatio ko je i pogled mu je istog časa postao ledeno hladan.
     Neko je lupao po vratima sa spoljašnje strane, odakle je i dopirala ona bolna kakofonija životinjskih glasova.
     "Sačekajte!" povika Hobart posetiocima ko god da su oni bili. Još dok je vikao povukao je jednu šaku s knjige i iz unutrašnjeg džepa na sakou izvukao pištolj, zarivši cev u Suzanin stomak.
     "Pusti knjigu ili ću te ubiti."
     Nije imala izbora, morala je da popusti. Menstrum nije mogao da nabuja u toj meri da ga onesposobi pre no što povuče okidač.
     Međutim, u trenutku kada su njene šake skliznule sa knjige, vrata su se širom otvorila i sve misli vezane za knjigu zatomilo je ono što se našlo na pragu.
     Nekada su ova četvorica bila ponos Hobartovog voda: bili su najpametniji, najčvršći. Ali noć provedena u pijančenju i zavođenju otkopčala im je i nešto više od pantalona. Rasturila im je umove. Kao da je to bila divota s kojom se Suzana prvi put srela u Ulici Lord, ti oreoli što su pravili svece i od ljudi i od Vidovnjaa, na neki način su bili uvučeni unutar njih; koža na udovima i licima bila im je naduvana i izranavljena, a mehurovi tame komešali su se oko njihovih skeleta nalik na pacove ispod čaršava.
     Upaničivši se od ove bolesti iscepali su odeću u dronjke; prsa su im se sijala od znoja i krvi. A iz grla im je dopirala ona kakofonija koja je dozvala Zmaja i Viteza da izađu iz knjige; bestijalnost je odzvanjala u desetinama užasnih pojedinosti. Lice jednoga se izgubilo u obliku rila; šake drugoga podsećale su na šape.
     Pretpostavila je da su se Vidovnjaci na ovaj način suprotstavili okupaciji svoje rodne zemlje. Hinili su pasivnost kako bi zaveli vojsku osvajača i namamili je u svoje zanose, a rezultat je bila ova košmarna menažerija. Iako je bila pripravna na slične zgode, ostala je skamenjena od straha.
     Jedan iz čopora posrćući uđe u sobu; usne i čelo samo što mu se nicu raspali od naduvenosti. Očigledno je pokušavao da se obrati Hobartu, ali sve što je njegov jezik vezan čarolijom uspeo da izvede bilo je mjaukanje slično onom koje mačka ispušta kada joj se zavrće vrat.
     Hobart uopšte nije nameravao da dešifruje to mjaukanje, već je uperio pištolj u olupinu koja se gegala ka njemu.
     "Ne prilazi", upozori je on.
     Čovek, kome je pljuvačka kapala iz otvorenih usta, pokuša još jednom nešto nepovezano da zamoli.
     "Napolje", bilo je sve što mu je Hobart odgovorio. Zatim je koraknuo prema ovoj četvorici.
     Vođa se povuče, a to učiniše i oni na vratima. Ne zato što je u njih bio uperen pištolj, pomisli Suzana, već stoga što je Hobart bio njihov gospodar. Novi kosturi samo su potvrdili ono što su za vreme obuke odavno naučili: da su životinje koje ne misle, već samo robuju Zakonu.
     "Napolje!" ponovi Hobart.
     I oni su se već unatraške povlačili hodnikom, nemi iz straha pred Hobartom.
     Suzana je znala da će za nekoliko trenutaka opet svu pažnju obratiti na nju. Ponovo će se okrenuti prema njoj i ona mršava prednost u kojoj se našla usled ovog prekida biće protraćena.
     Morala je da se osloni na svoj instinkt; možda joj se više neće ukazati nova prilika.
     Iskoristivši trenutak, ona se zalete na Hobarta i istrgnu mu knjigu iz ruke. On zaurla i pogleda u njenom pravcu, pištoljem i dalje držeći na nišanu onu četvoricu. Čim je skrenuo pogled s njih, stvorenja ponovo počeše da dreče.
     "Nema drugog izlaza..." reče joj Hobart. "... osim kroz ova vrata. Možda bi volela tuda da prođeš...?"
     Stvorenja su očigledno osetila nešto u vazduhu pa su udvostručila dreku. Ta je dreka podseti na vreme hranjenja u zoološkom vrtu. Ne bi uspela da učini ni dva koraka duž hodnika i oni bi se već stuštili na nju. Hobart ju je uhvatio u klopku.
     Kada je to shvatila, osetila je kako se u njoj javlja menstrum i oduzima joj dah.
     Hobart je istog časa dokonao da ona prikuplja snagu. Brzo je otišao do vrata i zalupio ih pred okotom što je zavijao ispred njih, a onda se ponovo okomio na nju.
     "Videli smo neke stvari, je li tako?" upita on. "Ali tu priču nećeš doživeti da ikom ispričaš."
     Zatim joj uperi pištolj u lice.
     Nemoguće je bilo dokučiti šta se u narednom trenutku dogodilo.
     Možda je opalio, ali je metak pravim čudom skrenuo i razbio prozor iza nje. Šta god da se desilo osetila je noćni vetar kako prodire u sobu, a već sledećeg trena sva se kupala u menstrumu, od pete do glave; on ju je okrenuo na peti, tako da je potrčala prema prozoru ni ne razmislivši o smislu ovakvog bega dok se nije našla na simsu i poletela napolje.
     Prozor se nalazio na trećem spratu. Ali sada više nije imalo smisla razmišljati o praktičnim stvarima. Prepustila se skoku, padanju ili ...
     Letu!
     Usmerivši snagu prema zidu naspramne zgrade, menstrum ju je zgrabio i podigao uvis i dozvolivši joj da, niz njegova hladna leđa, sklizne s prozora na krov. Nije to bio pravi let, ali osetila ga je kao nešto stvarno.
     Ulica se zavrtela ispod nje kada se dočekala na čvrst vazduh preko koga je dospela do strehe jedne druge zgrade, a već narednog trenutka menstrum ju je ponovo pokupio i preneo preko krova, dok su Hobartovi povici zamirali za njom.
     Nije mogla dugo da ostane u vazduhu, to je bilo jasno; ali dok je trajala, vožnja je bila vesela. Niz drugi jedan krov skliznula je navrat-nanos, ugledavši na čas svetlost svitanja između brda, a zatim niz zabate i dimnjake krenula naniže, obrušivši se na trg na kome su ptice već uvežbavale melodije za taj dan.
     Kada je sletela one su se razbežale, uplašivši se od stranputice kojom je evolucija krenula da bi stvorila jednu ovakvu pticu. Suzanino spuštanje sigurno ih je uverilo da je još mnogo trebalo raditi na ovom projektu. Odskočila je od kamenja za popločavanje, mada joj je menstrum dosta ublažio pad, i zaustavila se na nekoliko inča od jednog zida u mozaiku.
     Pridigla se na drhtave noge, osetivši pri tom blagu nesvesticu. Ceo let nije potrajao duže od dvadeset sekundi, ali već je čula kako glasovi u obližnjim ulicama pozivaju na uzbunu.
     Čvrsto stegnuvši Mimin poklon, napustila je trg i izišla iz grada; prethodno je jednom uspela da zaluta, usled čega se neko vreme vrtela u krug i dvaput umalo nije pala u ruke progoniteljima. Na svakom koraku otkrivala je nove modrice, ali bar je bila živa, i mudrija za noćašnju pustolovinu.
     Život i mudrost. Šta je iko mogao više da poželi?