1. POGLAVLJE NEOČEKIVANIH DOGAĐAJA

     1.
     Ako je u zbivanjima tokom narednog dana postojala neka pravilnost, ona se ogledala u tome da do nekih ponovnih susreta nije došlo igrom slučaja, dok je ta ista igra ćudljivo dovela do drugih.
     Suzana je prethodne večeri odlučila da pođe u Liverpul i ponovo uspostavi vezu sa Kalom. Sada više nije imalo smisla biti oprezan. Događaji su očigledno dostizali kritičnu tačku. Morala je upozoriti Kala i s njim skovati neki plan - jedan od onih planova koji se mogu skovati jedino u neposrednom razgovoru - o tome kako najbolje da zaštite Miminu knjigu i svoje živote u predstojećoj oluji. Pokušavala je da ga pozove sve do oko ponoći, ali niko se nije javljao.
     Ujutro je pozvala Apolinu, koja se tek bila vratila iz Salsberija, da joj ispriča šta je videla i saznala u Svetilištu smrti. Mislila je da će Apolina odbaciti obaveštenje koje im je preneo Imakolatin duh, iz čistog prezira prema izvoru, ali pokazalo se da nije bila u pravu.
     "Zašto ne bismo u to poverovali?" upita ona. "Ako ni mrtvi nisu iskreni, ko je onda? Pored toga, to nam samo potvrđuje ono što već znamo."
     Suzana joj je kazala kako namerava da pođe u Liverpul i porazgovara sa Kalom.
     "Naći ćeš tamo još neke", obavesti je Apolina. "Otišli su da potraže zanose u kući tvoje bake. Možda ćeš želeti da proveriš da li su bili srećne ruke."
     "Svakako. Pozvaću te čim se sretnem s njima."
     "Nemoj očekivati da ćeš me zateći treznu."
     Pre no što je krenula Suzana je još jednom pokušala da pozove Ulicu Kočija. Ovaj put začulo se pištanje koje je značilo da je taj broj isključen; operator nije umeo da joj kaže zašto. Da je uključila radio, saznala bi razlog iz jutarnjih vesti; na televiziji bi čak videla slike komada raznesenog tla tamo gde se nekada nalazila Munijeva kuća. Ali uključila je televizor kada su vesti već bile prošle, tako da je stigla na vremensku prognozu koja je obećavala samo sneg bez prestanka.
     Znala je da će, ako na put krene kolima, sigurno nastradati. I tako je uzela taksi do Justona, zatim popodnevnim vozom nastavila na sever. Otprilike u isto vreme kada je kretala na četvorosatno putovanje do liverpulske stanice u Ulici Lajm - do koje joj je u stvari bilo potrebno šest sati - Kal je bio na pola puta do Birmingema, u vozu koji je krenuo u osam i dvadeset i išao preko Rankorna i Vulverhemptona.

     2.
     Pozvao je Gluka iz telefonske kabine na Pier Hedu kuda je otišao posle sukoba u magli. To nije uradio smišljeno: jednostavno je osetio potrebu da ode do reke do koje ga je i odvezao poslednji noćni autobus. Umakao je Biču, bar za sada; čak je pomislio da se to stvorenje možda zadovoljilo pričinjenim razaranjem. Ali grčevi u stomaku govorili su mu suprotno. Tom anđelu - Šedvelovom božjem plamenu - nikada nije bilo dosta ubijanja. Neće se zadovoljiti dok ih sve ne pretvori u prah: nadao se da se to odnosi i na Šedvela. Jedino zadovoljstvo koje je nalazio u noćnim užasima bilo je osećanje da prisustvuje Prodavčevoj oproštajnoj predstavi.
     Na reci je duvao oštar vetar; sneg koji je nosio ubadao ga je poput igala. On se svejedno naslonio na ogradu i zagledao u vodu; ostao je tako dok mu se prsti i lice nisu ukočili; kada su svi satovi na zgradi Liver pokazivali otprilike šest časova, krenuo je u potragu za hranom. Imao je sreće. Pronašao je mali kafe koji je radio; u njemu su služili doručak vozačima autobusa koji su radili rano ujutro. Naručio je obilan obrok, lagano se kraveći dok je jeo jaja i tost, ne prestavši da razmišlja šta bi bilo najbolje da preduzme. Oko pet i trideset pokušao je da dobije Gluka. Nije očekivao da mu se neko javi, ali imao je sreće, bar u ovome, jer upravo kada se spremao da spusti slušalicu, neko ju je na drugom kraju podigao.
     "Alo?" javi se dremljivi glas. Iako je Kal Gluka jedva poznavao, retko, ma gotovo nikada, nije bio toliko srećan što je sa nekim stupio u vezu.
     "Gospodine Gluk? Ovde Kal Muni. Verovatno me se ne sećate, ali..."
     "...kako vas se ne bih sećao. Kako stoje stvari na Merziju?"
     "Moram razgovarati s vama. Hitno je."
     "Sav sam se pretvorio u uvo."
     "Ne mogu o tome preko telefona."
     "Dođite onda do mene. Imate li moju adresu?"
     "Imam. Sačuvao sam vašu podsetnicu."
     "Dođite onda. Prijaće mi društvo."
     Posle noćašnjeg gubitka, ove reči dobrodošlice gotovo da su za njega bile previše. Osetio je kako ga peku oči.
     "Krenuću prvim vozom", reče on.
     "Čekaću vas."
     Kal iziđe iz telefonske kabine na britki vazduh. Do svitanja je preostalo još malo vremena; snegom zavejane ulice bile su puste dok se probijao prema stanici. Kroz mrak je dolazio neki kamion, škripeći po ledenom putu; prodavac novina upravo je slagao rano jutarnje izdanje u bednom zaklonu jednog ulaza; inače nikog drugog niije video. Dok se s mukom kretao teško mu je bilo i da zamisli da će u Grad duhova ikada ponovo stići proleće.

     3.
     Suzana je stajala na kraju Ulice Kočija i zurila u prizor pred sobom. Unaokolo se motalo suviše ljudi tako da nije želela da krene dalje - još je bila nepoverljiva prema uniformama, kao i prema velikom broju Kukavica okupljenih na jednom mestu - ali sa mesta na kome je stajala jasno je mogla da vidi da Munijeve kuće više nije bilo. Doslovno je bila sravnjena sa zemljom, a vatra koja ju je progutala proširila se od nje u oba pravca. Bič je ovde bio u noćnoj poseti.
     Sva drhteći, napustila je ovo mesto i uputila se ka Ulici Tuge, plašeći se onog najgoreg. Tamo je zatekla sve što je predvidela da će zateći. Miminu kuću poharala je vatra.
     Šta sada da preduzme?; da se vrati u London i ostavi Kala - ako je uopšte još bio živ - da se sam snalazi? Nije znala kako bi mu ušla u trag; mogla se jedino nadati da će on nekako uspeti da stigne do nje. Stvari su postale tako prokleto haotične. Vrsta se raštrkala po celoj zemlji. Kal nestao, a šta je bilo sa knjigom?, nije se ni usuđivala o tome podrobnije da razmisli. Okrenula je leđa Miminoj kući svoj u ruševinama i uputila se niz Ulicu Tuge ponevši sa sobom ono malo optumizma koji joj je preostao posle svega što je videla.
     Kada je zavila za ugao, jedan auto priđe sasvim blizu pločnika i nastavi da vozi uporedo s njom, a jedno okruglo lice, sa naočarima za sunce, proviri kroz prozor.
     "Nazepšćeš", tobož zabrinuto joj reče.
     "Idi do đavola", odvrati ona i ubrza korak. Nastavio je da vozi uporedo s njom.
     "Rekoh ti da ideš do đavola", ponovi ona uputivši mu pogled koji je trebalo da ga obogalji. On skinu naočari s nosa i zagleda se u nju. Oči koje su se pojavile ispod naočara bile su svetlo zlatne.
     "Nimrode?"
     "Ko drugi?"
     Da nije bilo očiju, nikada ga ne bi prepoznala. Lice mu je bilo strašno ispijeno, i na njemu više nije bilo ni traga pređašnjoj privlačnosti.
     "Gladan sam", reče on. "A ti?"

     4.
     Njegov apetit izgleda da je rastao u zavisnosti od strahota rizika u koji su se upuštali. Sedela je preko puta njega u kineskom restoranu u koji ju je odveo i posmatrala ga kako pustoši sve sa jelovnika, proždirući ne samo svoju hranu, već i najveći deo njene.
     Ukratko su jedno drugo obavestili o poslednjim istraživanjima koja su preduzeli. Većina njenih vesti bila je već zastarela. Bič je bio među njima. Ali Nimrod je imao svežija obaveštenja, do kojih je došao prisluškujući razgovore i postavljajući unaokolo razna pitanja. Bio je u prilici da je obavesti kako u Ulici Kočija nije pronađeno nikakvo telo, tako da su sa velikom sigurnošću mogli pretpostaviti da Kal nije tamo skončao. Međutim, u Ulici Tuge pronađeni su ostaci.
     "Nikog od njih nisam lično znao", obavesti je on. "Ali bojim se da ti jesi."
     "Koga?"
     "Balma de Bona."
     "...de Bono?"
     Ona zaćuta, prisetivši se kratkog vremena koje je provela sa de Bonom i rasprava koje su vodili. Sada ga više nije bilo. A koliko će još vremena proteći pre no što i svi ostali krenu za njim?
     "Šta da radimo, Nimrode?" promrmlja ona. "Da pokušamo ponovo da se sakrijemo? Još jedno Tkanje?"
     "Nema nas dovoljno ni da ispunimo molitveni otirač", primeti Nimrod žalosno. "Pored toga, nemamo više ni zanose. Posedujemo još sasvim malo moći."
     "Znači, preostaje nam da sedimo skrštenih ruku i čekamo da nas Bič pokupi? Da li to pokušavaš da mi kažeš?"
     Nimrod pređe šakom preko lica.
     "Borio sam se koliko sam mogao..." reče. "Mislim da smo svi to činili."
     Iz džepa zatim izvuče tabakeru i poče da savija cigaretu. "Pravio sam greške", nastavi potom. "Naseo sam Šedvelovim lažima... čak sam se i zaljubio."
     "Stvarno?"
     On se ovlaš osmehnu, što podseti Suzanu na onog neukrotivog Nimroda kakav je nekada bio. "Oh, da..." potvrdi on. "... doživeo sam razne pustolovine u Kraljevstvu. Ali nisu dugo potrajale. U meni postoji deo koji nikada nije napustio Fugu. Koji je još nije napustio." Rekavši to pripali tanku kao šibicu cigaretu koju je tokom razgovora zavio. "Pretpostavljam da je to ludo", dodade, "pošto to mesto više ne postoji."
     Čim se kelner povukao, skinuo je tamne naočari. Posmatrao ju je svojim nepomućenim zlatastim pogledom, tražeći u njenim očima tračak nade.
     "Još je se sećaš?" upita ga ona.
     "Fuge? Razume se."
     "I ja. Ili bar mislim da mogu da je se setim. Onda možda nije izgubljena."
     On odmahnu glavom.
     "Ne budi sentimentalna", blago je ukori. "Sećanja nisu dovoljna."
     Beskorisno je bilo prepirati se oko sitnih razlika vezanih za to: saopštio joj je da pati; nisu mu bile potrebne plitke primedbe niti metafizička razmišljanja.
     Stala je da prevrće po glavi da li da mu saopšti ono što je znala: da mu kaže kako ima razloga da se nada da sve nije izgubljeno, da će Fuga možda ponovo postojati, jednog dana. Znala je da je nada slaba - ali njemu je bilo potrebno bilo šta što će ga održati u životu.
     "Nije sve gotovo", izjavi ona.
     "Samo sanjaš", odvrati joj on. "Svršeno je."
     "Kažem ti da Fuga nije uništena."
     On podiže pogled sa cigarete.
     "Kako to milsliš?"
     "Tamo u Vrtlogu... upotrebila sam Razboj."
     "Upotrebila Razboj? O čemu ti to govoriš?"
     "Ili je on upotrebio mene. Možda je došlo i do jednog i do drugog."
     "Kako. Zašto?"
     "Kako bismo bar nešto sačuvali."
     Nimrod se nagnu preko stola.
     "Ne razumem", reče.
     "Ni ja ne razumem baš sve", odvrati ona. "Ali nešto se dogodilo. Izvesna sila..."
     Ona uzdahnu. Nije nalazila reči kojima bi opisala te trenutke. Jedan njen deo čak nije ni bio siguran da se sve to događalo. Ali u jedno je bila sasvim ubeđena:
     "Ne verujem u poraz, Nimrode. Nije me briga šta je taj prokleti Bič. Neću jednostavno sesti i sačekati da me ubije."
     "I ne moraš", odvrati on. "Ti si Kukavica. Ti možeš otići u suprotnom pravcu."
     "Dobro znaš da nije tako", reče ona oštro. "Fuga pripada svakom ko je spreman za nju da umre. "Meni... Kalu..."
     Bio je posramljen.
     "Znam", procedi. "Izvini."
     "Fuga nije samo tebi potrebna, Nimrode. Potrebna je svima nama."
     Bacila je pogled prema prozoru. Kroz roletne od bambusa videla je da je sneg počeo ponovo gusto da pada. "Nikada nisam verovala u Eden", reče ona nežno. "Ne u onakav kakvim ga opisuje Biblija. Prvobitni greh i sve to. Ali možda je priča odjek."
     "Odjek?"
     "Stvari kakve su zaista bile. Mesto čuda gde je nastajala magija. I Bič je završio tako što je poverovao u priču o Edenu, jer je ona predstavljala iskvarenu verziju istine.
     "Zar je to važno?" uzdahnu Nimrod. "Da li je Bič anđeo ili ne; da li potičemo iz Edena, ili ne, šta to menja na stvari? Suština je u tome, da on veruje da je Uril. A to znači da će nas uništiti."
     To je bilo neosporno. Spremao se smak sveta, i uopšte nije bilo važno kako se ko zvao?
     "Mislim da bi trebalo da se svi nađemo na okupu", primeti on, posle pauze, "umesto što smo raštrkani po čitavoj zemlji. Možda bismo mogli nešto da smislimo kada bismo svi bili zajedno."
     "Čini mi se da u tome ima nekakvog smisla."
     "Bolje nego da nas Bič skuplja jednog po jednog."
     "A gde?"
     "Postojalo je jedno mesto..." odvrati on, "do koga nikada nije stigao. Sećam ga se kao kroz maglu. Apolina će to bolje znati."
     "Kakvo je to mesto?"
     "Mislim da je bilo brdo", nastavi on, ne skidajući pogled, a nikada nije treptao, sa kao hartije belog čaršava između njih. "Neka vrsta brda..."
     "Pa, da pođemo tamo, važi?"
     "I tamo možemo umreti kao i bilo gde drugde."