9. VATRA

     Dan i noć koje je Suzana provela u Bez-premca i u Divljim Šumama prikradajući se Hobartu, odneli su Kala i de Bona na isto tako zanimljiva mesta. I oni su iskusili bol i otkrovenje; i njih su se dvojica za to vreme približili smrti više no što će to ikada ponovo poželeti.
     Pošto su se rastali s njom, ćutke su nastavili prema Nebeskom svodu, dok de Bono iznenada nije upitao:
     "Voliš li je?"
     Čudno, ali upravo to pitanje motalo se i Kalu po glavi, ali nije odgovorio de Bonu. Bilo mu je neprijatno.
     "Ti si jedna prokleta budala", reče de Bono. "Zašto se vi Kukavice toliko plašite svojih osećanja? Ona zaslužuje da je voliš; čak i ja to vidim. Zašto onda ne priznaš?"
     Kal zagunđa. De Bono je bio u pravu, ali ko je voleo da mu neko mlađi drži lekciju.
     "Bojiš je se, je li u tome stvar?" upita de Bono.
     Prvo ga je povredio, a sada još i uvredio.
     "Pobogu, ne", reče Kal. "Zašto bih je se, do đavola, plašio?"
     "Poseduje moć", odvrati de Bono, skinuvši naočari i osmotrivši predeo pred njim. "Većina žena je, razume se, poseduje. Zato ih Zvezdanpotok nije želeo u Polju. To ga je izbacivalo iz ravnoteže."
     "A šta mi imamo?" upita Kal, šutnuvši kamen.
     "Mi imamo naše batine."
     "Opet Zvezdanpotok?"
     "De Bono", glasio je odgovor, i dečak se nasmeja. "Da ti kažem nešto", poče on. "Znam jedno mesto kuda bismo mogli poći..."
     "Neću da čujem ni za kakvo skretanje", odbi Kal.
     "Samo na sat ili dva?" navaljivao je de Bono. "Jesi li ikada čuo za Venerinu planinu?"
     "Rekoh, nema skretanja, de Bono. Ako želiŠ da pođeš tamo, samo izvoli."
     "Baš si dosadan", uzdahnu de Bono. "Mogao bih i da te prepustim toj tvojoj dosadi."
     "Ne uživam ni u tvojim glupim pitanjima", dodade Kal. "Ako želiš da bereš cveće, slobodno idi. Samo mi kaži u kom je smeru Nebeski svod."
     De Bono ućuta. Nastaviše dalje. Kada su ponovo počeli da razgovaraju, de Bono stade da se razmeće znanjem o Fugi, više u želji da omalovaži saputnika, nego da mu pruži nova obaveštenja. U dva navrata za vreme žučnih prepirki, kada su se na vidiku pojavile Hobartove patrole, Kal ga je povukao u zaklon. Kada su po drugi put morali da potraže sklonište, dva sata nisu mogli da se maknu iz njega dok se vod sve više opijao na nekoliko jardi od njih.
     Pošto su konačno pošli dalje, kretali su se mnogo sporije. Ukočeni udovi bili su im kao od olova; bili su gladni, žedni i nervirali su jedan drugog. A najgore od svega, spuštao se suton.
     "Koliko još ima odavde?" raspitivao se Kal. Kada je prvi put ugledao Fugu sa Miminog zida, učinilo mu se da njen zbrkani pejzaž obećava nebrojene pustolovina. A sada, kada se našao usred te zbrke, dao bi očnjak za jednu dobru kartu.
     "Još je dosta daleko", odvrati de Bono.
     "Znaš li ti gde se mi, do đavola, nalazimo?"
     De Bono napući usne. "Svakako."
     "Kaži mi onda."
     "A?"
     "Kaži!"
     "Neka sam proklet ako ti kažem. Moraš mi verovati, Kukavice."
     Tokom poslednja dva sata podigao se vetar i sada je donosio do njih krike koji prekinuše njihov sve žučniji rat rečima.
     "Miris baklji", reče de Bono. To je bilo tačno. Pored svog tereta bola, vetar je doneo i miris drveta koje gori. De Bono se već dao u potragu za izvorom tog mirisa. Kalu ništa ne bi pružilo više zadovoljstva u tom trenutku nego da prepusti igrača na konopcu njegovim vlastitim planovima, ali - iako je sumnjao u de Bona kao vodiča - s njim mu je ipak bilo bolje nego bez njega. Kal krenu za njim kroz sve gušću tamu, uz jedan blagi greben. S njegovog vrha su - preko nadstrtih polja - jasno ugledali vatru. Mahnito je gorelo nešto nalik na šumarak, a vetar je razvejavao plamenove. Na periferiji ovog dosta obimnog požara bio je parkiran veći broj automobila, a njihovi vlasnici - pripadnici Šedvelove vojske spasa - divljali su unaokolo.
     "Kopilad", reče de Bono, kada nekolicina uhvati žrtvu i okomi se na nju batinama i čizmama. "Kukavičja kopilad."
     "Nije samo moj narod..." poče Kal. Ali pre no što je uspeo da završi odbranu svoga plemena, reči mu zamreše na usnama, jer je prepoznao mesto koje je nestajalo pred njegovim očima. Nije to bila nikakva šuma. Drveće nije bilo nasumce razbacano, već posađeno u pravilnim alejama. Jednom, pod zastorom od ovog drveća, recitovao je stihove Ludog Munija. Sada je voćnjak Lemjuela Loa goreo s jednog kraja na drugi.
     On krenu niz padinu prema njemu.
     "Kuda ćeš?" upita de Bono. "Kalhune? Šta to činiš?"
     De Bono krenu za njim i uhvati ga za ruku.
     "Kalhune! Saslušaj me!"
     "Ostavi me na miru", reče Kal, pokušavši da se otrese de Bona. U žestini tog pokušaja zemlja na padini se odroni pod njegovim nogama i on izgubi ravnotežu, povukavši de Bona sa sobom. Skliznuše niz brdo dok su ih zasipali prašina i kamenje i zaustaviše se do pasa u jarku, čije je dno bilo ispunjeno vodom. Kal poče da se izvlači na drugu stranu, ali ga de Bono uhvati za košulju.
     "Ništa ne možeš da učiniš, Muni", reče on.
     "Skloni se."
     "Žao mi je zbog onog što sam rekao o Kukavicama, i mi odgajamo vandale."
     "Zaboravi", reče Kal, pogleda i dalje uperenog u vatru. Zatim se oslobodi de Bonove šake. "Poznajem ovo mesto", reče on. "Ne mogu samo tako da dozvolim da izgori."
     Izvukao se iz jarka i krenuo ka plamenu. Pobiće kopilad koja su ovo učinila, ko god oni bili. Pobiće ih i smatraće to pravdom.
     "Suviše je kasno!" povika de Bono za njim. "Ne možeš pomoći."
     Bilo je istine u mladićevim rečima. Sutra će od voćnjaka ostati samo pepeo. Pa pak, nije mogao naterati sebe da jednostavno okrene leđa mestu na kome je prvi put iskusio zanose Fuge. Neodređeno svestan da de Bono tapka za njim, i potpuno ravnodušan prema tome, on nastavi dalje.
     Kada je pred sobom jasnije razabrao prizor shvatio je da su Prorokove trupe (taj im je naziv laskao; bio je to, u stvari, šljam) naišle na otpor. Na nekoliko mesta oko vatre vodila se borba prsa u prsa. Ali branioci voćnjaka bili su lak plen za palitelje za koje je ovaj vandalizam bio tek nešto više od sporta. Stigli su u Fugu s oružjem koje je moglo da desetkuje Vidovnjake za nekoliko časova. Još dok je Kal posmatrao prizor video je jednog kako pada pogođen hicem iz pištolja. Neko se približio da pomogne čoveku, ali ga je snašla ista sudbina. Vojnici su išli od tela do tela i proveravali da li je posao valjano obavljen. Prva žrtva nije bila mrtva. Podigla je ruku prema ubici, a ovaj mu je uperio pištolj u glavu i opalio.
     Kal oseti da mu se povraća kada se miris sprženog mesa pomešao s dimom. Nije mogao da odagna odvratnost. Kolena mu zaklecaše i on pade na tle, pokušavši da izbljuje prazan stomak. U tom je trenutku njegova beda bila upotpunjena: mokra ledena odeća prianjala mu je uz kičmu; ukus sadržine stomaka zadržao mu se u grlu; rajski voćnjak goreo je u blizini. Užasi koje mu je Fuga prikazivala bili su isto onako duboki kao što su njene vizije bile uzvišene. Dublje nije mogao da padne.
     "Hajdeno, Kale."
     De Bono mu spusti šaku na rame. Zatim pruži Kalu busen sveže ubrane trave.
     "Obriši lice", reč on nežno. "Ovde više ništa ne možemo učiniti."
     Kal pritisnu travu na nos, udišući njenu prijatnu svežinu. Gađenje je polako nestajalo. Odluči se da još jednom pogleda u pravcu voćnjaka koji je goreo. Oči su mu suzile i pri prvom pogledu nije se usudio da poveruje u ono što su mu govorile. Obrisao ih je nadlanicom, sve vreme šmrkčući. Onda je ponovo pogledao, i tamo ugledao Lema koji se kretao kroz dim i bežao pred vatrom.
     On izgovori čovekovo ime.
     "Ko?" upita de Bono.
     Kal je već ustajao iako su mu noge bile strašno slabe.
     "Tamo", reče pokazavši prema Lou. Čuvar voćnjaka čučao je pored jednog tela, s šakama ispruženim prema licu leša. Da li je mrtvom čoveku sklapao oči, blagosiljajući ga pri tom?
     Kal je mora da privuče njegovu pažnju; morao je s njim da porazgovara, makar samo zato da bi mu kazao da je i on prisustvovao ovim užasima, i da oni neće proći neosvećeno. Okrenuo se ka de Bonu. Plamen se odslikavao u naočarima igrača na konopcu koje su mu skrivale oči, ali po izrazu njegova lica bilo je jasno da ga ovo što je video nije ostavilo ravnodušnim.
     "Ostani ovde", reče Kal. "Moram razgovarati sa Lemom."
     "Ti si lud, Muni", reče de Bono.
     "Verovatno."
     On krenu nazad prema vatri, izvikujući Lemovo ime. Šljam se izgleda umorio od lova. Nekolicina se vratila do kola; neki su pišali u vatru; a ostali su jednostavno buljili u nju, otupelim pogledima od pića i uništavanja.
     Lem je završio sa blagosiljanjem i počeo da se udaljava od ostataka svog voćnjaka. Kal ga ponovo pozva, ali pucketanje vatre priguši njegov glas. On krenu brže i Lem ga tada primeti krajičkom oka. Međutim, kao da nije prepoznao Kala. Uznemiren prisustvom prilike koja se približavala on se okrenu i poče da beži. Kal ga ponovo pozva po imenu i uspe da mu privuče pažnju. Zastao je i osvrnuo se, žmirkajući kroz dim i čađ.
     "Leme! To sam ja!" povika Kal. "Muni!"
     Loovo čađavo lice nije bilo u stanju da se osmehne, ali zato je raširio ruke u znak dobrodošlice, a Kal je tih nekoliko poslednjih jardi koji su ih razdvajali prešao plašeći se da ih dimna zavesa svakog trenutka ponovo može razdvojiti. Ali to se nije dogodilo. Zagrlili su se kao braća.
     "Oh, moj pesniče", reče Lo, očiju crvenih od suza i dima. "Zar baš ovde da te nađem."
     "Rekao sam ti da neću zavoraviti", podseti ga Kal. "Zar ti to nisam kazao?"
     "Bogami, jesi."
     "Zašto su to učinili? Zašto su ga spalili?"
     "Nisu oni", odvrati Lem. "Ja sam to uradio."
     "Ti?"
     "Zar misliš da bih dozvolio toj kopiladi da uživa u mom voću?"
     "Ali Leme... drveće. Sve to drveće."
     Lo je preturao po džepovima i izvadio šaku Džudi krušaka. Mnoge su bile ubijene i napukle i iz njih je curio sok prelivajući se preko Loovih prstiju. Njihov miris prodre kroz zgađeni vazduh, vrativši im u sećanje izgubljena vremena.
     "U svakoj od njih ima semenja, pesniče", reče Lem. "A u svakom semenu krije se drvo. Pronaći ću neko drugo mesto da ga posadim."
     To su bile hrabre reči, ali počeo je da jeca još dok ih je izgovarao.
     "Neće oni nas poraziti, Kalhune", reče. "Nije važno u ime kog boga su došli, mi pred njima nećemo klečati."
     "I ne smete", reče Kal. "Inače će sve biti izgubljeno."
     Dok je to izgovarao primetio je da Loov pogled skreće s njegovog lica u pravcu šljama blizu kola.
     "Treba da pođemo", reče, gurnuvši voće nazad u džep. "Hoćeš li poći sa mnom?"
     "Ne mogu, Leme."
     "Dobro, naučio sam kćeri tvojim stihovima", reče on. "Ni ja ih nisam zaboravio kao što ni ti nisi zaboravio mene..."
     "Nisu moji", reče Kal. "To su stihovi moga dede."
     "Sada pripadaju nama svima" reče Lo. "Posejani su na plodno tlo..."
     Iznenada, pucanj. Kal se okrenu. Primetila su ih trojica koja su posmatrala vatru i smesta se uputila prema njima. Sva trojica bila su naoružana.
     Lo na trenutak ščepa Kala za šaku i stisnu je u znak pozdrava. Veza se zatim prekinu, jer uslediše novi hici. Lo je polako nestajao u pomrčini, u želji da se što više udalji od svetlosti vatre, ali tle je bilo neravno i on je pao posle svega nekoliko koraka. Kal krenu za njim, a strelci počeše ponovo da ih zasipaju mecima.
     "Beži od mene..." povika Lo. "Za boga miloga, beži!"
     Puzao je po tlu skupljajući voće koje mu je poispadalo iz džepova. Kada je Kal stigao do njega, jedan od strelaca je imao sreće. Pogodio je Loa. Ovaj viknu i uhvati se za bok.
     Ljudi sa pištoljima samo što nisu stigli svoje žrtve. Prestali su da pucaju kako ne bi pokvarili zabavu koja im je predstojala. Međutim, kada su se približili na otprilike pet jardi, predvodnika obori projektil zavitlan iz dima. Pogodio ga je u glavu, napravivši popriličnu ranu. Srušio se, zaslepljen krvlju.
     Kal je imao dovoljno vremena da vidi šta je to oborilo čoveka: bio je to radio. Zatim je de Bono krenuo u cik-cak kroz gust vazduh prema naoružanim ljudima. Čuli su ga da dolazi: drao se kao kakav divljak. Neko je opalio u njegovom pravcu, ali i promašio. On prolete pored lovaca i otrča u pravcu vatre.
     Vođa poče da se uspravlja šakom pritiskajući ranu na glavi, spreman da i sam krene u poteru. Iako je de Bono svojom taktikom uspeo da unese pometnju među krvnike, ta je taktika ipak bila ravna samoubistvu. Naoružani ljudi su ga uhvatili u klopku naspram zida od zapaljenog drveća. Kal ga na trenutak ugleda kako hita kroz dim prema vatri, i ubice kako urlajući jure za njim. Ispaljena je šitava salva hitaca; izbegavao ih je poput pravog plesača, što je najzad i bio. Ali pakao pred sobom nije mogao izbeći. Kal vide kako se jednom osvrnuo da utvrdi gde se nalaze njegovi gonioci, a onda je - kao kakav idiot, što je uostalom i bio - uronio u vatru. Većina drveća je sada već bila pretvorena u zapaljene stubove, ali je tlo zato bilo raj za hodače po žeravici, sam vreo pepeo i ugalj. Vazduh je podrhtavao od toplote, iskrivljujući de Bonovu priliku dok se nije izgubio među drvećem.
     Nije bilo vremena za oplakivanje. Njegova im je hrabrost omogućila da predahnu, ali ni taj predah neće još dugo potrajati. Kal se osvrnuo da pomogle Lemjuelu. Međutim, njega više nije bilo, za sobom je ostavio samo krvavu mrlju i nekoliko ispalih plodova koji su označavali mesto na kome je pao. A ispred zida što ga je vatra stvorila, naoružani ljudi i dalje su čekali da pokose de Bona ako se ponovo pojavi. Kal je imao vremena da ustane i osmotri požar ne bi li gde ugledao igrača na konopcu. Nigde ga nije bilo. Zatim je okrenuo leđa lomači i uputio se spram padine na kojoj su se on i de Bono potukli. Dok je išao u tom pravcu u njemu se rodi neka neodređena nada. Odluči da promeni pravac kretanja, pa potrča okolo na drugu stranu voćnjaka.
     Tu je vazduh bio jasniji; vetar je odnosio dim u suprotnom pravcu. Trčao je duž ivice voćnjaka, nadajući se u nemoguće: da je de Bono možda ostavio iza sebe toplotu. Na pola puta duž boka požara njegove užasnute oči ugledaše par zapaljenih cipela. Šutnuo ih je, a zatim krenuo u potragu sa njihovim vlasnikom.
     Samo što se okrenuo leđima prema vatri ugledao je jednu priliku koja je stajala u polju visoke trave na dve stotine jardi od voćnjaka. Čak i sa te udaljenosti mogao je da prepozna njegovu svetlu kosu. A kada se primakao bliže, i njegov samozadovoljan osmeh.
     Izgubio je obrve i trepavice, a i kosa mu je bila dosta oprljena. Ali bio je živ i nepovređen.
     "Kako si to izveo?" upita ga Kal kada stiže dovoljno blizu da ga je ovaj mogao čuti.
     De Bono slegnu ramenima. "Radije bih cele nedelje hodao po žeravici nego po konopcu", odvrati.
     "Bio bih mrtav da nije bilo tebe", reče Kal. "Hvala ti."
     De Bonu je očigledno bilo neprijatno što mu Kal zahvaljuje. Samo je odmahnuo rukom, okrenuo leđa vatri i krenuo kroz travu, prepustivši Kalu da sam odluči želi li da ga sledi ili ne.
     "Znaš li ti kuda idemo?" povika Kal za njim. Učinilo mu se da su pošli u sasvim suprotnom pravcu od onoga kojim su se kretali kada su naišli na požar, ali nije mogao da se zakune u to.
     De Bono mu je nešto odgovorio, ali odgovor je odneo vetar, a Kal je bio suviše umoran da bi ponovio pitanje.