4. ZAKLETVE NA VERNOST
1.
Prošlo je osamdeset godina, pola
desetleća manje ili više, od kada sestre nisu kročile na tle Fuge.
Osamdeset godina izgnanstva u Kraljevstvu Kukavica, tokom kojih su
bile na smenu štovane i klevetane, gotovo izgubivši prisebnost duha
među Adamovcima; izdržale su sva ta bezbrojna poniženja da bi se
jednog dana dočepale Utkanog sveta i stegle ga u svoj osvetnički
zagrljaj.
Sada su visile u vazduhu iznad te
zemlje iz zanosa - čiji je dodir bio tako protivurečan da je
hodanje po njoj bilo puno iskušenja - i posmatrale su Fugu s jednog
na drugi kraj.
"Miriše mi nekako suviše stvarno",
reče Magdalena, podigavši glavu u pravcu vetra.
"Treba nam malo vremena", odgovori
joj Imakolata.
"Šta je sa Šedvelom?" raspitivala se
Hag. "Gde je on?"
"Napolju, verovatno juri za svojim
klijentima", odvrati vračara. "Trebalo bi da ga potražimo. Ne
dopada mi se da ovuda luta bez pratnje. Nepredvidiv je."
"Šta da preduzmemo?"
"Dopustićemo da se dogodi ono što je
neizbežno", reče Imakolata, lagano se okrećući kako bi upila svaku
svetu stopu tog mesta. "Pustićemo Kukavice da je rastrgnu."
"A prodaja?"
"Neće biti nikakve prodaje. Kasno je
za to."
"Šedvelu će biti jasno da si ga
iskoristila."
"Ništa više no što je on mene. Ili
što bi želeo da me iskoristi."
Drhtaj prođe Magdaleninim
nepostojanim bićem.
"Zar ne želiš bar jednom da mu se
podaš?" tiho je upitala. "Samo jedanput?"
"Ne. Nikada."
"Prepusti ga onda meni. Mogu da ga
iskoristim. Zamisli samo kakva bi bila njegova deca."
Imakolata ispruži ruku i ščepa
sestrin krhki vrat. "Nikada ga nećeš ni dodirnuti", reče ona. "Ni
malim prstom."
Utvarino lice se izduži do
apsurdnosti, parodirajući žalost.
"Znam", reče ona. "On pripada tebi.
Dušom i telom."
Hag se nasmeja. "Taj čovek nema
dušu", reče ona.
Imakolata pusti Magdalenu, a vlakna
materije od koje je bila sazdana njena sestra počeše da padaju u
kanal od vazduha između njih.
"Oh, ima on dušu", reče ona,
dopustivši sili teže da je veže za zemlju ispod njih. "Ali ja je ne
želim." Njena stopala dotakoše tle. "Kada se sve ovo okonča - kada
se Vidovnjaci nađu u rukama Kukavica - pustiću ga da pođe svojim
putem. Nenaoružan."
"A mi?" upita Hag. "Šta će biti s
nama? Hoćemo li i mi biti slobodne?"
"Tako smo se dogovorile."
"Moći ćemo da odemo u zaborav?"
"Ako je to ono što želite."
"Više od svega", odvrati Hag. "Više
od svega."
"Postoje i gore stvari od
postojanja", primeti Imakolata.
"Oh?" izusti Hag. "Znaš li makar
jednu?"
Imakolata malo razmisli.
"Ne", priznade ona, žalosno
uzdahnuvši. "Možda si, sestro, ipak u pravu."
2.
Šedvel je umakao iz kuće koja se
rušila nekoliko trenutaka pošto su Kal i Nimrod nestali kroz
prozor, i jedva je izbegao da ga ne zahvati oblak što je progutao
Deveroa. Završio je licem okrenut ka tlu, a usta su mu bila puna
prašine i gorkog ukusa poraza. Posle toliko godina nadanja, aukcija
je propala, a on pretrpeo poniženje, što je već samo po sebi bilo
dovoljno da mu natera suze na oči.
Ali ipak nije. Prvo, po prirodi je
bio optimista: u današnjem promašaju nazirao je sutrašnji uspeh pri
prodaji. A onda, prizor Fuge koja se otelotvorivala oko njega
predstavljao je pravu stvar sposobnu da ga otrgne iz stanja
samosažaljevanja. I najzad, pronašao je nekoga kome je bilo gore
nego njemu.
"Šta se to, bogamu, događa?" Bio je
to Noris, kralj hamburgera. Nije se znalo da li mu je lice više
umrljano krvlju ili ulepljeno malterom, a negde u ovom kovitlacu
izgubio je leđa sakoa i veći deo pantalona; kao i jednu od svojih
skupih italijanskih cipela. Drugu je još imao.
"Ubiću boga u tebi", zavrišta on na
Šedvela. "Ti jebeni usranko. Pogledaj me! Jebeni usranko!"
On poče da udara Šedvela cipelom, ali
Prodavacu je bilo dosta modrica. On snažno mlatnu čoveka po leđima.
Nekoliko sekundi gušali su se poput pijanica, ne obazirući se na
neobične prizore koju su oživljavali svuda oko njih. Iz okršaja su
izišli samo još krvaviji i teže su dolazili do daha nego na
početku, ali ništa nisu njime rešili.
"Trebalo je da preduzmeš mere
opreznosti!" ispljunu Noris.
"Prekasno je za optužbe", odvrati
Šedvel. "Fuga se probudila, dopadalo se to nama ili ne."
"I sam bi je probudio", reče Noris.
"Da je dospela u moj posed. Ali bio bih spreman na tako nešto i
iščekivao bih da se to dogodi. Spremio bih snage koje bi ušle i
preuzele kontrolu. Ali ovo? Ovo je haos! Ne znam čak ni ni na kojoj
strani je izlaz."
"Na svakoj. Nije baš tako velika. Ako
želiš da iziđeš kreni u bilo kom pravcu."
Ovo jednostavno rešenje kao da je
malo smirilo Norisa. On skrenu pogled prema predelu koji je
pupeo.
"Ne znam, možda..." poče on, "...
možda je bolje što je ovako ispalo. Bar sam video ono što bih možda
kupio."
"I šta misliš o tome?"
"Nije onakva kakvom sam je zamišljao.
Očekivao sam nešto... krotkije. Sada više nisam siguran da želim
ovo mesto."
Dok mu je glas zamirao, neka
životinja koja se sasvim sigurno nije mogla naći ni u kakvoj
menažeriji iskoči iz protoka niti i zareža na svet u znak
dobrodošlice pre no što je odskakutala odatle.
"Vidiš?" reče Noris. "Šta to bi?"
Šedvel slegnu ramenima. "Ne znam",
reče on. "Ima ovde bića koja su verovatno izumrla još pre našeg
rođenja."
"To?" upitno će Noris, zureći za onom
hibridnom zveri. "Nikada nisam video ništa slično, čak ni u
knjigama. Kažem ti da ne želim ni delić ovog jebenog mesta. Želim
da me izvedeš napolje."
"Moraćeš sam da pronađeš put",
odvrati Šedvel. "Ja ovde imam još neka posla."
"Oh, ne, nemaš", reče Noris, uperivši
cipelu na Šedvela. "Potreban mi je telohrenitelj. Ti si taj."
Pogled na kralja hamburgera koji je
spao na ovu nervoznu olupinu zabavljao je Šedvela. I više od toga,
on mu je omogućio da se oseti... mada je to možda bilo pervezno...
bezbednim.
"Slušaj", reče on, malo mekšim
glasom. "Obojica smo se ovde našli u istim govnima..."
"E, tu si u pravu, jesmo."
"Imam nešto što bi nam moglo pomoći",
reče on, i raskopča sako, "... nešto što će zasladiti ovu gorku
pilulu."
Noris ga sumnjičavo pogleda. "Ma
nemoj?"
"Zaviri", reče Šedvel, pokazujući
čoveku podstavu sakoa. Noris otra krv koja mu se slivala u levo oko
i zagleda se u nabore. "Šta vidiš?"
Trenutak je oklevao, pa se Šedvel
zapita da li je sako još u ispravnom stanju. Onda se preko
Norisovog lica lagano razli osmeh, a oči dobiše isti onaj izraz s
kojim se već nebrojeno puta sretao.
"Vidiš li nešto što ti se dopada?"
upita ga Šedvel.
"I te kako."
"Uzmi, šta čekaš. Tvoje je. Slobodno,
besplatno je, gratis."
Noris se gotovo stidljivo osmehnu.
"Gde li si je samo našao?" upita dok je pružao drhtavu šaku prema
sakou. "Posle tolikih godina..."
Iz nabora sakoa nežno izvuče ono što
ga je dovelo u iskušenje. Bila je to neka igračka na navijanje:
vojnik sa dobošem, koga se njegov vlasnik s ljubavlju sećao do
najsitnijih pojedinosti, tako da je iluzija koju je sada držao u
šaci bila reprodukovana sa neverovatnom preciznošću.
"Moj dobošar", izusti Noris, plačući
od radosti kao da je došao u posed osmog svetskog čuda. "Oh, moj
dobošar." On ga okrenu. "Ali nema ključa", primeti on. "Je li kod
tebe?"
"Mogao bih ti ga uskoro pronaći",
odvrati Šedvel.
"Jedna ruka mu je slomljena", nastavi
Noris, milujući vojnika po glavi. "Ali može da svira."
"Jesi li ti srećan?"
"Oh, da. Da, hvala ti."
"Onda ga smesti u džep kako bi
izvesno vreme mogao da me nosiš", reče Šedvel.
"Da te nosim?"
"Umoran sam. Potreban mi je
konj."
Noris se ničim ne pobuni protiv
ovoga, iako je Šedvel bio krupniji i poteži čovek koga neće biti
lako nositi. Poklon ga je potpuno ošamutio i, sve vreme dok mu bude
robovao, pre će dozvoliti da mu kičma pukne nego da se suprotstavi
onome ko mu je taj poklon dao.
Smejući se u sebi, Šedvel ga zajaha.
Planovi su mu se možda noćas izjalovili, ali sve dok ljudi budu
imali snove za kojima žale, on će biti u prilici da izvesno vreme
poseduje njihove duše.
"Kuda želiš da te odnesem?" upita ga
konj.
"Nekud visoko", uputi ga on. "Odnesi
me negde visoko."