5. ČASOVI PROLAZE
1.
A njega još nema.
Bilo je tri i trideset ujutro. Još od
kasnih sata stajala je kraj prozora; gledala je pijance kako
galame, i dve kurve bez nade na uspeh kako očajnički pokušavaju da
pogode posao, dok nije naišao policijski auto i onda su ih ili
uhapsili ili unajmili. Sada je ulica bila pusta, i sve što je mogla
da posmatra bili su semafori na raskrsnicama... zeleno, crveno,
žuto, zeleno... nigde nijednog automobila. A njega još nema.
Iscrpila je svu silu objašnjenja. Da
skup još traje, pa ne može da se izvuče kako ne bi pobudio sumnju;
da je u publici našao prijatelje i s njima priča o starim
vremenima. Te ovo, te ono. Ali nije mogla da poveruje ni u jedan od
tih izgovora. Nešto nije bilo u redu. I ona i menstrum su toga bili
svesni.
Nisu napravili nikakav plan za slučaj
nužde, što je bilo glupo. Kako su mogli ispasti takve budale?;
neprestano se pitala. I tako je sada koračala po uskoj sobi ne
znajući šta bi bilo najbolje da preduzme; nije želela da ode da se
on ne bi vratio nekoliko minuta pošto ona napusti hotel i ne nađe
je, a plašila se i da ostane, jer moglo se dogoditi da su ga
uhvatili i da ga upravo sada muče kako bi im otkrio gde je mogu
naći.
Morala je verovati da će se sve dobro
svršiti. Tešila se da će se on uskoro vratiti i nastavljala
strpljivo da ga čeka. Ali iskustvo ju je naučilo da drugačije gleda
na stvari. Život nije bio takav.
U četiri i petnaest počela je da se
pakuje. Od same činjenice što je priznala sebi kako nešto nije u
redu, da su ona i Tkanje u opasnosti, skočio joj je adrenalin. U
četiri i trideset ponela je ćilim niz stepenice. Bio je dugačak i
kabast, ali poslednjih meseci izgubila je sve suvišne kilograme i
otkrila mišiće za koje nije ni znala da ih ima. Menstrum je ponovo
bio uz nju, telo od volje i svetlosti koje je bilo u stanju da za
nekoliko minuta učini ono za šta bi mu u normalnim okolnostima bili
potrebni sati.
Pa ipak, dok je ubacivala torbe
(spakovala je i njegove stvari) u prtljažnik kola, na nebu je već
rudela zora. Sada se više neće vratiti, govorila je sebi. Nešto ga
je zadržalo, a ako ne požuri zadržaće i nju.
Odvezla se boreći se sa suzama,
ostavivši za sobom još jedan neplaćeni račun.
2.
Možda bi Suzana osetila izvesno malo
zadovoljstvo da je mogla da vidi izraz Hobartovog lica kada je,
manje od dvadeset minuta pošto je otišla, stigao u hotel čije mu je
ime dao zatvorenik.
Mnogo je krvi i reči prosuo dok su se
zveri bavile njime. Ali te su reči bile nepovezane; obično
trabunjanje iz koga je Hobart pokušao da izvuče neki smisao. Između
jecaja i blebetanja bilo je, razume se, reči o Fugi; i Suzani. Oh
moja gospo, stalno je ponavljao, oh moja gospo; a onda bi ponovo
počeo da jeca. Hobart ga je puštao da plače, i krvari, zatim ponovo
da plače, dok se čovek nije opasno približio smrti. A onda mu je
postavio jednostavno pitanje: Gde je tvoja dama? I budala je
odgovorila, jer više uopšte nije znao ko mu je postavio pitanje, pa
čak ni da li je na njega odgovorio.
I tako je Hobart sada stajao na mestu
koje je čovek naveo. Ali gde je bila dama iz njegovih snova? Gde je
bila Suzana? Ponovo je nestala: umakla, ostavivši za sobom još
toplu kvaku i prag koji i dalje tuži za njenom senkom.
Ovaj put je bio veoma blizu. Umalo je
nije ščepao. Koliko će još vremena proteći pre no što u mrežu
uhvati njenu tajnu, jednom i zauvek, pre no što njenu srebrnu
svetlost bude držao među prstima? Nekoliko časova. Najviše nekoliko
dana.
"Malo je nedostajalo da je se
dočepao", reče on sam sebi. Zatim privinu knjigu bajki čvrsto na
grudi, kako nijedna reč iz nje ne bi umakla, i napusti sobu svoje
dame da bi nastavio poteru.