3. ČUDO RAZBOJA

     Podrhtavanje tla izvan Hrama postajalo je sve jače. Unutra, međutim, vladao je neprijatni mir. Suzana krenu niz mračne hodnike; ovde, u oku uragana, telo je više nije onako jako svrbelo kao napolju, dok se nalazila u području turbulencije.
     Ugledala je ispred sebe svetlost. Zavila je za jedan ugao, pa za drugi, zatim je skliznula kroz vrata koja je pronašla u zidu i stupila u drugi prolaz, isto onako spartanski kao i onaj koji je ostavila za sobom. Svetlost je i dalje bila daleko od nje i mučila ju je svojom neuhvatljivošću. Obećavala je: iza narednog ugla; samo još malo dalje, malo dalje.
     Menstrum u njoj je mirovao kao da se plašio da se pokaže. Da li je to bio prirodan način na koji je jedno čudo iskazivalo poštovanje čudu većem od sebe? Ako je to bio slučaj, znači da su se ovdašnji zanosi veoma vešto krili; ovi hodnici ničim nisu nagoveštavali otkrovenje ili prisustvo moći: svuda oko sebe videla je samo golu ciglu. I svetlost koja ju je mamila da prođe kroz naredna vrata i nastavi duž novih hodnika. Shvatila je da je zgrada bila sagrađena na principu ruskih lutaka, jedna se nalazila u drugoj. Svetovi u svetovima. Nisu mogli da se smanjuju do u beskonačnost, reče ona sama sebi. Ili su možda, ipak, mogli?
     Kada je zavila za naredni ugao dobila je odgovor, ili bar deo odgovora; na zidu se pojavila senka i neko je povikao.
     "Šta u ime boga?"
     Prvi put od kada je kročila ovamo, osetila je da tle vibrira. Sa tavanice je počela da pada ciglena prašina.
     "Šedvel", izusti ona.
     Dok je izgovarala to ime učinilo joj se da vidi kako se dva sloga od kojih se sastojalo - Šed Vel - udaljavaju hodnikom prema narednim vratima. Zatim se nečeg setila: Džerihoa kada joj je izjavljivao ljubav; reč - stvarnost.
     Senka na zidu se pomerila, i Prodavac se iznenada stvorio pred njom. Više se nije krio iza maske Proroka. Lice koje se pomolilo ispod nje bilo je naduveno i bledo; lice nasukane ribe.
     "Nestalo", reče on.
     Tresao se od glave do pete. Kapljice znoja ukrašavale su mu lice poput bisera.
     "Sve je nestalo."
     Više nije osećala nikakav strah od ovog čoveka. Ovako demaskiran bio je smešan. Ali njegove reči nateraše je da se zapita. Šta je to nestalo? Krenula je prema vratima kroz koja je on prošao.
     "Ti si kriva..." reče on, sve jače se tresući. "Ti si to učinila."
     "Ništa ja nisam učinila."
     "Oh, jesi..."
     Kada mu je prišla na otprilike jedan jard, on posegnu ka njoj i njegove hladne šake iznenada je ščepaše za vrat.
     "Tamo nema ničeg!" zakrešta on, privlačeći je.
     Nameravao je da je povredi, a menstrum ništa nije preduzimao da je odbrani. Preostali su joj samo vlastiti mišići da ga se oslobodi, ali oni joj nisu bili dovoljni.
     "Želiš da vidiš?" završta joj u lice. "Hoćeš da vidiš kako sam prevaren? Pokazaću ti!"
     Povukao ju je prema vratima i gurnuo u odaju koja se nalazila u srcu Hrama: unutrašnje svetilište u kome su se stvarala čuda Vrtloga; strojarnica koja je toliko dugo držala na okupu mnogobrojne svetove Fuge.
     Bila je to kvadratna, visoka prostorija dužine stranica od po petnaest stopa, sagrađena od iste gole cigle kao i ceo Hram. Podigla je pogled i videla da je krov otvoren prema raju i na neki način obasjan nebeskom svetlošću. Oblaci koji su se kovitlali oko krova Hrama prolivali su mlečnu svetlost kao da su se munje iz Vrtloga rasplamsale u utrobi namučenog vazduha u visini. Međutim, iznad njihovih glava nisu se kretali samo oblaci. Kada je pogledala naviše ugledala je na trenutak neko obličje u uglu krova. Pre no što je uspela da usredredi pogled samo na njega, Šedvel stade da joj prilazi.
     "Gde je?" upita on. "Gde je Razboj?"
     Osvrnula se po Svetilištu i uverila se da ono nije baš potpuno prazno. U svakom od četiri ugla sedela je po jedna prilika, pogleda uprtog prema središtu prostorije. Osetila je kako je kičma svrbi. Iako su sedeli uspravno kao sveće na stolicama sa visokim naslonima, taj je kvartet odavno bio mrtav, njihovo meso podsećalo je na hartiju u boji prevučenu preko kostiju, odeća im je visila u istrulelim dronjcima.
     Da li su ti stražari ubijeni tamo gde su sedeli, kako bi lopovi mogli bez muke da uklone Razboj. Tako je bar izgledalo. Pa ipak, njihovo držanje ničim nije nagoveštavalo da su umrli nasilnom smrću; a nije mogla ni da poveruje da bi ovo začarano mesto dozvolilo da se tu proliva krv. Ne, ovde se dogodilo nešto drugo - možda se još događalo - nešto od suštinske važnosti, što ona i Šedvel još nisu mogli da dokuče.
     On je i dalje mrmljao nešto sebi u bradu, vajkajući se sve tišim i tišim glasom. Samo ga je napola slušala; mnogo ju je više zanimao predmet koji je sada ugledala u samom središtu poda. Tamo je ležao kuhinjski nož koji je Kal doneo u sobu gde se odvijala aukcija pre toliko meseci; obična domaća alatka koju je pogled što su ga uspostavili između sebe na neki način uvukao u tkanje, i doveo upravo na ovo mesto, u apsolutno središte Fuge.
     Kada ga je ugledala, delovi zagonetke počeše da se slažu u njenoj glavi. Ovde, gde su se pogledi stražara ukrštali, ležao je nož kome je jedan drugi pogled - između nje i Kala - udahnuo moć. Dospeo je u ovu odaju i nekako presekao poslednji čvor koji je Razboj stvorio; i tkanje je oslobodilo svoje tajne. Sve je bilo u redu, izuzev što su stražari bili mrtvi, a Razboj nestao i što je Šedvel bez prestanka ponavljao.
     "Ti si to bila", režao je on. "Sve vreme si znala."
     Nije obraćala pažnju na njegove optužbe, jer joj se u glavi oblikovala nova misao. Ako je magije nestalo, razmišljala je, zašto se menstrum krije?
     Dok je ona oblikovala to pitanje, Šedvela bes natera da napadne.
     "Ubiću te!" zaurla on.
     Njegov napad dočekala je nespremna, tako da je poletela prema zidu. Od siline udara izgubila je vazduh, i pre no što je mogla da pruži bilo kakav otpor njegovi prsti stegoše joj vrat, a njegovo ogromno telo je priklješti uza zid.
     "Lopužo, kučko", poče da viče. "Prevarila si me!"
     Ona podiže šake da ga odgurne, ali već je gubila snagu. Borila se da dođe do daha, očajnički žudeći za malo vazduha pa makar to bio i ništavan dah koji je on izdisao, ali njegov stisak joj je čak i to onemogućavao. Umreću, pomisli ona; umreću gledajući to usireno lice.
     A onda svojim iskolačenim očima uhvati neko kretanje na krovu i začu glas koji reče:
     "Razboj je ovde."
     Iznad njih je lebdela Imakolata, raširenih ruku kao padobranac za vreme slobodnog pada.
     "Sećaš me se?" upita ona Šedvela.
     "Isuse Bože."
     "Nedostajao si mi, Šedvele. Iako nisi bio baš ljubazan u poslednje vreme."
     "Gde je razboj?" upita on. "Reci mi."
     "Nema nikakvog Razboja", odvrati ona.
     "Ali uravo si rekla..."
     "Razboj je ovde."
     "Gde je onda? Gde?"
     "Nema nikakvog Razboja."
     "Ti si skrenula", razdra se on na nju. "Ili ga ima, ili ga nema!"
     Vračarinim licem razli se kosturski osmeh dok ga je odozgo posmatrala.
     "Ti si budala", reče ona blago. "Ne razumeš, je li tako?"
     Šedvel poče umerenijim glasom. "Zašto ne siđeš?" upita on. "Zabole me vrat."
     Ona odmahnu glavom. Suzana je primetila da joj je naporno da tako visi u vazduhu; prkosila je svetosti Hrama izvodeći u njemu svoje zanose. Ali lebdela je uprkos proglasima, odlučivši da pokaže Šedvelu u kojoj je meri vezan za zemlju.
     "Bojiš se, a?" upita Šedvel.
     Imakolata se i dalje smešila. "Ne plašim se", reče i stade da se spušta prema njemu.
     Beži mu s puta, požele joj Suzana. Iako je vračara počinila strašne zločine, Suzana nije želela da joj Šedvel smrsi konce. Ali Šedvel se nije ni pomakao kada se našao licem u lice s tom ženom. Samo je zaključio:
     "Stigla si ovamo pre mene."
     "Umalo te nisam zaboravila", odvrati Imakolata. Glas joj više nije bio nimalo vrištav. Sada je svaki čas uzdisala. "Ali ona me je podsetila", pogledala je u Suzanu. "Veliku si mi uslugu učinila, sestro", reče. "Podsetila si me na mog neprijatelja."
     Zatim ponovo vrati pogled na Šedvela.
     "Oterao si me u ludilo", nastavi. "I ja sam te zaboravila. Ali sada se svega sećam."
     Odjednom nestade i osmeha i uzdaha. Na unakaženom licu očitavao se sada samo bes.
     "Sada se svega sasvim dobro sećam."
     "Gde je Razboj?" upita Šedvel.
     "Oduvek si sve shvatao krajnje bukvalno", odvrati Imakolata prezrivo. "Zar si stvarno očekivao da ćeš naći neku stvar? Još jedan predmet koji bi mogao posedovati? Je li to tvoja božanskost, Šedvele? Posedovanje?"
     "Gde je, do đavola?"
     Ona se tada nasmeja, mada zvuk koji joj je dopro iz grla nije odražavao zadovoljstvo.
     Njeno ismevanje bilo je ona prekomerna kap u Šedvelovoj čaši; bacio se na nju. Ali Imakolata nije nameravala da dozvoli njegovim rukama da je dodirnu. Kada ju je ščepao, Suzani se učini da joj se unakaženo lice raspuklo, ispljunuvši silu koja je nekada možda bila menstrum - ta hladna, sjajna reka u koju je Suzana prvi put uronila po Imakolatinom nalogu - ali sada je predstavljala samo prokleti i zagađeni potok koji je navirao iz rana poput gnoja. Pa ipak, u njemu je još bilo snage. Šedvel se našao na tlu.
     Iz oblaka iznad njihovih glava sevale su preko krova munje, ledeći prizor ispod njega svojom kao skalpel oštrom svetlošću. Ubistveni udar samo što nije usledio, u to nije bilo sumnje.
     Ali do toga, ipak, nije došlo. Vračara je oklevala, iz razorenog lica curila je kužna moć, a za to vreme Šedvelova šaka se sklopila oko kuhinjskog noža pored njega.
     Suzana viknu u znak upozorenja, ali Imakolata je ili nije čula, ili je odlučila da je ne čuje. Šedvel je već bio na nogama; njegova žtva je imala vremena da ga obori dok se dizao, ali propustila je taj trenutak - tako da joj je on, poput kakvog kasapina, upravo zarivao nož u trbuh praveći odvratnu ranu.
     Konačno je izgleda shvatila da namerava da je ubije, pa mu je uzvratila. Njeno lice počelo je ponovo da plamti, ali pre no što je iskra uspela da se pretvori u lomaču, Šedvel ju je rasporio sve do grudi. Iz rane počeše da joj ispadaju unujtrašnji organi. Ona vrisnu i zabaci glavu unazad, protraćivši oslobođenu silu na zidove Svetilišta.
     Istog časa, odaja se ispuni grmljavinom koja kao da je dopirala i iz cigli i iz Imakolatinih unutrašnjih organa. Šedvel ispusti krvlju umrljan nož i htede da se udalji od svog zločina, ali njegova žrtva ispruži ruke i privuče ga k sebi.
     Vatra je potpuno nestala s Imakolatinog lica. Brzo je umirala. Ali čak i u tim poslednjim trenucima, njen je stisak bio snažan. Dok je grmljavina postajala sve jača, privila je Šedvela u zagrljaj koji mu je do tada uvek uskraćivala, prljajući mu sako svojom ranom. On ispusti krik protivljenja, ali ona odbi da ga pusti. Batrgao se i na kraju ipak uspeo da je se oslobodi, da je odgurne i posrćući da se udalji od nje; grudi i stomak bili su mu natopljeni krvlju. Bacio je još jedan pogled u njenom pravcu i, jecajući od užasa, krenuo ka vratima. Kada je stigao do izlaza podigao je pogled prema Suzani.
     "Nisam..." poče on, podignutih šaka, dok mu je krv curila između prstiju. "Nisam to ja..." Reči su mu zvučale i kao molba i kao odricanje. Kriva je magija!" reče on, dok su mu suze navirale na oči. Znala je da ne plače jer je tužan, već što ga je iznenada spopao prevedan bes.
     "Prljava magija!" zakrešta on. Tle se zatrese kada ču kako mu se spori slava.
     Nije sačekao da mu krov padne na glavu, već je nestao iz odaje kada je grmljavina postala snažnija.
     Suzana vrati pogled na Imakolatu.
     Uprkos teškoj rani, još nije izdahnula. Stajala je oslonjena o zid, jednom se šakom uhvativši za cigle, a drugom pridržavajući unutrašnje organe da joj ne ispadnu.
     "Prosuta je krv", reče ona, kada novi potres, žešći od svih prethodnih razdvoji temelje zdanja. "Prosuta je krv u Hramu Razboja."
     Zatim je iskrivila lice u užasan, izobličen osmeh.
     "Fuga je raščinjena, sestro..." reče ona.
     "Kako to misliš?"
     "Došla sam ovamo u nameri da prospem njegovu krv i upropastim Vrtlog. Izgleda da ipak ja krvarim. Nije važno." Glas joj postade slabiji. Suzana joj priđe bliže kako bi je bolje čula. "Kraj je opet isti. S Fugom je gotovo. Pretvoriće se u prah. Sve će postati samo prah..."
     Odgurnula se od zida. Suzana ispruži ruke i pridrža je da ne padne. Od tog dodira zasvrbeše je dlanovi.
     "Zauvek će ostati izgnanici", reče Imakolata pobedničkim glasom, iako je bila strašno slaba. "Ovo je kraj Fuge. Zbrisana je kao da nikada nije ni postojala."
     Kolena joj zaklecaše. Pošto je odgurnula Suzanu, ona posrćući krenu nazad ka zidu. Šaka joj skliznu sa stomaka i utroba pokuklja napolje.
     "Često sam sanjala...", reče, "... užasnu prazninu..."
     Prestala je da govori dok je klizila niza zid, a pramenovi kose hvatali joj se za cigle.
     "...pesak i ništavilo", nastavi zatim. "To sam sanjala. Pesak i ništavilo. A sada je ovde."
     Kao da prenosi njene reči dalje, buka postade zaglušujuća.

     Zadovoljna obavljenim poslom, Imakolata spuznu na tle.
     Suzana je upravo užurbano tražila izlaz kada cigle Hrama počeše novom žestinom da se taru jedna o drugu. Šta je još mogla ovde da učini? Tajne Razboja su je porazile. Ako ne pođe, ostaće zatrpana u ruševinama. Šta joj je drugo preostalo nego da se izgubi dok je još mogla.
     Kada je krenula prema vratima, dva kao olovka tanka snopa svetlosti zaparaše čađav vazduh i pogodiše je u ruku. Njihov sjaj ju je zapanjio. Još više zapanjujući bio je njihov izvor. Dolazili su iz očnih duplji jednog od stražara. Sklonila se s puta svetlosti, a kada su snopovi pogodili leš na suprotnoj strani i u njemu se zapalila svetlost; zatim se to isto dogodilo i u glavi trećeg stražara, a onda i kod četvrtog.
     Imakolati nisu promakli ovi događaji.
     "Razboj..." prošaputa ona jedva čujnim glasom.
     Zraci koji su se ukrštali sijali su sve jače, a gust vazduh smirivao je zvuk glasova koji su tako nežno mrmorili sasvim nerazumljive reči da je to ličilo na muziku.
     "Zakasnili ste" reče vračara, ali ne Suzani već mrtvom kvartetu. "Sada je više ne možete spasti."
     Glava poče da joj pada napred.
     "Suviše kasno..." ponovi ona.
     Zatim njeno telo zahvati drhtavica. Telo, koje je duh napustio, izvrnu se. Ostala je da leži mrtva u vlastitoj krvi.
     Uprkos njenim samrtničkim rečima, ovdašnja moć je i dalje gradila. Suzana stade da se povlači unazad ka vratima, kako bi potpuno oslobodila prolaz zracima. Pošto više nije bilo ničeg što bi im preprečilo prolaz, oni utrostručiše sjaj, a iz tački sudara stadoše da iskaču novi zraci pod raznim uglovima. Šapat koji je ispunio odaju odjednom dobi novi ritam; reči, iako su joj i dalje bile strane, tekle su poput kakve melodične pesme. One i svetlost su na neki nepoznat način bile deo istog sistema; zanosi četiri Porodice, Aja, Lo, Ji-me i Babu - udružili su se: reč muzika praćena utkanim plesom svetlosti.
     To je Razboj; razume se. To je bio Razboj.
     Nije čudo što se Imakolata narugala Šedvelovom bukvalnom shvatanju stvari. Magija se može iskazati na nečem fizičkom, ali ona ne počiva u tome. Ona je počivala u reči koja je predstavljala izrečenu misao, i u pokretu koji je predstavljao ispoljenu misao; u sistemu tkanja i u prizivanju melodije: sve je bilo misao.
     Ali prokletstvo, ovo čega je postala svesna nije bilo dovoljno. Konačno ona je bila samo Kukavica, pa makar rešila sve zagonetke na svetu to joj neće pomoći da ublaži bes ovog oskrnavljenog mesta. Jedino joj je preostalo da posmatra kako gnev Razboja kida Fugu i sve što se u njoj nalazi.
     U svom razočaranju misli joj odlutaše do Mimi koja ju je uvukla u ovu pustolovinu, ali je umrla pre no što je stigla da je pripremi za nju. Razume se da ni ona ne bi ovo predvidela: Fuga propada, a Suzana se nalazi u njenom srcu i ne može da zaustavi njegove otkucaje.
     Svetla su se i dalje sudarala i umnožavala, zraci su postali tako čvrsti da je mogla da naleti na njih. Predstava koju su izvodili paralisala ju je. Osećala je da bi mogla zauvek da ih gleda i da se nikada ne umori od njihove složenosti. A oni su se i dalje usložnjavali, i postajali sve čvršći, dok nije uvidela da neće dozvoliti da ih zarobe zidovi Svetilišta, već će pokuljati napolje....
     ...u Fugu, kuda je i ona morala poći. Morala je stići do mesta na kome je ležao Kal, da bi ga što bolje mogla zaštititi u predstojećem kovitlacu.
     Za ovom misli usledila je druga. Da je Mimi možda znala, ili se plašila, da će na kraju ostati samo Suzana i magija - i da je starica možda ipak, ostavila neki putokaz.
     Zavukla je ruku u džep i izvukla knjigu. Tajne skrivenih ljudi. Nije morala da otvara knjigu kako bi se podsetila natpisa sa stranice sa posvetom:
     "Ono što se može zamisliti ne mora nikada biti izgubljeno."
     Pokušala je da dokuči značenje te rečenice, ali njen razum nikako nije uspevao da izvuče neki smisao iz nje. Odustala je od analitičkog razmišljanja i pustila da tananija osećanja preuzmu stvar u svoje ruke.
     Svetlost razboja bila je toliko snažna da su je već od nje bolele oči, a kada je izišla iz Svetilišta otkrila je da su zraci koristili pukotine između cigli - ili to, ili su nagrizli zid - i izlazili napolje. Kao igla tanke niti svetlosti uslojavali su prolaz.
     Misli su joj bile usredsređene kako na knjigu tako i na vlastitu sigurnost dok se vraćala putem kojim je došla: vrata, prolaz, vrata, prolaz. Čak ni spoljašnji hodnici nisu bili pošteđeni slave Razboja. Zraci su se probili kroz tri čvrsta zida i svakog trenutka postajali su sve širi. Kada je prošla kroz njih, osetila je kako se u njoj, prvi put od kada je stupila u Vrtlog, komeša menstrum. Međutim, nije joj se popeo do lica, već joj je pokuljao kroz ruke i stigao do šaka koje sklopiše knjigu, kao da je napadaju.
     Ono što se može zamisliti...
     Zapevanje postade glasnije; svetlosni zraci se umnožiše.
     ... ne mora nikada biti izgubljeno.
     Knjiga postade teža; kao da je živa. A ipak, tako puna snova. Bila je to stvar od mastila i hartije u kojoj je jedan drugi svet čekao da bude oslobođen. Možda ne samo jedan, već mnogi; jer kako je pokazivalo vreme koje su ona i Hobart proveli na tim stranicama, svaki pustolov ponovo je izmišljao priču za sebe. Bilo je onoliko Divljih Šuma koliko je bilo jahača što su po njima lutali.
     Sada se nalazila u trećem hodniku, a ceo Hram pretvorio se u košnicu svetlosti i zvuka. Ovde je bilo tako mnogo energije koja je čekala da bude usmerena. Kada bi samo mogla da postane katalizator koji skreće njenu snagu na nešto bolje nego što je uništavanje.
     Glava joj je bila puna slika ili delića slika:
     ona i Hobart u šumi iz njihove priče, razmenjuju kožu i maštu.
     Ona i Kal u odaji za aukciju, a njihovi pogledi motor koji je usmerio nož na tkanje.
     I konačno, stražari koji sede u odaji sa Razbojem. Osmoro očiju, koje su čak i u smrti posedovale moć da raščine tkanje. I... ponovo ga naprave?
     Iznenada više nije hodala. Trčala je, ne iz straha da će joj se krov sručiti na glavu, već što je pronašla i poslednji deo slagalice, a na raspolaganju je imala tako malo vremena.
     Fugu nije mogla zakrpiti sama. Razume se da nije. Nijedan zanos ne može se izvesti sam. Njihova suština bila je u razmeni. Zato su Porodice pevale, igrale i tkale: njihova je magija cvetala među ljudima: između izvođača i gledaoca, stvaraoca i onog ko se divi.
     Zar upravo nije bio na delu neki zanos što je povezivao njen um i knjigu koju je držala?; da li je dok je pogledom pomno ispitivala stranicu upijala snove neke druge duše? To je ličilo na ljubav. Ili je ljubav predstavljala njegov najsavršeniji oblik: um oblikuje um, vizije izvode piruete na nitima između ljubavnika.
     "Kale!"
     Stigla je do poslednjih vrata i bacila se u metež s druge strane.
     Svetlost na tlu promenila je boju - sada je bila plavo-crna i purpuna tako da je tle izgledalo kao da je posuto modricama. Nebo iznad njih se grčilo, spremajući se da prospe svoju unutrašnjost. Iz muzike i izvanredne geometrije svetlosti u Hramu, odjednom se našla u ludnici.
     Kal se pridržavao za zid Hrama. Bio je bled, ali živ.
     Uputila se k njemu i klekla pored njega.
     "Šta se događa?" upita on lenjo usled iscrpljenosti.
     "Nemam vremena da ti objašnjavam", odvrati ona, milujući ga po licu. Menstrum je poigravao na njegovom obrazu. "Moraš mi verovati."
     "Dobro",odvrati on.
     "U redu onda. Moraš misliti za mene, Kale. Misliti o svemu čega se sećaš."
     "Čega se sećam...?"
     Dok ju je zbunjeno posmatrao, u zemlji se otvori pukotina, široka gotovo celu stopu i krenu od praga Hrama poput kakvog glasnika. Vesti koje je donosila bile su veoma mračne. Kada ju je ugledala, Suzanu spopadoše sumnje. Kako se išta može otrgnuti iz ovog haosa? Nebo je sipalo gromove; prašina i prljavština dizali su se iz raspuklina koje su se otvarale na sve strane.
     Nastojala je da zadrži saznanje do koga je došla u hodnicima iza sebe. Pokušala je da sačuva slike Razboja u glavi. Zrake koji se ukrštaju. Prepliću. Umove koje ispunjavaju prazninu zajedničkim sećanjima i zajedničkim snovima.
     "Misli na sve ono čega se sećaš o Fugi", reče ona.
     "Baš na sve?"
     "Sve. Na sva mesta koja si video."
     "Zašto?"
     "Imaj poverenja u mene!" reče ona. "Blagi bože, Kale, veruj mi. Čega se sećaš?"
     "Samo sitnica."
     "Svejedno. Probaj da se setiš svega što možeš."
     Ona mu pritisnu dlan na obraz. Imao je groznicu, ali knjiga koju je držala u drugoj ruci bila je još toplija.
     Nedavno je delila najprisnije misli sa svojim najvećim neprijateljem, Hobartom. Nema smnje da je mogla da podeli znanje s ovim čovekom koji joj je postao veoma drag.
     "Molim te..." reče ona.
     "Za tebe..." odvrati on, kao da je konačno shvatio koliko joj to znači. "... sve."
     Misli počeše da nadolaze. Osetila je kako utiču u nju i prolaze kroz nju; ona je bila provodnik, a menstrum potok koji je prenosio sećanja. Njen um samo je letimično video ono što je on uočio i osetio ovde u Fugi, ali to su bile divne i prelepe stvari:
     Voćnjak; lomača; voće; ljudi koji igraju; pevaju. Put; polje; de Bono i igrači na konopcu. Nebeski svod (sobe pune čudesa); rikša; kuća i čovek na njenom pragu. Planina i planete. Većina tih stvari promicala je prebrzo, tako da nije mogla da se usredsredi na njih, ali cilj i nije bio u tome da ona shvati ono što je on video. Ona je bila samo deo ciklusa - kao i u odaji za aukciju.
     Osetila je kako zraci iza nje prodiru kroz poslednji zid, kao da joj je Razboj krenuo u susret, istog časa joj stavivši na raspolaganje svoj genije za preobražavanje. Nisu imali puno vremena. Ako propusti ovaj talas, narednog neće biti.
     "Nastavi", reče ona Kalu.
     Sada je zatvorio oči, i slike nastaviše da ističu iz njega. Sećao se više stvari no što se nadala. A i ona je sa svoje strane dodavala prizore i zvuke tom toku...
     Jezero; Kaprina kuća; šuma; ulice Bez-premca...
     ...vraćali su joj se, s velikom jasnoćom, i osećala je kako ih zraci skupljaju i ubrzano odnose dalje.
     Plašila se da će Razboj odbiti njenu pomoć, ali to se nije dogodilo; venčao je svoju moć sa menstrumovom, preobražavajući sve ono čega su se ona i Kal prisetili.
     Nije vladala ovim procesima. Bili su van njene moći. Jedino je mogla da ostane deo razmene između značenja i magije, i da veruje kako će sile koje tu deluju bolje shvatiti njene namere nego što ih je ona sama shvatala.
     Ali moć iza nje postajala je suviše jaka za nju; više nije bila u stanju da usmerava njenu energiju. Knjiga se toliko zagrejala da je više nije mogla držati, a pod dlanom je osećala kako Kal drhti.
     "Dosta!" reče ona.
     Kal otvori oči.
     "Nisam završio."
     "Rekoh dosta."
     Dok je to izgovarala hram poče da se trese.
     Kal izusti: "Oh, bože."
     "Vreme je da pođemo", reče Suzana. "Možeš li da hodaš?"
     "Svakako da mogu da hodam."
     Pomogla mu je da se uspravi. Iznutra se čula grmljavina, dok su zidovi, jedan za drugim, podlegali pred besom Razboja.
     Nisu sačekali da vide kraj ove kataklizme, već su počeli da se udaljuju od hrama, dok su im krhotine cigala zujale oko glava.
     Kal nije lagao: odista je mogao da hoda, mada dosta sporo. Trčanje ionako nije dolazilo u obzir u ovoj pustoči koju su morali da pređu. Dok je Stvaranje okarakterisalo njihov dolazak, sveobuhvatno Uništenje obeležilo je njihov povratak. Flora i fauna koji su nikli po tragovima što su ih za sobom ostavili uljezi, sada su se raspadali. Cveće i drveće su venuli, zadah truleži odnosili su razbijački vetrovi koji su šibali Vrtlogom.
     Pošto je svetlost koja je dopirala iz tla oslabila, sve oko njih bilo je u mraku, a ta tama postajala je još gušća usled prašine i onoga što je letelo kroz vazduh. Iz tame su dopirali krici životinja dok se zemlja izdizala i gurala ista ona stvorenja koja je iznedrila pre samo nekoliko minuta. Oni koje nije proždrala postelja iz koje su iskočili zadesila je još gora sudbina: moći koje su ih stvorile rastkale su njihovu decu. Bledi skeleti, nekada tako sjajni i živi, ležali su posuti unaokolo, čekajući kraj. Neki su podizali pogled prema Kalu i Suzani, tražeći nadu ili pomoć, ali oni nisu mogli ništa od toga da im ponude.
     Jedva su uspevali da izbegnu da pukotine u tlu i njih ne zahvate. Posrtali su, zagrljeni, povijenih glava pod baražnom vatrom grada koji je Plašt, želeći da upotpuni njihov jad, oslobodio.
     "Koliko još?" upita Kal.
     Stali su i Suzana se zagledala u tamu pred njima; nije znala da li idu pravo ili kruže. Svetlost pod njihovim nogama jedva da se videla. Tu i tamo bi planula, ali samo da obasja novi sažaljenja vredan prizor: poslednje uništavajuće trenutke slave koju je stvorilo njihovo ovdašnje prisustvo.
     Iznenada je uzviknula:
     "Tamo!" pokazujući kroz zavesu od grada i prašine. "Vidim svetlost."
     Ponovo krenuše, onoliko brzo koliko im je to zagnojena zemlja dozvoljavala. Sa svakim korakom, stopala su im dublje uranjala u baruštinu od raspadnutih stvari, u kojoj su se još micali ostaci života; naslednici ovog Edena: crvi i bubašvabe.
     Ali na kraju tunela se jasno videla svetlost; ponovo ju je na trenutak ugledala kroz gusti vazduh.
     "Podigni pogled, Kale", reče ona.
     On to i učini, ali s velikim naporom.
     "Nije daleko. Još samo nekoliko koraka."
     Iz časa u čas postajao je teži; ali razdiranje Plašta bilo je dovoljno jak razlog da pohitaju preko tih nekoliko poslednjih jardi izdajničkog tla.
     Konačno su zakoračili na svetlost; unutrašnjost Vrtloga ih je gotovo ispljunula pre završnog grčenja.
     Posrćući su stali da se udaljuju od Plašta, ali Kal ubrzo reče:
     "Ne mogu..."
     i pade.
     Ona kleknu pored njega, stavi mu glavu u krilo, a onda se osvrnu tražeći pomoć. Tek je tada primetila posledice onoga što se događalo u Vrtlogu.
     Zemlja iz bajke je nestala.
     Slava Fuge bila je razderana i pocepana, a dronjci su isparavali njoj na očigled. Voda, šuma i kamen; žive životinje i mrtvi Vidovnjaci: sve je nestalo, kao da nikada i nije postojalo. Tu i tamo zadržao se još po koji ostatak, ali ni on neće dugo. Dok je Vrtlog grmeo i tresao se, poslednji znaci postojanja Fuginog zemljišta pretvarali su se u dim i niti, a potom u prazan vazduh. Sve se odigralo užasno brzo.
     Suzana se osvrnu. Sada kada više nije imao šta da skriva počeo je da iščezava i Plašt, a za njim je ostajala pustopoljina prekrivena đubretom i naprslim stenjem. Čak se i njegova grmljavina stišavala.
     "Suzana!"
     Ona se okrenu i ugleda de Bona kako im se približava.
     "Šta se dogodilo tamo unutra?"
     "Kasnije", reče ona. "Prvo, moramo naći nekog da pomogne Kalu. Ranjen je."
     "Naći ću auto."
     Kal zatrepta kapcima i otvori oči.
     "Je li nestala?" promrmlja on.
     "Nemoj sada o tome da razmišljaš", reče mu ona.
     "Želim da znam", zahtevao je sa zapanjujućom žestinom, pokušavajući da sedne. Kako je znala da se neće smiriti dok ne uspe, Suzana mu pomože.
     Kada vide pustoš oko sebe on zajeca.
     Skupine Vidovnjaka, i nekolicina Hobartovih ljudi razbacanih među njima, stajale su u dolini i po padinama obližnjih brda, niti govoreći niti se pomičući. Oni su jedini preživeli.
     "Šta je sa Šedvelom?" upita Kal.
     Suzana slegnu ramenima. "Ne znam", reče. "Pobegao je iz Hrama pre mene."
     Buka automobila zagluši razgovor kada de Bono doveze jedno od vozila napadača preko sparušene trave, zaustavivši ga na nekoliko stopa od mesta na kome je ležao Kal.
     "Ja ću voziti", reče Suzana, kada smestiše Kala na stražnje sedište.
     "Šta ćemo reći lekarima?" upita Kal, glasom koji je već počeo da se gubi. "Imam metak u telu."
     "O tom potom", odvrati Suzana. Kada je sela na vozačevo mesto koje joj je de Bono veoma nevoljno prepustio, neko je pozva po imenu. Prema kolima je trčao Nimrod.
     "Kuda ćete?" upita on.
     Ona mu pokaza na stražnje sedište.
     "Prijatelju", izusti on, ugledavši Kala, "izgledaš grozno." Pokušao je da mu se osmehne, ali umesto osmeha niz lice mu potekoše suze.
     "Gotovo je", reče jecajući. "Uništena je. Naša slatka zemlja..." Zatim je obrisao oči i nos nadlanicom. "Šta ćemo sada?" upita Suzanu.
     "Sklonićemo se s puta ovom pustošenju", odvrati ona. "Što brže možemo. Još imamo neprijatelja..."
     "Sada više to nije važno", primeti on. "Fuge nema. Sve je izgubljeno."
     "Živi smo, je li tako?" upita ga ona. "Dok god smo živi..."
     "Kuda ćemo poći?"
     "Naći ćemo neko mesto."
     "Sada nas ti moraš voditi", reče Nimrod. "Samo si ti ostala."
     "Kasnije. Prvo moramo pomoći Kalu..."
     "Da", složi se on. "Svakako." Ščepao ju je za ruku i nije želeo da je pusti."Vratićeš se?"
     "Razume se", odgovori mu ona.
     "Povešću preostale prema severu. U drugu dolinu odavde. Tamo ćemo te čekati."
     "Kreći onda", reče ona. "Gubimo vreme."
     "Nećeš zaboraviti?" upita on.
     Trebalo je smehom da odagna njegove sumnje, ali to sećanje predstavljalo je sve što im je preostalo. Umesto da mu se osmehne dodirnula mu je vlažno lice, dopustivši mu da oseti menstrum u njenim prstima.
     Tek kada su se udaljili shvatila je da ga je ona to najverovatnije blagoslovila.