4. KONTAKT
Dok je Imakolata prelazila preko
usijanog pločnika između stepeništa Hotela i senovite unutrašnjosti
Šedvelovog mercedesa, iznenada je vrisnula. Šaka joj istog časa
polete prema glavi, a naočari za sunce bez kojih se u Kraljevstvu
nije pojavljivala na javnim mestima spadoše joj sa lica.
Šedvel istog časa iziđe iz kola da
joj otvori vrata, ali njegova putnica samo odmahnu glavom.
"Suviše svetla", promrmlja ona i
posrćući se vrati kroz vrata na okretanje u predvorje Hotela. Bilo
je pusto. Šedvel odmah krenu za njom; kada je ušao ugledao je
Imakolatu daleko od vrata, na mestu do koga su je klecave noge
odnele. Čuvale su je njene sestre-utvare - njihovo prisustvo
uzburkalo je ustajali vazduh - ali on ipak nije uspeo da odoli
iskušenju i ne iskoristi priliku jer je imao izgovor: mogao je
opravdano reči da je zabrinut; ispružio je ruku i dotakao ženu. Za
nju je ta vrsta kontakta predstavljala anatemu, a njegova radost je
bila tim veća što mu je ona zabranila da je dodiruje. Stoga je bio
primoran da koristi svaku priliku kada je takve kontakte mogao da
predstavi kao slučajne.
Duhovi mu slediše kožu izražavajući
svoje neslaganje, ali i sama Imakolata bila je sasvim sposobna da
zaštiti svoju nepovredivost. Ona se okrenu prema njemu, sevajući
očima zbog te drskosti. Šedvel smesta povuče šaku sa njene ruke,
dok su mu prsti brideli. Brojaće minute dok mu se ne ukaže prilika
da ih u osami prinese usnama.
"Izvini", reče on. "Bio sam
zabrinut."
Umeša se jedan glas. Recepcioner se
pojavio iz svoje sobe sa primerkom Sportskog života u ruci.
"Mogu li vam pomoći?" upita on.
"Ne, ne...", odvrati Šedvel.
Međutim, recepcioner nije gledao u
njega, već u Imakolatu.
"Blagi toplotni udar, zar ne? upita
on.
"Možda", odvrati Šedvel. Imakolata se
povukla do podnožja stepeništa, izvan domašaja ispitivačkog pogleda
recepcionera. "Hvala vam na brizi..."
Recepcioner se osmehnu i vrati u svoj
naslonjač. Šedvel se uputi ka Imakolati. Uspela je da pronađe
senku. Ili je senka pronašla nju.
"Šta se dogodilo?" upita on. "Je l'
to bilo samo zbog sunca?"
Nije gledala u njega, ali se
udostojila da mu odgovori.
"Osetila sam Fugu..." reče ona, tako
tiho da je morao da zadrži vazduh kako bi je čuo. "... a onda još
nešto."
Čekao je da mu saopšti i druge vesti,
ali ona to ne učini. A onda, upravo kada se spremao da prekine
tišinu, ona nastavi:
"Za vratom..." Progutala je knedlu
kao da želi da se otarasi neke upamćene gorčine. "... Bič..."
Bič? Da li je on to dobro čuo?
Imakolata je ili osetila da nije
načisto da li ju je dobro čuo, ili ni sama nije bila načisto, tek
dodade:
"Bio je tamo, Šedvele."
Posedovala je izuzetnu samokontrolu,
ali ni ona nije mogla ovog puta da potpuno ukroti glas koji joj je
podrhtavao.
"Nemoguće, prevarila si se."
Ona jedva primetno odmahnu
glavom.
"Mrtav je, nema ga više", reče
on.
Lice kao da joj je bilo isklesano od
kamena. Pokretale su joj se samo usne, a on je žudeo za njima,
uprkos mislima koje su oblikovale.
"Takva jedna moć ne umire", reče ona.
"Ona ne može nikada umreti. Ona spava. Čeka."
"Šta čeka? Zašto?"
"Možda da se Fuga probudi", odvrati
ona.
Oči joj izgubiše sjaj; postaše
srebrnaste. Čestice menstruma, koje su se pokretale poput čestica
prašine na sunčevom zraku, spadoše sa njenih trepavica i ispariše
na nekoliko centimetara od njegovog lica. Nikada je ranije nije
ovakvu video, bila je tako blizu da iskaže ono što oseća. Prizor
njene ranjivosti neopisivo ga je uzbudio. Penis mu se u toj meri
ukrutio da ga je boleo. Međutim, ona očigledno nije ni pet para
davala na to; ili je odlučila da ne obraća pažnju. Magdalena, slepa
sestra, nije bila tako ravnodušna. Ona je, Šedvel je to znao,
volela ono što muškarac može da prospe, jer joj je pored pružanja
užitka moglo da posluži i za užasne ciljeve. Čak ju je i sada video
kako se zgrušava u pukotinama na zidu, predstavljajući glad od
glave do pete.
"Videla sam divljinu", reče
Imakolata, odvukavši Šedvelovu pažnju sa Magdalene koja mu se
približavala. "Jarko sunce. Užasno sunce. Najispraznije mesto na
svetu."
"Tamo se Bič sada nalazi?"
Ona klimnu. "Spava. Mislim... da je
zaboravio ko je."
"Znači da će u tom stanju i ostati,
zar ne?" odvrati joj Šedvel pitanjem. "Ko bi ga, do đavola, mogao
probuditi?"
Ove reči čak i njemu zazvučaše
neuverljivo.
"Slušaj...", nastavi on, "... pronaći
ćemo Fugu i prodati je pre no što Bič bude uspeo i da se okrene.
Nismo dovde došli da bismo se sada zaustavili."
Imakolata ništa ne reče. Pogled joj
je i dalje bio prikovan za to nemesto koje je ugledala ili okusila
- ili oboje - pre nekoliko minuta.
Šedvel je tek nejasno shvatio kakve
su sile tu bile na delu. Konačno, on je bio samo Kukavica - ljudsko
biće - što je ograničavalo njegov vidokrug, na čemu je, kao na
primer sada, ponekad bio zahvalan.
Ali jednu je stvar shvatao. Fugu su
pratile legende. Tokom godina njihovog traganja, čuo je toliko
raznovrsnih izveštaja o njoj, neke u obliku uspavanki, a neke kao
poslednje ispovesti, i odavno je već digao ruke od pokušaja da
razdvoji činjenice od mašte. Jedino je bilo važno to da su mnogi i
moćni žudeli za tim mestom, spominjali ga u svojim molitvama, ne
znajući - bar većina nije znala - da ono stvarno postoji; ili je
bar postojalo. Kakvu li će samo zaradu ostvariti kada se dočepa tog
sna; nikada do sada nije bilo slične prodaje, niti će je ikada
ponovo biti. Sada nisu mogli da odustanu. A najmanje zbog straha od
nečega što je izgubljeno u vremenu i snu.
"On zna, Šedvele", reče Imakolata.
"Čak i u snu, on zna."
Da je i znao reči kojima je mogao da
je ubedi kako ne treba da se plaši, ona bi ih prezrela. Umesto
toga, počeo je da izigrava pragmatičara.
"Što pre pronađemo ćilim i rešimo ga
se, to ćemo svi biti srećniji", primeti on.
Ovaj odgovor kao da ju je vratio iz
divljine.
"Možda će to biti uskoro", odvrati
ona, i prvi put od kako su se povukli sa ulice zatrepta u njegovom
pravcu. "Možda ćemo tada krenuti u potragu."
Svi znaci menstruma iznenada su
nestali. Trenutak sumnje je prošao i ponovo joj se vratila ona
stara sigurnost. Znao je da će progoniti Fugu do samog kraja, kao
što su od početka planirali. Nikakve glasine - čak ni one o Biču -
neće je odvratiti od njene pakosti.
"Mogli bismo izgubiti trag ako ne
požurimo."
"Sumnjam", reče ona. "Sačekaćemo. Da
prođe vrućina."
Znači, to mu je kazna za onaj
nesmotreni dodir. To se ona rugala vrućini koju je on osećao, a
nije mislila na vrućinu u gradu. Biće primoran da čeka dokle god to
ona bude htela, kao što je i ranije čekao, i da ćutke podnosi svoj
usud. Ne samo zato što je jedino ona bila u stanju da sledi Fugu na
osnovu ritma njenog istkanog života, već i stoga što je još jedan
sat čekanja u njenom društvu, dok ga obavija miris njenog daha,
predstavljao agoniju kojoj se dobrovoljno prepuštao.
Za njega je to bio obred zločina i
kazne koji će mu ga održati krutog tokom celog dana.
Za nju je moć koju je pozajmljivala
iz njegove želje ostajala uveseljavajuća znatiželja. Peći se na
kraju uvek ohlade ako se u njih ne ubacuje ugalj. Čak i zvezde
zgasnu posle kog milenijuma. Ali požuda Kukavica, kao i tolike
druge stvari vezane za tu vrstu, prkosila je svim pravilima. Što je
manje pothranjuješ to ona postaje jača.