4. KONTAKT

     Dok je Imakolata prelazila preko usijanog pločnika između stepeništa Hotela i senovite unutrašnjosti Šedvelovog mercedesa, iznenada je vrisnula. Šaka joj istog časa polete prema glavi, a naočari za sunce bez kojih se u Kraljevstvu nije pojavljivala na javnim mestima spadoše joj sa lica.
     Šedvel istog časa iziđe iz kola da joj otvori vrata, ali njegova putnica samo odmahnu glavom.
     "Suviše svetla", promrmlja ona i posrćući se vrati kroz vrata na okretanje u predvorje Hotela. Bilo je pusto. Šedvel odmah krenu za njom; kada je ušao ugledao je Imakolatu daleko od vrata, na mestu do koga su je klecave noge odnele. Čuvale su je njene sestre-utvare - njihovo prisustvo uzburkalo je ustajali vazduh - ali on ipak nije uspeo da odoli iskušenju i ne iskoristi priliku jer je imao izgovor: mogao je opravdano reči da je zabrinut; ispružio je ruku i dotakao ženu. Za nju je ta vrsta kontakta predstavljala anatemu, a njegova radost je bila tim veća što mu je ona zabranila da je dodiruje. Stoga je bio primoran da koristi svaku priliku kada je takve kontakte mogao da predstavi kao slučajne.
     Duhovi mu slediše kožu izražavajući svoje neslaganje, ali i sama Imakolata bila je sasvim sposobna da zaštiti svoju nepovredivost. Ona se okrenu prema njemu, sevajući očima zbog te drskosti. Šedvel smesta povuče šaku sa njene ruke, dok su mu prsti brideli. Brojaće minute dok mu se ne ukaže prilika da ih u osami prinese usnama.
     "Izvini", reče on. "Bio sam zabrinut."
     Umeša se jedan glas. Recepcioner se pojavio iz svoje sobe sa primerkom Sportskog života u ruci.
     "Mogu li vam pomoći?" upita on.
     "Ne, ne...", odvrati Šedvel.
     Međutim, recepcioner nije gledao u njega, već u Imakolatu.
     "Blagi toplotni udar, zar ne? upita on.
     "Možda", odvrati Šedvel. Imakolata se povukla do podnožja stepeništa, izvan domašaja ispitivačkog pogleda recepcionera. "Hvala vam na brizi..."
     Recepcioner se osmehnu i vrati u svoj naslonjač. Šedvel se uputi ka Imakolati. Uspela je da pronađe senku. Ili je senka pronašla nju.
     "Šta se dogodilo?" upita on. "Je l' to bilo samo zbog sunca?"
     Nije gledala u njega, ali se udostojila da mu odgovori.
     "Osetila sam Fugu..." reče ona, tako tiho da je morao da zadrži vazduh kako bi je čuo. "... a onda još nešto."
     Čekao je da mu saopšti i druge vesti, ali ona to ne učini. A onda, upravo kada se spremao da prekine tišinu, ona nastavi:
     "Za vratom..." Progutala je knedlu kao da želi da se otarasi neke upamćene gorčine. "... Bič..."
     Bič? Da li je on to dobro čuo?
     Imakolata je ili osetila da nije načisto da li ju je dobro čuo, ili ni sama nije bila načisto, tek dodade:
     "Bio je tamo, Šedvele."
     Posedovala je izuzetnu samokontrolu, ali ni ona nije mogla ovog puta da potpuno ukroti glas koji joj je podrhtavao.
     "Nemoguće, prevarila si se."
     Ona jedva primetno odmahnu glavom.
     "Mrtav je, nema ga više", reče on.
     Lice kao da joj je bilo isklesano od kamena. Pokretale su joj se samo usne, a on je žudeo za njima, uprkos mislima koje su oblikovale.
     "Takva jedna moć ne umire", reče ona. "Ona ne može nikada umreti. Ona spava. Čeka."
     "Šta čeka? Zašto?"
     "Možda da se Fuga probudi", odvrati ona.
     Oči joj izgubiše sjaj; postaše srebrnaste. Čestice menstruma, koje su se pokretale poput čestica prašine na sunčevom zraku, spadoše sa njenih trepavica i ispariše na nekoliko centimetara od njegovog lica. Nikada je ranije nije ovakvu video, bila je tako blizu da iskaže ono što oseća. Prizor njene ranjivosti neopisivo ga je uzbudio. Penis mu se u toj meri ukrutio da ga je boleo. Međutim, ona očigledno nije ni pet para davala na to; ili je odlučila da ne obraća pažnju. Magdalena, slepa sestra, nije bila tako ravnodušna. Ona je, Šedvel je to znao, volela ono što muškarac može da prospe, jer joj je pored pružanja užitka moglo da posluži i za užasne ciljeve. Čak ju je i sada video kako se zgrušava u pukotinama na zidu, predstavljajući glad od glave do pete.
     "Videla sam divljinu", reče Imakolata, odvukavši Šedvelovu pažnju sa Magdalene koja mu se približavala. "Jarko sunce. Užasno sunce. Najispraznije mesto na svetu."
     "Tamo se Bič sada nalazi?"
     Ona klimnu. "Spava. Mislim... da je zaboravio ko je."
     "Znači da će u tom stanju i ostati, zar ne?" odvrati joj Šedvel pitanjem. "Ko bi ga, do đavola, mogao probuditi?"
     Ove reči čak i njemu zazvučaše neuverljivo.
     "Slušaj...", nastavi on, "... pronaći ćemo Fugu i prodati je pre no što Bič bude uspeo i da se okrene. Nismo dovde došli da bismo se sada zaustavili."
     Imakolata ništa ne reče. Pogled joj je i dalje bio prikovan za to nemesto koje je ugledala ili okusila - ili oboje - pre nekoliko minuta.
     Šedvel je tek nejasno shvatio kakve su sile tu bile na delu. Konačno, on je bio samo Kukavica - ljudsko biće - što je ograničavalo njegov vidokrug, na čemu je, kao na primer sada, ponekad bio zahvalan.
     Ali jednu je stvar shvatao. Fugu su pratile legende. Tokom godina njihovog traganja, čuo je toliko raznovrsnih izveštaja o njoj, neke u obliku uspavanki, a neke kao poslednje ispovesti, i odavno je već digao ruke od pokušaja da razdvoji činjenice od mašte. Jedino je bilo važno to da su mnogi i moćni žudeli za tim mestom, spominjali ga u svojim molitvama, ne znajući - bar većina nije znala - da ono stvarno postoji; ili je bar postojalo. Kakvu li će samo zaradu ostvariti kada se dočepa tog sna; nikada do sada nije bilo slične prodaje, niti će je ikada ponovo biti. Sada nisu mogli da odustanu. A najmanje zbog straha od nečega što je izgubljeno u vremenu i snu.
     "On zna, Šedvele", reče Imakolata. "Čak i u snu, on zna."
     Da je i znao reči kojima je mogao da je ubedi kako ne treba da se plaši, ona bi ih prezrela. Umesto toga, počeo je da izigrava pragmatičara.
     "Što pre pronađemo ćilim i rešimo ga se, to ćemo svi biti srećniji", primeti on.
     Ovaj odgovor kao da ju je vratio iz divljine.
     "Možda će to biti uskoro", odvrati ona, i prvi put od kako su se povukli sa ulice zatrepta u njegovom pravcu. "Možda ćemo tada krenuti u potragu."
     Svi znaci menstruma iznenada su nestali. Trenutak sumnje je prošao i ponovo joj se vratila ona stara sigurnost. Znao je da će progoniti Fugu do samog kraja, kao što su od početka planirali. Nikakve glasine - čak ni one o Biču - neće je odvratiti od njene pakosti.
     "Mogli bismo izgubiti trag ako ne požurimo."
     "Sumnjam", reče ona. "Sačekaćemo. Da prođe vrućina."
     Znači, to mu je kazna za onaj nesmotreni dodir. To se ona rugala vrućini koju je on osećao, a nije mislila na vrućinu u gradu. Biće primoran da čeka dokle god to ona bude htela, kao što je i ranije čekao, i da ćutke podnosi svoj usud. Ne samo zato što je jedino ona bila u stanju da sledi Fugu na osnovu ritma njenog istkanog života, već i stoga što je još jedan sat čekanja u njenom društvu, dok ga obavija miris njenog daha, predstavljao agoniju kojoj se dobrovoljno prepuštao.
     Za njega je to bio obred zločina i kazne koji će mu ga održati krutog tokom celog dana.
     Za nju je moć koju je pozajmljivala iz njegove želje ostajala uveseljavajuća znatiželja. Peći se na kraju uvek ohlade ako se u njih ne ubacuje ugalj. Čak i zvezde zgasnu posle kog milenijuma. Ali požuda Kukavica, kao i tolike druge stvari vezane za tu vrstu, prkosila je svim pravilima. Što je manje pothranjuješ to ona postaje jača.