1. KAL, MEĐU ČUDESIMA

     Istinska radost se lako ne zaboravlja; isto je i sa istinskim bolom.
     I tako se zbilo da je, kada se uskovitlana prašina što je dohvatila Kala konačno slegla, a on otvorio oči i ugledao Fugu rasprostrtu pred njim, osetio kao da se ono nekoliko krhkih trenutaka epifanije koje je iskusio za svojih dvadeset šest godina - iskusio ali uvek i izgubio - ponovo pojavilo i sjedinilo. Već je i ranije uspevao da dohvati deliće ovog blaženstva, čuo je njegov šapat u snu o utrobi i snu o ljubavi, video njegove posledice u iznenadnom dobru i iznenadnom smehu, upoznao ga u uspavankama. Ali nikada, bar ne do sada, nije pred sobom imao celinu, celokupnu stvar.
     Bilo bi to, on lenjo pomisli, dobro vreme za umiranje.
     A još bolje za život, kada mu se toliko toga pruža.

     Nalazio se na nekom brdu. Ne naročito visokom, ali dovoljno velikom da pruži dobar pregled okoline. On ustade i poče da osmatra ovu novo pronađenu zemlju.
     Raspredanje ćilima bilo je očigledno završeno; zanosi Razboja bili su suviše složeni da bi se spremno ponovo oblikovali. Ali zato je osnova bila postavljena: brda, polja, šuma i još mnogo toga.
     Prošli put gledao je ovo mesto iz ptičje perspektive i predeo mu se učinio dosta raznolikim. Ali iz ljudske perspektive njegovo obličje naginjalo je razuzdanosti. Činilo mu se kao da je izvrnut neki ogroman kovčeg, spakovan u velikoj žurbi, a njegov sadržaj prosut u beznadežnom neredu. Pokazalo se da nema nikakvog reda u geografiji, već se mesto sastojalo od nasumice sakupljenih tačaka koje su Vidovnjaci voleli te poželeli da ih spasu od razaradnja. Šumarci puni leptirova i spokojne vodom natopljene livade; brlozi i ozidana svetilišta; tvrđave, reke i megaliti.
     Samo nekolicina od ovih mesta bila je završena: većina je predstavljala tek iverje i krhotine, delove Kraljevstva prepuštene Fugi iza leđa čovečanstva. Uglovi porodičnih soba koje su pohodili duhovi i koji nikome neće nedostajati niti će za njima iko žaliti, u kojima su deca možda viđala duhove, a možda i svece; tu je begunac mogao da nađe utehu ni sam ne znajući zašto, a samoubica razlog da još jednom udahne vazduh.
     Usred toga nereda, ređali su se najčudniji prizori. Most postavljen usred polja makova, a nigde provalije koju je premošćivao; obelisk usred ribnjaka, zagledan u svoj odraz.
     Posebno jedan prizor privuče Kalov pogled.
     Bilo je to brdo koje se gotovo uspravno uzdizalo do pošumljenog vrha. Svetlost je prelazila preko njegovih obronaka i poigravala se između grana. Kako ovde nije mogao uopšte da se orijentiše, odlučio je da krene dole prema njemu.
     Negde iz tame čula se muzika. Dopirala je do njega na mahove, po naređenju povetarca. Bubnjevi i violine; mešavina Štrausa i Sijuksa. A povremeno su se čuli i glasovi ljudi. Šapat u krošnjama; prilike u senci ispod nadstrešnice što se nalazila u središtu polja žita koje je dopiralo čoveku do struka. Ali ta stvorenja su iščezavala; dolazila su i odlazila suviše brzo tako da je stekao tek ovlašni utisak. Vreme će pokazati da li je tako bilo zbog toga što su znali da je Kukavica, ili usled stidljivosti. Razume se, ovde nije osećao da mu preti bilo kakva opasnost, uprkos činjenici da je on, u neku ruku, bio na tuđem tlu. Upravo suprotno, osećao je da je u potpunom miru sa svetom i samim sobom. I to u toj meri da mu je malopređašnja briga za ostale - Suzanu, Apolinu, Džerihoa i Nimroda - izgledala kao nešto jako daleko. Kada su mu se misli dotakle njih učinio je to samo zato da ih zamisli kako, izgubljeni među čudesima lutaju baš kao i on. Ništa im se loše nije moglo dogoditi; ne ovde. Ovde nije imalo pristupa ništa loše, nikakvo zlo, niti zavist. Pošto ga je obuzeo ovaj živi zanos, šta je još mogao da poželi ili na čemu je bilo kome mogao da pozavidi?
     Kada se našao na stotinak jardi od brda, stao je i zadivljeno se zagledao u njega. Ona svetla koja je ugledao iz daljine, to su, u stvari, bili ljudi-svici; iako bez krila, opisivali su bezuspešne arabeske oko brda. Između sebe nisu komunicirali, bar ih on nije čuo, ali ipak su bili veoma smeli, jer su kružeći uvek iznova dolazili veoma blizu jedni drugima.
     "Ti mora da si Muni."
     Govornikov glas bio je blag, ali je razbio čaroliju svetala koja su ga zarobila. Kal pogleda desno. U senci jednog luka stajale su dve prilike čije su glave i dalje bile uronjene u tamu. Jedino je uspeo da nazre dva plavo-siva ovala njihovih lica koji su poput svetiljki visili ispod luka.
     "Da. Ja sam Muni", reče on. Pokažite se, pomisli on. "Otkud znate moje ime?"
     "Vesti ovde brzo putuju", glasio je odgovor. Glas mu se učini neznatno blaži i pevljiviji nego prvi put, ali nije bio siguran da to nije onaj isti govornik. "Reč je o vetru", kaza njegov obaveštajac. "On ogovara."
     Nijedno od ovo dvoje ne iziđe na noćno-svetlo. Slabo osvetljenje s brda pređe jednom preko lica, dajući mu čudan izgled; mada, da ga je Kal video i pri dnevnoj svetlosti, taj izgled bi ga još dugo progonio. Bio je mlad, pa ipak potpuno ćelav, lice mu je bilo napuderisano kako se ne bi primećivale nijanse u boji kože, usta i oči bili su mu suviše vlažni, suviše ranjivi s obzirom na crte lica.
     "Ja sam Boaz", reče on. "Dobro došao, Muni."
     On uhvati Kala za ruku i protrese je, a dok je to činio njegov sadrug raskinu svoj savez sa senkom.
     "Vidite li Amadu?" upita ona.
     Kalu je bilo potrebno nekoliko sekundi da se uveri kako je drugi sagovornik odista žena, što je opet dovelo u pitanje pol Boaza, jer njih dvoje su bili toliko slični da bi čovek lako mogao pomisliti kako su jednojajčani blizanci.
     "Ja sam Ganza", reče drugi sagovornik. Bila je odevena u istovetne obične crne pantalone i komotnu tuniku kao i njen brat, ili ljubavnik, ili šta god da je bio; i ona je bila ćelava. To je, kao i njihova napuderisana lica, izgleda zbunjivalo sva klišea polova. Lica su im izgledala istovremeno i ranjiva i neumoljiva; nežna i okrutna.
     Boaz pogleda prema brdu, gde su svici i dalje poskakivali.
     "Ovo je Stena prvog usuda", objasni on Kalu. "Amadui se uvek ovde okupljaju. To je mesto na kome su pale prve Bičeve žrtve."
     Kal se osvrnu prema Steni, ali samo na trenutak. Boaz i Ganza su na njega ostavili snažniji utisak; što ih je više promatrao to su se za njih vezane dvosmislenosti umnožavale.
     "Kuda ćeš večeras?" upita Ganza.
     Kal slegnu ramenima. "Nemam pojma", odvrati on. "Ne poznajem ovo mesto."
     "Oh, da, poznaješ ga", reče ona. "Veoma ga dobro poznaješ."
     Dok je govorila bezposleno je zaplitala prste, ili se bar Kalu činilo da to radi, dok se dve-tri sekunde nije usredsredio na njeno vežbanje. Tada mu je postalo jasno da ona prstima jedne šake prolazi kroz dlan druge, desnom kroz levu, poričući njihovu čvrstoću. Činila je to usputno, bila je to iluzija - ako je bila iluzija - i izvodila ju je tako brzo da se Kal nije mogao zakleti da je baš to bilo po sredi.
     "Na koga ti oni liče?" raspitivala se ona.
     On ponovo podiže pogled ka njenom licu. Nije li trik koji je izvodila prstima predstavljao neku vrstu testa za ispitivanje njegovih opažanja? Međutim, nije govorila o svojim šakama.
     "Amadui", reče ona. "Na koga ti liče?"
     On ponovo pogleda prema Steni.
     "...na ljudska bića", odvrati on.
     Ona mu se tek jedva primetno osmehnu.
     "Zašto pitaš?" želeo je da zna. Ali nije stigla da mu odgovori pošto je Boaz progovorio.
     "Sazvao je Veće", reče on. "U Kaprinu kuću. Mislim da će odlučiti da se ponovo utkamo u ćilim."
     "To ne može biti tačno", reče Kal. "Nameravaju da vrate Fugu?"
     "Tako sam čuo", reče Boaz.
     Izgleda da je to bila sasvim sveža vest za njega; nije li je upravo pokupio od vetra što odgovara? "Vremena su suviše opasna, tako kažu", reče on Kalu. "Je li to tačno?"
     "Ne poznajem nijedno drugo vreme", reče Kal. "Stoga nemam s čime da ga uporedim."
     "Imamo li bar ovu noć?" upita Ganza.
     "Samo njen manji deo", reče Boaz.
     "Onda ćemo poći da posetimo Loa; važi?"
     "To je mesto dobro kao i svako drugo", odvrati Boaz. "Hoćeš li s nama?" upita on Kukavicu.
     Kal baci pogled na Amadue. Privlačila ga je pomisao da ostane još malo i posmatra njihovu predstavu, ali onda možda neće naći drugog vodiča koji bi mu pokazao okolinu; a uz to još, ako ovde treba da provede kratko vreme, bolje da ga što korisnije iskoristi.
     "Da. Poći ću."
     Žena je prestala da prepliće prste.
     "Dopašće ti se Lo", reče ona, okrenuvši glavu i zakoračivši u noć.
     On krenu za njima, već sav napet od pitanja, ali svestan da će, ako odista ima na raspolaganju svega nekoliko časova da okusi zemlju bajki, biti bolje da to vreme ne gubi na postavljanje pitanja.