5. IZ USTA NEVINAŠCA

     1.
     Zora je oprezno puzala preko Liverpula, kao da se plašila na šta će naići. Kal je posmatrao kako svetlost razotkriva grad. Činilo mu se da je siva od ulice do redova dimnjaka.
     Ceo život proživeo je ovde; ovo je bio njegov svet. Na televiziji i u šarolikim časopisima povremeno bi video i drugačije prizore, ali nekako u njih nikada nije baš preterano verovao. Bili su toliko različiti od svega onoga što je on poznavao, to jest od onoga što se nadao da će saznati dok ne napuni sedamdeset godina, kao što su zvezde koje su treperile iznad njegove glave bile daleko od Zemlje.
     Ali Fuga je bila drugačija. Za ono kratko, slatko vreme izgledalo mu je da je to mesto kome bi mogao odista da pripadne. Bio je suviše veliki optimista. Ta ga je zemlja možda i želela, ali nisu ga želeli njeni žitelji. Što se njih ticalo on je bio prezira vredno ljudsko biće.
     Tumarao je ulicama otprilike jedan sat, posmatrajući kako se i ovog ponedeljka rađa još jedno liverpulsko jutro.
     Zar su zaista bili tako loši, te Kukavice čijem je plemenu pripadao. Smešili su se pozdravljajući svoje mačke koje su se vraćale posle noćnog udvaranja; milovali su svoju decu koja su odlazila u školu; sa njihovih radio aparata odjekivale su ljubavne pesme za vreme doručka. Dok ih je posmatrao razljutio se i rešio da ih brani. Prokletstvo, vratiće se i reći Vidovnjacima da su pravi licemeri.
     Dok se približavao kući primetio je da su prednja vrata širom otvorena, i da jedna mlada žena koju je znao iz viđenja, ali ne i po imenu, stoji na kraju staze i zuri unutra. Tek kada je prišao na nekoliko koraka do prednje kapije ugledao je Nimroda. Stajao je na otiraču, sa naočarima za sunce koje je iskopao iza Kalovog kreveta i bio je odeven u togu napravljenu od Kalove košulje.
     "Je li to vaše dete?" upita žena Kala kada je otvorio kapiju. "Moglo bi se reći."
     "Počeo je da lupa na prozor dok sam prolazila. Zar nema nikoga da se brine o njemu?"
     "Sada ima", odvrati Kal.
     On spusti pogled prema detetu, setvši se onoga što je Fredi rekao za Nimroda - da on samo izgleda kao beba. Podigavši naočari za sunce na čelo, Nimrod se zagledao u svog posetioca pogledom koji je u potpunosti potvrđivao Kamelov opis. Kalu, međutim, ništa drugo nije preostalo nego da preuzme na sebe ulogu oca. Podigao je Nimroda.
     "Šta to radiš?" šapatom upita dete.
     "Kopijad!" odvrati Nimrod. Mučio se da oponaša dečji govor. "Ubijam."
     "Ko?"
     Ali dok se Nimrod spremao da odgovori, žena, koja je došla niz stazu za Kalom i sada stajala na pola jarda od vrata, progovori:
     "Tako je sladak", zaguguta ona.
     Pre no što je Kal uspeo da se izvini i zatvori vrata, dete podiže ručice i ispruži ih prema njoj, namerno zamrmorivši.
     "Oh..." reče žena, "... slatkišu jedan..." i pre no što je mogao to da spreči ona zamoli Kala da joj na trenutak da Nimroda.
     Kal uhvati sjaj u Nimrodovim očima kada ga žena pritisnu na raskopčana prsa.
     "Gde mu je majka?" upita ona.
     "Samo što se nije vratila", odvrati Kal, pokušavši da izvuče Nimroda iz bujnog zagrljaja. Ali ovaj to nije želeo. Sav je sijao dok ga je žena ljuljuškala, a svojim zdepastim prstićima štipkao joj je grudi. Čim ga je Kal dodirnuo počeo je da se dere.
     Žena ga je ućutkivala, sve jače ga je privijala uza se, na šta Nimrod poče da se poigrava njenim bradavicama kroz tanku bluzu.
     "Molim vas izvinite nas?" reče Kal, odvojivši Nimrodove pesnice i udaljivši ga sa njegovih jastuka pre no što je počeo da sisa.
     "Ne bi trebalo da ga ostavljate samog", reče žena, odsutno dodirnuvši grudi tamo gde ju je Nimrod milovao.
     Kal joj zahvali na brizi.
     "Pa-pa, lepotane", reče ona detetu.
     Nimrod joj posla poljubac. Trenutna zbunjenost prekri joj lice i ona krenu natraške prema kapiji, dok joj je osmeh koji je uputila detetu bledeo sa lica.

     2.
     "Baš si se blesavo poneo."
     Nimrod se nimalo nije kajao zbog toga. Stajao je u hodniku gde ga je Kal spustio i izazovno zurio u njega.
     "Gde su ostali?" želeo je da zna Kal.
     "Napolju", odgovori Nimrod. "Idemo i mi."
     Sada je već sasvim normalno govorio. I udovima je počeo da se služi. On se odgega do ulaznih vrata i posegnu za kvakom. "Smučilo mi se ovde", reče on. "Čuo sam suviše loših vesti."
     Međutim, bio je nekoliko inča prekratak da bi mogao da dohvati kvaku, pa je posle nekoliko neuspelih pokušaja da je ščepa počeo pesnicama da lupa po drvetu.
     "Želim da vidim", reče on.
     "U redu", pristade Kal. "Samo ne viči."
     "Izvedi me napolje."
     Uzviknuo je odista bespomoćno. Kal zaključi da nema ničeg lošeg u tome da dete malo prošeta po susedstvu. Osetio je neko perverzno zadovoljstvo kada je pomislio da će izneti ovo čudnovato stvorenje kako bi ga svi videli; a još je bio zadovoljniji što će to dete, koje je ostavio u hodniku jer ga je ismevalo, zavisiti od njega.
     Međutim, sav postojeći bes prema Nimrodu veoma brzo je ispario, kada je njegova moć govora postala uglađenija. Ubrzo su se upustili u tečan i zanimljiv razgovor, uopšte ne vodeći računa o pogledima koje su privlačili.
     "Ostavili su me!" bunio se on. "Rekli mi da se sam brinem o sebi." Zatim podiže svoju malu šaku. "Kako, pitam te? Kako?"
     "Kao prvo, odakle ti u ovom obličju?" zapita Kal.
     "U jednom trenutku mi je to izgledalo kao dobra ideja", odvrati Nimrod. "Jurio me jedan razbesneli muž; pa sam se sakrio u najneprirodnije obličje koje sam mogao da smislim. Hteo sam da se izgubim na samo nekoliko sati, a onda da se ponovo oslobodim. Kakva glupost. Za jedan ovakav zanos potrebno je dosta moći. Ali razume se, kada je konačno tkanje otpočelo, do nje više nisam mogao doći. Morao sam da pođem u ćilim ovakav kakav sam sada."
     "Pa, kako ćeš onda ponovo postati normalan?"
     "Ne mogu. Sve dok se ne vratim na tle Fuge. Bespomoćan sam."
     On podiže naočari za sunce kako bi odmerio lepoticu u prolazu.
     "Jesi li joj video kukove?" upita on.
     "Ne balavi."
     "Za bebe se pretpostavlja da balave."
     "Ali ne onako kako ti to radiš."
     Nimrod zaškrguta desnima. "Baš je bučan, ovaj vaš svet", reče on. "I prljav."
     "Prljaviji nego 1896?"
     "Mnogo prljaviji. Ali i ovakvog ga volim. Moraš mi pričati o njemu."
     "Oh, Isuse", izusti Kal. "Odakle da počnem?"
     "Odakle hoćeš", odgovori Nimrod. "Uverićeš se da brzo učim."
     To je bilo tačno. Za vreme njihovog polučasovnog obilaska okoline Ulice Kočija postavljao je Kalu najraznovrsnija pitanja, na neka od njih bi ga podstaklo ono što su videli na ulici, a ostala su bila apstraktnije prirode. Prvo su razgovarali o Liverpulu, zatim o gradovima uopšte, a potom o Njujorku i Holivudu. Razgovor o Americi odveo ih je na odnose Istok-Zapad, što Kala navede da nabroji sve ratove i ubistva kojih je mogao da se seti, a koji su se dogodili od 1900. godine. Ovlaš su dotakli i irsko pitanje, stanje u engleskoj politici, zatim su razgovarali o Meksiku, koji su obojica želeli da posete, a potom o Mikiju Mausu, osnovnom principu aerodinamike, posle koga su se preko nuklearnog rata i pojma Imakolate, vratili na Nimrodov najomiljeniji predmet razgovora: žene, ili bolje rečeno, naročito na dve, koje su mu zapale za oko.
     Da bi mu se odužio za ovaj kratki uvod u najnovija zbivanja u dvadesetom veku, Nimrod je Kala ukratko uputio u to šta je Fuga; prvo mu je pričao o Kaprinoj kući u kojoj se sastajalo Veće Porodica radi dogovora oko važnih stvari; zatim o plaštu, oblaku koji je skrivao Vrtlog i o Uskoj Jasnoći, prolazu koji je vodio u njegove nabore; a potom o Nebeskom svodu i Rekvijem stepeništu; već i sama imena ispunjavala su Kala čežnjom.
     Obojica su mnogo naučila, a povrh svega postalo im je i jasno da bi vremenom mogli postati prijatelji.
     "Dosta priče", reče Kal kada obiđoše pun krug i ponovo se nađoše pred kapijom Munijeve kuće. Ne zaboravi da si beba."
     "Kako bih to mogao zaboraviti?" upita Nimrod bolna pogleda.
     Kal uđe i pozva oca. U kući je, međutim, vladala potpuna tišina od tavana do podruma.
     "Nema ga", reče Nimrod. "Za ime božije, spusti me." Kal ostavi bebu na podu u hodniku. A onda istog časa krenu ka kuhinji.
     "Potrebno mi je piće", reče on. "I pri tom ne mislim na mleko."
     Kal se nasmeja. "Pogledaću čega ima", reče on i ode ka stražnjoj sobi.
     Kada je ugledao oca kako sedi u naslonjaču leđima okrenut prema bašti, Kal je u prvi mah pomislio da je Brendan umro. Preokrenulo mu se u stomaku; zamalo da nije kriknuo. Ali Brendanovi kapci zatreptaše i on podiže pogled prema sinu.
     "Tata?" pozva ga Kal. "Šta se desilo?"
     Niz Brendanove obraze slivale su se suze. Nije ni pokušavao da ih obriše, niti da uguši jecaje koji su ga razdirali.
     "Oh, tata..."
     Kal priđe ocu te kleknu pored stolice.
     "Sve je u redu..." reče on položivši šaku na očevu mišicu. "Razmišljao si o mami?"
     Brendan odmahnu glavom. Suze mu još jače potekoše. Nikako nije uspevao da dođe do reči. Kal ga više ništa nije pitao, već je samo nastavio da ga drži za ruku. Mislio je da je Brendana napustila meloanholija; da je bol iščileo. Ali očigledno se prevario.
     Brendan konačno progovori:
     "Ja... ja, imao sam pismo."
     "Pismo?"
     "Od tvoje majke", Brendanov zamagljeni pogled zaustavi se na sinu. "Jesam li poludeo, Kale?" upita on.
     "Nisi, tata. Razume se da nisi."
     "Kunem ti se...", on zavuče ruku između doručja fotelje i svog boka te izvuče natopljenu maramicu. Njome obrisa nos. "Eno ga, tamo", reče on, klimnuvši u pravcu stola. "Uveri se."
     Kal ode do stola.
     "Rukopis je bio njen", nastavi Brendan.
     Na stolu se odista nalazio list hartije. Videlo se da je mnogo puta bio presavijan i razmotavan. I da je pre sasvim kratkog vremena neko nad njim plakao.
     "Pismo je bilo divno", reče on, "pisalo je da je srećna, i kako treba da prestanem da tugujem. Rekla je..."
     On zastade jer ga savladaše novi jecaji. Kal podiže taj list hartije. Bio je tanji od bilo kog lista hartije koji je ikada video i bio je prazan sa obe strane.
     "Napisala je da me čeka, ali da ne moram da žurim, jer je čekanje tamo gore prava radost i... i da treba još izvesno vreme da uživam u životu dok ne budem pozvan."
     Kal odjednom shvati da taj list hartije nije bio samo neobično tanak; činilo se kao da iz časa u čas nestaje. On ga vrati na sto, dok su ga podilazili žmarci.
     "Bio sam tako srećan, Kale", govorio je Brendan. "To je bilo sve što sam želeo, da znam da je srećna i da ću jednog dana ponovo biti s njom."
     "Na tom listu ništa ne piše, tata", nežno reče Kal. "Prazan je."
     "Pisalo je, Kale. Kunem ti se. Rukopis je bio njen. U to nema sumje. A onda je - mili bože - jednostavno izbledeo."
     Kal se okrenu od stola i vide da se otac praktično presamitio u naslonjaču, jecajući da taj bol više nije mogao da podnosi. On svojom šakom poklopi očevu koja je stezala izlizano doručje naslonjača.
     "Dr'ž se, tata", promrmlja on.
     "To je pravi košmar, sine", reče Brendan. "Kao da sam je dva puta izgubio."
     "Nisi je izgubio, tata."
     "Zašto je ono što mi je napisala samo tako nestalo?"
     "Ne znam, tata." On ponovo baci pogled na pismo. List hartije je već gotovo potpuno nestao.
     "Odakle ti to pismo?"
     Starac se namršti.
     "Sećaš li se?"
     "Ne... ne baš najbolje. Sve mi je nekako maglovito. Sećam se... neko je bio na vratima. Da. Tako je. Neko je pozvonio. Rekao mi je da ima nešto za mene... nalazilo mu se u sakou."
     Kaži mi šta vidiš i tvoje je.
     Šedvelove reči odzvanjale su u Kalovoj glavi.
     Uzmi šta god želiš. Džabe, besplatno, gratis.
     To je, razume se, bila laž. Jedna od mnogih. Ništa nije besplatno.
     "Šta je želeo, tata? U zamenu? Možeš li se setiti?"
     Brendan odmahnu glavom, a zatim se namršti naprežući se da se seti:
     "Bilo je nešto... u vezi s tobom. Rekao je... mislim da je rekao... da te poznaje."
     On podiže pogled prema Kalu.
     "Da, tako je. Sada se sećam. Rekao je da te poznaje."
     "To je bila varka, tata. Podla varka."
     Brendan začkilji očima kao da se trudi da shvati. A onda iznenada kao da je pronašao spasonosno rešenje.
     "Želim da umrem, Kale."
     "Ne, tata."
     "Da, želim. Odista želim. Ne želim više da se mučim."
     "Samo si tužan", Reče mu nežno Kal. "Proći će."
     "Ne želim da prođe", odvrati Brendan. "Sada ne. Želim da zaspim i zaboravim da sam ikada živeo."
     Kal ispruži ruku i zagrli oca. U početku se otac opirao zagrljaju; on nikada nije pokazivao osećanja. Ali jecaji tada počeše ponovo da ga guše i Kal oseti kako se očeve tanke ruke obavijaju oko njega i oni se čvrsto zagrliše.
     "Oprosti mi, Kale", reče Brendan kroz suze. "Možeš li?"
     "Ćuti, tata. Ne budi glup."
     "Izneverio sam te. Nikada ti nisam rekao... sve šta sam osećao. Kao ni njoj. Nikada joj nisam kazao... koliko... nikada nisam umeo da joj kažem koliko je volim."
     "Ona je to znala, tata", reče Kal koga takođe počeše da zaslepljuju suze. "Veruj mi da je znala."
     Još su izvesno vreme ostali tako zagrljeni. To je bila slaba uteha, ali Kal je znao da će njegove suze uskoro osušiti toplina besa, koju je počeo da oseća kako raste u njemu. Šedvel je bio ovde; Šedvel i njegov prevarni sako. U njegovim je naborima Brendan zamislio da vidi pismo sa Nebesa, i ta iluzija je potrajala tek koliko je bilo Prodavcu potrebno. Sada je Brendan bio potrošni materijal; ćilim je pronađen. Magija se više nije držala. Reči su izbledele, kao i sam list hartije na kraju, vrativši se u onu ničiju zemlju između želje i ispunjenja.
     "Tata, idem da skuvam čaj", reče Kal.
     To bi isto i majka učinila u sličnoj situaciji. Stavila čajnik napunjen svežom vodom i pustila je da proključa; zatim bi izbrojala nekoliko kašičica čaja. Želeo je da uspostavi uobičajeni red u kući i na taj način se suprotstavi haosu, u nadi da će postići privremeno odlaganje rastanka i suza koje će uslediti.