3. ZID

     U ovoj ravnici koju su upravo prelazili nemoguće je bilo odrediti razdaljinu. Dine koje su ostale za njima uskoro je zaklonio vazduh pun peska, a isti taj veo sprečavao ih je da nešto više vide i ispred sebe. Mada je vetar uporno duvao, nimalo ih nije spasavao od sunca: jednostavno je samo jednu bedu pridodao drugoj, motajući se oko nogu dok svaki korak nije postao pravo mučenje. Ali Šedvela nije moglo ništa da uspori. Koračao je poput kakvog opsednutog čoveka dok - posle jednog sata provednog u ovom paklu - nije stao kao ukopan i upro prst kroz izmaglicu toplote i vetra.
     "Tamo", reče.
     Hobart koji je stigao do tog mesta zajedno s njim, suzi svoj zamagljeni pogled i pogleda u pravcu Šedvelovog prsta. Ali peščani oblaci sprečiše ga da išta vidi.
     "Ništa", reče on.
     Šedvel ga ščepa za ruku.
     "Proklet da si, pogledaj!"
     Sada Hobart shvati da se Šedvel nije prevario. Na izvesnoj udaljenosti od njih izgleda da se tle ponovo uzdizalo.
     "Šta je to?" povika Hobart da bi nadjačao huk vetra.
     "Zid", odvrati Šedvel.
     Više liči na lanac brda nego na zid, pomisli Hobart, jer se protezao preko celog vidljivog dela obzorja. Mađutim, tu i tamo postojali su prekidi u njemu, tako da je ta nepravilnost išla u prilog Šedvelovom sudu. To je odista bio zid.
     Ne izmenivši više nijednu reč oni odlučno krenuše prema njemu.
     Nije bilo nikakvog znaka da se sa njegove druge strane uzdiže bilo kakva građevina, ali graditelji mora da su mnogo cenili ono što je trebalo da opasuje i štiti, jer što su mu se više primicali, to je njegova ogromnost postajala sve više zastrašujuća. Uzdizao se pedeset i više stopa iznad površine pustinje; graditelji su bili tako vešti da se nigde nije primećivao nikakav znak koji bi nagoveštavao kako je podignut.
     Družina se zaustavila na dvadeset jardi od zida, pustivši Šedvela da mu sam priđe. On pruži šaku i dodirnu kamen osetivši pod vrhovima prstiju njegovu vrelinu i svilenkastu glatkoću njegove površine. Činilo mu se da je taj zid načinjen od istopljene stene, i da su ga oblikovale vrste koje su bile u stanju da modeliraju lavu kao da je hladna glina. Bilo mu je jasno da niko od njih neće uspeti da se popne uz površinu na kojoj ne postoji nikakvo udubljenje niti žljeb, čak i da je neko imao još snage za tako nešto.
     "Mora da postoji kapija", reče Šedvel. "Hodaćemo dok je ne pronađemo."
     Sunce je već odavno prošlo zenit tako da je dan počeo da se hladi. Ali vetar nije davao putnicima ni trenutak da predahnu. Kao da je čuvao stražu duž zida, šibajući ih po nogama kao da žudi za tim da ih obori na tle. Ali pošto su živi stigli čak dovde, njihov strah zamenila je radoznalost; mučilo ih je šta se nalazi s druge stane. Arapi se povratili moć govora, i sada su bez prestanka o nečem razgovarali, bez sumnje planirajući da se hvale svojim pronalaskom kada se vrate kući.
     Hodali su čitavih pola sata i nisu našli nikakvu veću pokotinu u zidu. Doduše, na pojedinim mestima primetili su naprsnuća - mada dosta visoka, tako da nisu mogla da im posluže kao oslonci za šake - a ponegde je gornja ivica bila načeta, ali nigde nije bilo ni prozora ni kapije, makar i sasvim male.
     "Ko je ovo sagradio?" upita Hobart dok su išli.
     Šedvel je posmatrao njihovu senku na zidu koja ih je uporno pratila.
     "Drevni narodi", reče on.
     "Kako bi sprečili pustinju da uđe?"
     "Ili da Biča zadrži unutra."
     Poslednjih nekoliko minuta vetar se neznatno izmenio. Odustao je od toga da im se mota oko nogu i dao se na hrabriji zadatak. Ibn Talak je prvi uočio o čemu je reč.
     "Tamo! Tamo!" povikao je i pokazao duž zida.
     Nakoliko stotina jardi od mesta na kome su se nalazili, kroz zid je zavijajući isticao pesak. Kada su se približili postalo im je jasno da nije reč ni o kakvoj kapiji, već o rupi u zidu. Kamen se obrušio stvorivši gomile kamenja. Šedvel je prvi stigao do razbacanih gromada, od kojih su mnoge bile veličine omanjih kuća, počeo je da se četvoronoške penje preko njih, dok se nije našao dovoljno visoko da je mogao zaviriti u prostor koji je trebalo da zidovi štite.
     Hobart, koji se nalazio iz njega, doviknu:
     "Šta vidiš?"
     Šedvel mu ne odgovori. Jednostavno je s nevericom prelazio pogledom preko prizora iza zida, dok je vetar koji je urlao kroz prorez pretio da ga oduva s osmotračnice.
     S druge strane zida nije bilo ni palata ni grobnica. Nije bilo nikakvog znaka, nikakvog nagoveštaja, da je tu nekada neko živeo; nije bilo obeliska, niti kolonada. Samo nova pustinja, koja se udaljavala od njih, isto onako prazna kao i pustoš iza njih.
     "Ništa."
     To nije izgovorio Šedvel, već Hobart. I on se popeo uz kamene gromade i našao pored Šedvela.
     "Oh bože... ništa."
     Šedvel ništa ne reče. Jednostavno se spustio na drugu stranu useka i sklonio u senku zida. Ono što je Hobart rekao bilo je tačno: ovde nije bilo ničega. Zašto ga je onda prožimalo osećanje da je ovo mesto na izvestan način sveto?
     Koračao je kroz pesak koji je vetar nagomilao uz gromade iz useka i posmatrao dine. Zar je moguće da je pesak jednostavno prekrio tajnu zbog koje su došli ovamo? Da li se Bič ovde krio?, zar je ovo zavijanje poticalo od nečega što je bilo živo zakopano? Ako je to bilo tačno, zar su smeli da se nadaju da će ga ikada pronaći?
     Okrenuo se nazad i začkiljivši zagledao u zid. A onda, odjednom, stao je da se penje otvorenom ivicom useka. To nije bilo nimalo lako. Bio je umoran, a i vetar je tokom mnogih godina uglačao kamen; ali ipak je uspeo da stigne do vrha.
     Na prvi pogled mu se učini da mu se trud nije isplatio. Preznojio se samo da bi mogao bolje da osmotri zid, koji se protezao u oba pravca dok ne bi nestao u daljini.
     Ali kada je spustio pogled, shvatio je da u rasporedu dina postoji izvesno ustrojstvo. Ne prirodno ustrojstvo talasa koje je stvarao vetar, već nešto složenije - ogromni geometrijski crteži izrađeni u pesku - sa prolazima ili putevima između njih.Ćitao je, dok se bavio proučavanjem pustopoljina, o crtežima koje su napravili neki drevni narodi u ravnicama Južne Amerike; crtežima ptica i bogova nacrtanih da zadive nekog nebeskog gledaoca. Da li je to i ovde bio slučaj? Da li je pesak izdignut u ovim brazdama i nasipima kao poruka nebu? Ako je to bio slučaj, kakva sila je to učinila? Čitav jedan mali narod bio bi potreban da se pomeri toliko peska; a i vetar bi već narednog dana razneo ono što je prethodnog urađeno. Čije je onda ovo bilo delo?
     Možda će im noć ponuditi odgovor.
     Spustio se ponovo niz zid do Hobarta i ostalih koji su ga čekali među gromadama.
     "Ovde ćemo se noćas ulogoriti", reče on.
     "Sa unutrašnje ili spoljašnje strane zida?" raspitivao se Hobart.
     "Sa unutrašnje."