1. ODELO OD SVETLOSTI

     1.
     Izašavši napolje Kal se suočio sa vlažnim i ustajalim danom. Neće još dugo potrajati, a leto će ustuknuti pred jeseni. Čak je i povetarac delovao umorno, što je bilo zarazno. Dok je stigao nadomak Ulice Tuge, stopala su mu se nadula u cipelama, a mozak u lobanji.
     A kao dodatak svemu tome nije nikako uspevao da pronađe tu prokletu ulicu. Prethodnog dana je stigao do kuće prateći pogledom ptice, a ne put kojim je išao, tako da je tek okvirno znao gde se ulica nalazi. Pošto mu je bilo sasvim jasno da bi tako mogao da luta i nekoliko časova, a da ne pronađe dotičnu ulicu, on pokuša da se raspita kod čopora šestogodišnjaka, koji su se igrali rata na uglu jedne ulice. S puno samopouzdanja poslali su ga u pogrešnom pravcu. Bez obzira na to da li su to učinili iz neznanja ili zlobe, pokazalo se da su ga netačno uputili, te je nastavio da luta unaokolo praveći sve beznadežnije krugove, osećajući da ga obuzima sve veće razočarenje.
     Ako se i nadao da će ga neko šesto čulo, nekakav instinkt, odvesti pravo do oblasti iz njegovih snova - to je očito izostalo.
     I tako je sasvim slučajno, čistom srećom, konačno dospeo na ugao Ulice Tuge i do kuće koja je nekada pripadala Mimi Lašenskoj.

     2.
     Suzana je veći deo prepodneva provela pokušavajući da obavi ono što je obećala doktoru Čaiu: da pronađe ujaka Čarlija u Torontu. Bio je to obeshrabrujući posao. Prvo zato što je mali hotel koji je pronašla prethodne večeri mogao da se pohvali samo jednim javnim telefonom, a i ostali gosti su želeli njime da se posluže. A onda, morala je da pozove nekoliko porodičnih prijatelja dok nije pronašla jednog koji je znao Čarlijev broj telefona, i na to je utrošila najveći deo prepodneva. Kada je, negde oko jedan sat, konačno stupila s njim u vezu, Mimin jedini sin primio je vest bez trunke iznenađenja. Nije ni pomenuo da će napustiti posao i požuriti da se nađe uz majčino uzglavlje; jedino ju je učtivo zamolio da ga ponovo pozove kada bude 'nešto novo'. Što je verovatno značilo, da ne očekuje njen ponovni poziv dok ne bude trebalo da pošalje venac. Toliko o odanosti sinova.
     Pošto je obavila taj razgovor, pozvala je bolnicu. Stanje pacijentkinje nije se promenilo. Drži se, glasila je službena bolničarska fraza. Što u Suzaninom umu zazva neobičnu sliku - Mimi planinarka, priljubljena uz lice litice. Iskoristila je priliku da se raspita o ličnim stvarima svoje bake, te joj je rečeno da je dopremljena u bolnicu bez ičega, samo u spavaćici. Najverovatnije su lešinari koje je pomenula gospođa Pamfrej do sada već iz kuće odneli sve što je bilo iole vredno - uključujući i visoku komodu - ali je ipak odlučila da svrati, i možda spasi bilo šta što bi malo ulepšalo Mimine poslednje časove.
     Pronašla je jedan mali italijanski restoran blizu hotela, ručala, a zatim se odvezla u Ulicu Tuge.

     3.
     Radnici su pritvorili vrata stražnjeg dvorišta, ali ih nisu i zaključali. Kal ih otvori i uđe u dvorište.
     Ako je očekivao neko otkrovenje, mora da je bio razočaran. Tamo nije bilo ničeg neobičnog. Samo sasušen korov iždžikljao između ploča i gomila stvari koje su ona trojica odbacili kao bezvredne. Čak su i senke koje su mogle da kriju izvesnu silu, bile blede i nimalo tajanstvene.
     Stojeći nasred dvorišta - tamo gde su se razotkrile sve one tajne koje su mu pomutile razum - prvi put je posumnjao, stvarno posumnjao, da se išta od toga dogodilo prethodnog dana.
     Možda će pronaći nešto u kući, pomisli on; neki nasukani ostatak za koji bi se mogao uhvatiti i koji bi mu pomogao da ispliva iz ove reke sumnji.
     Prešao je preko tla po kome je ćilim bio rasprostrt i stigao do stražnjih vrata kuće. Radnici su ih ostavili otključana; ili su neki divljaci provalili unutra. Kako god, bila su napola otvorena. On uđe.
     Bar su senke unutra bile tamnije; moglo se odigrati nešto bajkovito. Sačekao je da mu se oči priviknu na tamu. Zar je stvarno prošlo samo dvadeset četiri časa od kada je bio ovde, razmišljao je, dok je izoštravajući vid razgledao mračnu unutrašnjost; još juče je ušao u ovu kuću misleći samo na to kako da uhvati izgubljenu pticu! A danas je toliko toga trebalo da pronađe.
     Lutao je unaokolo dok nije stigao do hodnika, posvuda tragajući za nekim odjekom onoga što je doživeo prethodnog dana. Sa svakim pređenim korakom nade su mu postajale sve slabije. Senke su bile tu, ali napuštene. Mesto je bilo lišeno čuda. Ona su nestala zajedno sa ćilimom.
     Zaustavio se na pola stepeništa? Kakva korist od daljnjeg traganja? Očigledno je propustio svoju šansu. Ako je želeo ponovo da pronađe viziju koju je na trenutak ugledao, a potom izgubio, moraće da je potraži na nekom drugom mestu. Nastavio je da se penje iz čiste tvrdoglavosti - tu je osobinu nasledio od Elene.
     Vazduh na vrhu stepeništa bio je tako težak da je jedva disao. To i činjenica da se danas osećao kao uljez - kao neko ko nije dobrodošao u ovoj grobnici - uticali su na njegovu želju da nađe potvrdu za svoje ubeđenje kako ovo mesto ne poseduje nikakvu magiju koju bi mu moglo prikazati, a zatim da se izgubi.
     Dok je prilazio vratima prednje spavaće sobe nešto se iza njega pomeri. On se okrenu. Radnici su dovukli na gomilu nekoliko komada nameštaja na vrhu stepeništa, a zatim verovatno utvrdili da nisu vredni daljnjeg prolivanja znoja i tu ih ostavili. Jednu komodu sa ladicama, nekoliko stolica i stolova. Zvuk je dopro od nekud iza tog nameštaja. Zatim se začuo ponovo.
     Dok je osluškivao, zamišljao je pacove. Zvuk je nagoveštavao nekoliko životinja koje tapkaju unaokolo. Živi i pusti druge da žive, pomisli on: nije od njih imao više prava da bude ovde. Možda čak i manje. U ovoj su kući verovatno živela već mnoga pacovska pokolenja.
     On se smesta vrati na posao zbog koga je došao, gurnu vrata i uđe u prednju sobu. Prozori su bili prljavi, a ustajale čipkane zavese sprečavale i ono malo svetlosti koja je kroz njih dopirala u sobu. Na golim daskama ugledao je prevrnutu stolicu i tri neobične cipele ostavljene na polici iznad kamina u čudnom rasporedu. Inače je bila prazna.
     Ostao je da stoji nekoliko minuta, a onda, začuvši smeh na ulici, ode do prozora i povuče zavesu u stranu kako bi se uverio da je dobro čuo. Ali pre no što je otkrio izvor smeha okanio se traganja. I pre no što su mu čula to potvrdila, stomak mu je nagovestio da je neko ušao u sobu. Pustio je zavesu iz ruke i osvrnuo se. U polumraku sobe pridružio mu se neki plećati muškarac u poznim srednjim godinama, suviše dobro odeven za ovo mesto. Tkanina njegovog sivog sakoa prelivala se gotovo u svim duginim bojama. Ali još je više privlačio pogled njegov osmeh. Uvežbani osmeh, osmeh glumca ili sveštenika. Kakav god da je bio, njegov izraz lica odavao je čoveka u potrazi za obraćenicima.
     "Mogu li vam pomoći?" upita on. Glas mu je bio zvonak i topao, ali njegovo iznenadno pojavljivanje sledilo je Kala.
     "Vi meni da pomognete?" odvrati on pitanjem i zatetura se.
     "Da niste možda zainteresovani za kupovinu?" nastavi čovek.
     "Kupovinu? Ne...samo sam...onako...razgledao."
     "Dobra je to kuća", primeti stranac, a osmeh mu nije silazio s lica. "Razumete li se u kuće?" I ovo pitanje postavljeno je kao i prethodna, bez imalo ironije ili zlobe. Pošto Kal nije odgovorio, čovek reče: "Ja sam prodavac. Ime mi je Šedvel." On izvuče debelu šaku iz rukavice od teleće kože. "A vama?"
     "Kal Muni. To jest, Kalhun."
     U vazduhu se našla ispružena gola šaka. Kal napravi dva koraka prema čoveku - za čitava četiri inča nadvisivao je Kala i njegovih pet stopa i jedanaest inča - i rukova se s njim. Čovekov hladni dlan opomenu Kala da se znoji kao svinja.
     Kada su se rukovali, prijatelj Šedvel raskopča sako i raširi ga, kako bi izvukao nalivpero iz unutrašnjeg džepa. Taj usputan pokret na trenutak otkri podstavu prodavčevog kaputa, i nekom igrom svetlosti Kalu se učini da ona sija, kao da je tkanina od vlakana koja se ponašaju poput ogledala.
     Šedvel primeti Kalov izraz lica. GLas mu je bio lak poput pera kada je upitao:
     "Vidiš li bilo šta što ti se dopada?"
     Kal nije verovao tom čoveku. Da li je postao sumnjičav zbog osmeha ili rukavica od teleće kože? Šta god da je bilo u pitanju, želeo je da provede u društvu s tim čovekom što je moguće manje vremena.
     Ali bilo je nečeg u tom sakou. Nečeg što je uhvatilo svetlost, i nateralo Kalovo srce malo brže da udara.
     "Molim te...", nagovarao ga je Šedvel. "Pogledaj."
     Ponovo prinese šaku sakou i otvori ga.
     "Reci mi...", preo je, "... ima li u njemu ičeg što ti se dopada."
     Sada je do kraja otvorio sako i otkrio podstavu. Da, Kal je bio u pravu. Sijala je.
     "Ja sam, kao što već rekoh, trgovac", objašnjavao je Šedvel. "Moje zlatno pravilo je da uvek sa sobom nosim po nekoliko uzoraka svoje robe."
     Robe. Kal je oblikovao tu reč u glavi, očiju i dalje prikovanih za unutrašnjost sakoa. Kakva je to samo reč bila: roba. A tamo, u podstavi sakoa, gotovo da je mogao videti kako se ta reč ovaploćuje. Nije li ono bio nakit, što je tamo sijao? Veštački dragulji čiji je sjaj zaslepljivao onako kako to samo lažno drago kamenje može. On začkilji, pokušavajući da izvuče neki smisao iz onoga što je video, dok je Prodavac nastavljao da ga ubeđuje:
     "Samo mi reci šta bi želeo i to će biti tvoje. Otvoreniji ne mogu biti, zar ne? Naočit mladić poput tebe trebalo bi da ume da izabere. Svet je tvoja ostriga. Vidim to. Otvorena pred tobom. Uzmi šta god želiš. Slobodno, besplatno, bez nadoknade. Samo mi reci šta vidiš tu unutra, i u sledećem trenutku naći će ti se u rukama..."
     Nešto u Kalu je govorilo Odvrati pogled; ništa nije besplatno. Sve ima svoju cenu.
     Ali toliko je bio zaslepljen tajnama u naborima sakoa da sada nije mogao da odvrati pogled makar mu i život od toga zavisio.
     "...reci mi...", reče Prodavac, "... šta vidiš..."
     Ah, to je bilo pravo pitanje...
     "...i tvoje je."
     Ugledao je izgubljena blaga, stvari koje su mu nekada prirasle za srce, jer je mislio da neće, ako ih bude posedovao, nikada poželeti ništa drugo. Uglavnom su to bile bezvredne sitnice, ali pojedine su u njemu probudile stare žudnje. Rentgenske naočari iz oglasa na poleđini nekog stripa (moći ćeš da vidiš kroz zidove! Ostavi utisak na prijatelje!) ali koje nikada nije bio u mogućnosti da kupi. A evo ih sada tu, plastična sočiva im se svetlucaju, a on se seća onih oktobarskih noći koje je probdeo mozgajući kako rade.
     A šta je to pored njih? Još jedan fetiš iz detinjstva. Fotografije žene odevene jedino u cipele sa visokim potpeticama i šljašteći triko, koja posmatraču nudi svoje prevelike grudi. Dečak koji je stanovao dve kuće od Kalove imao je tu fotografiju koju je, kako je tvrdio, ukrao iz stričevog novčanika, a Kal ju je toliko želeo da je mislio da će umreti od čežnje. Sada je visila, ta uspomena sa magarećim uvetom, u svetlucavoj plimi Šedvelovog sakoa, i čekala da je on zatraži.
     Ali tek što se pojavila i ona je izbledela, a smenile su je nove nagrade koje su ga dovodile u iskušenje.
     "Šta vidiš, prijatelju?"
     Ključeve kola za kojima je žudeo. Goluba pobednika nebrojenih trka, na kome je toliko zavideo vlasniku da bi ga bez griže savesti ugrabio...
     "...samo mi reci šta vidiš. Zatraži i tvoje je..."
     Bilo je toliko toga. Mnoštvo sitnica za koje je mislio... jedan sat, jedan dan... da su stožer oko koga se vrti njegov svet; sve su one sada visile tu u čudovišnoj podstavi Prodavčevog kaputa.
     Ali bile su prolazne. Pojavljivale su se da bi odmah potom ponovo isparile. Postojalo je tamo još nešto što je sprečavalo te beskorisne stvari da mu na duže vreme zaokupe pažnju. Šta je to bilo, još nije mogao da dokuči.
     Nejasno je bio svestan toga da mu se Šedvel ponovo obraća, i da se ton Prodavčevog glasa izmenio. Kao da je bio zbunjen, pomalo ozlojeđen.
     "Samo reci, prijatelju... zašto mi ne kažeš šta želiš?"
     "Ne mogu to... baš dobro... da vidim."
     "Potrudi se. Usredsredi se."
     Kal pokuša. Slike su se ređale, ali sve su to manje više bile nevažne stvari. Ono glavno ga je izbegavalo.
     "Ne pokušavaš", ukori ga Prodavac. "Ako čovek nešto stvarno želi onda mora samo na to da se usredsredi. Treba da bude siguran u to šta hoće."
     Kal je shvatao mudrost tih reči, pa je udvostručio napore. Za njega je postao izazov da zaviri iza lažnog sjaja i sagleda pravo bogatstvo koje se tamo nalazilo. Ovo usredsređivanje pratilo je neobično osećanje; nemir u grudima i grlu, kao da se neki njegov deo priprema da ga napusti, iziđe kroz pogled. Nestane u sakou.
     Na potiljku, tamo gde mu se lobanja završavala i počinjala kičma, začu se upozoravajuće mrmljanje. Ali on se već suviše predao da bi se usprotivio. Šta god da je podstava sadržala, ona ga je izazivala, ne otkrivajući se do kraja. Zurio je i zurio, opirući se njenim ukrasima dok mu nije znoj potekao sa slepoočnica.
     Šedvelov laskavi monolog postade samouvereniji. Šećerna oblanda se raspukla i otpala. Orah ispod nje bio je gorak i taman.
     "Nastavi...", reče on. "Ne budi tako prokleto slab. Ovde sigurno ima nečeg što želiš, je li tako? Strašno želiš. Nastavi. Kaži mi. Ispljuni to već jednom. Kakva korist od odugovlačenja. Ako budeš oklevao, propustićeš šansu."
     Prizor se konačno iskristalisao.
     "Reci mi šta je to, i tvoje je."
     Osetio je vetar na licu, i iznenada je ponovo poleteo, a zemlja iz bajki ležala je pred njim. Njene udoline i njeni vrhovi, reke, kule - sve je to bilo izloženo u podstavi Prodavčevog sakoa.
     Ostao je bez daha nad tim prizorom. Šedvel je munjevito reagovao.
     "Šta je to?"
     Kal je bez reči nastavio da zuri.
     "Šta to vidiš?"
     Kala obuzeše zbrkana osećanja. Bio je ushićen što vidi tu zemlju, ali i zaplašen zbog onog što će mu tražiti da pruži (onim što je već možda davao, a da o tome ništa nije znao) u zamenu za ovo što vidi. Šedvel mu je želeo zlo, uprkos svim njegovim osmesima i obećanjima.
     "Kaži mi...", zahtevao je Prodavac.
     Kal pokuša da zadrži odgovor koji mu je navirao na usne. Nije želeo da oda svoju tajnu.
     "... šta vidiš?"
     Tom glasu je bilo tako teško odoleti. Želeo je i dalje da ćuti, ali sve je bio bliži tome da i protiv svoje volje odgovori.
     "Ja..." (Nemoj reći, upozori ga pesnik), "Vidim..." (Bori se. Oko tebe je zlo.) "Ja... vidim..."
     "Vidi Fugu."
     Glas koji je završio njegovu rečenicu pripadao je nekoj ženi.
     "Jesi li sigurna?" upita Šedvel.
     "Nikada nisam bila sigurnija. Pogledaj mu oči."
     Kal se osećao glupo i ranjivo, u toj meri hipnotisan prizorima koji su se i dalje ređali u podstavi da nije bio u stanju da skrene pogled ka onima koji su razgovarali o njemu.
     "On zna", reče žena. U njenom glasu nije bilo nimalo topline. Pa čak možda ni ljudskosti.
     "Znači da si bila u pravu", primeti Šedvel. "Nalazio se ovde."
     "Razume se da jeste."
     "Dobro", reče Šedvel, i bez okolišenja zatvori sako.
     Na Kala je to delovalo pogubno. Pošto mu je svet - Fuga - kako ga je ona nazvala - tako iznenada oduzet osećao se slabim poput deteta. Jedino je još uspevao da se održi na nogama. Njegove oči upitno skliznuše u ženinom pravcu.
     Bila je prelepa: to je prvo pomislio. Bila je odevena u tako tamne crvene i purpurne tonove da su izgledali gotovo crni, a tkanina joj je čvrsto bila obmotana oko torzoa, tako da je istovremeno odavala utisak device, čija je zrelost zamotana i zapečaćena i u činu zapečaćivanja erotizovana. Isti paradoks odražavao se i u crtama njenog lica. Koža joj se sijala kao da je premazana uljem, i uprkos tome što se činilo da je brijala kosu i izbegavala bilo kakvu šminku koja bi istakla crte njena lica, s ciljem da prkosi svojoj lepoti, tom se licu nije mogla poreći senzualnost. Usta su joj bila upadljivo izvajana; a oči - u jednom trenutku boje ćilibara, u drugom zlatne - suviše rečite za osećanja koja je trebalo da prikrivaju. Kakva osećanja, to je Kal mogao tek da nagađa. Nestrpljenje nema sumnje, kao da joj je bilo zlo što je morala ovde da se nalazi, pa se u njoj kovitlao bes čijem ispoljavanju Kal nije uopšte želeo da prisustvuje. Zadovoljstvo - najverovatnije vezano za njega - i pomna usredsređenost na njega, kao da mu pogledom prodire sve do kičmene moždine i sprema se da je pomoću jedne jedine misli zaledi.
     Međutim, u njenom glasu nije bilo tih protivrečnosti. Bio je delimično hladan i ništa više.
     "Koliko je prošlo?" upita ga. "Koliko je prošlo od kada si video Fugu?"
     Nije mogao da izdrži njen pogled duže od trenutka. Pogled mu odluta do police iznad kamina i trouglasto razmeštenih cipela.
     "Ne znam o čemu govorite", reče on.
     "Video si je. Sada si je ponovo ugledao u sakou. Nema svrhe poricati."
     "Biće bolje da odgovoriš", savetovao mu je Šedvel.
     Kal skrenu pogled sa police iznad kamina na vrata. Ostavili su ih otvorena. "Idite oboje do đavola", javi se ponovo žena.
     Da li se to Šedvel nasmejao? Kal nije bio siguran.
     "Želimo taj ćilim", javi se ponovo žena.
     "On nam pripada, razumeš", dodade Šedvel. "Polažemo pravo na njega."
     "Stoga, ako bi bio tako ljubazan...", ženine usne se izviše dok je izgovarala ovu učtivost, "... da mi kažeš kuda je ćilim odnesen, pa da završimo."
     "Ništa lakše", reče Prodavac. "Kaži nam i mi odosmo."
     Kal pomisli da mu neće vredeti ako bude glumio da ništa ne zna; oni su znali da on zna, i neće uspeti da ih ubedi u suprotno. Našao se u klopci. Iako je bio u opasnosti, ipak je bio ushićen. Njegovi mučitelji su potvrdili da postoji svet koji je na trenutak ugledao: Fuga. Potreba da ih se što pre oslobodi mešala se sa željom da ih malo vuče za nos, u nadi da će mu reći nešto više o viziji kojoj je prisustvovao.
     "Možda sam je i video", odvrati on.
     "Nikakvo možda", odvrati žena.
     "Maglovito mi je...", reče on. "Sećam se nečega, ali nisam baš siguran čega."
     "Zar ti ne znaš šta je Fuga?" upita Šedvel.
     "A zašto bi znao?" javi se žena. "Slučajno je nabasao na nju."
     "Ali video ju je", primeti Šedvel.
     "Mnoge Kukavice u stanju su da vide, ali to ne znači da razumeju. I on je izgubljen kao i ostali."
     Kal nije prihvatao ono što je rekla, ali u suštini je bila u pravu. Bio je izgubljen.
     "Ono što si video te se ne tiče", reče mu ona. "Samo nam reci gde si ostavio ćilim, a onda zaboravi da si ga ikada video."
     "Ćilim nije kod mene", odvrati on.
     Izgledalo je kao da je celo ženino lice potamnelo, zenice su joj poput meseca jedva zamračivale neku apokaliptičnu svetlost.
     Kal ponovo začu neke užurbane zvuke na odmorištu, za koje je ranije mislio da potiču od pacova. Sada više nije bio siguran u to.
     "Neću još dugo biti učtiva s tobom", izjavi ona. "Ti si lopov."
     "Nisam...", pobuni se Kal.
     "Jesi. Došao si ovamo da pokradeš kuću jedne starice i video si nešto što nije trebalo da vidiš."
     "Ne bi trebalo dalje da traćimo vreme", reče Šedvel.
     Kal je zažalio što je odlučio da ovo dvoje vuče za nos. Trebalo je da pobegne dok je još imao nekakvu šansu. Buka s druge strane vrata postala je jača.
     "Čuješ li to?" upita žena. "To su neka od kopiladi moje sestre. Njeni zbogomčići."
     "Opaki su", nadoveza se Šedvel.
     U to je mogao da poveruje.
     "Još jednom te pitam", reče ona. "Gde je ćilim?"
     I on joj još jednom odgovori. "Nije kod mene." Sada njegove reči zazvučaše pre kao molba nego odbrana.
     "Onda te moramo naterati da nam kažeš", reče žena.
     "Samo oprezno, Imakolata", upozori je Šedvel.
     Ako ga je žena uopšte čula, ničim nije pokazala da joj je stalo do njegovog upozorenja. Lagano je protrljala srednji i domali prst desne šake o dlan leve, posle čega su sestrina deca nimalo tiho dojurila.