5. PRE MRAKA

     1.
     Sve u svemu, Suzana je srela svoju baku po majci manje od deset puta. Dok je još bila dete, i pre no što je razumela šta joj se govori, učili su je da toj starici ne treba verovati, mada se nije mogla setiti da je iko ikada naveo i razlog zašto. Ipak, priče su i na nju uticale. Mada je još u ranoj mladosti - sada je imala dvadeset četiri godine - naučila da kritički procenjuje predrasude svojih roditelja, i počela da sumnja da je njihova zabrinutost za njenu baku bila potpuno iracionalna - ipak nije uspela u potpunosti da se oslobodi mitologije koja je okruživala Mimi Lašenski.
     Već je i samo to ime predstavljalo kamen spoticanja. Dečijem uvetu ono je više ličilo na kakvu kletvu iz bajke nego na ime. A nema sumnje da je postojalo mnogo toga u vezi s tom ženom što je pothranjivalo dotičnu maštariju. Suzana se sećala da je Mimi bila sitna, da joj je koža uvek bila žućkasta, a crna kosa (ako bi čovek obratio pažnju, video bi da je verovatno bila ofarbana) čvrsto stegnuta na potiljku, otkrivala lice za koje je Suzana sumnjala da je sposobno za osmeh. Možda je Mimi imala razloga da bude tužna. Njen prvi muž, koji je bio neka vrsta izvođača u cirkusu, nestao je pre Velikog rata; među članovima porodice kružila je priča da je pobegao, umro je od raka pluća u četrdeset i nekoj; toliko je pušio da ga je to i ubilo. Od tada je starica živela sve ekscentričnije - potpuno sama, otuđivši se kako od dece tako i od unuka, u kući u Liverpulu; kući koju je - na Mimin zagonetni zahtev - Suzana trebalo da poseti pošto je to već i inače suviše dugo odlagala.
     Kada je krenula prema severu počela su da joj naviru sećanja na Mimi i na tu kuću. Setila se da je bila mnogo veća od kuće njenih roditelja u Bristolu; i mračnija. Ta kuća nije bila krečena još od pre Potopa, bila je nekako ustajala; kuća u žalosti. Što se više prisećala to ju je obuzimalo mračnije raspoloženje.
     U privatnoj knjizi priča nastaloj u njenoj glavi ovo putovanje nazad u Miminu kuću predstavljalo je povratak u kal detinjstva; podsetnik ne na sretne, bezbrižne godine, već na uznemirujuće, treperavo stanje iz koga se oslobodila kada je odrasla. A Liverpul je bio metropola tog stanja; grad stalnog sumraka, u kome je vazduh mirisao na hladni dim i još hladniju reku. Dok je razmišljala o njemu ponovo je bila dete koje se plašilo snova.
     Razume se da se oslobodila tih strahova još pre mnogo godina. Evo je sad tu, za volanom svojih kola, potpuno vlada sobom dok vozi najbržom trakom i sunce joj bije u lice. Šta joj sad mogu te stare teskobe? Pa ipak, dok je vozila, uhvatila je sebe kako iz svog sadašnjeg života izvlači uspomene koje će joj poput talismana pomoći da ovaj grad zadrži na odstojanju.
     Razmišljala je o ateljeu u Londonu iz koga je krenula, o grnčariji koju je trebalo pocakliti i ispeći, a onda se - posle kraćeg vremena, vratila u sadašnjost. Na um joj pade Finegan i koketna večera na kojoj je bila s njim pre dva dana. Razmišljala je o svojim prijateljima, bilo ih je desetak, snažnim ljudima koje je razumela i kojima bi mogla da poveri kako svoj život tako i razum. S tom količinom jasnoće na svojoj strani, nema sumnje da je mogla da se vrati stazama detinjstva i ostane čista. Sada je putovala širim, svetlijim autoputem.
     Ali sećanja su ipak i dalje snažno navirala.
     Neka, kao na primer njeno zamišljanje Miminog lika i kuće, predstavljala su slike koje su joj se i ranije javljale. Međutim, pojavilo se jedno naročito koje je bilo skriveno u nekom kutku njene svesti u kome je boravilo od dana kada ga je tamo zatvorila.
     Ta epizoda se nije, kao mnoge druge, pojavila u delićima. Sevnula je sasvim iznenada pred njom, sa svim zapanjujućim pojedinostima...
     Bilo joj je šest godina. Ona i majka boravile su u Miminoj kući, bio je novembar - zar nije uvek bio novembar? - turoban i hladan. Došle su u jednu od svojih retkih poseta baki, ispunjavajući dužnost koje je otac uvek bio pošteđen.
     I sada je videla Mimi kako sedi u naslonjaču blizu vatre što jedva da je zagrevala i gar na rešetci. Njeno lice - zlovoljno i tužno, gotovo tragično - bilo je bledo od pudera, obrve pedantno iščupane, a oči su joj sijale čak i pri slaboj svetlosti koja se probijala kroz čipkane zavese.
     Progovorila je; njeni meki, jasno izgovoreni slogovi upijali su buku auto-puta.
     "Suzana..."
     Začuvši taj glas iz prošlosti, ona stade da osluškuje.
     "...imam nešto za tebe."
     Detetu je srce sišlo u pete.
     "Zahvali se, Suzi", opomenu je majka.
     Dete učini kako mu je rečeno.
     "Gore je", reče Mimi, "u mojoj spavaćoj sobi. Možeš sama otići da ga uzmeš, zar ne? Umotan je. Nalazi se na dnu visoke komode."
     "Pođi Suzi."
     Osetila je majčinu šaku na mišici kako je gura prema vratima.
     "Požuri."
     Pogledala je majku, a onda ponovo Mimi. Ni od jedne nije mogla da očekuje milost; nateraće je da se popne tim stepenicama i nikakvo protivljenje ne bi ih moglo smekšati. Izišla je iz sobe i otišla do podnožja stepeništa. Uzdizalo se pred njom poput kakve planine; a tama na vrhu predstavljala je užas o kome je pokušala da ne razmišlja. Ni u jednoj drugoj kući ne bi osećala toliki strah. Ali ovo je bila Mimina kuća; Mimina tama.
     Krenula je uz stepenice, čvrsto se držeći za ogradu stepeništa, ubeđena da je nešto užasno čeka već na narednom stepeniku. Ipak je stigla do vrha i ništa je nije proždralo, pa je nastavila preko odmorišta do bakine spavaće sobe.
     Draperije su bile tek neznatno razmaknute: ono malo svetlosti što je prodiralo između njih imalo je boju starog kamena. Na polici iznad kamina otkucavao je sat, i to mnogo sporije nego njen puls. Na zidu iznad sata nalazio se ovalni portret, fotografija čoveka u odelu zakopčanom do grla koji je pogledom obuhvatao ceo visoki krevet. A levo od police iznad kamina, s druge strane tepiha koji je prigušivao njene korake, nalazila se visoka komoda, čak više nego duplo veća od nje.
     Užurbano joj je prišla, odlučivši - sada kad se već našla u sobi - da obavi ono zbog čega je došla i izgubi se pre no što joj kucne poslednji čas.
     Ispruživši šaku, okrenula je ledenu dršku. Vrata su se malko odškrinula. Iznutra ju je zapahnuo miris loptica protiv moljaca, kožne obuće i lavande. Ne obraćajući pažnju na haljine koje su visile u senci, ona zavuče šaku među kutije i ukrasni papir na dnu visoke komode, u nadi da će napipati poklon.
     U žurbi je gurnula vrata i ona su se širom otvorila - a onda je nešto divljeg pogleda izronilo iz tame i nagnulo se prema njoj. Ona zavrišta. To stade da joj se ruga, vrišteći joj u lice. Zatim je potrčala prema vratima, spotakla se pri tom o tepih, pa poletela niz stepenice. U hodniku ju je čekala majka...
     "Šta se dogodilo, Suzi?"
     Rečima to nije umela da opiše. Umesto toga bacila se majci u naručje - mada ju je majka i tada prigrlila tek posle trenutka oklevanja - i jecajući stala da moli da je vrati kući. Nije se smirila ni kada je Mimi otišla gore i vratila se s pričom o ogledalu na vratima visoke komode.
     Uskoro potom otišli su iz te kuće i, koliko je Suzana mogla sada da se seti, nikada više od tada nije ušla u Miminu spavaću sobu. Što se poklona tiče, njega više niko nikada nije pomenuo.
     To je bio tek kostur tog sećanja, ali bilo je tu još mnogo čega - mirisa, zvukova, nijansi svetlosti - što je optakalo mesom taj kostur. Taj nemio doživljaj, koji je upravo iskopala iz sećanja, bio je snažniji od raznih svežijih i prividno značajnijih događaja. U ovom trenutku nije mogla da zazove - a sumnjala je da to više nikada neće ni moći - lice dečaka kome je podarila svoju nevinost, ali mirisa koji je dopirao iz Mimine visoke komode mogla je da se seti kao da joj je još u plućima.
     Sećanje je bilo tako čudno.
     A još čudnije je bilo pismo, zbog koga je krenula na ovaj put.
     Bilo je to prvo pismo koje je primila od bake posle više od deset godina. Sama ta činjenica bila je dovoljna da napusti atelje i dođe ovamo. Na još veću žurbu nagnala ju je sama poruka, ispisana vretenastim nečitkim rukopisom na listu hartije za avionska pisma. Pošla je iz Londona čim je dobila poziv, kao da je pola veka poznavala i volela tu ženu koja ga je uputila.
     Počinjao je sa Suzana. Ne sa Draga ili Najdraža. Već jednostavno sa:

     Suzana.
     Oprosti na rukopisu. Trenutno sam bolesna. Po nekoliko časova osećam slabost, a onda mi je nekoliko časova malo bolje. Ko zna kako ću se osećati sutra?
     Zato ti sada pišem, Suzana, jer se plašim onoga što bi se moglo dogoditi.
     Hoćeš li mi doći u posetu, u ovu kuću? Mislim da imamo jedna drugoj mnogo toga da saopštimo. Stvari o kojima nisam želela da govorim, ali sada sam primorana da to učinim.
     Znam da ništa od ovoga nećeš shvatiti, ali jasnija ne mogu biti, bar ne u pismu. Za to imam valjane razloge.
     Molim te, dođi. Stvari stoje drugačije no što sam ja pretpostavila. Možemo porazgovarati, onako kao što je trebalo da razgovaramo još pre mnogo godina.
     Voli te Mimi.

     Pismo je podsećalo na jezero usred leta. Na površini mirno, ali ispod nje; kakva tama. Stvari stoje drugačije no što sam ja pretpostavila, napisala je Mimi. Šta je time htela da kaže? Da se život suviše brzo završio i da u svojoj suncem obasjanoj mladosti nije naišla na nagoveštaj koji bi je upozorio na to kako će smrtnost biti gorka?
     Pismo je stiglo do nje tek posle nedelju dana usled hirovitosti poštanske službe. Kada ga je primila, pozvala je Mimi, ali do nje je dopro samo signal da je telefon isključen. Ostavivši nezavršene ćupove koje je upravo pravila, spakovala je torbu i krenula put severa.

     2.
     Otišla je pravo do Ulice Tuge, ali na broju osamnaest nikog nije bilo. Ni u broju šesnaest niko više nije stanovao; tek u narednoj kući jedna rumena žena po imenu Violeta Pamfrej pružila joj je najpotrebnija obaveštenja. Mimi se nekoliko dana ranije razbolela, i sada se nalazila u Seftonskoj opštoj bolnici; bila je na samrti. Oni kod kojih je imala kredite, za gas, struju, kuću, kao i desetak snabdevača hranom i pićem, odmah su preduzeli korake da se na neki način naplate.
     "Bili su poput lešinara", rekla je gospođa Panfrej, "a ona još nije ni umrla. Sramota. Otišli su tamo i pokupili sve što su mogli da ponesu. Podsećam vas da je bila teška žena. Nadam se da mi ne zamerate što otvoreno govorim, draga? Ali bila je. Gotovo sve vreme boravila je skrivena u kući. Bila je to prava tvrđava. Zato su i čekali, shvatate? da je iznesu iz nje. Jer nikada ne bi uspeli da prodru unutra dok je ona tamo stanovala."
     Da li su odneli visoku komodu? dokono se zapita Suzana. Zahvalivši gospođi Pamfrej na pomoći vratila se da baci još jedan pogled na broj osamnaest - čiji je krov bio pokriven debelim slojem ptičjeg izmeta kao da se našao usred lične mećave - a zatim je otišla do bolnice.

     3.
     Bolničarka je nezainteresovano, ali uspešno iskazala svoje žaljenje zbog lošeg stanja pacijenta. "Bojim se da je gospođa Lašenski teško bolesna. Jeste li joj vi blizak rod?"
     "Ja sam joj unuka. Da li ju je još ko posetio?"
     "Koliko ja znam nije. To i nema nekog smisla. Imala je težak udar, gospođice..."
     "Periš. Suzana Periš."
     "Bojim se da je vaša baka veći deo vremena u nesvesti."
     "Shvatam."
     "Stoga, molim vas, ne očekujte mnogo od posete."
     Bolničarka je povede niz kratki hodnik do sobe u kojoj je vladala takva tišina da bi Suzana sigurno čula i peteljku da padne, samo da je bilo cveća. Nisu joj bile nepoznate sobe u kojima se umiralo; majka i otac su joj umrli pre tri godine, u razmaku od šest meseci. Prepoznala je miris, i ućutkivanje, čim je kročila unutra.
     "Danas se nije budila", primeti bolničarka dok se sklanjala da propusti posetiteljku do Miminog kreveta.
     Suzanina prva pomisao bila je da je posredi neka neverovatna greška. To nije mogla biti Mimi. Ova jadnica je bila suviše krhka; suviše bela. Upravo se spremala da stavi primedbu kada je shvatila da je ona pogrešila. Iako je kosa žene u krevetu bila tako retka da joj se kroz nju prosijavala koža na glavi, a koža lica mlohavo ogrnuta preko lobanje poput mokrog muslina, ipak je to bila Mimi. Nemoćna; pasivna usled lošeg rada živaca i mišića; ali ipak je to bila Mimi.
     Suzani navrše suze na oči dok je gledala baku umotanu poput deteta; san u koji je utonula nije predstavljao pripremu za novi dan već pripremu za beskrajnu noć. Ta je žena bila tako žučljiva, tako odlučna. Sada je zauvek izgubila tu snagu.
     "Da vas malo ostavim s njom nasamo?" upita bolničarka, i ne sačekavši odgovor, iziđe iz sobe. Suzana prinese šaku očima kako bi zadržala suze.
     Kada je ponovo progledala, staričini kapci izbrazdani plavim venama zatreptaše.
     Na trenutak je izgledalo da su se Mimine oči usredsredile na neku tačku iza Suzane. Zatim joj se pogled izoštrio; kada je pronašao Suzanu bio je isto onako iznuđujući kakvog ga se i sećala.
     Mimi otvori usta. Usne su joj bile ispucale od groznice. Pređe jezikom preko njih, ali ne uspe da ih ovlaži. Potpuno obeshrabrena, Suzana priđe krevetu.
     "Zdravo", izusti ona nežno. "To sam ja. Suzana."
     Staričine oči zarobiše Suzanin pogled. Znam ko si, govorile su.
     "Želiš li vode?"
     Jedva primetna bora pojavi se na Miminoj obrvi.
     "Vode?" ponovi Suzana još jednom, i ponovo se u znak odgovora pojavi jedva primetna bora. Razumele su se.
     Suzana nasu malo vode iz plastičnog krčaga koji se nalazio na stočiću pored kreveta u plastičnu čašu i prinese čašu Miminim usnama. Dok je to radila starica tek neznatno podiže šaku sa naboranog čaršava i dodirnu njome Suzaninu ruku. Dodir je bio lak poput pera, ali je prodrmao Suzanu tako snažno da umalo nije ispustila čašu.
     Mimino disanje iznenada postade neravnomerno, kapci počeše da joj podrhtavaju, a usta da se krive u pokušaju da oblikuje neku reč. Oči joj razočarano sevnuše, a iz grla joj dopre samo krkljanje.
     "U redu je", reče Suzana.
     Pogled očiju na licu poput pergamenta odbi tu otrcanu frazu. Ne, rekoše oči, nije u redu, daleko je od toga da bude u redu. Smrt kuca na vrata, a ja ne mogu ni da iskažem ono što osećam.
     "O čemu je reč?" prošaputa Suzana nagnuvši se bliže jastuku.
     Staričini prsti i dalje su treperili na njenoj ruci. Osećala je žmarce od tog dodira, u stomaku joj se kuvalo. "Kako mogu da ti pomognem?" upita ona. Bilo je to neodređeno pitanje, ali tapkala je u mraku.
     Mimi na trenutak zatrepta očima i zatvori ih, a bora se produbi. Očigledno je odustala od pokušaja da oblikuje reči. Možda se sasvim predala.
     A onda, tako iznenada da je Suzana vrisnula, prsti koju su joj počivali na ruci obaviše se oko njenog zglavka. Stisak se pojačavao dok nije osetila bol. Mogla se osloboditi, ali nije imala vremena. Glavu joj ispuni tanani splet mirisa; prašine, ukrasnog papira i lavande. Razume se, visoka komoda; bio je to miris visoke komode. A to je prepoznavanje nešto potvrdilo: Mimi je na neki način uspela da prodre u Suzanin mozak i u njega smesti taj miris.
     Na trenutak je obuze panika - ono životinjsko u njoj odupiralo se ovom porazu samostalnosti njenog uma. A zatim panika ustuknu pred vizijom.
     Kakvom, u to nije bila sigurna. U pitanju je bilo nekakvo ustrojstvo, crtež koji se stalno iznova rastakao i preoblikovao. Možda je taj crtež bio u boji, ali ona je bila tako slaba da nije mogla biti sigurna; isto tako nerazgovetni bili su i oblici koji su sačinjavali taj kaleidoskop.
     Kao što je dozvala miris, dozvala je i ovo. Iako se njen razum protivio, Suzana nije u to sumnjala. Ta je slika na neki način bila starici od životne važnosti. Zbog toga je koristila poslednje ostatke volje kako bi sa Suzanom podelila prizor iz svog uma.
     Ali nije joj se pružila prilika da istraži tu viziju.
     Iza njenih leđa začu se glas bolničarke:
     "Oh, moj bože."
     Taj glas prekinu Miminu čaroliju, a ustrojstva se raspršiše u oluju od latica, i nestadoše. Suzana je ostala da zuri u Mimino lice, a pogledi im se još na trenutak prikovaše jedan za drugi, pre no što je starica izgubila svaku kontrolu nad svojim izmučenim telom. Pustila je Suzanin zglavak, a pogled je počeo groteskno da joj luta tamo amo; tamna pljuvačka poteče joj sa ugla usana.
     "Biće bolje da sačekate napolju", reče bolničarka, prišavši da pritisne pozivno dugme koje se nalazilo pored kreveta.
     Suzana natraške krenu prema vratima, uznemirena krkljajućim zvucima koje je njena baka ispuštala. Pojavi se i druga bolničarka.
     "Pozovi doktora Čaija", reče prva. A zatim se ponovo obrati Suzani. "Molim vas, budite ljubazni i sačekajte napolju!"
     Suzana je posluša: tamo unutra ionako ništa nije mogla da učini izuzev da smeta stručnjacima. U hodniku je bilo živo; morala je da se udalji dvadeset jardi od Mimine sobe pre no što je pronašla mesto gde je mogla da se pribere.
     Misli su joj podsećale na slepe trkače; divlje su hitale tamo amo, ali nikuda nisu stizale. Po ko zna koji put, sećanje ju je vratilo u Miminu sobu u Ulici Tuge, kada se visoka komoda nadnosila nad njom poput kakvog duha koji se približavao. Šta je to baka želela da joj kaže pomoću mirisa lavande? i kako je uspela da uspostavi misaonu vezu s njom? Da li je to bilo nešto što je oduvek umela? Ako je to bio slučaj, koje je još moći posedovala?
     "Jeste li vi Suzana Periš?"
     To je konačno bilo pitanje na koje je umela da odgovori.
     "Da."
     "Ja sam doktor Čai."
     Lice pred njom bilo je okruglo poput keksa i isto tako bljutavo.
     "Vaša baka, gospođa Lašenski..."
     "Da?"
     "...došlo je do ozbiljnog pogoršanja njenog stanja. Jeste li joj vi jedina rođaka?"
     "Jedina u ovoj zemlji. Moji majka i otac su mrtvi. Ima i sina. U Kanadi."
     "Možete li da stupite s njim u vezu?"
     "Nemam kod sebe njegov broj telefona... ali mogu da nabavim."
     "Mislim da bi ga trebalo obavestiti", primeti Čai.
     "Da, svakako", složi se Suzana. "Šta da mu ...? Mislim, možete li mi reći koliko će još poživeti?"
     Doktor uzdahnu."Ko to zna", reče. "Kada su je doveli mislio sam da neće preživeti noć. Ali preživela je. Kao i narednu. Nastavila je i dalje. Njena žilavost je odista zadivljujuća." On zastade, i pogleda Suzanu pravo u oči. "Ubeđen sam da je vas čekala."
     "Mene?"
     "Da. Vaše ime je jedina suvisla reč koju je izgovarala od kada je ovde. Mislim da ne bi dozvolila da umre dok vi ne dođete."
     "Razumem", odvrati Suzana.
     "Mora da ste joj veoma važni", dodade on. "Dobro je da ste je videli. Znate, toliko starih ovde umire za koje kao da nikoga nije briga. Gde ćete odsesti?"
     "Nisam stigla da razmislim o tome. Predpostavljam u nekom hotelu."
     "Trebalo bi da nam ostavite broj kako bismo mogli da stupimo s vama u vezu, ako se ukaže potreba."
     "Razume se."
     Rekavši to, on klimnu i ostavi je njenim užurbanim mislima. One su i te kako obratile pažnju na ovaj razgovor.
     Mimi Lašinski je nije volela, kao što je to doktor tvrdio; kako je i mogla? Ona nije ništa znala o tome kako je rasla njena unuka; one su jedna za drugu bile poput zatvorenih knjiga. Pa ipak je nešto u onome što je Čai rekao zazvučalo istinito. Možda je ona odista čekala, bijući strašnu bitku, da kčer njene kčeri stigne do njenog uzglavlja.
     Ali zašto? Da bi držala Suzanu za ruku i potrošila poslednje tračke energije darujući joj delić neke tapiserije? Bio je to lep poklon, ali on je ili posedovao suviše veliko ili nikakvo značenje. Za Suzanu su oba ta značenja predstavljala nepoznanicu.
     Vratila se u sobu broj pet. Bolničarka je dežurala, a starica je i dalje, nepomična poput kamena, počivala na jastuku. Sklopljenih očiju, ruku ispruženih pored tela. Suzana se zagleda u to ponovo omlohavelo lice.
     Zatim uze Miminu šaku u svoju i zadrža je nekoliko trenutaka, stisnu je, i ode. Odlučila je da se vrati u Ulicu Tuge, i proveri hoće li boravak u toj kući probuditi još koje sećanje.
     Utrošila je toliko vremena u nastojanju da zaboravi detinjstvo, smeštajući ga tamo odakle nije moglo da utiče na lažnu, teško stečenu zrelost. A sada, kada su kutije bile zapečaćene, na šta je naišla? Na tajnu koja je prkosila njenoj odrasloj ličnosti i, ulagujući joj se, bacila je nazad u prošlost, u potragu za rešenjem.
     Setila se lica iz ogledala u visokoj komodi koje ju je nateralo da se jecajući stušti nazad niz stepenice.
     Da li ono još tamo čeka? I da li je to lice još njeno?