4. IZGUBLJENA NADA
1.
Odazvali su se pozivu, svi obreda;
dolazili su pojedinačno, ili u parovima, ponekad porodično ili sa
prijateljima; dolazili su sa po nekoliko kofera (šta su to vredno
mogli imati u Kraljevstvu čime bi se opteretili?), jedine stvari do
kojih im je stalo bile su one koje su poneli iz Fuge i stalno
nosili za sobom. Suveniri iz njihovog izgubljenog sveta: kamenje,
seme, ključ kuće.
I razume se, poneli su svoje zanose,
ono malo što im je preostalo. Doveli su ih na mesto o kome je
Nimrod govorio Suzani, ali čijeg imena nije mogao da se seti.
Međutim, setila ga se Apolina. Bilo je to mesto koje Bič u vremenu
pre upredanja nikada nije pronašao.
Zvalo se Rejmontovo brdo.
Suzana se plašila da Kukavice nisu
možda izmenile celu tu oblast; prekopale je i sravnile sa zemljom.
Ali ne. Brdo je ostalo netaknuto, a šumarak u njegovom podnožju, u
kome su Porodice provele to davno leto, razrastao se i prerastao u
šumu.
Takođe se pitala da li su dobro
uradili što su odlučili da se kriju na otvorenom po tako groznom
vremenu - naučnici su već govorili da je ovo najhladniji decembar u
istoriji - ali bila je ubeđena da je Vrsta, opsednuta kakva je
bila, umela da reši jedan tako jednostavan problem.
Nekada su bili bezbedni u podnožju
Rejmontovog brda; možda će im ono i ovaj put pružiti sigurno
utočište.
Na svima se videlo da im je laknulo
što su ponovo zajedno. Iako je većina njih dobro živela u
Kraljevstvu, okolnosti su im nalagale da ne pokazuju svoj bol. A
sada, kada su se ponovo našli među svojima, mogli su da se sećaju
stare zemlje, što je za njih predstavljalo i te kakvu utehu. Ovde
nisu bilo ni potpuno bespomoćni. Iako su im moći bile već uveliko
smanjenje od kada nije bilo Fuge da iz nje crpu snagu, još su
posedovali nekoliko zanosa kojima su mogli da prevare protivnika i
koje su mogli da stave u igru. Teško da bi mogli dugo da zadrže
silu što je razorila Ulicu Kočija, ali prosjaci nisu u prilici da
biraju.
Kada su se konačno okupili u gajevima
među drvećem - a njihovo zajedničko prisustvo na gotovo neprimetan
način izmenilo grmlje i grane - osetila je da su dobro odabrali
kada su odlučili da ovamo dođu. Ako bi ih Bič kojim slučajem
pronašao, bar bi zajedno dočekali kraj.
Nedostajali su samo još Kal i knjiga
koju mu je poverila na čuvanje; knjiga čije su žive stranice
sadržale odjeke ove šume usred zime. Molila se da su i knjiga i
njen čuvar nagde na sigurnom. Da su bezbedni; i da sanjaju.
2.
Možda je u pitanju bila upravo ta
misao koja se obrazovala u njegovom umu kada mu je san došao na oči
(da je snežna svetlost dovoljno jaka da se pri njoj moglo čitati)
što je ubrzala san koji je usnio.
Zamišljao je kako se probudio, i
posegao u džep sakoa - koji je bio neizmerno dubok - i iz njega
izvadio knjigu spasenu od uništenja tamo u Ulici Kočija. Pokušao je
da ja otvori, ali prsti su mu bili ukočeni tako da je petljao po
njoj poput kakve budale. Kada je konačno uspeo da je otvori, ostao
je zabezeknut, jer stranice su bile prazne, sve od reda, prazne
poput sveta s druge strane prozora. Priče i ilustracije su
nestale.
A sneg je nastavio da pada na more
kod Vajkinga i Doger Benka, kao i na kopno. Padao je i na Hili
Bridž i Blekpul, na Bat i Divajzis, zatrpavajući kuće i ulice,
fabrike i katedrale, ispunjavajući doline dok se više nisu
razlikovale od brda, zamagljujući reke, prikrivajući drveće, sve
dok Sablasno ostrvo nije postalo prazno kao i stranice Suzanie
knjige.
U snu mu je sve to izgledalo savršeno
razumno: nisu li knjiga i svet van nje bili deo iste priče? Osnova
i potka. Jedan nevidljiv svet.
Ovi su ga prizori plašili. Praznina
je bila i unutra i napolju: a on nije imao leka za nju.
"Suzana..." mrmljao je u snu, žudeći
da je zagrli, da je čvrsto stegne uz sebe.
Ali ona je bila daleko. Čak i u snu
se nije mogao pretvarati da je blizu, nije mogao da je smesti pored
sebe. Jedino se mogao nadati da je bezbedna; nadati se da ona bolje
od njega zna kako da se odbrani od ništavnosti.
"Ne sećam se kada sam poslednji put
bila srećna", prošaputao mu je u uvo jedan glas iz prošlosti. Nije
mogao da mu se seti imena, ali znao je da njegovog vlasnika već
dugo nema među živima. Naterao je san da poteče unazad, tragajući
za tim imenom. Ponovo je začuo iste reči, samo ovaj put
snažnije.
"Ne sećam se kada sam zadnji put bila
srećna."
Sećanje mu je sada ponudilo i ime i
lik. Bile su to reči Lilije Pelicije; a stajala je u podnožju
kreveta, samo što to nije bio ovaj krevet u kome je sada spavao.
Čak ni soba nije bila ista.
Osvrnuo se oko sebe. Ovde je bilo i
drugih zazvanih iz prošlosti. Fredi Kamel zurio je u svoj odraz;
Apolina je opkoračila stolicu sa flašom prinetom usnama. Pored nje
stajao je Džeriho, ljuljuškajući dete zlatastih očiju. Sada je znao
gde se nalazi i kada. Ovo je bila njegova soba u Ulici Kočija, kada
se komadić ćilima raspreo.
Lilija je ponovo, bez imalo žurbe
izgovorila istu rečenicu koja ga je dovela ovamo. "Ne sećam se kada
sam poslednji put bila srećna."
Zašto je njegovo sećanje, od svih
neobičnih prizora koje je video i razgovora koje je čuo te noći,
izabralo da ponavlja ovaj trenutak?
Lilija ga je pogledala. Na njoj se
jasno očitavao nemir; kao da je svojim drugim vidom predvidela ovu
snežnu noć u kojoj on sanja: kao da je već tada znala da je sve
izgubljeno. Poželeo je da je uteši, da joj kaže kako je moguće
doživeti sreću, ali niti je bio ubeđen u to niti je imao želju da
pogrešno predstavlja istinu.
Sada je govorila Apolina.
"Ali šta je sa brdom?" upita ona.
Šta je bilo s brdom? pomisli on. Ako
je nekada možda i znao o čemu je govorila, zaboravio je.
"Kako se ono zvaše?" upita ona.
"...gde smo boravili..."
Reči počeše da se gube.
Nastavi, podsticao ju je on. Ali
toplota sobe koje se prisetio već je polako bledela. Hladnoća ove,
u kojoj se sada nalazio, počela je da mu se uvlači u kosti,
potiskivajući onu miomirisnu augustovsku noć. I dalje je
osluškivao, dok mu je srce počelo da bubnja u glavi. Njegov mozak
nije nesimice izabrao da ponovi ovaj razgovor: u tome je postojao
sistem. Bio je na pragu neke tajne samo kada bi izdržao dovoljno
dugo.
"Kako se ono zvaše?" ponovio je
Apolinin glas koji se gubio, "...gde smo proveli poslednje leto?
Sećam se kao da je bilo juče."
Pogledala je u Liliju čekajući da
dobije odgovor. I Kal je pogledao u nju.
Odgovori joj, pomisli on.
Ali hladnoća je postajala sve jača,
dozivajući ga da se vrati iz prošlosti u pustu sadašnjost.
Očajnički je želeo da sa sabom ponese i trag koji je lebdeo na
Lilijinim usnama.
"Sećam se toga..." ponovi Apolina,
dok je njen vrištavi glas posle svakog sloga postajao sve slabiji,
"...kao da je bilo juče."
On se zagleda u Liliju, nadajući se
da će progovoriti. Već je bila providna kao dim cigarete.
Molim te, odgovori joj, reče on.
Kada njen lik poče već polako da se
gubi, ona otvori usta da nešto kaže. Na trenutak mu se učinilo da
ju je izgubio, ali ipak je čuo odgovor, mada tako tih da se silno
napeo kako bi ga razabrao.
"Rejmontovo brdo..." izgovori
ona.
A onda je nestade.
"Rejmontovo brdo!"
Probudio se s tim rečima na usnama.
Ćebad je skliznula s njega dok je spavao, i bilo mu je toliko
hladno da su mu se prsti ukočili. Ali izvukao je mesto iz
prošlosti. A to mu je jedino bilo potrebno.
Uspravio se u krevetu. Kroz prozor je
prodirala dnevna svetlost. Sneg je i dalje padao.
"Gluk!" pozva ga on. "Gde ste?"
Šutnuvši u žurbi kutiju sa
zabeleškama niz stepenice, on krenu u potragu za čovekom i nađe ga
presamičenog u naslonjači u kojoj je sedeo i dok je slušao Kalovu
priču.
Uhvatio ga je za ruku i prodrmao,
budeći ga, ali ovaj je tako duboko spavao, da se nije razbudio dok
ga Kal nije pozvao po imenu:
"Virdžile."
Začuvši vlastito ime otvorio je oči
kao da ga je neko ošamario.
"Šta?" upita on. Zatim se žmirkajući
zagleda u Kala. "Oh, to si ti. Učinilo mi se da čujem... svog
oca..."
Zatim pređe dlanom preko još snenog
lica.
"Koliko je sati?"
"Ne znam. Jutro je uglavnom."
"Hoćeš čaja?"
"Gluk, mislim da znam gde su."
Ove reči ga osvestiše. Istog časa je
ustao.
"Muni! Ne šališ se? Gde su?"
"Šta znaš o mestu koje se zove
Rejmontovo brdo?"
"Nikad čuo za njega."
"E pa, oni su tamo."