1. PORTRET JUNAKA KAO MLADOG LUDAKA

     1.
     Susedi su se pitali, šta se dogodilo sa Kalom Munijem?, kako je samo čudan postao, stalno se nekako nedorečeno osmehivao i lukavo gledao. Zar ne mislite da je ta porodica oduvek bila nekako čudna? Starac je imao rođaka pesnika, koliko sam čuo, a dobro znate kako se kaže za pesnike: svi su oni pomalo ludi. A sada je i sin krenuo istim putem. Baš tužno. Smešno kako se ljudi menjaju, zar ne?

     Glasine su, nema sumnje, bile tačne. Kal je znao da se promenio. Da, verovatno je malo skrenuo. Kada bi se ponekad ujutro pogledao u ogledalo, primetio bi u očima neku divljinu koja je sigurno uznemiravala kasirku u samoposluzi, ili ženu koja je pokušala da izvuče iz njega nešto što bi dok su čekali u redu i banci, moglo prerasti u skandal.
     "Znači, sada živiš sam?"
     "Da", odgovorio je.
     "Velika je to kuća za jednog čoveka. Mora da ti je teško da je održavaš."
     "Pa, i nije."
     Žena ga je upitno pogledala. A on je dodao:
     "Volim prašinu", svestan da će ova primedba poslužiti za razne priče, ali nije mu padalo na pamet da laže kako bi sprečio da ga ogovaraju. Sasvim je jasno video, još dok je to izgovarao, kako su mu se u sebi smejali, ostavljajući njegovu opasku za kasnije kada će je izvući i o njoj raspravljati dok čekaju da im se opere veš.
     Oh, da, on je odista bio Ludi Muni.

     2.
     Ovaj put ništa nije zaboravio. Um mu je postao nerazdvojni deo izgubljene zemlje iz bajki, tako da je nikako nije mogao zaboraviti. Fuga je bila s njim preko celog dana, i to svakog dana; ni tokom noći ga nije napuštala.
     Ali sećanje na nju nije mu pričinjavalo zadovoljstvo. Izazivalo je u njemu samo nepodnošljiv bol zbog gubitka, jer je znao da je svet za kojim je čeznuo celog života nestao zauvek. Nikada više neće hoditi njenim tlom punim zanosa.
     Kako i zašto je došlo do toga da ju je izgubio, to mu je bilo pomalo mutno, a naročito oni događaji koji su se odigrali u Vrtlogu. Sećao se nekih pojedinosti bitke kod Uske jasnoće i svog uranjanja u Plašt. Ali sve ono što se potom dogodilo predstavjalo je za njega samo niz nepovezanih slika. Stvari koje niču, stvari koje umiru; njegova krv, curi mu kao u ekstazi niz ruku; cigla za leđima, drhtanje...
     To je otprilike bilo sve. Ostalo je bilo toliko nejasno da nije mogao da se seti ni jednog jedinog trenutka.

     3.
     Znao je da mora pronaći nešto što će mu odvratiti pažnju od tuge koja ga je obuzela, jer će inače jednostavno zapasti u melanholiju, iz koje neće biti izlaza, pa je stao da traži novi posao i, početkom jula, uspeo je da ga nađe: postao je pekar. Plata je bila slaba, a radno vreme neuobičajeno, ali on je uživao u tom poslu - koji je bio sušta suprotnost onome što je radio u Osiguravajućem društvu. Nije morao mnogo da govori ni da se zamara kancelarijskom politikom. Ovde nisu bili važni činovi, već samo testo i peći. Bio je srećan na tom poslu. Mišići su mu postali kao od čelika, a za doručak je uvek imao toplog hleba.
     Ali to mu je samo za izvesno vreme skrenulo misli u drugom pravcu. Um mu se suviše često vraćao na izvor njegove patnje i on je ponovo počeo da je oseća. Njegovoj je vrsti taj mazohizam verovatno bio u krvi. A u tom uverenju podržalo ga je ponovno pojavljivanje Džeraldine, sredinom jula. Jednog dana jednostavno se obrela na pragu i ušla u kuću kao da se među njima ništa nije dogodilo. Bilo mu je drago što je vidi.
     Ovaj put se, međutim, nije preselila kod njega. Složili su se da bi povratak na takav domaćinski status quo predstavljao korak unazad. Umesto toga, preko celog leta dolazila je i odlazila gotovo svakog dana, ponekad bi i prespavala u Ulici Kočija, ali mnogo češće nije.
     Nijednom za tih pet nedelja nije mu postavila ni jedno jedino pitanje o događajima od prethodnog proleća, a on sam nije osećao potrebu da joj o tome govori. Međutim, kada je konačno pokrenula to pitanje, učinila je to na sasvim neočekivan način.
     "Dejk svima priča da si imao nevolja s policijom..." reče, "... ali ja sam mu kazala: ne moj Kal."
     Sedeo je u Brendanovom naslonjaču pored prozora, posmatrajući kasno letnje nebo. Ona je, pak, sedela na kauču među gomilom časopisa.
     "Rekla sam im da ti nisi nikakav kriminalac. Ja to znam. Šta god da ti se dogodilo... to nije imalo veze s policijom. Bilo je nešto dublje, zar ne? Zatim je podigla pogled prema njemu. Da li je očekivala odgovor? Izgleda da nije, jer pre no što je uspeo i da otvori usta, ona je nastavila:
     "Nisam uopšte shvatila šta se tada događalo, Kale, a možda je i bolje tako. Ali..." Spustila je pogled na otvoren časopis u krilu, a onda ga je ponovo podigla prema Kalu. "Ranije nisi govorio u snu", reče.
     "A sada govorim?"
     "Sve vreme. Obraćaš se nekome. Ponekad vičeš. Ponekad se samo smešiš." Bilo ju je pomalo stid da mu sve ovo prizna. Posmatrala ga je dok je spavao; i slušala šta govori. "Bio si negde, je li tako?" upita ona. "Imaš nešto što niko drugi nema."
     "O tome pričam?"
     "Na neki način. Ali ne mislim zato što si video neke stvari. Već zbog toga što si sada takav, Kale. Zbog načina na koji ponekad gledaš..."
     Kada je to izgovorila kao da je stigla u ćorsokak, pa je ponovo spustila pogled na stranice časopisa, i stala da ih okreće tek da bi nešto radila.
     Kal uzdahnu. Bila je tako dobra prema njemu, ponašala se tako zaštitnički: dugovao joj je objašnjenje, ma kako mu teško bilo da joj ga da.
     "Želiš li da ti ispričam?" upita on.
     "Da. Da, želim."
     "Nećeš mi verovati", upozori je on.
     "Ipak mi ispričaj."
     On klimnu i započe priču koju joj umalo nije ispričao još prošle godine, posle svoje prve posete Ulici Tuge.
     "Video sam zemlju iz bajke..." poče on.

     4.
     Utrošio je tri četvrt sata da bi joj u glavnim crtama ispričao šta se sve dogodilo od kada mu je ptica umakla iz golubarnika; i još jedan sat u pokušaju da sve uskladi. Kada je jednom krenuo, osetio je da ne želi ništa da ispusti: hteo je sve da joj ispriča što je najbolje umeo, kako zbog sebe, tako i zbog Džeraldine.
     Pažljivo ga je slušala, ponekad gledajući u njega, ali češće zureći kroz prozor. Nijednom ga nije prekinula.
     Kada je konačno završio, otvorivši stare rane, ona ne reče ni reč; dugo je ćutala.
     Konačno on primeti: "Ne veruješ mi. Rekao sam ti da mi nećeš verovati."
     Ponovo je zavladala tišina. Zatim ona progovori: "Zar ti je važno da li ti verujem ili ne?"
     "Jeste. Razume se da mi je važno."
     "Zašto, Kale?"
     "Jer bi to značilo da nisam sam."
     Osmehnula mu se, ustala i prišla mu.
     "Nisi sam", to je bilo sve što je rekla.

     Kasnije, nešto pre no što su oboje utonuli u san, ona upita.
     "Voliš li je?... mislim na Suzanu?"
     Znao je da će ga to pitati, pre ili kasnije.
     "Da", odvrati on blago. "I to na način koji ne umem da objasnim; ali odgovor je da."
     "Drago mi je", promrmlja ona u tami. Kal požele da joj vidi izraz lica kako bi po njemu zaključio da li laže ili govori istinu, ali je ipak ništa više ne upita.

     Posle toga nikada nisu o tome razgovarali. Ponašanje prema njemu nimalo nije promenila; izgledalo je kao da je celu tu stvar potpuno zaboravila. I dalje je ad hoc dolazila i odlazila. Ponekad su vodili ljubav, ponekad nisu. Ponekad su bili srećni; ili bar gotovo srećni.
     Leto je došlo i prošlo bez velikih skokova u temperaturi i, pre no što su pege stigle da se pojave na Džraldininim obrazima, već je bio septembar.

     5.
     Jesen pogoduje Engleskoj; a ta jesen koja je, kako će se pokazati, prethodila najgoroj zimi od kasnih četrdesetih, stigla je u svoj svojoj slavi. Duvao je jak veta, donoseći prolazne tople kiše prekidane provedricama tečnog sjaja. Grad je pronašao svoj izgubljeni sjaj. Iza njegovih suncem obasjanih zgrada gomilali su se oblaci boje škriljca; vetar je donosio miris mora; na svojim leđima doneo je i galebove koji su onda zaranjali i kružili iznad krovova.
     Tog je meseca Kal osetio da mu se raspoloženje popravilo - kada je video Kraljevstvo Kukavica kako sija, a na nebu iznad njega pronalazio pregršt tajnih znakova. Počeo je da nazire lica u raščerupanim oblacima: u dobovanju kiše po ispustima prozora naslućivao je šifrovane poruke. Nešto se očigledno spremalo.
     Tog se meseca setio i Gluka. Entoni Virdžil Gluk, sakupljač abnormalnih fenomena. Čak je pomislio da stupi ponovo u vezu s njim, pa je otišao tako daleko da je izvukao Glukovu podsetnicu iz džepa starih pantalona. Međutim, nije ga pozvao, možda i zbog toga što je znao da bi lako poverovao u svaku sujevernu priču, samo ako je obećavala čuda, a to ne bi bilo mudro.
     Umesto toga, i dalje je posmatrao nebo, i danju i noću. Čak je kupio i mali teleskop i počeo da uči raspored konstelacija. To ga je smirivalo. Prijalo mu je da danju posmatra nebo, svestan da su mu zvezde i tada iznad glave, mada čak i ne može da ih vidi. Stvari su, nema sumnje, isto tako stajale i sa bezbrojnim drugim tajnama. Sijale su, ali svet je bio bleštaviji od njih, tako da nije mogao da ih vidi.

     A onda, sredinom oktobra (tačnije osamnaestog; ili bolje rečeno devetnaestog ujutro), imao je prvi košmar.