5. PRAG

     1.
     "Kakva je to pometnja?" želeo je da zna van Nikerk.
     Šedvel mu uputi jedan od svojih osmeha. Iako je bio nervozan zbog ovog upada na aukciju, ipak je gledao kako da ga iskoristi da još više zagreje svoje potencijalne kupce.
     "Pokušaj da se ukrade ćilim..." odvrati on.
     "Ko je to pokušao?" upita gospođa A.
     Šedvel pokaza na ivicu ćilima.
     "Kao što ste već verovatno primetili, tamo nedostaje parče tkanja", priznade on. "Malo, ali u tamošnjim čvorovima krila se nekolicina stanovnika Fuge." Posmatrao je lica kupaca dok je ovo govorio. Potpuno ih je hipnotisao svojom pričom, jer su očajnički tražili neku potvrdu za svoje snove.
     "I onda su došli ovamo?" upita Noris.
     "Da, jesu."
     "Da ih vidim", zatraži kralj hamburgera, "ako su ovde, dajte da ih vidimo."
     Šedvel napravi pauzu pre no što odgovori. "Možda jednog", reče on.
     Bio je spreman na ovaj zahtev, i već se dogovorio sa Imakolatom kojeg zatvorenika će pokazati. On otvori vrata i Nimrod, koga je Hag pustila iz zagrljaja, polete na ćilim. Šta god da su kupci očekivali da vide, to sigurno nije bilo jedno nago dete.
     "Šta je ovo?" frknu Rahimzadeh. "Smatrate li nas za budale?"
     Nimrod podiže pogled sa ćilima pod svojim nogama ka zbunjenim licima oko sebe. Nema sumnje da bi im rado kazao da nisu u pravu, ali Imakolata se pozabavila njegovim jezikom tako da sada nije iz njega mogao da izvuče ni glasa.
     "Ovo je jedan od Vidovnjaka", objasni Šedvel.
     "Pa, to je dete", primeti Margarita Pirs, glasom koji je odavao izvesnu nežnost. "Jadno dete."
     Nimrod se zagleda u tu ženu: nije loša, ima velike grudi, pomisli on.
     "Nije on dete", reče Imakolata. Uvukla se u sobu neprimećena; sada se sve oči okrenuše prema njoj. Svi se zagledaše u nju osim Margarite koja je i dalje posmatrala Nimroda. "Pojedini Vidovnjaci su u stanju da menjaju obličje."
     "Ovako?" upita van Nikerk.
     "Svakako."
     "Šta to pokušavate da nam utrapite, Šedvele?" Javi se Noris. "Ne verujem ja ni u..."
     "Zaveži", prekinu ga Šedvel.
     Noris je od šoka zanemeo; mnogo je mesa prošlo kroz mašinu od kada je neko poslednji put s njim tako razgovarao.
     "Imakolata može da raščisti ovaj zanos, reče on, pustivši reč da visi u vazduhu poput ljubavne izjave.
     Nimrod vide kako vračara ukršta palac i srednji prst kroz koje, uz oštro uvlačenje vazduha, nonšalantno provuče zanos za menjanje oblika. Drhtaj koji ga je protresao nije bio neprijatan; ionako se već zamorio od ove detinje kože bez ijedne dlake. Osetio je kako mu se kolena tresu, zatim pade licem na ćilim. Oko sebe je čuo zadivljeni šapat koji je postajao sve glasniji i izražavao veće zaprepašćenje što se iluzija više raspadala.
     Imakolata nije bila baš nežna u obnavljanju njegove anatomije. Trzao se sve vreme dok se odvijao preobražaj u njegovom telu. Ali došao je i onaj slastan trenutak u tom užurbanom otkrivanju, kada je osetio kako mu se ponovo spuštaju testisi. A zatim mu se izdužila i muškost da bi započela druga etapa rasta; osetio je peckanje po koži kada po stomaku i leđima počeše da mu izbijaju dlake. Konačno kroz masku nevinosti prodre njegovo pravo lice i tako on ponovo postade - sa testisima i svim ostalim - ono što jeste.
     Šedvel baci pogled na stvorenje koje je ležalo na ćilimu; koža mu je bila plavkasta, a oči zlatne; a potom pogleda kupce. Ova predstava je sigurno udvostručila cenu koju će ponuditi za ćilim. U ovom telu koje je dahtalo krila se magija; magija koja je bila stvarnija i čudno očaravajuća čak i više no što je on sam pretpostavljao.
     "Bili ste krajnje jasni", reče Noris ravnodušno. "Pređimo na cifre."
     Šedvel se složi.
     "Možda bi bilo bolje da ukoniš našeg gosta?" obrati se on Imakolati, ali pre no što je uspela i da se pokrene, Nimrod je ustao i našao se na kolenima pred Margaritom Pirs, obasuvši joj članke poljupcima.
     Ovo uzbuđeno ali nemo preklinjanje nije prošlo nezapaženo. Žena ispruži ruku da dodirne Nimrodovu gustu kosu.
     "Ostavite ga sa mnom", reče ona Imakolati.
     "Zašto da ne?" pristade Šedvel. "Neka gleda..."
     Vračara promrmlja nešto u znak neslaganja.
     "Nema ničeg lošeg u tome", primeti Šedvel. "Mogu s njim izići na kraj." Imakolata se povuče. "A sada..." poče Prodavac. "Da krenemo ponovo sa ponudama?"

     2.
     Negde na pola puta između kuhinje i podnožja Kal se priseti da nije naoružan. Žurno se vratio u kuhinju i stao da pretura po ladicama dok nije našao jedan novi nož. Iako je sumnjao da su eterična tela sestara osetljiva na običnu oštricu, težina noža u šaci pružila mu je izvesnu utehu.
     Kada je krenuo uz stepenice okliznuo se na krv; bila je čista sreća što je mahinalno ispruživši ruku dohvatio ogradu i izbegao pad. Opsovao je u sebi zbog vlastite nespretnosti, a preostale stepenice prešao je mnogo sporije. Iako na gornjem spratu nije bilo ni traga od svetlosti koju su sestre zračile, znao je da su u blizini. Iako uplašen, nastavio je dalje, jer ga je na to teralo uverenje da će, bez obzira na užase koji ga čekaju, pronaći načina da ubije Šedvela. Ako bude morao čak i vlastitim šakama da mu raspori grlo, on će to učiniti. Prdavac je slomio srce njegovom ocu, a to je bio zločin koji je zahtevao smrtnu presudu.
     Na vrhu stepeništa začuo je neki zvuk; ili bolje reći nekoliko zvukova: povišene ljudske glasove koji su se prepirali. On obrati pažnju na ono što su govorili. Nije u pitanju bila nikakva prepirka. Nadmetali su se; Šedvelov glas se izdvajao, on je vodio nadmetanje.
     Pod okriljem buke Kal skliznu preko odmorišta i stiže do prvih od nekoliko vrata koja se pojaviše pred njim. On ih oprezno otvori i uđe. Ta mala soba bila je prazna, ali su vrata koja su vodila u susednu prostoriju bila odškrinuta i kroz njih je dopirala svetlost. Ostavivši vrata prema odmorištu otvorena, u slučaju da se mora brzo povući, on se odšunja do drugih vrata i proviri kroz njih.
     Na podu su ležali Fredi i Apolina; nigde ni traga od Nimroda. Osmotrio je senke kako bi se uverio da ne skrivaju zbogomčiće. Zatim je otvorio vrata.
     Nove ponude su letele jedna za drugom i zbrka koju su stvarale prigušivala je zvuke što ih je izazvao krećući se ka mestu na kome su ležali zatvorenici. Bili su veoma mirni, usta su im bila zapušena krpama od neke prozračne tvari, oči sklopljene. Očigledno je ona krv na stepeništu poticala od Fredija; njegovo su telo sestre dosta izmrcvarile, a lice mu je bilo izrovašeno od njihovih prstiju. Ali najdublju ranu imao je između rebara, i ona je poticala od njegovih vlastitih makazica. Još su virile iz njega.
     Kal skide povez koji je Frediju bio obmotan oko usta, a ovaj stade da mu puzi po šakama poput gomire crva; iz usta ranjenog čoveka dopre slabašan dah. Ali on i dalje nije dolazio svesti. Zatim to isto učini i sa Apolinom. U njoj je bilo više života - počela je da ječi kao da se budi.
     U susednoj sobi nadmetanje je postajalo sve žešće; buka koju su stvarali otkrivala je da je umešan veći broj potencijalnih kupaca. Kako se uopšte mogao nadati da će moći sve to da prekine kada su svi bili na Šedvelovoj strani, a on je bio sam?
     Fredi se pored njega pokrenu.
     Kapci mu zatreperiše i otvoriše se, ali skrivali su sasvim malo života.
     "Kale..." pokušao je da izgovori. Reč je više oblikovao usnama nego što ju je izgovorio. Kal se nagnu bliže njemu i obgrli njegovo ledeno, drhtavo telo.
     "Ovde sam, Fredi", reče on.
     Fredi ponovo pokuša nešto da kaže.
     "...gotovo..." izusti on.
     Kal pojača stisak, kao da će time sprečiti život da iz njega istekne. Ali to ne bi moglo da učini ni stotinu ruku; njegov je život suviše žudeo za nekim drugim mestima. Pa ipak, Kal ne izdrža da ne kaže:
     "Ne idi."
     Čovek jedva primetno zatrese glavom.
     "...gotovo..." ponovi on, "... gotovo..."
     I ovo što je rekao bilo je izgleda prenaporno za njega. Drhtanje prestade.
     "Fredi..."
     Kal prinese prste čovekovim usnama, ali ne oseti dah. Dok je zurio u to bezizražajno lice, Apolina ga ščepa za šaku. I ona je bila hladna. Pogledom je pokazivala na nešto u pravcu tavanice i on podiže oči ka njoj.
     Imakolata je lebdela priljubljena uz tavanicu i zurila odozgo u njega. Sve vreme je bila tamo, uživajući u njegovoj tuzi i bespomoćnosti.
     Uzvik užasa pobegao mu je sa usana pre no što je uspeo da ga potisne, a ona se u tom trenutku obrušila, svojom tamom posegnuvši za njim. Međutim, ovaj put mu je njegova nespretnost bila od pomoći, jer je posrnuo unazad pre no što su njene kandže uspele da ga ščepaju. Vrata iza njega počeše da se otvaraju pod njegovom težinom i on grunu kroz njih, dobivši na brzini usled užasa koji je osetio pri pomisli na njen dodir.
     "Šta je ovo?"
     Te reči izgovorio je Šedvel. Kal je uleteo u sobu u kojoj se održavala aukcija. Prodavac se nalazio na jednom kraju sobe, dok su ostali, njih šestoro, odeveni kao da su pošli na večeru u Ric, stajali unaokolo. Imakolata se sigurno neće usuduti da ga ubije pred ovakvim skupom. Bar je za kratko bio pošteđen.
     On zatim spusti pogled ka podu i umalo ne vrisnu od radosti.
     Ležao je na ćilimu; njegovi osnova i potka golicali su mu dlanove. Je li to bio razlog što se odjednom osetio tako apsurdno bezbednim? kao da je sve ono što se pre toga dogodilo predstavljalo samo probu, a nagrada se sastojala u ovom slatkom sjedinjenju?
     "Izbacite ga odavde", reče jedan od kupaca.
     Šedvel koraknu prema njemu.
     "Mičite se, gospodine Muni", reče Prodavac. "Imamo posla."
     Imam i ja, pomisli Kal i, dok se Šedvel približavao, izvuče nož iz džepa i skoči na njega. Iza sebe začu Imakolatin krik. Na raspolaganju je imao svega nekoliko sekundi. Potegnu nož na Šedvela koji se lako izmakao iako je bio krupan.
     Među kupcima nastade pometnja i Kal pomisli da je ona posledica užasa, ali ne - bacivši pogled prema njima vide da su prodaju uzeli u svoje ruke, i da ponude izvikuju jedni drugima u lice.
     Prizor je bio komičan, ali Kal nije imao vremena da im zapljeska, jer Šedvel poče da raskopčava sako. Postava zasvetluca.
     "Želiš li nešto?" upita.
     Dok je govorio krenuo je ka Kalu zaslepivši ga blistavim kaputom što mu je omogućilo da mu izbije nož iz ruke. Pošto ga je razoružao, pribegao je grubljoj taktici; pogodio je Kala kolenom u prepone usled čega ovaj klonu na pod. Ostao je da leži nekoliko sekundi, nesposoban da se pomeri, dok bol nije malo uminuo. Kroz izmaglicu svetlosti i mučnine uspeo je da raspozna Imakolatu koja ga je i dalje čekala na vratima. A iza nje, sestre. Toliko o ovom napadu. Bio je bez oružja i sam...
     Ali ne; nije bio sam. Nikada više neće biti sam.
     Ležao je na svetu, nije li tako? Na uspavanom svetu. U tkanju ispod njega skrivala su se, kada bi samo mogao da ih oslobodi, nebrojena čuda.
     Ali kako? Verovatno su postojali zanosi koji su bili u stanju da uzburkaju Fugu i probude je iz njenog dremeža, ali on nije znao nijedan. Jedino što je mogao da učini bilo je da položi šake na ćilim i prošapće:
     "Probudite se..."
     Da li je on to sebe zavaravao ili su čvorovi već počeli da podrhtavaju? Kao da su se tamošnja bića bunila protiv stanja u kome su se nalazila, slična spavačima koji očajnički žele da se probude znajući da je dan svanuo, ali nemoćna da se pokrenu.
     U tom je trenutku krajičkom oka ugledao jednog kupca. Nema sumnje da je to bio jedan od Vidovnjaka, ali ga nije poznavao. Ili bar, nije ga znao u ovom obličju.
     "Nimrode?" promrmlja on.
     Stvorenje ga primeti i poče da puzi sa svog bezbednog mesta ka ivici ćilima. Niko ga nije primetio. Šedvel se već vratio među kupce, pokušavajući da spreči da se aukcija pretvori u krvoproliće. Potpuno je zaboravio na Kala.
     "Jesi li to ti?" upita Kal.
     Nimrod klimnu, pokazujući na svoje grlo.
     "Ne možeš da govoriš? Sranje!"
     Kal baci pogled prema vratima Imakolata je i dalje čekala. Bila je strpljiva poput lešinara.
     "Ćilim..." poče Kal. "Moramo ga probuditi."
     Nimrod ga bledo pogleda.
     Zar ne razumeš šta ti govorim?"
     Pre no što je Nimrod mogao na bilo koji način da mu odgovori, Šedvel je uspeo da umiri kupce i već je objavljivao:
     "Krenućemo iz početka."
     A zatim se obrati Imakolati: "Ukloni ubicu."
     Kalu je, u najboljem slučaju, preostalo nekoliko sekundi pre no što ga vračara liši života. Očajnički se osvrtao po sobi ne bi li pronašao neki način da pobegne. U njoj je bilo nekoliko prozora i preko svih su bile navučene zavese. Ako bi uspeo da stigne do jednog od njih možda bi mogao da iskoči. Čak i kada bi pri tom poginuo, takva smrt bi bila bolja od one koja ga čeka u Imakolatinom zagrljaju.
     Ali pre no što je stigla do njega, on zastade. Pogled kojim ga je netremice posmatrala skrenu u stranu. Okrenula se ka Šedvelu i izgovorila samo jednu reč:
     "... menstrum..."
     U tom trenutku susednom sobom, u kojoj su ostali Apolina i Fredi razli se svetlost koja potom prođe kroz vrata i obasja ćilim. Od njenog dodira boje kao da postaše življe.
     A onda se promoli urlik besa - Hagin glas - koji dopre iz sobe i bi propraćen novim rasipanjem svetlosti.
     Ti novi prizori i zvuci bili su dovoljni da se kupci ponovo uskomešaju. Jedan pojuri ka vratima - ili da vidi šta se dešava ili da pobegne - i pade na leđa, šakama prekrivši oči i vičući da je oslepeo. Niko mu ne priteče u pomoć. Ostali se povukoše u suprotni kraj sobe, dok je pometnja na ovom kraju bivala sve žešća.
     Na vratima se pojavi jedna prlika oko koje su se uvijale svetlucave niti. Kal ju je uprkos preobražaju smesta prepoznao.
     Bila je to Suzana. Tečni vatromet protezao se nalik na vene preko njenih ruku i izbijao iz vrhova prstiju; plesao joj je po stomaku i grudima, isticao između nogu i palio vazduh.
     Videvši je takvu, Kalu je bilo potrebno nekoliko sekundi da povrati glas i izrazi joj dobrodošlicu, a za to vreme sestre su već prošle kroz vrata i dale se u poteru sa njom. Obe strane pretrpele su ozbiljne povrede u toj bici. Menstrum koji ju je obavijao nije bio u stanju da prikrije krvave rane na Suzaninom vratu i telu; i sestre-utvare zadobijale su mnogo rana iako verovatno nisu poznavale bol.
     Da li su se iscrpile ili ne, tek povukle su se kada je Imakolata podigla šaku, prepustivši Suzanu svojoj živoj sestri.
     "Zakasnila si", reče ona. "Čekali smo te."
     "Ubij je", naredi Šedvel.
     Kal je pomno posmatrao izraz Suzaninog lica. Koliko god da se trudila nije mogla da prikrije iscrpljenost.
     Tada je, možda osetivši da je posmatra, pogledala u njegovom pravcu, i njihove su se oči srele; zatim je pogledom skliznula do njegovih šaka koje su još dlanovima bile položene na tkanje. Da li mu je čitala misli?, pitao se. Da li je shvatila da jedina nada koju su još imali leži uspavana pod njenim stopalima?
     Oči im se ponovo sretoše i Kal u njima pročita da je shvatila.
     Tkanje pod njegovim prstima zatreperi kao da kroz njega prolazi slaba struja. On ne povuče šaku, već dozvoli da ga energija iskoristi za čim je i inače žudela. Sada je on bio samo sudeonik u procesu: bio je deo kruga sile koja je isticala kroz Suzanina stopala, proticala kroz ćilim, ulivala se u njegove dlanove i kroz njegove oči uprte u njene ponovo vraćala k njoj.
     "Zaustavi ih..." povika Šedvel, naslućujući šta se događa, ali čim je Imakolata krenula ponovo prema Kalu jedan od kupaca reče:
     "Nož..."
     Kal nije raskinuo vezu koju je uspostavio sa Suzanom putem pogleda, ali primetio je nož koji je sada lebdeo u vazduhu između njih, kao da ga je podigla toplina njihovih misli.
     Suzana nije znala više nego Kal zašto ili kako se ovo sve dešavalo, ali je shvatila, mada tek nejasno, svrhu kola koje je proticalo kroz nju, menstrum, ćilim, njega, pogled i ponovo se vraćalo u nju. Šta god da se ovde dešavalo preostalo je još svega nekoliko sekundi za to čudo, pre no što Imakolata stigne do Kala i raskine krug.
     Nož tada poče da se okreće, svakim okretanjem dobijajući na brzini. Kal oseti gotovo bolnu ispunjenost u testisima; i - što ga još više onespokoji - osećanje da više ne boravi u svom telu, da je istisnut, istisnut kroz oči, da bi se sreo sa Suzaninim pogledom na nožu između njih koji se kretao takvom brzinom da je podsećao na srebrnu loptu.
     A onda, sasvim iznenada, nož pade kroz vazduh poput ustreljene ptice. Kal je sledio njegov pad i video kako se uz tresak zariva u središte ćilima.
     Istog časa, udarni talas prođe kroz svaki inč osnove i potke, kao da je vrh noža prekinuo nit od koje je zavisilo jedinstvo celine. A kada je ta nit bila prekinuta, tkanje se oslobodilo.

     3.
     To je bio kraj sveta, i početak svetova.
     Prvo se jedan stub u obliku derviškog oblaka izdigao iz središta Vrtloga i odleteo uvis prema tavanici. Kada je udario o nju, otvoriše se široke pukotine koje izazvaše odron maltera po glavama svih koji su se tu zatekli. Kal istog časa shvati da ono što su on i Suzana oslobodili više nije bilo u njihovoj vlasti. A onda počeše da se događaju čudesa i on zaboravi na sve slične brige.
     Oblak počeše da paraju munje koje su u lukovima pogađale zidove i pod. Dok su iskakali, čvorovi sa oba kraja ćilima počeše da se razvezuju, a pramenovi da rastu poput žita usred leta, rasipajući boju dok su se dizali uvis. Sve je to bilo veoma nalik na ono što su Kal i Suzana sanjali pre neko veče, samo stostruko uvećano; prodorni plamenovi peli su se i umnožavali po celoj sobi.
     Pritisak rastenja pod Kalom bio je dovoljno jak da ga zbaci s ćilima dok su plamenovi iskakali iz veza, razbacujući unaokolo semenje u hiljadu oblika. Jedno je bilo spremnije da izraste od drugog i za svega nekoliko sekundi stizalo je do tavanice. Drugo je, pak, odabralo da krene ka prozorima, vukući za sobom raznobojne vrpce dok je razbijalo prozore i jurišalo napolje u susret noći.
     Dokle god je oko sezalo prostirali su se novi i neobični prizori. U početku je eksplozija oblika bila suviše haotična da bi se iz nje mogao izvući bilo kakav smisao, ali uskoro se vazduh kupao u boji, posle čega su plamenovi počeli da oblikuju pojedinosti, praveći razliku između biljke i kamena, kamena i drveta, te drveta i ljudskog mesa. Jedan užurbani pramen rasprsnuo se kada je stigao do krova izazvavši pljusak čestica, od kojih je svaka, u dodiru sa humusom tkanja koje se raspadalo, ispaljivala sićušne izdanke. Drugi je ispisivao krivudave staze plavo-sive magle preko sobe; treći i četvrti su se prepirali, a iz njihovog braka rađale su se vatrene muve, ocrtavajući pri kretanju pticu i zver koje su njihove saputnice odevale u svetlost.
     Za svega nekoliko sekundi Fuga je ispunila sobu, i nastavila je da tako brzo raste da joj je Šermanova kuća uskoro postala premala. Dok su tragali za novim teritorijama, pramenovi su na svom putu čupali daske, grede su bile odbačene u stranu. Cigle i malter nisu predstavljali ništa bolju odbdranu pred premenovima. Ono što nisu mogli da izmame, oni su tiranisali; ono što nisu mogli da tiranišu, jednostavno su prevrtali.
     Kal nije imao nameru da dozvoli da ga zatrpaju. Pošto su ove porođajne muke bile tako snažne, verovatno neće dugo vremena proteći pre no što se kuća sruši. On se čkiljeći zagleda kroz taj vetromet prema mestu na kome je stajala Suzana, ali nje tamo više nije bilo. I kupci su takođe bežali, uspaničeno se među sobom boreći poput uličnih pasa.
     Pošto je teturavo ustao, Kal krenu ka vratima, ali ni dvaput nije koraknuo kada je ugledao Šedvela koji je išao prema njemu.
     "Kopile!" vrištao je Prodavac. "Zašto se stalno mešaš, ti kopile jedno!"
     Zatim je zavukao ruku u džep sakoa, izvukao pištolj i nanišanio u Kala.
     "Mene još niko nije prešao!" povika on; a zatim opali.
     Ali još dok je povlačio okidač neko skoči na njega. On pade u stranu. Metak promaši cilj.
     Kalov spasilac bio je Nimrod. Sada je trčao prema Kalu, a na licu mu se jasno videlo da mu se jako žuri. I to s razlogom. Cela je kuća počela da se trese; i odozgo je dopirala tutnjava koja kao da je nagoveštavala predaju. Fuga je stigla do temelja, i u svom žaru spremala se da prevrne zgradu.
     Nimrod ščepa Kala za ruku i povuče ga ne prema vratima, već prema prozoru. Ili bolje rečeno, prema zidu u kome se nekada nalazio prozor, pošto ih je talas rasta sve iščupao. S druge strane ruševine Fuga je tu i tamo kazivala svoju dugo prigušivanu priču, ispunjavajući tamu novom magijom.
     Nimrod se osvrnu.
     "Zar ćemo skočiti?" upita Kal.
     Nimrod razvuče usta u osmeh i još čvršće steže Kalovu ruku. Dovoljno je bilo da se Kal samo jednom osvrne pa da vidi kako je Šedvel pronašao revolever i da im upravo cilja u leđa.
     "Pazi!" povika on.
     Nimrodovo lice se ozari i on šaku pritisnu uz Kalov zatiljak kako bi ga naterao da uvuče glavu. Trenutak kasnije Kal shvati zašto je to učinio: iz tkanja je iskočio talas boje, a Nimrod je obojicu povukao ispred njega. Sila ih je izbacila kroz prozor i za vreme jednog paničnog trenutka koračali su kroz redak vazduh. A onda svetlost kao da je očvrsla i raširila se pred njima, a oni nastaviše da klize niz nju poput serfera na talasu svetlosti.
     Vožnja se suviže brzo završila. Tek nekoliko sekundi kasnije grubo su bili zbačeni na neko polje malo dalje od kuće, a talas je nestao u noći, rađajući u prolazu silu flore i faune.
     Ošamućen, ali i ushićen, Kal ustade i obradova se Nimrodovom poviku:
     "Ha!"
     "Možeš da govoriš?"
     "Izgleda", odvrati Nimrod, razvukavši usta od uveta do uveta. "Ovde sam van njenog domašaja..."
     "Imakolatinog."
     "Razume se. Ona je raščinila moj zanos kako bi Kukavice dovela u iskušenje. Baš sam predstavljao pravo iskušenje. Jesi li video onu ženu u plavoj haljini?"
     "Ovlaš."
     "Zaljubila se u mene na prvi pogled", reče Nimrod. "Možda bi trebalo da je potražim. Kako stvari sada stoje biće joj potrebno malo nežnosti..." i ne rekavši više ni reč okrenu leđa kući koja samo što se nije srušila. Tek sada, dok je nestajao u toj zbrci svetlosti i prašine, Kal je primetio da Nimrod u svom pravom obličju ima rep.
     Nema sumnje da je on mogao sam da vodi računa o sebi, ali bilo je i drugih za koje je Kal još bio zabrinut. Na primer, Suzana i Apolina koju je poslednji put video na podu pored Fredija u sobi ispred one u kojoj se održavala aukcija. Iako je oko njega sve odzvanjalo i rušilo se, on ipak krenu nazad ka kući ne bi li ih pronašao.
     Činilo mu se da pliva protiv struje u tehnikoloru. Zakasneli pramenovi proletali su i rasprskavali se iznad njega, a neki su se čak lomili o njegovo telo. Bili su neizmerno blaži prema živoj materiji nego prema cigli. Nijedan ga nije povredio, već mu je svaki njihov dodir ulivao novu snagu. Telo ga je peckalo kao da je upravo izišao ispod ledenog tuša. U glavi mu je odzvanjala pesma.
     Od neprijatelja nije bilo ni traga. Nadao se da je Šedvel ostao zatrpan u kući, ali dobro je znao da pokvareni imaju sreće, tako da mu je teško bilo da u to poveruje. Ipak je pri trenutnom svetlu ugledao nekolicinu kupaca koji su lutali unaokolo. Nisu pomagali jedni drugima, već su napredovali pojedinačno, jedni zureći u tle u strahu da se ono pod njima ne otvori, a drugi posrćući, šakama prikrivajući suze.
     Kada je stigao na tridesetak jardi od kuće unutra poče nešto novo da se događa; veliki oblak Vrtloga je, izbacujući munje, stresao zidove koji su ga opkoljavali i stao da se rascvetava u svim pravcima.
     Imao je tek toliko vremena da primeti priliku jednog od kupaca koga je taj oblak pokupio, a zatim se okrenuo i pobegao.
     Talas prašine ipak ga je zahvatio i gurnuo napred; končići sjaja leteli su levo i desno od njega poput traka u uraganu. Usledio je drugi talas, ovaj se sastojao od krhotina cigli i nameštaja. Ostao je bez daha i tla pod nogama. A onda je počeo da se prevrće preko glave, nesposoban da odredi gde je nebo a gde zemlja.
     Nije pokušao da se odupre, čak i da je mogao on to ne bi učinio, već je dozvolio da ga brzi voz ponese kud god odluči da krene.