7. VISOKA KOMODA

     1.
     Osam časova pre no što je Mimi umrla u bolnici, Suzana se vratila u kuću u Ulici Tuge. Spuštalo se veče, pa je izledalo kao da se zgrada, koju su od pročelja do stražnjeg dela probadale zrake ćilibarne svetlosti, gotovo oslobodila svoje sumornosti. Ali ta divota nije dugo potrajala, i kada se sunce premestilo na drugu poluloptu bila je prinuđena da upali sveće, kojih je bilo u velikom broju po ispustima i policama; očigledno da je starica palila jednu na drugu. Njihova svetlost bila je jača no što je očekivala, i puna nekog čara. Išla je iz sobe u sobu, i svuda ju je pratio miris voska koji se topi; u tom je trenutku mislila da shvata zbog čega je Mimi ovde, u ovoj čauri, mogla biti srećna.
     Nigde nije bilo ni traga crtežu koji joj je baka prikazala. Nije ga pronašla ni u šarama drvenih podnih dasaka, niti u ustrojstvu na tapetama. Šta god da je to bilo, nestalo je. Nije se radovala što će morati tu tužnu vest da saopšti starici.
     Međutim, na vrhu stepeništa, gotovo sakrivenu iza gomile nameštaja, pronašla je visoku komodu. Nije utrošila mnogo vremena da ukloni komade nameštaja nagomilane ispred nje, ali pravo otkriće tek ju je čekalo kada je na kraju spustila sveću na pod i otvorila vrata.
     Lešinari koji su počistili kuću zaboravili su da isprazne visoku komodu. Unutra je još visila Mimina odeća, kaput, krzna, balske haljine, a sve to, najverovatnije, nije bilo nošeno još od vremena kada je Suzana prvi put otvorila ovo pronađeno blago. To je podseti na poklon koji je tom prilikom tražila. Spustila se na kolena, govoreći sebi kako je glupo i pomišljati da je njen poklon još tu, a ipak je bila ubeđena da jeste.
     Nije se razočarala. Tamo, među cipelama i finim tkaninama, pronašla je paket umotan u jednobojnu smeđu hartiju na koju je bilo ispisano njeno ime. Poklon nije bio uručen na vreme, ali nije se ni izgubio.
     Šake počeše da joj se tresu. Jedno pola minuta mučila se oko čvora na izbledeloj traci, dok nije uspela da ga razveže. Razmotala je hartiju.
     A unutra: knjiga. Nije bila nova, ako je suditi prema savijenim uglovima, ali je zato bila uvezana u finu kožu. Ona je otvori. Iznenadila se kada je videla da je knjiga na nemačkom. Geschichten der Geheimen Orte glasio je naslov, koji oklevajući prevede kao Priče o tajnim mestima. Ali čak i da nije znala površno jezik, na osnovu ilustracija lako bi zaključila o kakvoj je knjizi reč: bila je to knjiga bajki.
     Sela je na vrh stepeništa, sa svećom pored sebe, i stala pomnije da pregledava sadržaj. Priče su joj, razume se, bile poznate: srela se sa njima do sada, u ovom ili onom obliku, stotinu puta. Gledala ih je pretočene u holivudske crtane filmove, njihovi sižei korišćeni su za neke erotske priče, bile su predmet učenih teza i feminističkih kritika. Ali njihovu draž nisu uspeli da ugroze ni komercijalizacija ni akademsko razglabanje. Dok je tamo sedela, dete u njoj poželelo je da ponovo čuje te priče, iako ih je znala do u tančina i mada je mislila na kraj još pre no što je bio izgovoren prvi red. To joj, razume se, nije smetalo. Njihova neminovnost bila je, u stvari, deo njihove moći. Pojedinih priča čovek nikada nije mogao dovoljno da se nasluša.
     Do mnogih saznanja došla je kroz iskustvo: a većina stvari koje je saznala bile su rđave. Ali ove priče podučavale su o drugačijim stvarima. Da san podseća na smrt, na primer, nije nikakvo otkriće; ali da poljupci mogu smrt pretvoriti u puki san... to je već predstavljalo saznanje drugačijeg reda. Puko ispunjenje želja, ukori ona samu sebe. Stvarni život nije nudio nikakva čudesa. Kada bi proždrljivoj zveri, rasporili stomak, ona nije svoje žrtve izbacivala neozleđene. Seljaci nisu preko noći postajali prinčevi, niti je zlo ikada bilo savladano sjedinjavanjem dobrostivih ljudi. To su sve bile iluzije koje je pragmatik, kakav se zdušno trudila da bude, držao na odstojanju.
     Pa ipak, priče su je dirnule. To nije mogla da porekne. Dirnule su je onako kako umeju samo prave stvari. Nisu joj oči zasuzile zbog preterane osećajnosti. Priče nisu bile nimalo sentimentalne. Bile su neugodne, čak okrutne. Ne, suze na oči joj je nateralo podsećanje na unutrašnji život koji joj je bio toliko blizak u detinjstvu; život koji je istovremeno predstavljao i bekstvo od boli i razočarenja, i osvetu nad bolima i razočarenjima detinjstva; život koji nije bio ni sladunjav ni nepoznat; život na mestima iz njenog uma - progonjenim, uzvišenim - koji je odlučila da zaboravi kada je zakoračila u svet odraslih.
     I više od toga, u ovom ponovnom sjedinjavanju sa pričama u kojima je razabirala mitologiju, pronašla je slike koje su možda mogle da joj pomognu da se snađe i novonastaloj zbrci.
     Neobičnost priče u kojoj se obrela, vrativši se u Liverpul, napravila je novu pometnju među njenim pretpostavkama. Ali ovde, na stranicama ove knjige, pronašla je stanje postojanja u kome ništa nije bilo određeno, tu je vladala magija koja je sa sobom donosila preobražaje i čudesa. Nekada je tuda hodila, i daleko od toga da se osećala izgubljenom, čak je mogla proći kao jedan od stanovnika te zemlje. Kada bi samo mogla ponovo da bude onako drsko ravnodušna prema razumu, i da dopusti da je ta ravnodušnost vodi kroz lavirint koji je čeka ispred, možda bi uspela da shvati te sile oko sebe za koje je znala da čekaju da budu oslobođene.
     Međutim, bolno bi bilo odreći se pragmatizma: toliko puta ju je spasao da ne potone. Uvek kada bi se suočila sa propadanjem i tugom izdržavala bi zahvaljujući tome što je ostajala hladna; racionalna. Čak i kada su joj umrli roditelji, razdvojeni nekim prećutnim izdajstvom koje ih je sprečavalo, čak i u poslednjim časovima, da se međusobno teše, uspela je da ispliva; jednostavno je predano počela da se bavi praktičnim stvarima dok ono najgore nije prošlo.
     Sada ju je knjiga pozivala, svojim utvarama i čarolijama; sve je bilo dvosmisleno; sve je proticalo i njen pragmatizam joj tu ne bi mnogo koristio. Nije važno. Bez obzira na sve što je tokom godina naučila o gubicima, kompromisima i porazima, sada je ponovo bila pozvana u šumu u kojoj su devojke krotile zmajeve; a jedna od tih devojaka još je imala njen lik.
     Pregledavši na brzinu tri-četiri priče, vratila se na prvu stranu tražeću posvetu. Bila je kratka.
     "Suzani", glasila je. "S ljubavlju od M.L."
     Delila je stranu sa jednim čudnim epigramom.
     Das, was man sich vorstellt, braucht man nie zu verlieren.
     Mučila se s njim, podozrevajući da njenom zarđalom nemačkom izmiču nijanse. Najpribližnije što je mogla da sastavi bilo je:
     Ono što je zamišljeno ne mora nikada biti izgubljeno.
     Imajući na umu ovu mudrost, vratila se pričama, zadržavajući se na ilustracijama, koje su posedovale jednostavnost rezbarija, ali su pri iole pomnijem zagledanju otkrivale čitav niz tananih pojedinosti. Ribe s ljudskim licima zurile su ispod mirne površine ribnjaka; dva stranca razgovarala su šapatom koji se otelotvorivao u vazduhu iznad njihovih glava; u srcu neke divlje šume, prilike koje se uopšte nisu skrivale među drvećem pokazivale su svoja bleda, iščekujuća lica.
     Prolazili su časovi; kada je pregledala knjigu od korica do korica, tek na trenutak je sklopila oči da se odmori, ali savladao ju je san.
     Kada se probudila videla je da joj je sat stao nešto posle dva. Fitilj pored nje treperio je u bari od voska preteći da se utopi u njemu. Ustala je, i počela da hramlje po odmorištu kako bi razdrmala utrnule noge, a potom se vratila u stražnju spavaću sobu u potrazi za novom svećom.
     Pronašla je jednu na dasci prozora. Dok ju je uzimala zapazila je nekakvo kretanje u dvorištu. Srce poče brže da joj lupa; ali ostala je potpuno mirna, kako ne bi na sebe privukla pažnju, i nastavila da motri. Prilika se nalazila u senci, tako da je, tek kada je ova za sobom ostavila ugao dvorišta pa ju je obasjala svetlost zvezda, u njoj uspela da prepozna mladića koga je ovde videla prethodnog dana.
     Krenula je niz stepenice, usput pripalivši novu sveću. Želela je da razgovara sa tim čovekom; želela je da zna zašto je onako pobegao i ko ga je to progonio.
     Kada je izašla u dvorište, on se podigao iz svog skrovišta i pojurio prema stražnjoj kapiji.
     "Stani!" pozva ga ona. "Ja sam, Suzana."
     To mu ime verovatno ništa nije značilo, ali ipak je stao.
     "Ko?" upita on.
     "Videla sam te juče. Bežao si..."
     Kal shvati da je to devojka iz hodnika. Ona koja se isprečila između njega i Prodavca.
     "Šta se dogodilo?" upita ona.
     Izgledao je užasno. Odeća mu je bila iscepana, lice umrljano, i mada nije mogla biti sigurna, učinilo joj se da na njemu ima i tragova krvi.
     "Ne znam", odvrati on hrapavim glasom. "Ništa više ne znam."
     "Dođi unutra?"
     On se ne pomeri.
     "Koliko si dugo ovde?" upita on.
     "Satima."
     "Kuća je prazna?"
     "Nema nikog osim mene."
     Zadovoljivši se time, ušao je za njom kroz stražnji ulaz. Ona pripali još nekoliko sveća. Pri njihovoj svetlosti pokaza se da je njena pretpostavka bila tačna. Bio je krvav; i smrdeo je kao da je izišao iz jame pune đubreta.
     "Ima li vode?" upita on.
     "Ne znam; možemo pogledati"
     Imali su sreće; vodovod nije zatvorio dotok vode. Slavina u kuhinji poče da krklja, a u cevima da tutnji, ali na kraju ipak poteče mlaz ledene vode. Kal skide sako, zatim pokvasi lice i ruke.
     "Idem da potražim neki peškir" reče Suzana. "Uzgred, kako se zoveš?"
     "Kal."
     Ona ga ostavi da se opere. Kada je otišla, on skide košulju ledenom vodom istrlja prsa, vrat i leđa. Vratila se pre no što je završio, noseći jastučnicu.
     "Ovo je najpribližnije peškiru što sam mogla da nađem", izjavi ona.
     Zatim je smestila dve stolice u prednji deo prostorije i upalila nekoliko sveća. Sedoše i započeše razgovor.
     "Zašto si se vratio?" želela je da zna. "Posle onog juče?"
     "Video sam nešto ovde", poče on oprezno. "A ti? Zašto si ti ovde?"
     "Ovo je kuća moje bake. Ona je u bolnici. Umire. Vratila sam se da obiđem kuću."
     "Ono dvoje što sam juče video", poče Kal, "jesu li oni prijatelji tvoje bake?"
     "Sumnjam. Šta su hteli od tebe?"
     Kalu je bilo jasno da je na klizavom terenu. Kako da joj ispriča koliko radosti i straha mu je donelo nekoliko poslednjih dana?
     "Teško je" poče on. "Hoću da kažem, nisam baš siguran da bilo šta što mi se u poslednje vreme događa ima mnogo smisla."
     "Znači, ima nas dvoje", odvrati ona.
     Zurio je u šake, nalik na hiromanta u potrazi za budućnošću. Proučavala ga je; torzo mu je bio prekriven ogrebotinama kao da se rvao sa vukovima.
     Kada je podigao svoje bledoplave oči, oivičene crnim trepavicama, uhvatio ju je kako ga posmatra. Neznatno je pocrveneo.
     "Rekao si da si ovde nešto video", podseti ga ona. "Možeš li mi reći šta?"
     Bilo je to jednostavno pitanje, i on ne vide razloga da joj ne odgovori. Ako mu ne bude verovala, to je njen problem, ne njegov. Ali poverovala mu je. Čim je opisao ćilim, oči joj se razrogačiše i postadoše divlje.
     "Tako je", reče ona. "Ćilim. Tako je."
     "Znaš za njega?" upita on.
     Ona mu ispriča šta se dogodilo u bolnici; opisa mu crtež koji je Mimi pokušala da joj prikaže.
     Tada je zaboravio sve sumnje zbog kojih je oklevao da ispriča celu priču. Opisao joj je celu pustolovinu od onog dana kada je ptica pobegla. Ispričao joj je kako je video Fugu; opisao je Šedvela i njegov kaput; Imakolatu; zbogomčiće; njihovu majku i primalju; događaje sa venčanje i one posle njega. Dopunjavala je njegovu priču vlastitim opažanjima, o Miminom životu ovde u kući, o zabravljenim vratima, zakovanim prozorima, i životu u tvrđavi kao da očekuje opsadu.
     "Mora da je znala da će pre ili kasnije neko doći po taj ćilim."
     "Ne po ćilim", ispravi je Kal. "Po Fugu."
     Ona primeti da mu je pogled postao zanesen pri pomenu te reči, i poče da mu zavidi što je na trenutak video mesto; njegova brda, jezera, divlje šume. Htela je da ga upita da li je među tim drvećem bilo devojaka koje su svojom pesmom krotile zmajeve? To je bilo nešto što će sama morati da otkrije.
     "Znači taj ćilim je kućni prag, zar ne?" upita ona.
     "Ne znam", odvrati on.
     "Volela bih da možemo pitati Mimi. Možda ona..."
     Pre no što je završila rečenicu, Kal skoči na noge.
     "Oh, bože." Tek sada se setio Šedvelovih reči na vrhu đubreta, da će poći da porazgovaraju sa staricom.
     Mislio je na Mimi, na koga bi drugog? Dok je navlačio košulju ispričao je Suzani ono što je čuo.
     "Moramo poći do nje", reče on. "Isusa mu! Zašto se toga nisam ranije setio?"
     Njegov nemir bio je zarazan. Suzana pogasi sveće i pre njega stiže do prednjih vrata.
     "Mimi se ništa ne može dogoditi u bolnici", reče ona.
     "Niko nije bezbedan", odvrati on, a ona je znala da je bio u pravu.
     Kada se već našla na stepeniku ispred kuće, odjednom se okrenula i ponovo nestala u kući, da bi se vratila nekoliko sekundi kasnije sa iskrzanom knjigom u rukama.
     "Dnevnik?" upita on.
     "Karta", odvrati ona.