4. URIL

     Mrak je zavladao tako brzo kao da je neko odjednom spustio zavesu. Džabir je potpalio vatru u zaklonu zida, van domašaja nemilosrdnih naleta vetra, i tu su pojeli malo hleba i popili kafu. Nisu razgovarali. Iscrpljenost im je svezala jezike. Samo su pogrbljeni sedeli i zurili u vatru. Iako su ga kosti bolele, Šedvel nije mogao da spava. Kada se vatra gotovo ugasila, a ostale jednog po jednog savladao umor, on je ostao da čuva stražu. U gluvo doba noći vetar je malo oslabio, a njegovo zavijanje pretvorilo se u šapat. Kao da mu je pevao uspavanku; na kraju se i njemu sklopiše kapci. Iza njih počeše da igraju šare njegovog unutrašnjeg oka. A onda je zavladala praznina.

     U snu je začuo glas dečaka Džabira. Dozivao ga je negde iz tame, ali on nije želeo da se odazove. Odmor je bio suviše ugodan. Međutim, usledio je novi poziv: užasni krik. Ovaj put podigao je kapke.
     Vetar je potpuno prestao da duva. Na savršenom nebu iznad njih podrhtavale su sjajne zvezde. Vatra se ugasila, ali njihova svetlost bila mu je dovoljna da odmah uoči kako su i Ibn Talak I Džabir nestali iz logora. Ustao je, otišao do Hobarta i prodrmao ga.
     Dok je to činio, ugledao je nešto malo dalje od Hobartove glave. Zagledao se u to - ne verujući vlastitim očima.
     Iz tla je izraslo cveće, ili mu se bar činilo da ga vidi. Grozdovi cvetova u raskošnom zelenilu. Podigao je pogled sa tla, a iz sprženog grla prolomio mu se krik zaprepašćenja.
     Dine su nestale. Umesto njih izrasla je džungla, gomile drveća koje je svojom visinom pretilo da nadmaši i visinu zida - nepregledan broj rascvetalih vrsta čije je lišće bilo veličine čoveka. Pod tim baldahinom prostirala se divljina ispunjena puzavicama, grmovima i travom.
     Na trenutak je posumnjao u svoju zdravu pamet, ali onda je začuo pored sebe Hobarta kako kaže: "Bože."
     "I ti to vidiš?" upita ga Šedvel.
     "Vidim..." odvrati Hobart, "... vrt."
     "Vrt?"
     Teško da se tom reči, već pri prvom pogledu, mogao opisati ovaj haos. Ali pomnije ispitivanje pokazalo je da je postojao red u onome što je u prvi mah podsećalo na anarhiju. Ispod ogromnog drveta u cvatu protezale su se staze; bilo je čistina i terasa. Ovo je odista bila neka vrsta vrta koji, međutim, posetiocu ne bi pružio neko naročito zadovoljstvo ako bi poželeo njime da se prošeta, jer i pored nebrojeno vrsta - biljaka i žbunja svih veličina i oblika - nije bilo ni jedne jedine vrste koja je imala boju. Nijedan cvet, grana, list niti voćka; sve do najmanje travke, bilo je bezbojno.
     Šedvel je upravo mozgao o tome kad iz dubina do njega dopre novi krik. Sada je to bio glas Ibn Talaka; lagano se pretvarao u prodorni vrisak. Krenuo je za njim. Tle pod njegovim nogama bilo je meko, to mu je usporavalo kretanje, ali vrištanje nije prestajalo, povremeno bi ga samo prekidalo jecavo dahtanje. Šedvel potrča dozivajući čoveka po imenu. Više nije osećao nikakav strah; samo ga je još prožimala sve veća žudnja da se nađe licem u lice sa tvorcem ove zagonetke.
     Dok se kretao jednim od senkovitih bulevara, posutim istovetnim bezbojnim biljkama, vrištanje Ibn Talaka iznenada zamre. Šedvel je istog časa izgubio orijentaciju. Zastao je i stao da osmatra krošnje ne bi li uočio neko kretanje. Ništa. Povetarac nije pomerio ni jedan jedini list paprati; niti je iz cele te gomile cvetova - što je još samo povećavalo ovu tajnu - do njega dopirao makar i namanji nagoveštaj mirisa.
     Iza sebe je začuo Hobarta kako ga na nešto upozorava. Šedvel se okrenuo s namerom da ga prokune zbog nedostatka znatiželje, kada mu pogled privuče trag koji je ostavio za sobom. U Vrtlogu su njegove stope stvarale život. Ovde su ga uništavale. Gde god je spustio nogu biljke su se jednostavno raspale.
     Zurio je u golo tle koje je prethodno bilo prekriveno travom i cvećem i odjednom mu postade jasno odakle potiče ovo neobično rastinje. Ne obraćajući više pažnju na Hobarta, on krenu prema najbližem žbunu, sa čijih grana su visili cvetovi poput kandila. Prinese zatim šaku jednom cvetu i, probe radi, ovlaš ga dodirnu. Čak i usled ovog nežnog kontakta cvet se raspao, otpavši sa grane u mlazu peska. Zatim palcem pređe preko susednog cveta: i on otpade, a zajedno s njim i grana kao i gizdavo lišće na njoj; sve se dodirom pretvaralo u pesak.
     Dine nisu preko noći nestale kako bi oslobodile prostor za ovaj vrt. One su se pretvorile u taj vrt; poslušavši neku nazamislivu naredbu digle su se i stvorile ovu sterilnu iluziju. Ono što je na prvi pogled izgledalo kao čudo plodnosti predstavljalo je sprdnju. Sve je bilo od peska. Bez mirisa, bez boje, bez života: mrtav vrt.
     Odjednom je osetio odvratnost. Ovaj trik suviše je nalikovao delima Vidovnjaka: ličio mu je na neki lažan zanos. Bacio se usred ukrasnog grmlja, besno zamahujući levo i desno, pretvarajući žbunje u boljikave oblake. Jedno drvo, preko koga je prešao dlanom, srušilo se kao kad se iznenada zatvori voda u fontani. Najsloženiji cvetovi raspadali su se pri najmanjem dodiru. Ali on se nije time zadovoljio. Nastavio je da razmahuje rukama dok nije raskrčio mali gaj u gustišu.
     "Zanosi!" neprestano je vikao dok ga je pesak zasipao. "Zanosi!"
     Možda bi i nastavio sa razaranjem da Bič nije počeo ponovo da zavija - isto kao i kada ga je pre nekoliko dana, prvi put čuo dok je čučao u govnima. Taj ga je glas nagnao da pređe pustoš i prazninu; a zbog čega? Da bi našao novu pustoš i novu prazninu. Šteta koju je počinio nije nimalo smirila bes u njemu, te se on okrenu ka Hobartu.
     "Iz kog pravca dopire?"
     "Ne znam", odvrati Hobart, posrćući unazad. "Odasvud."
     "Gde si?" razdra se Šedvel prema dubinama iluzije koja ga je okruživala. "Pokaži se!"
     "Nemoj..." zausti Hobart zastrašenim glasom.
     "To je tvoj zmaj", reče Šedvel. "Moramo ga videti."
     Hobart odmahnu glavom. Nije želeo da ugleda silu koja je stvorila ovo mesto. Međutim, pre no što je uspeo da se izvuče, Šedvel ga je ščepao.
     "Dočekaćemo ga zajedno", reče. "Obojicu nas je prevario."
     Hobart se otimao u želji da se oslobodi Šedvelovog stiska, ali je njegova mahnitost jenjala kada je ugledao obličje koje se upravo pojavilo na udaljenom kraju prolaza.
     Bilo je iste visine kao i baldahin; dvadeset pet stopa, a možda i više; svojom je izduženom, poput kosti belom glavom, dodirivalo grane, usled čega su spiralno otpadale peščane peteljke.
     Iako je i dalje zavijao, nedostajala su mu usta, to jest nedostajale su mu uopšte crte lica, sve osim očiju bez kapaka i bez trepavica kojih je imao u zastrašujućem broju i to u obliku dvostrukog niza otvora, što su se protezali s obe strane glave. U svemu, verovatno je imalo oko stotinu očiju, ali čovek je mogao i čitav vek da provede buljeći u njega, pa opet da ne otkrije njihov tačan broj, jer ta je stvar, uprkos tome što je bila čvrsta, istovremeno bila i nestalna. Da li su oni točkovi što su mu se okretali u srcu bili povezani preko linija tečne vatre sa stotinama drugih geometrijskih oblika koji su obaveštavali vazduh što ga je ono zauzimalo? Da li su nebrojena krila lepetala na njegovim krajevima, a svetlost mu gorela u utrobi kao da je progutalo zvezde?
     Ništa nije bilo izvesno. Za vreme jednog izdisaja činilo se da je omeđeno kalupom sevajuće svetlosti, nalik na ono što se dogodi kada munja pogodi kakvu građevinu; narednog trenutka ustrojstvo se pretvaralo u plamenu konfetu, koja se rojila oko njegovih udova da bi potom bila otrgnuta. U jednm trenutku, etar; u narednom, moloh.
     A onda, isto onako iznenada kao što je počelo da zavija, stvorenje umuknu.
     Bič se umirio.
     Šedvel pusti Hobarta, jer je iz njegovih pantalona počeo da se širi smrad. Hobart pade na tle, isprekidano jecajući. Šedvel ga ostavi tamo gde je pao, jer je Bičeva glava, taj lavirint geometrijskih oblika, uočila stvorenje-uljeza u svome vrtu.
     Nije se povuka. Kakvu bi korist imao od toga? U kom god bi pravcu krenuo čekale su ga hiljade kvadratnih milja pustopoljine. Nije imao kud da pobegne. Preostalo mu je da ostane tamo gde se zatekao i s ovim užasom podeli novosti koje je on doneo sa sobom.
     Ali pre no što je uspeo da izusti ijednu reč, pesak oko njegovih nogu poče da se kreće. Na trenutak je pomislio kako Bič namerava žiivog da ga zakopa, jer se tle oko njega raspadalo. Ali umesto toga, pesak se povukao kao da je neko odgurnuo čaršav, i na nekoliko stopa od Šedvela otkrio, na donjem sloju, ispruženo telo Ibn Talaka. Na čovekovom nagom telu jasno su se videle rane izazvane strašnim mučenjem. Obe šake bile su mu vatrom otrgnute od ostalog dela ruku, a one su se sada završavale pocrnelim patrljcima iz kojih su izvirivale naprsle kosti. I genitalije su mu uništene na sličan način, a oči spržene u dupljama. Nije imalo smisla zavaravati se da su mu te rane nanete pošto je već bio mrtav: usta su mu još bila razapljena u samrtničkom kriku.
     Šedvel se zgrozio i odvratio pogled, ali Bič mu još nije sve bio pokazao. Pesak se nanovo pokrenuo, sada s njegove desne strane, i otkrio još jedno telo. Bio je to Džabir koji je ležao na stomaku, butina izgorelih do kostiju, slomljena vrata i okrenute glave tako da je zurio u nebo. Usta su mu bila spaljena.
     "Zašto?" bila je reč koju oblikovaše Šedvelove usne.
     Od Bičevog pogleda osetio je bolnu potrebu da ispražni bešiku, ali ipak je ponovio pitanje.
     "Zašto? Nismo naumili da ovde počinimo nikakvu štetu."
     Bič ničim ne pokaza da je makar čuo njegove reči. Da nije možda izgubio moć komuniciranja posle jednog veka provedenog u ovoj divljini, pa je jedino još onim zavijanjem mogao da odgovori na bol postojanja?
     A onda - negde između tog mnoštva očiju - pojavila se treperava svetlost koju su ščepali točkovi u plamenu i ispljunuli prema Šedvelu. U trenu pre no što ga je pogodila imao je vremena da se ponada kako će smrt brzo nastupiti; a onda se ta svetlost našla na njemu. Agonija usled njenog dodira bila je zaslepljujuća; od njenog milovanja čitavo telo mu se sklupčalo. Udario je o tle, a lobanja samo što mu se nije raspukla. Ali smrt nije došla po njega. Bol je iznenada prestao, umesto njega u oku njegova uma pojavio se plameni točak. Bič mu se našao u glavi, a njegova moć počela je da kruži po Šedvelovoj lobanji.
     Zatim je točak izišao, a na njegovom mestu obrela se vizija koju mu je pozajmio vlasnik točka:
     Lebdeo je kroz vrt; visoko kroz krošnje drveća. Shvatio je da je to ono što Bič vidi: gledao je njegovim očima. Njihov zajednički pogled uhvatio je neko kretanje na tlu i počeo da skreće u tom pravcu.
     Tamo na pesku ležao je Džabir - nag, na sve četiri - a Ibn Talak ga je navlačio, rokčući dok je gurao svoj ud u dečaka. Šedvelu je taj prizor bio neprijatan, ali potpuno bezopasan. U svoje vreme video je mnogo gorih stvari; radio je gore stvari. Ali on nije delio samo Bičev vid; za vidom su usledile misli: a to je stvorenje ovakvo parenje smatralo zločinačkim, stoga je izreklo smrtnu kaznu.
     Šedvel je video kako su se Bičeva smaknuća završavala; uopšte nije želeo da prisustvuje ponovnom prikazivanju izvršenja smrtne kazne. Ali nije imao izbora. Bič je zaposeo njegovo umno oko; bio je primoran da posmatra svaki užasan trenutak.
     Iz visine se spustio sjaj i razdvojio par, zatim je vatrom zbrisao uvredljive delove - usta, oči, mošnice i butine. Sve je to potrajalo. Imali su vremena da iskuse patnju - ponovo je čuo krike koji su ga doveli u vrt - i vremena za preklinjanje. Ali vatra je bila neumoljiva. I pre no što je obavila svoj posao Šedvel ju je jecajući molio da prestane. Konačno je došao i taj trenutak i čaršav od peska ponovo je bio navučen preko tela. Tek kada je i to obavljeno Bič mu je vratio vlastiti vid. Tle na kome je ležao - zaudaralo je na ono što je povratio - ponovo se pojavilo pred njim.
     Ležao je tamo gde je pao i tresao se. Tek kada je bio siguran da se neće srušiti, podigao je glavu i zagledao se u Biča.
     Promenio je oblik. Više nije bio džin; sedeo je na brdu peska koje je podigao ispod sebe, a svoje mnogobrojne oči uperio je prema zvezdama. Za svega nekoliko trenutaka pretvorio se od sudije i dželata u mislioca.
     Iako su slike koje su mu malopre ispunjavale glavu izbledele, Šedvel je znao da je to stvorenje i dalje prisutno u noj. Mogao je da oseti kuke njegovih misli. Bio je upecana čovečja ribica.
     Prestao je da posmatra nebo i zagledao se u njega.
     Šedvele...
     Čuo je kako izgovara njeovo ime, iako u svojoj novoj inkarnaciji Bič i dalje nije imao usta. Nisu mu, razume se, ni bila potrebna, pošto je mogao da uroni u čovečju glavu.
     Vidim te, reče. Ili bolje rečeno, bila je to misao koju je smestio u Šedvelovu glavu, a ovaj ju je pretočio u reči.
     Vidim te. I znam ti ime.
     "To i želim", reče Šedvel. "Želim da me upoznaš. Da imaš u mene poverenja. Da mi veruješ."
     Gotovo pola života proveo je kao Prodavac služeći se ovim načinom govora i iz njega crpeći samopouzdanje.
     Nisi prvi koji je došao ovamo, reče Bič. Dolazili su i drugi. I odlazili.
     Šedvel je suviše dobro znao kuda su odlazili. Na trenutak je ugledao - mada nije bio siguran da li po Bičevom nalogu, ili je to bila njegova vlastita tvorevina - tela pokopana pod peskom, uzalud upotrebljena za đubrenje ovog mrtvog vrta. Ta je misao trebalo da ga zaplaši, ali svu silinu straha iskusio je posmatrajući malopređašnja pogubljenja. Odlučio je da govori otvoreno u nadi da će ga istina spasti smrti.
     "Došao sam ovamo s razlogom", reče on.
     Kakvim razlogom?
     Ovo je bio odlučujući trenutak. Kupac je postavio pitanje i on je morao da odgovori na njega. Nema smisla ni da pokuša da okoliša ili ulepšava stvar u nadi da će postići bolju cenu. Gola istina predstavljala je sve čime je smeo da se cenka. A pošto su stvari tako stajale, onda je ili mogao dobiti ili izgubiti, sredine nije bilo. Biće najbolje da odmah pređe na stvar.
     "Vidovnjaci", reče.
     Osetio je kako se kuke u njegovom umu grče, ali to je ujedno i bilo sve. Bič je ćutao. Čak su mu se i točkovi nekako zamaglili, kao da će mašina svakog časa da se ugasi.
     A onda, oh, kako je samo tiho to učinio, on oblikova reč u njegovoj glavi.
     Vidovnjaci.
     Posle te reči sledio je grč energije, sličan munji koja je eksplodirala u njegovoj lobanji. A ta munja bila je od supstance od koje se sastojao i Bič. Zasvetlucala je po sredini njegova tela. Jurila mu je napred nazad kroz oči.
     Vidovnjaci.
     "Znaš li ko su?"
     Pesak oko Šedvelovih nogu zašišta.
     Zaboravio sam.
     "Prošlo je dosta vremena."
     A ti si ovamo došao da mi to kažeš?
     "Da te podsetim."
     Zašto?
     Kuke ponovo stadoše da se grče. Mogao bi da me ubije u svakom trenutku, pomisli Šedvel. Nervozan je, stoga i opasan. Moram biti pažljiv, moram igrati mudro. Ponašati se kao prodavac.
     "Krili su se od tebe", reče on.
     Stvarno.
     "Sve ove godine. Sakrili su se kako ih nikada ne bi pronašao."
     A sada?
     "Sada su se ponovo probudili. Nalaze se u svetu ljudi."
     Zaboravio sam. Ali sada si me podsetio. Oh, da. Slatki Šedvele.
     Kuke se opustiše i Šedvela preplavi talas najčistijeg zadovoljstva, usled čije se prekomernosti gotovo razboleo. Taj Bič umeo je da donese i radost. Koja sila ne bi podlegla njegovoj kontroli?
     "Mogu li da postavim jedno pitanje?" reče on.
     Postavi.
     "Ko si ti?"
     Bič ustade sa svog peščanog prestola i u trenu postade zaslepljujuće sjajan.
     Šedvel prekri oči, a svetlost mu je prosijavala i meso i kosti, zaustavivši se tek u njegovoj glavi, gde je Bič upravo izgovarao svoje večno ime.
     Zovem se Uril, reče.
     Uril, od anđela.
     Ime mu je bilo poznato, kao što je napamet znao i obrede koje je čuo u crkvi svetog Filomena: izvor je bio isti. Kao dete naučio je napamet imena svih anđela i arhanđela: a među moćnima Uril je bio najmoćniji. Arhanđel spasenja; neki su ga nazivali Božjim plamenom. U glavi je ponovo prisustvovao pogubljenjima - video je tela kako venu u nemilosrednom plamenu: anđeoskom plamenu. Šta je on to učinio, našavši se u prisustvu takve moći? Ovo je bio Uril, od anđela...
     Prisetio se još jednog anđelovog atributa što kod njega izazva šok: shvatio je. Uril je bio anđeo ostavljen da čuva kapije Edena.
     Eden.
     Uhvativši tu reč, stvorenje planu. Mada su ga vekovi naterali da zaboravi i da se preda tuzi, on je još bio anđeo: njegove su vatre bile neutažive. Točkovi njegovog tela su se zakotrljali, vidljiva matematika njegove biti stade sa se okreće sama oko sebe i da se pripravlja na nove užase.
     Bilo je ovde i drugih, reče Serafim, koji su ovo mesto nazivali Eden. Ali ja ga nikada nisam poznavao pod tim imenom.
     "Pod kojim, onda?" zapita Šedvel.
     Raj, odgovori anđeo, a posle te reči u Šedvelovom umu pojavi se nova slika. Vrt, u jednom drugom dobu. Tada u njemu nije bilo drveća od peska, već bujna džungla koja ga je podsetila na floru što je oživljavala u Vrtlogu: ista ona razuzdana plodnost, iste vrste kojima je nemoguće bilo dati ime i koje kao da su svakog trenutka mogle da postanu nešto drugo. Cvetovi koji su svaki čas mogli da udahnu vazduh, voće spremno da poleti. Međutim, ovde nije bilo ni traga onoj užurbanosti iz Vrtloga; u toj atmosferi sve se neminovno uzdizalo, stvari su u nekom vlastitom ritmu čeznule za višim stanjem, što je zacelo bila svetlost, jer svuda između drveća lebdeo je sjaj koji je podsećao na žive duhove.
     Ovo je bilo mesto stvaranja, reče anđeo. Oduvek i zauvek. Tu su stvari nastajale.
     "Nastajale?"
     Nalazile oblik i ulazile u svet.
     "A Adam i Eva?"
     Njih se ne sećam, odvrati Uril.
     "Praroditelji čovečanstva."
     Čovečanstvo je nastalo iz prašine na hiljadu mesta, ali ne ovde. Ovde su boravili viši duhovi.
     "Vidovnjaci?" upita Šedvel. "Viši duhovi?"
     Anđeo ispusti jedan oštar zvuk. Slika rajskog vrata se zgrči, i Šedvel primeti neke prilike kako poput lopova beže između drveća.
     Postali su ovde, reče anđeo: i u svom umu Šedvel ugleda kako se zemlja otvara i iz nje izrastaju biljke sa ljudskim licima; magla se sledila... Ali oni su predstavljali nesrećne slučajeve. Bili su to otpaci od neke složenije građe koji su ovde pronašli život. Mi duhovi nismo znali za njih. Imali smo uzvišenija posla.
     "A oni su rasli?"
     Rasli. I izrasli u znatiželjnike.
     Sada je Šedvel počeo da shvata.
     "Namirisali su svet", požuri on da kaže.
     Anđeo se strese i ponovo stade Šedvela da bombarduje slikama. Video je praoce Vidovnjaka; svi odreda bili su nagi, sa telima u svim bojama i veličinama - gomilu nakaznih oblika - bilo je među njma i nekih sa repovima, zlatnim očima i kicoša; telo jednog posedovalo je sjaj pantera; drugi je imao zakržljala krila - video ih je kako se penju uza zid, žudeći da iziđu iz vrta...
     "Pobegli su."
     Meni niko ne može da pobegne, reče Uril. Kada su duhovi otišli ostao sam da čuvam stražu do njihovog povratka.
     Što se toga tiče knjiga Postanja bila je u pravu; čuvar je bio postavljen na kapiju. Ali izgleda da se svaka sličnost time i završavala. Pisci te knjige uzeli su sliku koju je čovečanstvo nosilo u srcu i uklopili je u svoju priču zarad vlastitih moralnih ciljeva. Kakvo je mesto Bog ovde imao i da li ga je uopšte imao, to je, možda, u celosti bilo pitanje definicije. Da li bi Vatikan priznao ovom stvorenju status anđela, ako bi se pojavio pred kapijama te države? Šedvel nije bio uveren u to.
     "A duhovi?" upita on. "Ostali koji su bili ovde?"
     Čekao sam, odvrati anđeo.
     I čekao i čekao, razmišljao je Šedvel, dok usled usamljenosti nisi poludeo. Sam u pustopoljini, u vrtu koji vene i truli, među peskom koji probija kroz zidove...
     "Hoćeš li sada poći sa mnom?" upita Šedvel. "Mogu te povesti do Vidovnjaka."
     Anđeo ponovo skrenu pogled na Šedvela.
     Mrzim svet, reče on. Jednom ranije bio sam u njemu.
     "Ali ako te povedem do njih", nastavi Šedvel. "Možeš izvršiti svoju dužnost i završiti s tim."
     Urilova mržnja prema Kraljevstvu kao da je bila nešto fizičko; od nje se Šedvel sledio. Pa ipak, anđeo nije odbio ponudu, već je samo kupovao vreme dok je razmišljao o toj mogućnosti. Želeo je da se njegovo čekanje brzo okonča. Ali njegovo veličanstvo odbijala je pomisao da će ponovo morati da stupi u vezu sa svetom ljudi. Poput svega što je čisto, bio je tašt i lako ga je bilo iskvariti.
     Možda... reče.
     Pogled mu skliznu sa šedvela prema zidu. Prodavac ga je sledio i tamo ugledao Hobarta. Čovek je ulučio priliku da se iskrade za vreme njegovog razgovora sa Urilom; ali nije utekao dovoljno daleko.
     ...ovaj put... reče anđeo, dok mu je svetlost treperila u gomili očiju, ...poći ću... Točkovi su zahvatili svetlost i izbacili je prema Hobartu. ... u tuđoj koži.
     Rekavši to, cela mašina se raspade i, ne jedna već bezbroj svetlosnih strela poleteše prema Hobartu. Urilov pogled ga je prikovao za mesto; nije mogao da izbegne ovu invaziju. Strele su ga prekrile od glave do pete, a njihova je svetlost prodrla u njega ne oštetivši mu kožu.
     Za vreme jednog jedinog otkucaja srca nestao je svaki trag koji bi ukazivao na anđela što je sedeo na brdu pored Šedvela; njegovo otelotvorenje izazvalo je novi prizor. Od zida na kome je stajao Hobart, pa kroz celu baštu, drhtaj prođe kroz tlo. Njegov prolazak uslovio je raspadanje peščanih oblika, bezbrojne biljke pretvorile su se u prah, aleje drveća su zadrhtale i srušile se poput lukova za vreme zemljotresa. Posmatrajući ovo pokretno uništavanje, Šedvel je ponovo razmišljao o trenutku kada je prvi put uočio to ustrojstvo među dinama. Možda su njegove tadašnje pretpostavke bile ispravne; možda je ovo mesto na izvestan način odista predstavljalo znak namenjen zvezdama. Urilov žalostan način da povrati izgubljenu slavu u nadi da će tako prizvati nekog duha u prolazu koji bi mu pomogao da se seti ko je.
     Kataklizma je tada uzela previše maha i on se povukao pre no što se našao zatrpan u oluji peska.
     Hobart se više nije nalazio sa ove strane rupe na kojoj je bio vrt, već se uspeo uz gromade i stajao zagledan u prazna prostranstva pustinje.
     Spolja se nije primećivalo da ga je Uril zaposeo. Na prvi pogled, čovek bi rekao da je to isti onaj Hobart. Imao je uobičajeni ispijen i ledeni izraz lica, a i glas mu je ostao bezbojan kao što je i bio. Ali pitanje koje je postavio otkrilo je nešto novo.
     "Jesam li ja sada zmaj?" upitao je.
     Šedvel se zagleda u njega. Tek je u tom trenutku primetio sjaj u Hobartovim očnim dupljama koji nije video još od onda kada mu je prvi put obećao vatru.
     "Jesi", odvrati on. "Sada si zmaj."

     Nisu oklevali. Smesta su istim putem krenuli nazad prema granici, ostavivši za sobom Praznu Nastambu prazniju no ikad.