3. NA BRDU

     1.
     Nije imala nikakav plan. Ali dok je posmatrala Nimroda i Kala kako puze prema brdu postalo joj je sasvim jasno da će ih ugledati i ubiti ako im neko ili nešto ne skrene pažnju. Nije nameravala da traži dobrovoljce. Ako je iko trebalo da spreči anđela da počne bljuvanje vatre, morala je to biti ona; konačno, ona i Hobart već su se igrali zmajeva; donekle je to bilo slično ovome.
     Umesto da jednostavno iziđe kroz zaklon i tako Šedvelu otkrije cilj za kojim je tragao, ona se uputi između drveća i šumu napusti sa strane, krećući se od nanosa do nanosa dok se nije dovoljno od nje udaljila. Tek se tada uspravila i pokazala Zmaju.
     Da je bila malo brža, možda je mogla sprečiti Šedvela da ugleda Kala i Nimroda; ovako je, trenutak pre no što će se pojaviti na otvorenom, začula njegov optužujući povik. Samo još dvadesetak sekundi i Šedvel bi uspeo da natera Hobarta i smrt u njemu da nešto preduzme. Ali dok se Prodavac peo uz brdo, Hobart ju je ugledao i sada ga niko više nije mogao naterati da odvrati od nje pogled.
     Pre no što se pokazala, pomno je izvesno vreme posmatrala dve prilike na vrhu, ne bi li otkrila u kakvom su odnosu. Ali njihovo ponašanje - to jest Urilovo ponašanje - potpuno ju je zbunilo. Nema sumnje da je Bič žudeo da krene u lov isto koliko i Šedvel; ali činilo se kao da su mu misli trenutno zaokupljene nečim sasvim drugim, jer je kao hipnotisan zurio u nebo. Pokrenuo se samo jednom da bljune vatru i tada se - bez ikakvog očiglednog uvoda - telo čoveka koje je naseljavao samozapalilo, a plamenovi nastavili da ga obavijaju sagorevši mu odeću s leđa, i zahvativši meso koje je počelo da cvrči. Nije se pomerio ni za inč dok je vatra obavljala svoj posao, već je ostao da stoji usred vlastite lomače poput kakvog mučenika, zureći preko praznog predela sve dok - ponovo bez ikakvog razloga - vatra nije zamrla.
     Uspinjući se uz brdo da se srdne s njim, videla je koliko je Hobartovo telo bilo izobličeno. Plamenovi što su ga malopre obavijali naneli su mu samo nove povrede pored nebrojeno starih koje je ranije zadobio. Nekoliko puta bio je ranjavan, a pojedine rupe bile su neprikladno zapečaćene; šake su mu bile stravično osakaćene; lice - pored toga što su mu kosa i obrve bile spaljene - teško je bilo čak i prepoznati. Ali kada je uhvatila pogled očiju koje su zurile sa tog lica u plikovima, njena pretpostavka se potvrdila: on, a možda i sila u njemu, bili su na neki način hipnotisani. Ničim nije pokazivao da pati zbog rana, niti da se stidi što pred njom stoji nag; više nije bio slavna žrtva iz svog sna, već stub bede što zaudara na smrt i kuvano meso.
     Kada je srela taj prazan pogled, strah koji je do tada uspevala da obuzda izbi na površinu. Da li je postojao način da prodre kroz taj trans i dospe do Hobarta s kojim je učestvovala u priči o devi, vitezu i zmaju? Ako bi joj to uspelo, možda bi mogla i da preživi ovaj sukob; ili bar da dovoljno dugo zamaje neprijatelja dok pripadnici Vrste ne pripreme novu odbranu.
     A onda ju je i Šedvel ugledao. U odnosu na Hobarta, on je izgledao krajnje dobro, ali njegovo lice govorilo je drugačije. Crte tog lica, što se nekada toliko pretvaralo, sada su bile pomamne, a lažna učtivost kojom joj se obratio pre je bila vredna žaljenja nego ironična.
     "Vidi, vidi!" poče on. "A odakle si se sad pa ti pojavila?"
     Šake koje je držao duboko gurnute u džepove kako bi ih bar malo zagrejao, ni tada nije izvadio iz njih. Nije pokušao da je ščepa, pa čak ni da joj se približi. Bio je svestan da živa nije mogla otići sa tog vrha.
     "Došla sam da vidim Hobarta", obavesti ga ona.
     "Bojim se da nije ovde", odvrati Šedvel.
     "Lažljivče", odbrusi mu ona.
     Hobart nije skidao pogled s nje. Da li je to u njegovim očima primetila svesni treptaj?
     "Govorim istinu", pobuni se Šedvel. "Hobarta više nema. Ova stvar... to je samo ljuštura. I sama znaš šta je unutra. A to sigurno nije Hobart."
     "Šteta", odvrati ona, nastavljajući uljudan razgovor kako bi dobila na vremenu da razmisli.
     "Zanimljiv gubitak", primeti Šedvel.
     "Ali imali smo neka neobavljena posla."
     "Ti i Hobart?"
     "Oh, da." Dok je govorila gledala je pravo u gotovo spaljenog čoveka. "Nadala sam se da će me se setiti."
     Posle tih njenih reči Hobartova glava se prvo malo nagnu napred, a zatim ponovo podiže: ličilo je na potvrdno klimanje.
     "Znači, ipak me se sećaš", obrati mu se ona.
     Oči su je netremice posmatrale.
     "Jesi li ti zmaj..." upita ga ona.
     "Zaveži", naredi Šedvel.
     "...ili si vitez?"
     "Rekoh ti da umukneš!" On koraknu prema njoj, ali pre no što je moga da joj priđe dovoljno blizu i zada udarac, Hobart podiže ruku i prinese svoj pocrneli patrljak Šedvelovim grudima. Prodavac ustuknu.
     Uplašen je, pomisli Suzana. Trag boje oko njegove glave samo joj je potvrdio ono što je njegovo lice već priznalo. Ovde je bilo više moći no što je on bio u stanju da savlada, i to ga je plašilo. Ali ipak nije bio toliko zastrašen da bi ćutao.
     "Spali je", naredi on Hobartu. "Nateraj je da nam kaže gde su ostali."
     Istog časa osetila je grč u stomaku. Tu mogućnost nije predvidela: da bi je mogli mučiti kako bi im odala prebivalište Vrste. Ali sada više nije imala kud. Konačno, Hobart ničim nije pokazao da namerava da posluša Šedvela. I dalje ju je samo posmatrao, onako kako je to činio vitez iz knjige: kao ranjeno stvorenje sa kraja priče. A ona se, pak, osećala isto kao i tada: bila je istovremeno i uplašena i snažna. To telo pred njom predstavljalo je posudu u kojoj se nalazila razorna moć, ali kada bi mogla samo da posegne u nju - oh, kako bi ona to nežno učinila - da porazgovara sa Hobartom čiju je tajnu srca tako dobro poznavala, možda bi, samo možda, uspela da ga nagovori da se udruži s njom protiv Biča. I zmajevi imaju slabosti; možda stvari isto stoje i sa anđelima. Da li bi mogla da ga natera da joj otkrije grlo?
     "Sećam... te se", prozbori on.
     Glas se na trenutak izgubio i reči su teško izlazile, ali nedvosmisleno su bile Hobartove, a ne njegovog stanara. Ona krišom pogleda u Šedvela koji je zapanjeno posmatrao ovaj susret, a zatim ponovo usmeri pogled na Hobarta, ugledavši, dok je okretala galvu, kako nešto treperi u nezapečaćenim rupama njegova tela. Instikt joj je govorio da se povuče, ali on je zaustavi.
     "Nemoj", reče. "Nemoj me... ostaviti. Neću ti učiniti ništa nažao."
     "Misliš, zmaj mi neće učiniti ništa nažao?"
     "Da", odvrati on. "Sneg ga je usporio. Misli da je u pustini. Sam."
     Sada je Bičeva neaktivnost bar donekle bila razjašnjena. Dok je ovde na vrhu brda osmatrao snežnu divljinu koja ga je okruživala, izgubio je pojam o sadašnjosti. Ponovo se nalazio u praznini koju je milenijumima naseljavao i u kojoj je čekao da mu njegov Stvoritelj izda nova uputstva. Šedvel nije bio taj Stvoritelj. On je bio prah; ljudski prah. Više ga uopšte nije čuo.
     Ali još je pamtio miris Vrste; a on je počeo da se širi upravo sa ovog mesta. A kada zanosi oslabe - što se uskoro mora dogoditi - divljina ga više neće moći zadržati da ne izvrši svoju dužnost. Kada ih ugleda, izvršiće ono zbog čega je došao, i to ne zbog Šedvela, već zbog sebe. Mora brzo dopreti do njega.
     "Sećaš li se knjige?" upita ona Hobarta.
     Bio mu je potreban trenutak pre no što joj je odgovorio. Za vreme nastale tišine peć unutar njega ponovo se razgorela. Počela je da strahuje da je njegovo obećanje kako joj se ništa neće desiti bilo u namanju ruku preuranjeno; da su ta dvojica zakonodavaca isuviše pripadali jedan drugome tako da se, kada je jedan izišao iz transa, i drugi uzbunio.
     "Kaži mi..." poče ona. "Knjiga..."
     "Oh, da", odvrati on, i svestlost se ponovo pojača kao da prati jačinu njegovog prisećanja. "Bili smo tamo..." nastavi on, "... između drveća. Ti i ja i..."
     Zastao je, a njegovo inače mlohavo lice, iznenada se zgrčilo. Na njemu se ogledala panika dok su plamenovi lizali prema ivicama njegovih rana. Krajičkom oka videla je Šedvela kako se lagano povlači kao od mine koja odbrojava. Uzaludno je pokušavala nešto da smisli kako bi odložila ono što će uskoro uslediti, ali uzalud.
     Hobart je prinosio slomljene šake licu i videvši ga da to čini ona shvati kako su bile uništene. Već je jednom ranije pokušao da osujeti Bičev plamen, pa je pri tom sam nastradao.
     "Spali je", čula je Šedvela kako mrmlja.
     A onda je počela da nadolazi vatra. Nije se pojavila iznenada, kao što je ona očekivala, već je počela da mu curi iz rana, iz nozdrva, usta, muškosti, pora, počela je da ističe u užarenim potočićima kojima su isticale i strele anđelovog nauma, i dalje tromo, ali sve jače. Izgubila je trku.
     Međutim, Hobart još nije bio potučen; pokušao je još jednom, poslednji put, da iskaže svoje mišljenje. Žubor je prestao kada mu je uspelo da otvori usta. Ali pre no što je izustio ijednu reč, Uril mu je zapalio pljuvačku. Plamen suknu uz njegovo lice, a geometrijska šara iza njega poče da se izoštrava. Suzana je kroz plamen uspela da vidi kako su Hobartove oči i dalje prikovane za nju; kada im se pogledi sretoše, on zabaci glavu unazad.
     Značenje tog pokreta odavno joj je bilo poznato. Nudio joj je svoj vrat.
     "Ubij me, pa da svršimo s tim", beše rekao zmaj.
     Hobart je ponovo tražio od nje da mu učini tu uslugu, na jedini način za koji je još bio sposoban.
     Ubije me, pa da svršimo s tim.
     U knjizi je oklevala i propustila priliku da obori svog neprijatelja. Ovaj put neće zakazati.
     Njeno oružje bio je menstrum, i kao i uvek, ono je čak i pre nje znalo šta namerava. Još dok su joj misli razmatrale ideju o ubistvu on je poleteo iz nje, u tren oka prešao prostor između nje i Hobarta i ščepao ga.
     Ponudio mu je grlo, ali menstrum mu nije rasporio grlo, već mu je iščupao srce. Osetila je toplotu Hobartovog tela kako duž bujice doleće u njenu glavu, a sa njom i ritam njenog života. Hobartovo je srce kucalo u njenoj šaci; čvrsto ga je stegla ne osetivši pri tom ni najmanju krivicu. Želeo je da umre, i ona je bila ta koja će mu to omogućiti: razmena je bila krajnje pravedna.
     On zadrhta. Ali njegovo srce, i pored svih svojih greha, bilo je hrabro i nastavilo je da kuca.
     Vatra je dopirala iz svakog delića njegovog tela. Isplakivao ju je, izbacivao zajedno s govnima i znojem. Mogla je da oseti miris vlastite osmuđene kose; između njih počela je da se diže para jer se sneg topio i isparavao. Geometrijski oblici polako su preuzimali kontrolu nad vatrom; oblikovali je, usmeravali. Svakog trenutka mogla je da stigne do nje.
     Još mu je čvršće stegla srce, osetivši kako ono bubri i pored njenog stiska. I dalje je kucalo, kucalo.
     Negde u Hobartu rodio se zvuk koji njegova pluća nisu mogla da proizvedu, a njegova usta da oblikuju. Ali ona ga je jasno čula, kao i Šedvel: to je istovremeno bio i jecaj i uzdah. Poslednja reč koju je izgovorio. Telo u koje su još bili zariveni prsti njenog uma, umrlo je pre no što je taj zvuk zamro.
     Počela je da izvlači menstrum iz njega, ali Bič ga je uhvatio za rep tako da je odjek praznine stigao bujicom i do nje. Okusila je njegovo ludilo i njegov bol, pre no što je uspela da istrgne i vrati svoju letalnu snagu.
     Dok se para dizala i sneg padao ništa se nije događalo. A onda je negdašnji vitez i zmaj Hobart pao mrtav pred njene noge.
     "Šta si to učinila" upita je Šedvel.
     Nije bila sigurna. Nema sumnje da je ubila Hobarta. Ali povrh toga? Licem okrenut ka tlu leš, što je ležao pred njom, ničim nije davao do znanja da ga neko ili nešto naseljava; vatra u njemu iznenada je ugasla. Da li je Hobartova smrt izvukla Urila iz njega, ili se samo pritajio kako bi dobio na vremenu?
     "Ubila si ga", optuži je Šedvel.
     "Jesam."
     "Kako? Pobogu... kako?"
     Bila je spremna da mu se odupre ako je napadne, ali u njegovom pogledu nije nazirala želju za ubijanjem već samo odvratnost.
     "Ti si čarobnica, je li tako?" upita on. "Ovde si sa njima."
     "Bila sam", priznade ona. "Ali oni su otišli, Šedvele. Propustio si priliku."
     "Možda možeš mene da nadmudriš", odvrati on, izigravajući nevinašce. "Ja sam samo ljudsko biće. Ali od anđela ne možeš ništa sakriti."
     "U pravu si", složi se Suzana. "Zaplašena sam. Isto kao i ti."
     "Zaplašena?"
     "Sada više nema gde da se sakrije", podseti ga ona, pogledavši na trenutak Hobartov leš. "Zar mu neće biti potreban neko novi? Ostajemo ti ili ja, a ja sam trula od magije. Ti si čist."
     U deliću sekunde Šedvelova maska spade i ona se uveri u istinitost svojih reči; čak i više od toga. On se nije samo plašio; bio je užasnut.
     "Mene neće dotaći", pobuni se dok mu se grlo stezalo. "Ja sam ga probudio. Meni duguje život."
     "Zar misliš da mu je to važno?" upita ona. "Nismo li svi mi stočna hrana za nešto poput ovog?"
     Pošto se suočio s pitanjima kojima ga je zasipala napustila ga je malopređašnja ravnodušnost; stao je da oblizuje usne, prvo gornju pa donju i to u nedogled.
     "Ne želiš da umreš, jesam li u pravu?" nastavi ona. "Bar ne na ovakav način."
     Sad je on bacio pogled prema telu na tlu.
     "Neće se usuditi", reče. Ali izgovorio je to prilično tiho, kao da se plašio da bi ga Bič mogao čuti.
     "Pomozi mi", zamoli ga ona. "Zajedno bismo možda mogli da ovladamo njime."
     "To je nemoguće", odvrati on.
     Dok je to izgovarao, telo u zagrejanoj kaljuzi između njih buknu belim plamenom. Urilova vatra je ovaj put morala da se zadovolji preostalim mišićima i kostima; Hobart je bio ogoljen do krajnjih granica. Koža mu se raspukla, krv je ključala na stotinu mesta. Suzana koraknu unazad kako bi izbegla talas toplote i tako dospe Šedvelu na dohvat ruke. On je ščepa i postavi njeno telo između sebe i vatre.
     Ali Bič je već bio napustio Hobarta i zario se u brdo. Tle je počelo da podrhtava, a ispod njihovih nogu stade da dopire buka stenja koje se tare jedno o drugo i zemlje što se pretvarala u kašu.
     Bez obzira na to zbog čega je Uril nestao ispod površine, Suzana je poželela da pobegne što dalje od njega dok je još imala vremena, ali Šedvel ju je i dalje držao i ma koliko žudela da pusti menstrum na njega, on je ipak bio jedini saveznik koga je još imala. On je bio taj koji je probudio tu zver, i bio njen sadrug. Ako je iko znao njene slabosti, bio je to on.
     Tutnjava u unutrašnjosti brda dostigla je vrhunac, a zajedno s njom i celo brdo se izvrnulo. Čula je Šedvelov krik; zatim je pao povukavši Suzanu sa sobom. To što ju je čvrsto držao verovatno joj je spaslo život, jer dok su se kotrljali niz padinu vrh Rejmontovog brda je eksplodirao.
     Put neba je poletelo kamenje i smrznuta zemlja, a zatim se sve to sručilo njima na glave. Nije imala vremena da se nekako zaštiti. Još je pljuvala sneg kada ju je nešto udarilo otpozadi po vratu. Pokušala je da ostane pri svesti, ali nije uspela i onda je skliznula u tamu s druge strane pogleda.

     2.
     Šedvel je nije napustio; kada se osvestila, on ju je i dalje tako čvrsto stezao da joj je ruka od lakta do vrhova prstiju bila već utrnula. U prvi mah je pomislila da joj je udarac poremetio vid, ali to je, u stvari, magla obavila svet oko njih; hladna, prijemčiva magla kao da je opasala celo brdo. Šedvel ju je kroz tu maglu posmatrao, očima u obliku dva proreza na blatnjavom licu.
     "Živa si..." izusti on.
     "Koliko dugo smo ovde?"
     "Minut-dva."
     "Gde je Bič", upita ga ona.
     On odmahnu glavu. "Počeo je nerazumno da se ponaša", odvrati on. "Hobart je bio u pravu. Ne zna gde se nalazi. Moraš mi pomoći..."
     "Zato si ostao."
     "...ili nijedno od nas neće odavde otići živo."
     "Kako?" upita ona.
     On joj uputi slab, titrav osmeh.
     "Moramo ga smiriti", objasni on.
     "Ponovo: kako?"
     "Dati mu šta želi. Dati mu čarobnjake."
     Nasmejala mu se u lice.
     "Pokušaj da smisliš nešto drugo", reče mu.
     "To je jedina mogućnost. Zadovoljiće se kada ih se dočepa. I ostaviće nas na miru."
     "Ja mu ništa neću dati."
     Njegov se stisak pojača. Zatim joj se, vukući se kroz blato, još više približi. "Pre ili kasnije, ionako će ih pronaći", izjavi on. Samo što nije počeo da jeca poput kakve bebe. "Oni ni u kom slučaju ne mogu sve ovo da prežive. Ali mi možemo. Kada bi samo mogla da nateraš tu kopilad da se pokažu. Mi mu više nećemo biti zanimljivi kada njih dobije. Zadovoljiće se." Njegovo lice nalazilo se na nekoliko inča od njenog; dopustio joj je da pomno osmotri svaki trzaj i svaku suzu na njegovom licu. "Znam da me mrziš", nastavi on, "i zaslužio sam. Zato nemoj to učiniti zbog mene, već zbog sebe, isplatiće ti se." Pogledala ga je gotovo sa strahopoštovanjem; čak i sada je imao snage da se cenka. "Imam neke stvari koje sam spremio na sigurno mesto", reče. "Pravo bogatstvo. Samo kaži cenu. Sve je tvoje. Šta god poželiš. Besplatno, na poklon..."
     Zatim zastade.
     "Oh, blagi bože", zausti.
     Negde u magli nešto je počelo da zavija: urlik je postajao sve jači, a on ga je poznavao i plašio ga se. Izgleda da je zaključio kako nema nade da mu ona pomogne, jer ju je pustio i ustao. Magla je bila podjednako gusta svuda oko njih; bilo mu je potrebno nekoliko sekundi da odluči kojim putem će krenuti. Ali kada se konačno odlučio u tili čas se posrćući udaljio, dok je urlik - koji je jedino mogao da potiče od Urila - potresao brdo.
     Suzana se pridigla, ali sve oko nje počelo je da se ljulja usled magle i bola koji je osećala u glavi. Tle je bilo toliko isprevrtano da je nemoguće bilo odrediti gde se nalazila padina, pa tako nije mogla da se orijentiše i odredi u kom pravcu se nalazila šuma. Jedino je još mogla da trči, i to što brže, što dalje od tog urlika, dok joj je krv curila niz vrat. Dvaput je pala; dva puta je njeno telo uspostavilo vezu sa tlom koje kao da je bilo spremno da se rastvori pod ojim.
     Bila je na ivici kolapsa kada se iz magle pred njom pomilila neka prilika dozivajući je. Bio je to Hemal.
     "Ovde sam..." doviknu mu ona, nadjačavši buku koju je stvarao Bič. U tili čas se stvorio pored nje i poveo je preko varljivog tla nazad ka šumi.

     3.
     Šedvel je imao sreće. Kada se udaljio od brda magla se proredila i on je shvatio da je, bilo instiktom bilo igrom slučaja, izabrao najbolji mogući pravac za beg. Put nije bio daleko odatle; uspeće dobro da odmakne njime pre no što anđeo obavi posao na brdu; naći će neko bezbedno mesto na drugoj strani zemaljske kugle gde će moći da zaliže rane i izbije iz glave ceo ovaj užas.
     Usudio se da baci pogled preko ramena. Ovim blagoslovenim begom uspeo je već dosta da umakne od poprišta razaranja. Jedini znak koji je ukazivao na anđelovo prisustvo bila je magla; a ona je još prianjala uz brdo. Bio je bezbedan.
     Kada je stigao nadomak živice koja se protezala duž puta, usporio je; sada mu je još samo preostalo da je sledi dok ne naiđe na otvor. Sneg je i dalje padao, ali od trčanja se propisno zagrejao; znoj mu je tekao niz leđa i grudi. Međutim, kada je otkopčao kaput shvatio je da se ta toplota ne stvara sama od sebe. Sneg pod njegovim nogama se topio, dok se toplota dizala iz tla, a sa njom je iz tla počelo da iskače još nešto, sukljajući u obliku zmija prema njegovom liku. Dok su se rascvetavale shvatio je u kojoj meri se prevario. Ti su cvetovi stigli zajedno s vatrom u potrazi za sokom, a u njihovim srcima nalazile su se Urilove Oči, Urilove bezbrojne oči.
     Nije mogao ni napred ni nazad; nalazile su se svuda oko njega. Na svoj užas začuo je anđelov glas u svojoj glavi; bio je isti kao i u Rub el Haliju, kada ga je čuo prvi put.
     Da li ću se usuditi?
     ...reče glas, izrugujući se njegovom hvalisanju pred Suzanom.
     DA LI ĆU SE USUDITI?
     A onda se obrušio na njega.
     U jednom je trenutku bio on sam. Čovek; istorija.
     U narednom ga je anđeo Edena ispunio do samog ruba lobanje koja samo što se nije raspala.
     Poslednje što je učinio kao čovek sa telom koje je mogao nazvati svojim bilo je da vrisne.

     4.
     "Šedvel", izusti Suzana.
     "Nemamo vremena da uživamo u tome", primeti mračno Hemal. "Moramo se vratiti pre no što počnu da izlaze."
     "Izlaze?" ponovi ona. "To ne smemo učiniti. Bič je još ovde. Nalazi se u brdu."
     "Nemamo izbora", odvrati Hemal. "Gotovo da smo istrošili sve zanose. Shvataš?"
     Već su bili stigli na nekoliko jardi od drveća, a u tamošnjem vazduhu odista se već mogao osetiti miris dima; nagoveštaj onoga što se krilo iza zaklona.
     "Nemamo više snage", dodade Hemal.
     "Ima li kakvog znaka od Kala?" upita ona. "Ili Nimroda?"
     On kratko odmahnu glavom. Otišli su i ne treba se zbog toga više uzrujavati, govorio je njegov pogled.
     Ona baci pogled na brdo u nadi da će ugledati kakav znak koji će osporiti njegove reči, ali tamo se ništa nije kretalo. Magla se i dalje udvarala vrhu; isprevrtana zemlja oko nje je mirovala.
     "Ideš li?" pozva je on.
     Krenula je za njim dok joj je u glavi bubnjalo; jednom je koraknula po snegu, a kada je nogu drugi put podigla, zakoračila je u gustiš. Neko je dete neutešno jecalo u dubini skrovišta.
     "Vidi da li možeš da ga umiriš, Hemale", reče ona. "Ali nežno."
     "Idemo ili ne?" upita on.
     "Idemo", pristade ona. "Moramo. Ali želim da sačekam Kala."
     "Nemamo vremena", ostade on uporan.
     "U redu", odvrati mu ona. "Čula sam te. Idemo." On zagunđa i okrenu se od nje. "Hemale?" pozva ga ona.
     "Molim?"
     "Hvala ti što si izišao po mene."
     "Želeo sam da pobegnem odavde", odvrati on iskreno i dade se u potragu za detetom koje je jecalo, pustivši je da sama ode do osmatračnice sa koje se najbolje videlo brdo.
     Tamo je nekoliko pripadnika Vrste bilo na straži.
     "Ima li štogod?" upita ona jednog od njih.
     Nije morao da joj odgovori. Žamor među njima primora je da pogleda put brda.
     Oblak magle se uskomešao. Kao da je nešto u njenom središtu duboko udahnulo, jer je oblak stao da se obmata sam oko sebe, sve više se smanjujući, dok sila koja ga je pohodila nije postala vidljiva.
     Uril je pronašao Prodavca. Iako je to Šedvelovo telo stajalo u blatu na Rejmontovom brdu, oči su gorele anđeoskom svetlošću. Po pomnosti kojom je osmatrao polje lako se moglo zaključiti da je trenutak blagosti prošao. Anđeo više nije bio izgubljen u bespuću koga se sećao. Sada je znao i gde se nalazi i zašto je tu.
     "Moramo krenuti!" reče ona. "Prvo deca."
     Naređenje nije bilo izdato ni trenutak prerano, jer još dok je poruka kolala među drvećem i begunci poslednji put kretali u potragu za kakvim sigurnim mestom, Uril je usmerio svoje ubilačke oči prema polju ispod Rejmontovog brda i sneg je počeo da gori.