2. PREDSTAVLJANJA

     1.
     Osam dana posle uništenja Fuge i svega onoga što se u njoj nalazilo preostali članovi Četiri Porodice - u svemu njih stotinak - sastali su se da razmotre svoju budućnost. Iako su preživeli, nisu baš imali mnogo razloga za slavlje. S Utkanin svetom nestali su i njihovi domovi, sve što im je preostalo da ih podseća na pređašnju sreću, bila je šačica zanosa, dosta oslabljena posle poraza Fuge. Oni su bili slaba uteha. Zanosi nisu mogli da probude mrtve, niti da drže na odstojanju podmitljivo Kraljevstvo.
     Pa, šta onda da rade? Skupina brbljivaca - koju je predvodio Balm de Bono - zalagala se za to da objave svoju priču; da bi postali slučaj. Ta ideja imala je i svojih dobrih strana. Možda je za njih odista najsigurnije bilo da oči sveta budu uprte u njih. Ali bilo je mnogih koji su se tome protivili, a na to ih je nagonilo jedino što im je još preostalo: ponos. Mnogi su smesta izjavili da bi pre umrli no što bi se predali na milost i nemilost Kukavicama.
     Suzana je takođe uviđala da ta ideja nije najbolje rešenje. Možda bi njene sunarodnike i bilo moguće ubediti u istinitost priče Vidovnjaka, i izazvati kod njih samilost, ali koliko dugo bi potrajalo njihovo zanimanje za njih? Nekoliko meseci?; najviše godinu dana. A onda bi se okrenuli kakvoj novoj tragediji. Vidovnjaci bi postali jučerašnje žrtve, doduše dosta slavne, ali to ih ni u kom slučaju ne bi spaslo.
     Udruženim snagama njenih argumenata i rasprostranjenog užasa od poniženja pred Kukavicama, uspeli su da nadglasaju opoziciju. Odlučivši da civilizovano primi poraz, de Bono popusti.
     To je ujedno te večeri bila poslednja učtiva rasprava, pošto je posle toga temperatura neprestano samo rasla. Završnica je počela kada ih je jedan užurbani čovek siva lica pozvao da se manu pokušaja da poprave svoju sudbinu i da sve snage usredsrede na to da se osvete Šedvelu.
     "Sve smo izgubili", reče on. "Jedino što nam još može pričiniti zadovoljstvo jeste smrt toga kopileta."
     Začuli su se povici neslaganja s takvim defetizmom, ali čovek se pozvao na svoje pravo da kaže šta misli.
     "Svi ćemo ovde pomreti", rekao je namrštivši se. "Preostalo nam je svega još nekoliko trenutaka... da uništimo one koji su nam ovo učinili."
     "Čini mi se da ovo nije vreme za osvetu", javi se Nimrod. "Moramo biti konstruktivni. Moramo planirati za budućnost."
     Nekolicina okupljenih se ironično nasmejala, ali sve ih je nadglasao tobožnji osvetnik:
     "Koju budućnost?" upita on, gotovo likujući u svom očajanju. "Pogledaj nas!" Mnogi tada oboriše poglede: suviše dobro su znali kako jadno izgledaju. "Mi smo jedini preostali od ionako malog broja Vidovnjaka. Svi znamo da posle nas neće doći drugi." Zatim se okrenu prema Nimrodu. "Ne želim da pričam o budućnosti", reče. "To izaziva u meni samo dodatni bol."
     "Nije istina..." pobuni se Suzana.
     "Lako je tebi da to kažeš", odvrati joj on.
     "Zaveži, Hamele", povika Nimrod.
     "Neću!"
     "Došla je ovamo da nam pomogne."
     "Toliko nam je već pomogla da nas je gotovo sve pobila!" uzvrati Hamel vičući.
     Svojim pesimizmom uspeo je da zarazi veliki broj drugih.
     "Ona je Kukavica", javi se jedan od njih. "Zašto se ne vrati onima kojima pripada?"
     Jedan Suzanin deo bio je spreman upravo to da učini: nije želela da na njoj istresaju svoju ogorčenost. Njihove reči su ubadale. I još više od toga, podstakle su nove sumnje: da je ipak mogla da učini i više no što je učinila; ili bar da postupi drugačije. Ali morala je da ostane, zbog de Bona i Nimroda koji su u njoj videli vodiča koji će ih odvesti u Kraljevstvo. U stvari, sve što je Hamel govorio ostavljalo je na nju tužan utisak. Uviđala je kako bi bilo lako crpsti snagu iz mržnje prema Šedvelu, i na taj način potisnuti gubitke koje su pretrpeli. Više oni nego ona, razume se; to nije smela nijednog trenutka da smetne s uma. Ona je izgubila san u koji je zavirila na nekoliko trenutaka. Oni su izgubili svoj svet.
     U raspravu se upleo jedan novi glas; začudila se kada ga je čula: bila je to Apolina. Suzana nije čak ni bila svesna da se ta žena nalazi u prostoriji dok nije ustala iz oblaka duvanskog dima i obratila se prisutnima.
     "Neću leći i umreti ni zbog koga", reče ona. "A naročito ne zbog tebe, Hamele."
     Njen prkos podsećao je na prkos Jolande Dor, tamo u Kaprinoj kući: izgleda da je uvek postojala neka žena koja se strastveno zalagala za život.
     "A šta ćemo sa Šedvelom?" upita neko.
     "Kako šta ćemo s njim?" odvrati pitanjem Apolina. "Želiš li ti da pođeš da ga ubiješ, Hamele? Kupiću ti luk i strelu!"
     Ova primedba izazva prekomernu buru smeha u pojedinim skupinicama, što samo još više raspali opoziciju.
     "Gotovo su nas istrebili, sestro", odgovori Hamel s krajnjim prezirom. "A ti baš nisi nešto naročito plodna ovih dana."
     Apolina raspoloženo odvrati na ovo bockanje.
     "Želiš da me isprobaš?" upita ga ona.
     Hamel prezrivo iskrivi usta kada začu šta mu predlaže.
     "Imao sam ženu..." poče on.
     Apolina koja je uživala da vređa druge, zatrese kukovima pred Hamelom izazvavši ga da pljune u njenom pravcu. Trebalo je da zna šta će ona potom učiniti. Pljunula je i ona njega, samo mnogo tačnije. Mada Apolinin projektil nije napravio neku veću štetu, uzvratio joj je kao da ga je ubola, bacivši se na nju s besnim urlikom na usnama. Neko se isprečio između njih pre no što je uspeo da joj uputi udarac, tako da je umesto nje pogodio mirotvorca. Ovaj napad okončao je svaku nadu da će daljnja rasprava biti civilizovana: svi stadoše da viču i da se prepiru, dok su Hamel i onaj čovek razmenjivali udarce među prevrnutim lancima. Razdvojio ih je Apolinin svodnik. Iako tuča nije trajala više od jednog minuta, obojica su zadobili dosta udaraca i krv im je tekla iz usta i nosa.
     Suzana je s bolom u srcu promatrala kako Nimrod pokušava da smiri situaciju. Bilo je toliko stvari o kojima je želela da popriča sa Vrstom: bilo je problema koji bi se mogli rešiti uz pomoć njihovog saveta; tajni - nežnih i teških - koje je želela s njima da podeli. Ali dok je situacija bila ovako prevrtljiva plašila se da išta od toga pomene samo da ne doda ulje na vatru.
     Hamel se okrenuo i pošao psujući Suzanu, Apolinu i sve koji su - kako je on to rekao, "bili na strani tih govana". Nije otišao sam. Dvadesetak ih je pošlo s njim.
     Posle ove erupcije niko više nije ni pokušavao da nastavi započetu debatu; susret je uspešno prekinut. Niko više nije bio raspoložen za umerene odluke, niti će biti, bar dok ne prođe izvesno vreme. Stoga je zaključeno da se preživeli raziđu i pritaje na neko sigurno mesto. Tek nekolicina je smatrala da im neće biti teško da se stope sa ostalim stanovništvom. Sačekaće da prođe zima i da se odjeci nedavnih događaj slegnu.

     2.
     Suzana se posle sastanka rastala sa Nimrodom, ostavivši mu adresu na kojoj će je naći u Londonu. Bila je iscrpljena; morala je malo da se odmori.
     Međutim, posle dve nedelje provedene kod kuće, zaključila je da će sigurno poludeti ako i dalje bude pokušavala da stekne snagu ne radeći ništa, pa se vratila radu u ateljeu. Pokazalo se da je to bio mudar korak. Problemi oko ponovnog uhodavanja u posao odvratili su joj pažnju od gubitaka i neuspeha koje je doživela u poslednje vreme; sama činjenica da nešto stvara - makar to bili samo ćupovi i tanjiri - odgovarala je potrebi da krene iz početka. Nikada ranije nije bila kao sada svesna mitskih asocijacija, koje je u sebi nosila glina, njenog ugleda prve stvari, osnovne materije iz koje su oblikovani narodi iz bajki. Umela je da napravi jedino ćupove, a ne i ljude, ali svetovi negde moraju da se začnu. Dosta vremena provodila je u radu, a društvo su joj pravili samo radio i miris gline; nikako nije mogla potpuno da se oslobodi melanholije, ali misli su joj ipak bile veselije no što je smela i da se ponada da će ikada ponovo biti.
     Kada je čuo da se vratila u grad, Finegan se jednog poslepodneva pojavio na njenom pragu, doteran kao i uvek, sa namerom da je pozove na večeru. Čudno joj je bilo da razmišlja o tome kako ju je čekao dok je ona doživljavala tolike pustolovine; i dirljivo. Prihvatila je njegov poziv, i iznenađeno shvatila da se ovaj put u njegovom društvu osećala mnogo lepše nego ikad ranije. Neposredan kao i uvek, ponovio joj je da su stvoreni jedno za drugo i da bi trebalo smesta da se venčaju. Odgovorila mu je da se zarekla kako se nikada neće udati za bankara.
     Narednog dana poslao joj je cveće i ceduljicu na kojoj je pisalo da će se odreći svoje profesije. Od tada su se redovno viđali. Njegova toplina i dobronamernost bili su savršena odbrana od mračnih misli koje su joj se i dalje nametale kada je imala vremena da razmišlja.
     Povremeno je tokom leta i rane jeseni stupala u vezu sa pojedinim članovima Vrste, mada je broj tih susreta radi bezbednosti svela na najmanju moguću meru. Vesti su izgleda bile dobre. Mnogi od preživelih vratili su se u blizinu domova svojih predaka i tamo pronašli niše.
     Što je bilo još lepše, nigde nije bilo ni traga ni glasa ni od Šedvela ni od Hobarta. Kolale su glasine da je Hamel podstakao potragu za Prodavcem, pa odustao kada nije uspeo da pronađe ama baš nikakav trag koji bi ga odveo do njegovog sadašnjeg prebivališta. Što se tiče ostataka njegove vojske - onih Vidovnjaka koji su prigrlili Prorokove vizije - oni su sami sebi odredili kaznu, jer kada su se probudili iz svog jevanđelističkog košmara, shvatili su da su uništili sve što im je bilo drago.
     Neki su zatražili oproštaj od sunarodnika i došli, posramljeni i očajni, na onaj sporan sastanak. Ostale je, a te su se glasine pokazale kao tačne, obuzela takva tuga da su postali prestupnici. Neki su čak oduzeli sebi život. Bilo je i onih, kako je čula - rođenih krvoloka među pripadnicima Vrste - koji su napustili bojno polje ne žaleći ni zbog čega, i otišli u Kraljevstvo u potragu za novim nasiljem. Neće morati dugo da tragaju.
     Ali osim glasina i pretpostavki, malo šta su imali da joj jave. Nastavila je da ponovo osmišljava stari način života, dok su oni sebi stvarali novi. Što se tiče Kala, pratila je njegov oporavak preko jednog pripadnika Vrste koji se pritajio u Liverpulu, ali nije s njim stupila u neposrednu vezu. Delimično se na to odlučila iz praktičnih razloga: bilo je mudrije da se drže podalje jedno od drugog dok ne budu sigurni da je neprijatelj nestao. Ali na tu njenu odluku uticala su i osećanja. Mnogo su zajedno doživeli, kako u Fugi tako i van nje. Čak suviše da bi postali ljubavnici. Utkani svet ispunjavao je prostor između njih - još od samog početka.
     Ta činjenica pretvarala je u besmislicu svaku pomisao na život udvoje, ili građenje romantičnog odnosa. Zajedno su proživeli i raj i pakao. Nema sumnje da je posle toga sve bilo banalno.
     Verovatno je i Kal osećao isto, jer nije ni pokušao da stupi s njom u vezu. Mada to nije bilo neophodno. Iako se nisu ni viđali ni razgovarali, osećala je da je stalno prisutan. Ona je bila ta koja je u samom začetku osujećivala svaku mogućnost da između njih dođe do fizičke ljubavi i ponekad je zbog toga žalila; ali ono što su sada delili predstavljalo je možda najveću želju svih ljubavnika: između sebe držali su svet.

     3.
     Sredinom oktobra u svom je radu krenula u sasvim novom i potpuno neosobenom pravcu. Bez ikakvog određenog razloga napustila je rad na tanjirima i činijama i okrenula se figurama. Ovim svojim radovima nije privukla mnogo obožavalaca, ali su zadovoljili neke njene unutrašnje imperative koji se nisu mogli prenebreći.
     U međuvremenu, Finegan je počeo sve češće da je izvodi na večere i da joj šalje cveće, svaki put kada bi ga odbila udvostručivši pažnju koju joj je do tada iskazivao. Sve joj se više činilo da je veći mazohista nego što je to ranije mislila, jer se svaki put, pošto bi ga otpremila, ipak vraćao.
     Od celog tog neobičnog razdoblja, od vremena kada je postala deo priče o Fugi, ovi meseci su na izvestan način bili najčudniji, pošto se u njenoj glavi vodila bitka između iskustva stečenog u Utkanom svetu i iskustva njenog sadašnjeg života, za pravo da se nazove stvarnim. Znala je da na taj način razmišljaju Kukavice; da su oba stvarna. Ali njen um nije želeo da ih sjedini - a ni njoj da nađe mesto u njima. Kakve veze je imala žena kojoj je Finegan izjavio ljubav - nasmejana Suzana sa glinom među prstima, sa ženom koja je stajala licem u lice sa zmajevima? Počela je da žali što se tako dobro sećala tih mitskih trenutaka, jer joj je posle njih bilo uvek muka zbog trivijalnosti njenog normalnog stanja.
     Zbog toga je i obuzdavala menstrum, što i nije bilo mnogo teško. Nekada nepredvidiv, sada je bio potpuno ukroćen; pretpostavljala je da je to posledica nestanka Fuge. Mada je nije sasvim napustio. Ponekad je izgleda postajao nemiran, odlučio bi da se malo protegne, i to obično - a da to shvati trebalo joj je izvesno vreme - u znak odgovora na neke znake koje je upućivala okolini. U Kraljevstvu su postojala mesta pod nabojem; mesta na kojima je osećala proleće pod zemljom, kako žudi da izbije na površinu. Menstrum ih je poznavao. U pojedinim slučajevima, za ta mesta znale su i Kukavice; posvećivali su ih što su bolje umeli u svojoj kratkovidosti: crkvenim tornjevima i spomenicima. Međutim, isto toliko takvih mesta ostalo je neprepoznato, tako da je prolazeći nekom neuglednom ulicom odjednom osetila grč u stomaku, i bi joj jasno da je u njoj zakopana moć.
     Tokom većeg dela života povezivala je moć sa politikom ili novcem, ali njeno skriveno ja znalo je da moć nije samo to. Istinsku moć predstavljala je mašta: ona je stvarala takve preobražaje za kakve bogatstvo i uticaj nikada nisu bili sposobni. Videla ju je na delu čak i kod Finegana. U nekoliko ga je prilika navela da priča o svojoj prošlosti, naročito o detinjstvu, i primetila kako boje oko njegove glave postaju izrazitije i sazrevaju, kao da pri tom zamišlja da se ponovo sjedinio sam sa sobom; da je postao kontinuum. U tim bi se trenucima prisetila retka iz Mimine knjige:
     Ono što je zamišljeno ne mora nikada biti izgubljeno.

     4.
     A onda, početkom treće nedelje decembra, sva krhka nada u bolja vremena odjednom se srušila.
     Te je nedelje vreme postalo pasje. Ne da je bilo samo hladno, već je bilo hladno kao u Sibiru. Još nije bilo snega, ali bilo je toliko hladno da nervni završeci nisu mogli tu hladnoću da razlikuju od vatre. I dalje je radila u ateljeu, ne želeći da se odrekne stvaranja, mada je njena parafinska grejalica jedva uspevala da zagreje prostoriju nešto iznad nule, tako da je morala da nosi dva džempera i tri para sokni. Ona to jedva da je i primećivala. Nikada do sada nije bila toliko zaokupljena stvaranjem, oblikovanjem gline prema onome što je videlo njeno unutrašnje oko.

     A onda, bez ikakvog upozorenja, sedamnaestog, pojavila se Apolina. Večna udovica došla je obučena od glave do pete u crno.
     "Moramo da razgovaramo", rekla je čim su se vrata za njom zatvorila.
     Suzana ju je povela do ateljea i ispraznila joj jednu stolicu u svom kršu. Međutim, ona je odbila da sedne, stala je da se šeta po prostoriji, skrasivši se na kraju pored prozora čije je staklo bilo prošarano mrazom, i zagledavši se kroz njega, dok je Suzana skidala glinu sa šaka.
     "Da li te je neko pratio?" upita Suzana.
     "Ne znam", odgovori ona. "Možda."
     "Želiš li kafe?"
     "Prijalo bi mi nešto jače. Šta imaš?"
     "Samo rakiju."
     "Samo rakija je sasvim u redu."
     Zatim je sela. Suzana pronađe bocu koju je čuvala za svoje povremene usamljeničke žurke i njome gotovo napuni šoljicu. Apolina je iskapi, napuni po drugi put, a onda reče:
     "Muče li te snovi?"
     "Kakvi snovi?"
     "Svi sanjamo", reče Apolina.
     Prema onome kako je izgledala - uvelo bledo-žuto lice uprkos hladnoći, oči oivičene tamnim krugovima - Suzana se pitala koliko dugo već nije spavala.
     "Užasne snove", nastavi udovica, "kao da je kraj sveta."
     "Koga sve muče takvi snovi?"
     "Koga ne muče?" odvrati pitanjem Apolina. "Svi sanjaju isto. Istu zastrašujuću stvar."
     Iskapila je šoljicu i po drugi put, a zatim dohvatila bocu sa police.
     "Dogodiće se nešto grozno. Svi to osećamo. Zato sam došla."
     Suzana ju je posmatrala dok je ponovo sipala rakiju, a u glavi su joj se oblikovala dva različita pitanja. Prvo: da ti košmari možda ne predstavljaju neizbežan ishod užasa kroz koje su Vidovnjaci prošli, ili je po sredi nešto više od toga? - ako je u pitanju ovo drugo - kako to da i nju ne muče?
     Apolina je prekide u razmišljanju, pomalo zaplićući jezikom od rakije.
     "Ljudi govore da je to Bič. Da je ponovo krenuo na nas, posle toliko vremena. Očigledno je svoje prisustvo i prvi put obznanio na ovaj način. U snovima."
     "Misliš da su u pravu?"
     Apolina se trgnu sasuvši u grlo novu količinu rakije.
     "Šta god da je, moramo se zaštititi."
     "Predlažeš li ti to neku vrstu... napada?"
     Apolina slegnu ramenima. "Ne znam", odvrati. "Možda. Većina ih je tako prokleto pasivna. Muka mi je kada ih vidim kako čekaju da im stvari padnu s neba. To je mnogo gore nego kurvanje."
     Zastala je i zabrinuto uzdahnula. Zatim je nastavila:
     "Neki mlađi su utuvili u glavu kako bismo možda mogli da obnovimo Staru nauku."
     "S kakvim ciljem?"
     "Da bismo sredili Biča, razume se!" sreza ona, "pre no što on sredi nas."
     "Kako procenjuješ naše šanse?"
     "Gotovo su nikakve", progunđa Apolina. "Isuse, ne znam! Ovaj put bar znamo šta nam se sprema. I to je nešto. Neki od nas vraćaju se na mesta gde postoji kolika tolika moć, da ispitamo možemo li iskopati štogod korisno."
     "Posle svih tih godina?"
     "Ko broji?" upita ona. "Zanosi ne stare."
     "A šta to tražimo?"
     "Znake. Predskazanja. Ko zna."
     Spustila je šoljicu i oteturala nazad do prozora, pokušavši šakom u rukavcici da izguli mraz i napravi špijuna. Provirila je napolje, te zamišljeno nešto progunđala pre no što se ponovo začkiljila u Suzanu. "Znaš šta ja mislim?" upita.
     "Šta?"
     "Mislim da nešto kriješ od nas."
     Suzana ništa ne odgovori što natera Apolinu da ponovo progunđa.
     "To sam i mislila", reče. "Smatraš da smo sami sebi najgori neprijatelji, a? Da nam ne treba poveriti nikakve tajne?" Pogled joj je bio crn i sjajan. "Možda si u pravu", reče zatim. "Podlegli smo Šedvelovoj predstavi, nije li tako? Bar neki od nas jesu."
     "Ti nisi?"
     "Nisam imala vremena", odvrati ona. "Čekao me posao u Kraljevstvu. Kada smo već kod toga, i sada me čeka..." glas joj zamre. "Znaš, mislila sam da im svima mogu okrenuti leđa. Da mogu ne obraćati pažnju na njih i biti srećna. Ali ne mogu. Na kraju... mislim da moram stati uz njih, neka mi je bog na pomoći."
     "Tako smo blizu da sve izgubimo", reče Suzana.
     "Već smo izgubili", ispravi je Apolina.
     "Ne baš sve."
     Njen ispitivački pogled postade još oštriji; Suzana se borila sa željom da joj ispriča sve što se dogodilo njoj i Kalu u Vrtlogu. Ali Apolinina procena bila je jača: nije im verovala ni kada im je trebalo poveriti na čuvanje njihova vlastita čuda. Instikt joj je govorio da ono što je znala o Razboju još izvesno vreme sačuva za sebe. I tako, umesto da joj ispriča celu priču, samo reče:
     "Bar smo još živi."
     Apolina koja je očigledno osetila da joj umalo nije sve rekla, i da se u poslednjem času suzdržala, pljunu na pod.
     "Slaba uteha", reče. "Primorani smo da kopamo po Kraljevstvu ne bismo li ušli u trag kakvom zanosu. Bedno."
     "Kako mogu da vam pomognem?"
     Apolina ju je krajnje pakosno gledala; Suzana je nagađala da joj ništa ne bi bilo milije nego da demonstrativno iziđe i ostavi ovu zastranelu Kukavicu.
     "Nismo neprijatelji", reče Suzana.
     "Zar nismo?"
     "I sama znaš da nismo. Želim da učinim što god je u mojoj moći za vas."
     "Tako bar kažeš", odvrati Apolina, ne baš ubeđena u to. Ponovo je skrenula pogled ka prozoru, tražeći neku ljubaznu reč. "Poznaješ li dobro ovaj nesretni grad?" konačno upita.
     "Dosta dobro."
     "Znači možeš da se promuvaš unakolo? Tu i tamo."
     "Mogu. Hoću."
     Apolina iskopa iz džepa komad hartije iscepan iz neke sveske.
     "Evo ti nekoliko adresa", reče.
     "A gde ćeš ti biti?"
     "U Solsberiju. Tamo se dogodio neki masakr, pre Tkanja. Jedan od najokrutnijih, u stvari; umrlo je stotinu dece. Možda nešto nanjušim."
     Njenu pažnju odjednom privukoše police na koje je Suzana odložila neke od svojih poslednjih radova. Otišla je do njih, dok su joj se suknje vukle po prašini stvorenoj od gline.
     "Zar nisi rekla da te ne muče snovi?" priupita ona.
     Suzana osmotri niz figura. Toliko ih je već dugo izrađivala da je jedva bila svesna njihove snage, ili pak dosledne opsesije koja se krila iza njih. Odjednom ih je videla drugim očima. Sve su to bile figure ljudi, ali izobličene, kao da su se (ovu misao propratilo je bockanje po skalpu) nalazile u središtu vatre koja je sve proždirala; uhvaćene u trenutku pre no što im je uništila lica. Kao i svi ostali njeni nedavni radovi, ove figure nisu bile glazirane, već samo grubo urađene. Da to nije bilo stoga što njihova tragedija još nije bila ispisana: što je predstavljala samo ideju u uzavrelom umu budućnosti?
     Apolina skinu jednu od figurica i pređe prstom preko njenih iskrivljenih crta lica.
     "Ti si sanjala otvorenih očiju", primeti ona, i Suzana sada više uopšte nije sumnjala da je u pravu.
     "Sličnost je velika", reče udovica.
     " S kim?"
     Apolina vrati tragičnu masku na policu.
     "Sa svima nama."