1. ONAJ KOJI SE VRAĆA KUĆI

     1.
     Ništa nikada ne počinje.
     Ne postoji nikakav prvi trenutak; nikakva pojedinačna reč iz koje, ili mesto iz koga, proističe ova ili bilo koja druga priča.
     Uvek nailazimo na niti koje možemo slediti do neke ranije priče, kao i do priča koje njoj prethode; međutim, činiće nam se da veze postaju sve oskudnije dok glas pripovedača zamire, jer svako će doba želeti da priča bude ispričana kao da je njegova vlastita tvorevina.
     Tako paganin biva posvećen, tragično postaje smešno; veliki ljubavnici se razneže, a demoni se pretvaraju u igračke na navijanje.
     Ništa nije postojano. Lađica plovi tamo-amo, činjenica i mašta, um i stvar utkani u ustrojstva kojima samo ovo može biti zajedničko; da je negde između njih skriven filigran koji će vremenom prerasti u neki svet.

     To znači da je sasvim svejedno gde ćemo izabrati da se iskrcamo.
     Možda negde između napola zaboravljene prošlosti i budućnosti koju tek naslućujemo.

     Na primer, ovde.
     U ovoj bašti, o kojoj se niko ne brine već tri meseca od smrti njene zaštitnice, tako da ona sada neobuzdano buja pod zaslepljujuće svetlim kasnim avgustovskim nebom; u bašti čiji plodovi vise neobrani, a leje izgledaju kao da u njima raste samo trava i prete da se pobune, još tokom ovog leta što ga odlikuje smenjivanje obilnih padavina i iznenadnih sparnih dana.
     U ovoj kući, koja se ni po čemu ne razlikuje od stotine drugih samo u ovoj ulici i čija je stražnja strana tako blizu železničkih šina da za vreme prolaska sporog voza iz Liverpula za Kru na dasci prozora u dnevnoj sobi zadrhću psići od kineskog porculana.
     Kod ovog mladića, koji upravo izlazi kroz stražnja vrata i upućuje se niz obraslu stazu ka trošnoj daščari iz koje upravo počinju da dopiru sveopšte gukanje i lepet krila u znak dobrodošlice.
     Ime mu je Kalhum Muni, ali svi ga znaju kao Kala. Ima dvadeset šest godina i već je pet godina zaposlen u jednom osiguravajućem preduzeću u centru grada. U poslu uopšte ne uživa, ali mogućnost da utekne iz grada u kome je živeo celog života nikada nije bila manja nego sada posle majčine smrti, a to se i te kako zorno ogleda u izmučenom izrazu na njegovom lepuškastom licu.
     Prilazi vratima golubarnika, otvara ih i u tom trenutku... u nedostatku nečeg boljeg... poleće ova priča.

     2.
     Kal je nekoliko puta kazao ocu da donji deo vrata golubarnika propada. Za kratko vreme će daske potpuno istruliti, i omogućiti pacovima koji su živeli i gojili se duž pruge da dopru do golubova. Ali Brendan Muni od Elenine smrti nije više pokazivao gotovo nikakvo zanimanje za svoje ptice takmičarke. Uprkos tome, ili možda baš zbog toga što su te ptice bile njegova velika strast tokom njena života. Koliko je puta Kal čuo majku kako se žali da Brendan provodi više vremena sa svojim dragocenim golubovima nego u kući?
     Više ne bi morala da se žali zbog toga; sada je Kalov otac skoro cele dane provodio sedeći pored stražnjeg prozora, zureći napolje u baštu i posmatrajući kako divljina, lagano ali sigurno, osvaja rukotvorinu njegove žene, kao da će u tom prizoru rasula pronaći ključ kako da na sličan način izbriše svoj bol. Ali nije bilo nikakvih znakova da je bilo šta naučio za vreme svog stražarenja. Svakoga dana, kada bi se Kal vratio u kuću u Ulici Kočija - kuću koju je mislio da je zauvek napustio još pre pet godina, ali u koju je morao da se vrati kada je otac ostao sam - činilo mu se da je Brendan sve sitniji i sitniji. Ne pogrbljen, već nekako skvrčeniji, kao da je odlučio da bude što je moguće manja meta svetu koji je odjednom postao neprijateljski raspoložen.

     Promrmljavši pozdrav pticama kojih je u golubarniku bilo otprilike četrdeset, Kal zakorači unutra i suoči se sa prizorom krajnje uznemirenosti. Svi osim nekolicine golubova leteli su tamo-amo po svojim kavezima, kao da ih je obuzelo neko ludilo. Nisu li pacovi prodrli unutra, pitao se Kal? Počeo je da se osvrće da vidi nije li počinjena bilo kakva šteta, ali nigde nije bilo nikakvog vidljivog znaka koji bi ukazao na to šta je podstaklo ovo mahnitanje.
     Nikada ih nije video tako uzbuđene. Čitavih pola minuta zbunjeno je stajao, posmatrajući ih, dok mu se u glavi vrtelo od lepeta njihovih krila, pre no što je odlučio da uđe u najveći kavez i izdvoji nagrađene ptice iz gužve kako ne bi nastradale.
     Odbravio je vrata i odškrinuo ih tek nekoliko centimetara kada je jedan od prošlogodišnjih šampiona, obično miran mužjak poznat, kao i sve ostale ptice, po svom broju - 33 - poleteo ka procepu. Zaprepašćen bzinom kojom mu se ptica približavala, Kal je pustio vrata, i za tih nekoliko sekundi kada su mu prsti skliznuli sa reze i ponovo je dohvatili, 33 je umakao.
     "Proklet bio!" povika Kal, a ta se psovka isto toliko odnosila na njega samog koliko i na pticu, jer je ostavio širom otvorena i vrata golubarnika, te je - očigledno ne vodeći računa o tome šta mu se može desiti dok bude ostvarivao svoj naum - 33 sada odmicao put neba.
     Za onih nekoliko trenutaka koji su Kalu bili potrebni da ponovo zabravi kavez, ptica je proletela kroz vrata i umakla. Kal krenu posrćući u poteru za njom, ali kada je izašao 33 je već bio visoko iznad bašte. U visini krova napravio je tri kruga sve jedan veći od drugoga, kao da se orijentiše. A onda se izgleda odlučio i poleteo u pravcu sever-severozapad.
     Kalovu pažnju privuče kucanje, i kada je spustio pogled ugleda oca na prozoru kako mu iznutra nešto govori. Kal primeti da je izraz na Brendonovom izmučenom licu življi no što je mesecima bio; bekstvo ptice izgleda da je privremeno uspelo da ga izvuče iz malodušnosti. Nekoliko trenutaka kasnije našao se na stražnjim vratima, i upitao šta se dogodilo. Kal nije imao vremena da mu objašnjava.
     "Odleteo je..." doviknu mu.
     Zatim, ne skidajući pogled s neba, krenu stazom koja je vodila pored kuće.
     Kada je stigao do pročelja, ptica je još bila na vidiku. Kal preskoči ogradu i pređe trkom preko Ulice Kočija, odlučivši da krene u poteru. Međutim, znao je da je to sasvim beznadežno. Sa vetrom u repu najbolje ptice u stanju su da postignu maksimalnu brzinu od 70 milja na čas, i mada se 33 nije takmičio najveći deo godine i dalje je bio u stanju da lako ostavi za sobom čoveka koji trči. Ali Kal je znao da ne može izići ocu na oči ako bar ne pokuša da sledi begunca, ma kako to bilo bezizgledno.
     Na kraju ulice izgubio je iz vida svoj plen jer su ga zaklonili vrhovi krovova, te je krenuo obilaznim putem preko nadvožnjaka što je prelazio preko Vulton Rouda, preskačući odjednom po tri-četiri stepenika. Sa vrha se pružao dobar pogled na grad. Na sever prema Vulton Hilu, i na istok i jugoistok, preko Alertona prema Hants Krosu. Pojaviše se pred njim nizovi krovova većnice, svetlucajući na žestokoj poslepodnevnoj žezi, a gusto zbijene ulice napravljene po ustrojstvu kostiju haringe naglo su u daljini ustupale mesto industrijskoj pustoši Speka.
     Kal je mogao da vidi i goluba, mada je predstavljao još samo tačku koja se gubila velikom brzinom.
     To i nije bilo važno, jer sa ove uzvisine bilo je sasvim jasno kuda se 33 uputio. Na manje od dve milje od mosta vazduh je bio pun ptica koje su kružile unaokolo, bez sumnje privučene u tu oblast nekom većom količinom hrane. To se dešava bar jednom svake godine, kada se mravi ili insekti iznenada uzmuvaju, a ptičiji živalj grada ujedini proždrljivost. Galebovi se dižu sa blatnjavih obala Merzia i lete zajedno sa drozdom, čavkom i čvorkom, svi zadovoljni što će se pridružiti gozbi dok im leto još greje leđa.
     To je, nema sumnje, bio poziv koji je 33 čuo. Pošto joj je dosadila ujednačena dijeta što se sastojala od kukuruznog i javorovog zrnevlja, pošto se umorila od reda koji je vladao u pretrpanom golubarniku i jednoličnih dana - ptica je poželela da iziđe; poželela je da se vine uvis i odleti. Poželela je da dan provede na visokoj nozi; da jede ono oko čega mora malo da se pomuči ako želi da ga uhvati, ali je zato mnogo ukusnije; u društvu divljih stvorenja. Sve je to Kalu prošlo kroz glavu, na neki neodređeni način, dok je posmatrao jato koje je kružilo.
     Znao je da je sasvim nemoguće pronaći jednu određenu pticu među ovim razuzdanim mnoštvom. Preostaje mu jedino nada da će se 33 zadovoljiti ovom letećom gozbom i da će, kada se zasiti, postupiti onako kako je obučen i vratiti se kući. Međutim, sam prizor ovolikog mnoštva ptica predstavljao je nešto neobično privlačno, tako da je Kal, prešavši most, krenuo prema epicentru pernatog ciklona.