IV

     1.
     Fib nije kazala Džarijefi da joj je poznat identitet njihovog posetioca. Kao prvo, to je bilo suviše bolno, a kao drugo, plašila se da bi mogla oterati ženu i njenu decu iz kuće. To nipošto nije želela; ne samo zbog njih, već i zbog sebe. Navikla se na njihovo mnoštvo i njihovu galamu, a i mnogo teže bi podnela ono što je učinila ako bi ostala sama u zdanju O'Konelijeve.
     Džarijefa je imala mnogo pitanja, razume se, i daleko od toga da je bila zadovoljna nekim odgovorima koje je dobila od Fib. Ali kako je vreme prolazilo, a dečji košmari i spontano plakanje postali proređeniji, kuća se vratila u svoj pređašnji ritam, a sumnje koje su je i dalje mučile Džarijefa je zadržavala za sebe.

     Fib je u međuvremenu otpočela sistematsko pretraživanje grada, tragajući za bilo kakvim tragom koji bi joj mogao nagovestiti gde se Džo nalazi. Pod pretpostavkom da nije jednostavno ispario pošto je napustio kuću (u to je sumnjala; bio je rudimentaran, ali ipak u čvrstom obliku), njegovo bekstvo kroz ulice nije moglo, razmišljala je ona, proći potpuno neprimećeno. Čak i u ovom gradu, čije su se ulice mogle pohvaliti novim čudnim obličjima i fizionomijama uvek kada bi neka nova lađa bacila sidro, Džoova pojava bila je, da tako kažemo, bar spomena vredna. Neko mora da je nešto video.
     Uskoro je zažalila što je tako sporo uspostavljala vezu sa svojim susedima. Iako je većina njih bila prilično učtiva prema njoj kada bi došla da im postavi pitanja, svi su se držali krajnje oprezno. Što se njih ticalo, ona je i dalje bila stranac, a plašila se da čak i ako su znali odgovore na njena pitanja, ovi neće stići do nje. Nekoliko dana vraćala se u kuću O'Konelijeve razočarana i iscrpljena, pošto je prethodno išla od vrata do vrata (u nekim ulicama od gradilišta do gradilišta) u potrazi za obaveštenjima, dok su se parametri njene potrage postojano širili, uporedo sa njenim očjanjem. Izgubila je apetit i smisao za humor. Nekih dana je, preskočivši po dva uzastopna obroka, lutala ulicama ošamućena i na ivici suza, izvikujući Džoovo ime poput kakve ludare. Jednom je na kraju dana zaključila da se izgubila, a kako je bila suviše umorna da potraži put do kuće, ostala je da prespava na ulici. Drugom jednom prilikom, obrevši se usred neke teritorijalne rasprave između dve porodice, umalo joj nisu prerezali grkljan. Ali nastavila je da izlazi svakog dana, u nadi da će nabasati na kakav trag koji će je odvesti do njega.
     Na kraju je ispalo da je prvi nagoveštaj za kojim je toliko tragala dobila iz izvora nadohvat ruke. Upravo se spremala da jednog dana uđe u kadu, pošto je dvanaest i više časova hodala gradom, kada je začula kucanje na vratima kupatila, i posle njenog poziva unutra je ušao Enko, Džarijefin potomak koji se najmanje prijateljski ophodio prema njoj; štrkljasti momak, čak i prema merilima za adolescente, sa ljudskim licem osim što je imao simetrične mrlje na čelu i vratu, kao i zakržljale škrge koje su se protezale od sredine obraza do vrata.
     "Imam prijatelja", objasni on. "Zove se Vip Luemu. Živi dva bloka niz ulicu. U onoj kući sa zamandaljenim prozorima?"
     "Znam koja je", reče Fib.
     "Rekao mi je da se unaokolo raspituješ... znaš već, o onoj stvari koja je bila ovde."
     "Da, raspitivala sam se."
     "E, pa... Jip je znao nešto o tome, ali majka mu je kazala da ne razgovara sa tobom."
     "Baš susetski", primeti Fib.
     "Nije to zbog tebe", odvrati Enko. "Ovaj... i jeste i nije. Uglavnom je zbog onoga što se ovde dogodilo, znaš, u starim danima, te misle da ćeš i ti obnoviti posao kao gospođica O'Konel, kada brodovi ponovo počnu da pristižu."
     "Posao?" ponovi Fib.
     "Da. Znaš već. Žene."
     "Ne pratim te, Enko."
     "Kurve", reče dečak, a mrlje na njegovom licu potamneše.
     "Kurve?" opet će Fib. "Ti to pokušavaš da mi kažeš da je ova kuća... nekada bila bordel?"
     "Najbolji. Tako bar kaže Vipov otac. Ljudi su odasvud dolazili."
     Fib je zamislila Miv kako sedi poput kakve kraljice, poduprta jastucima i okružena ljubavnim pismima, razmišljajući o imbecilnosti ljubavi. Nije ni čudo. Ta žena bila je madam. Ljubav nije bila dobra za posao.
     "Mogao bi da mi učiniš veliku uslugu", reče Fib, "ako bi kazao Vipu da raširi glas da ne nameravam ponovo da otvorim ovu kuću za posao u skorijoj budućnosti."
     "Učiniću to."
     "A sada... rekao si da on zna nešto?"
     Enko klimnu. "Čuo je oca kako priča o nekom misameu koji je viđen u luci."
     "Misame?"
     "Oh, tu reč koriste mornari. Ona označava nešto što nalaze na moru, a što još, zapravo, nije završeno."
     Napola odsanjano, pomisli ona. Kao moj Džo; moj misame Džo.
     "Enko, hvala ti."
     "Nema na čemu", odvrati dečak, okrenuvši se da pođe. "Znate, Musnakaf nije bio moj otac."
     "Da, čula sam."
     "Bio je rođak moga oca. U svakom slučaju, pričao je mnogo o tome kako je nekada išao da traži žene za gospođicu O'Konel."
     "Mogu da zamislim", reče Fib.
     "Sve je objasnio. Kuda treba ići. Šta treba reći. Te tako..."
     Enko zastade i zagleda se u svoje cipele.
     "Te ako se ikada vratim u posao..." poče Fib.
     Dečak se ozari.
     "Imaću te u vidu."

     Pustila je da se voda u kadi ohladi i počela ponovo da se oblači, navukavši na sebe nekoliko slojeva odeće kao zaštitu od vetra koji je bio poslednjih nekoliko dana veoma oštar, a i inače je uvek bio oštriji blizu vode. Zatim je otišla u kuhinju, napunila jednu od Mivinih srebrnih pljoski voćnim sokom i uputila se u luku, razmišljajući usput da će, ako otprilike i posle godinu dana ne uspe da pronađe Džoa, ponovo otvoriti bordel, baš uz inat susedima koji joj nisu nimalo pomogli, te će isto kao i Miv ostariti u luksuzu i postati mrzovoljna, bogateći se na nedostatku ljubavi.

     2.
     Kao što je Raul i obećao, čekao je na aerodromu Epli, mada ga Hari u prvi mah nije prepoznao. Podgrejao je pomalo sablasno bledilo tela svog domaćina tankim slojem podloge i natakao moderne naočari za sunce, ne bi li sakrio srebrnaste zenice. Ćelavo teme pokrio je bezbolskom kapom. Opšti utisak nije bio naročito privlačan, ali mu je omogućavao da se neupadljivo kreće kroz gužvu.
     Dok su se vraćali ka Grilovoj kući u prepotopnom ford-kabrioletu koji je vozio Raul (priznao je da ne poseduje dozvolu), razmenili su izveštaje o najnovijim pustolovinama. Hari je ispričao Raulu o tome šta se dogodilo u ulici Vikof, a Raul mu se odužio pričom o putovanju do Misije Svete Katarine, na poluostrvu Baja, gde je Flečer otrkio i sintetisao nuncija.
     "Još davno sam tamo sagradio svetilište", reče on, "o kome sam se brinuo dok me Tesla nije pronašla. Bio sam ubeđen da će nestati. Ali ne. Još je bilo tamo. Seljanke se i dalje penju do ruševina da se mole i traže od Flečera da se založi za njihovu bolesnu decu. Baš je dirljivo. Video sam jednu ili dve žene koje sam poznavao, ali one, razume se, nisu mene prepoznale. Ima jedna žena, međutim - sam Bog zna da joj mora bizi devedeset k'o ništa - koju sam potražio i rekao sam joj ko sam. Sada je slepa i pomalo luda, ali mi se zaklela da ga je videla, dan pre nego što je izgubila vid."
     "Misliš na Flečera?"
     "Mislim na Flečera. Rekla je da je stajao na ivici stene i zurio u sunce. Imao je običaj to da radi..."
     "I ti misliš da je još tamo gore?"
     "I čudnije stvari su istinite", istaknu Raul. "Obojica to znamo."
     "Zidovi postaju tanji, je li tako?" upita Hari.
     "Rekao bih da je tako."
     Izvesno vreme nastavili su da se voze u tišini. "Mislio sam da možda pođem na još jedno hodočašće", reče Raul posle otprilike jednog minuta, "dok sam ovde u Omahi."
     "Da pogađam. Do biroa za izgubljena pisma."
     "Još je tamo", reče Raul. "Verovatno nije uopšte zanimljiv kao arhitektonsko zdanje, ali nijedan od nas ne bi bio ovde da nije sagrađena."
     "Veruješ li u to?"
     "Oh, ubeđen sam da bi Umetnost pronašla nekoga koga bi iskoristila da to nije bio Džaf. Ali mi možda nikada ne bismo saznali ništa o tome. Mogli smo da budemo poput njih" - klimnuo je prema stanovnicima Omahe koje su videli kroz prozor i koji su išli svojim poslom - "misleći da je ono što vidiš ujedno sve što postoji."
     "Da li ikada poželiš da je tako?" upita ga Hari.
     "Rođen sam kao majmun, Hari", odvrati Raul. "Znam kako je to evoluirati." Zakikotao se. "Dozvoli da ti kažem: predivno je."
     "O tome je, znači, reč?" upita Hari. "O evoluiranju?"
     "Mislim da jeste. Rođeni smo da se uzdižemo. Da vidimo više. Da saznamo više. Možda da jednoga dana znamo sve." Zaustavio je kola ispred jedne velike, mračne kuće. "Što nas vraća na Teslu", reče on i povede Harija uz zarasli prilazni put, na kome je stajao parkiran Teslin motor, do ulaznih vrata.
     Poslepodne je odmicalo, a kuća je bila čak i mračnija unutra nego što je izgledala spolja, zidovi goli, vazduh vlažan.
     "Gde je ona?" Hari upita Raula, mučeći se da skine sako.
     "Dozvoli da ti pomognem."
     "Mogu sam", odvrati Hari nestrpljivo. "Samo me odvedi do Tesle, molim te?"
     Raul klimnu, stisnu usne i pogura Harija prema stražnjem delu kuće. "Moramo biti obazrivi", reče on, kada stigoše do zatvorenih vrata. "Šta god da se dešava ovde unutra, mislim da je nepostojano."
     Rekavši to, otvorio je vrata. Prostorija je bila pretrpana svom silom naprava Grilovog omiljenog Spruda koji je podsetio Harija na Normino malo svetilište, sa trideset ekrana koji su sve vreme držali izgubljene duše na odstojanju. Znao je da je ovde bio na delu obrnuti proces. Ovde su izgubljeni i ludi pronalazili pribežište; mesto na kome su mogli da olakšaju sebi tako što bi izneli sve što ih opseda. Njihovi izveštaji mahnito su promicali ekranima. A ispred njih je, zatvorenih očima, sedela Tesla.
     "Ovako sam je zatekao kada sam stigao ovamo", reče Raul. "U slučaju da te to zanima, ona diše, ali veoma usporeno." Hari je napravio korak prema njoj, ali ga je Raul upozorio. "Samo pažljivo", reče on.
     "Zašto?"
     "Kada sam pokušao da joj se približim, osetio sam nekakvo energetsko polje."
     "Ja ništa ne osećam", reče Hari, napravivši još jedan korak. Kada je to uradio, nešto kao da ga je u prolazu dodirnulo po licu, tek ovlaš, nalik na treptavi zid jednog mehura. Pokušao je da se povuče, ali bio je suviše spor. U jednom paradoksalnom trenu, mehur kao da ga je usisao i rasprsnuo se. Soba je nestala, i on je poleteo poput metka ispaljenog u plamen skarletnog sunca, čija je boja bila neizrecivo čista. Trenutak se zadržao tamo, a onda je nestao, izbio je na drugu stranu i obreo se u jednom drugom, koje je bilo plavo; pa dalje, u žuto, zatim u zeleno, potom u purpurno. I dok je putovao, od sunca do sunca, prizori su počeli da se otvaraju levo i desno od njega, iznad i ispod, povlačeći se od do krajnjih granica njegovog vida. Na sve strane nicali su oblici, kradući svoju usijanost od sunaca koja je on probijao i čiji se plamen sada povlačio, dok su oni polagali pravo na njegovu predanost. Dolazili su k njemu iz svih pravaca, bombardujući ga slikama u takvom broju da njegov um nije uspeo da uhvati nijednu. Počela je da ga hvata panika dok se napad pojačavao; uplašio se da će izgubiti zdrav razum ako ne uspe u ovoj oluji da pronađe kakvu stenu.
     A onda, Teslin glas: "Hari?"
     Taj zvuk je na trenutak ustalio jednu viziju. Video je prizor živih pojedinosti. Potez izrovašenog oker tla. Rupu i kuju kako sedi pored nje, grickajući svoju stražnjicu. Šaku sa izgriženim noktima kako se pojavljuje iz rupe, bacivši komadić grnčarije napolje na krpu rasprostrtu pored nje. I Tesla - ili jedan njen deo - negde sa druge strane rupe, ruke i kuje.
     "Hvala Bogu", reče Hari, ali prerano je progovorio. Slika je iskliznula i on je ponovo krenuo, dozivajući Teslu u letu.
     "U redu je", reče on, "drž' se."
     Ponovo ga je njen glas ukočio. Novi prizor. Još više pojedinosti. Sumrak, ovog puta, i udaljena brda. Drvena koliba u polju ustalasane trave, i žena koja trči prema njemu sa uplakanim detetom u naručju. Iza nje, tri tamna, sićušna stvorenja koja je progone, ogromnih glava, zlatnih očiju. Žena je u užasu jecala bežeći, ali dete je plakalo iz sasvim drugih razloga, pružajući svoje mršave ručice prema progoniteljima. Kada se beba okrenula da udari majku po glavi, Hari je video zašto. Iako se činilo da je to ljudsko dete, oči su mu takođe bile zlatne.
     "Šta se to ovde dešava?" upita Hari.
     "Slobodno nagađaj", odvratila je Tesla. Dok je to govorila, ugledao je još jedan njen deo u blizini kolibe. "Sve je to deo Spruda."
     Kada je dete počelo da izmiče iz majčinih ruku, prizor je iskliznuo isto kao i onaj prvi, i on je nastavio da leti, a um je počeo da mu hvata nešto od drama kroz koje se probijao. Nikada više od delića - jato ptica u ledu, novčić što krvari na tlu, neko se smeje na zapaljenoj stolici - ali dovoljno da zna da je svaka od tih bezbrojnih slika bila deo neke veće sheme.
     "Zadivljujuće..." zadahta on.
     "Nije li?" upita Tesla, i ponovo ga je njen glas naterao da se zaustavi. Ovog puta je posredi bio grad. Nisko nebo, a iz njega se prosipala srebrnasta svetlost, ovlaš padajući, poput perja u ogledalu. Na pločnicima ispod, ljudi su išli svojim poslom slepi za taj prizor, osim jednog lica okrenutog naviše: starac, pokazivao je i urlao.
     "Šta ja to vidim?" upita Hari.
     "Priče..." odgovori Tesla, a kada ju je čuo, Hari je na trenutak ugledao još jedan deo njenog mozaika, u gomili. "To je ono što je Grilo sakupio ovde. Na stotine hiljada priča."
     Ulica je isklizavala. "Gubim te..." upozorio ju je Hari.
     "Samo pusti", odvrati Tesla. "Sustići ću te negde drugde."
     Učinio je kako mu je bilo naloženo. Ulica je odletela i on je nastavio brzinom od koje je zastajao dah, dok su ga priče i dalje saletale iz svih pravaca. Ponovo je hvatao samo deliće. Ali sada je već umeo na neki način da protumači prizore, ma koliko oni bili kratki. Bilo je ovde epskih pesama i kamernih dela; porodičnih drama i potraga do kraja sveta; divota Starog Zaveta i užasa priča pred spavanje.
     "Nisam siguran da ću moći još dugo", reče Hari. "Imam osećaj da gubim razum."
     "Pronaći ćeš drugi", bocnu ga Tesla, i on se ponovo ukopa usred neke priče.
     Ovog puta, međutim, nešto je bilo drugačije. Ovo je bila priča koju je znao.
     "Prepoznaješ je?" upita Tesla.
     Svakako. Bio je to Evervil. Raskršće, subotnje popodne, sa suncem koje je obasjavalo prizor farse i ludila. Orkestar popadao, Budenbaum kopa u potrazi za slavom; vazduh prošaran vizijama kurvi. Hari se baš nije sećao da je tako bilo, ali šta s tim? Nije zaostajalo ni za čim od onoga čemu je do sada prisustvovao.
     "Jesam li ja ovde?" upita on.
     "Jesi sada", odvrati Tesla.
     "Molim?"
     "Grilo je pogrešio kada ga je nazvao sprud", nastavila je Tesla. "Sprud je mrtav. Ovo i dalje raste. Priče ne umiru, Hari..."
     "One se menjaju?"
     "Tačno. To što si ti video sve ovo obogaćuje ih, razvija. Ništa se nikada ne gubi. Upravo to učim."
     "Hoćeš li ostati?" upita Hari, posmatrajući razvoj drame na raskršću.
     "Izvesno vreme" reče ona. "Ovde su odgovori, ako uspem da prodrem do srži."
     Ispružila je ruke prema Hariju dok je govorila, i on vide da su delići koje je na trenutak ugledao na putu ovamo i dalje pred njim. Jedan njen deo bio je izklesan iz poteza oker tla, a deo iz rupe tamo iskopane. Deo je podsećao na kolibu u polju, a deo na zlatooko dete. Deo je bio napravljen od pahulja u ogledalu, deo je predstavljao onog starca, koji je pokazivao put neba.
     A jedan deo, razume se, bio je napravljen od sunčanog popodneva. I od Ovena Budenbauma, koji će besneti na raskršću sve dok priče budu pričane.
     Konačno, mada taj delić nije mogao da vidi, znao je da se sastoji i od njega, koji se nalazio negde u ovoj priči.
     Ja sam ti...promrmljao je Nomad u njegovoj glavi.
     "Razumeš li bilo šta od ovoga?" upitala ga je Tesla.
     "Počinjem da shvatam."
     "Nalik je na ljubav, Hari. Ne; to nije tačno. Mislim da je to možda ljubav."
     Osmehnula se vlastitom shvatanju. I dok se osmehivala, veza među njima se prekinula. Odleteo je od nje, nazad kroz usplamtele boje, i bio je vraćen kroz rasprskavanje mehura u ustajalu sobu iz koje je otišao.
     Tamo ga je, tresući se, čekao Raul.
     "Pobogu, D'Amure", reče on, "pomislio sam da sam te izgubio."
     Hari odmahnu glavom. "Bio je to samo kratak izlet", reče on. "Bio sam u poseti sa Teslom. Provela me je unaokolo."
     Pogledao je telo koje je sedelo ispred monitora. Odjednom mu se učinilo nekako izlišno: meso, kost. Prava Tesla - možda pravi Hari, a možda i pravi svet - nalazila se tamo odakle je on došao, pričajući sebe na beskrajnim granama drveta priče.
     "Hoće li se ona vratiti?" zanimalo je Raula.
     "Kada dobije ono kuda želi da pođe", odvrati Hari.
     "A gde je to?"
     "Nazad na početak", reče Hari. "Gde drugde?"

     3.
     Prvi odlazak do luke bio je bezuspešan; Fib nije pronašla nikoga ko je bilo šta znao o misameu. Ali drugog dana njeno ustrajno raspitivanje urodilo je plodom. Da, rekao joj je jedan od vlasnika bara na Dok Roudu, zna o čemu ona to priča. Neko stvorenje u agoniji i nedovršeno zaista je bilo viđeno ovde dole pre nekoliko nedelja. U stvari, ako ga pamćenje dobro služi, bilo je pokušaja da se ta gnusoba satera u koral, iz straha da ima ubilački apetit. Koliko je on znao, stvorenje nikada nije bilo uhvaćeno. Možda je, stao je da nagađa, bilo oterano nazad u more, iz koga se i pojavilo, kako su svi pretpostavili. U tom slučaju plima je odnela njegovo izobličeno telo.
     Bile su to i dobre i loše vesti. Dobila je potvrdu da bar traga u pravom delu grada; to je bila dobra. Ali činjenica da Džo nije bio viđen u poslednje vreme nagoveštavala je da je možda teorija vlasnika bara tačna i da se on zaista izgubio u vodama. Zatim je krenula u potragu za nekim ko je učestvovao u poteri, ali što su dani više odmicali, to je bilo sve teže i teže pratiti njeno napredovanje. Dnevno su pristizali novi brodovi, od lađa sa jednim jarbolom do preobilja ribarskih brodica koje su žurile u luku i iz nje, odlazeći laki, a vraćajući se teški od ulova. Često je hvatala sebe kako zapostavlja svoja raspitivanja i sluša, napola omađijana, razgovore između mornara i lučkih radnika: priče o onome što se nahodilo s druge strane mirnih voda luka, napolju u divljinama i pustošima mora-sna.
     Čula je, razume se, za Efemeris, a od Musnakafa o Pletozijaku i Trofeteu. Ali bilo je i mnogo više od toga; zemalja i gradova čija su imena zazivala slavu. Neka od njih bila su stvarna mesta (njihove bogove istovarivali su na doku), druga su spadala u kategoriju bajki. Prvoj skupini pripadalo je ostrvo Bergerovog Plašta, gde su se posade očigledno sve vreme gubile; njima su harale tako izuzetne vrste da su žrtve umirale od neverice. U potonje je spadao grad Nilpalijum, koji je osnovala budala i kojim su vladali - pravedno i uspešno, prema predanju - osnivačevi psi, koji su ga proždrali pošto je preminuo.
     Međutim, najviše joj je zaokupila pažnju priča o Kikaranka Rojandi. Bila je to čuvena kula od zapaljene stene, koja se pravo izdizala iz mora, penjući se u visinu od pola milje. Vrste koje su puzale i pele se po njoj nije proždirao njen plamen, ali morale su sve vreme da se bacaju u uskomešane talase ne bi li ohladile tela, posle čega bi nanovo počinjale da se penju kada bi to mogle da podnesu, u očajnoj želji da se udvaraju svojoj kraljici koja je živela u plamenu na samom vrhu, i da je oplode.
     Najbesmislenije od ovih priča bile su za nju blagotvorne i od životne važnosti, jer su joj odvlačile misli od njene bede, a one istinite nekako su je čudno ohrabrivale, jer su predstavljale dokaze o tome koliko su ovde čudovišna stanja bića bila verovatna. Ako su stanovnici b'Keter Sabata imali hrabrosti da žive u izokrenutoj piramidi, a penjači kroz plamen Kikaranka Rijande bili toliko predani penjanju uz svoju kulu, jer su verovali da će jednoga dana stići do svoje kraljice, zar onda ona ne bi trebalo da nastavi potragu za svojim misameom?

     A onda je došao dan oluje. Predvideli su ga stari mornari duž keja još pre izvesnog vremena: bura znatne jačine izdići će svu silu riba iz dubina i dovući je u plićake. Za preduzetne ribare, voljne da rizikuju svoje mreže, čamce i vrlo verovatno svoje živote na otvorenom moru, bilo je to obećanje ulova neverovatnih razmera.
     Fib se grejala ispred vatre u kuhinji kada se nadigao vetar; deca su sedela i jela gulaš u blizini, a njihova majka mesila je hleb.
     "Čula sam kako se zalupio prozor", reče Džarijefa, kada su prve kapi kiše počele da dobuju po kuhinjskom simsu, i pohita da ga zatvori.
     Fib je zurila u plamen, dok su naleti vetra zavijali i urlali u dimnjaku. Pretpostavila je da će dole kod Dok Rouda imati i te kako šta da se vidi. Brodovi koji povlače sidro i more koje se obrušava na zid luke. Ko zna šta bi jedna ovakva oluja mogla da izbaci na obalu?
     Ustala je čim joj se oblikovala ova misao. Ko je zaista mogao da zna?
     "Džarijefa?" povika ona, dok je uzimala kaput iz ormana. "Džarijefa! Izlazim!"
     Žena je silazila niz stepenice, sa zabrinutim izrazom lica. "Po ovom vremenu?" upita ona.
     "Ne brini. Biće sa mnom sve u redu."
     "Povedi Enka sa sobom. Grozno je tamo napolju."
     "Ne, Džarijefa, mogu da podnesem malo kiše. Ti samo ostani u toplom i ispeci hleb."
     Ne prestajući da tvrdi kako to nije baš mudro, Džarijefa je sledila Fib do vrata, te je za njom izišla i na stepenište.
     "Vraćaj se unutra", reče joj Fib. "Neću dugo."
     Zatim je otišla, u potop.
     Očistio je ulice isto onako podrobno kao i Iad. Jedva da je srela neku dušu dok je napredovala manjim ulicama i sporednim prolazima koje je sada već isto onako dobro poznavala kao glavnu ulicu i Popi Lejn u Evervilu. Što se više približavala vodi, to je nailazila na manje zaklona koji su mogli da je zaštite od besa oluje. Kada je stigla do Dok Rouda, hodala je povijena protiv vetra i više puta morala je da se uhvati za zid ili ogradu kako ne bi bila oborena.
     Na keju i palubama brodova bilo je mnogo življe nego na ulicama kojima je došla, jer su posade obezbeđivale jedra i osiguravale teret. Jedna od lađa sa samo jednim jarbolom otkačila se i na Fibine oči bila bačena na lukobran. Drvo se raspuklo, a članovi posade poskakali su u vodu koja je naprosto ključala. Nije želela da vidi hoće li lađa potonuti, već je požurila dalje, pored luke i kroz oblast skladišta odmah do nje, na obalu.
     Talasi su bili visoki i gromoviti, a vazduh gust od kapljica i kiše, tako da nije mogla da vidi više od desetak jardi ispred sebe. Međutim, mračni bes prizora odgovarao je njenom raspoloženju. Spoplitala se preko tamnog, skliskog kamenja, izazivajući vode da se dovoljno visoko izdignu i pokupe je, a pri tom je izvikivala Džoovo ime. Bura je ukrala glas sa njenih usana, razume se, ali ona je nastavila uporno da korača, dok su joj se suze mešale sa kišom i penom mora-sna.
     Konačno su je umor i očajanje savladali. Klonula je na kamenje, mokra do gole kože; suviše je promukla i pluća su joj bila odveć ranjena da bi ponovo uzviknula njegovo ime.
     Udovi su joj bili ukočeni od zime, a u glavi joj je dobovalo. Podigla je šake do usta ne bi li dahom zagrejala prste; upravo je pomislila da bi lako mogla da se načisto smrzne ako se uskoro ne pomeri, kada je ugledala neku priliku u magli dalje niz obalu. Neko joj se približavao. Muškarac: ono malo odeće na njemu bilo je u ritama, a telo mu je predstavljalo čudan splet oblika i boja. Mestimično je bio purpuran, a koža mu je bila ljuskava. Na drugim mestima imao je male mrlje gotovo srebrnaste kože. Ali njegovo jezgro - meso oko očiju i usta, niz vrat i preko grudi i stomaka - bilo je crno. Počela je da ustaje, ne mogavši od zaprepašćenja da izgovori ime koje je do tada izvikivala u vetar.
     Nije bilo važno. Video ju je; video ju je očima koje je sama odsanjala u postojanje. Zastao je, na nekoliko jardi od nje, sa malim osmehom na licu.
     Nije mogla da mu čuje glas - talasi su bili suviše bučni - ali prepoznala je oblik svoga imena kada ga je izgovorio.
     "Fib...?"
     Oprezno mu se približila, prepolovivši razdaljinu među njima, ali ne stigavši još na dohvat njegovih ruku. Tek se malo plašila. Možda su glasine o ubilačkim namerama bile istinite. Ako nisu, gde je našao deliće mesa da završi svoje telo?
     "To si ti, zar ne?" upita on. Sada je bila dovoljno blizu da je mogla da uhvati njegove reči.
     "Ja sam", reče ona.
     "Mislio sam da sam možda skrenuo s uma. Da sam možda sve uobrazio."
     "Nisi", reče ona. "Ja sam te ovde odsanjala, Džo."
     Sada je on bio taj koji je stao da joj prilazi, gledajući naniže u svoje ruke. "Nema sumnje da si nabacila nešto mesa na mene", reče on. "Ali ovaj duh..." jedna od tih šaka podigla se do grudi, "ono što je ovde unutra - to sam ja. Onaj Džo koga si pronašla tamo, u travi."
     "Bila sam sigurna da sam te sanjala."
     "Jesi. I ja sam čuo tvoj poziv. I došao sam. Ali ja nisam neka tamo izmišljotina, Fib. Ovo je Džo."
     "Šta ti se onda dogodilo?" upita ona. "Odakle..."
     "Odakle potiče ostatak mene?"
     "Da."
     Džo usmeri pogled ka vodi. "'Šu. Duhpiloti." Fib se sasvim dobro sećala kratke Musnakafove lekcije na tu temu: Delići Tvorca, rekao je on, ili ne. "Bacio sam se u vodu, u nadi da ću se utopiti, ali su me oni našli. Okružili su me. Odsanjali ostatak mene u postojanje." Podigao je šaku da je ona pregleda. "Kao što vidiš", poče on, "mislim da su uneli nešto od svoje vlastite prirode u mene dok su to činili." Ud je bio mnogo čudnije oblikovan nego što je to u prvi mah primetila; između prstiju imao je kožice, a koža je bila puna sitnih nabora. "Da li ti to smeta?"
     "Pobogu, ne..." reče ona. "Zahvalna sam što si mi se vratio."
     Sada je konačno raširila ruke i pošla ka njemu. Privio ju je uz svoje telo, koje je bilo toplo uprkos kiši i kapljicama pene, a zagrljaj mu je bio isto onako žestok kao i njen.
     "I dalje ne mogu da poverujem da si pošla za mnom", promrmlja on.
     "Šta mi je drugo preostalo?" odvrati ona.
     "Znaš da nema povratka, je li tako?"
     "Zašto bismo želeli da se vratimo?" upita ona.

     Dugo su ostali tamo na obali, povremeno pričajući, ali uglavnom samo ljuljuškajući jedno drugo. Nisu vodili ljubav. To su ostavili za neki drugi dan. Za mnoge dane, u stvari. Za sada samo zagrljaji, samo poljupci, samo nežnost, dok se oluja ne iscrpi.
     Kada su se nekoliko časova kasnije vraćali kejom - nebesa su se već razbistrila, a vazduh je bio onaj negdašnji - jedva da se ko osvrnuo za njima. Ljudi su imali suviše posla. Trebalo je popraviti oštećene trupove brodova, zakrpiti pocepana jedra, pokupiti razbacan teret i ponovo ga natovariti.
     A smeli ribari, koje nije mogla da uplaši pomama oluje i koji su se vratili čitavi, molili su se duž keja dok su čamci istovarivani. Bile su to molitve zahvalnosti što su preživeli i što je more-san bilo tako velikodušno. Proroci koji su predvideli oluju bili su u pravu: pomahnitale vode zaista su izbacile na površinu neviđen ulov.
     Dok su ljubavnici neprimećeni išli ka kući na brdu (gde će vremenom postati i te kako poznati), sadržina mreža bila je nagomilavana na doku. Iz dubina Suštine, iz njenih bezdanih mesta, stigla su stvorenja koja su bila čudna čak i za ribarske oči. Ličila su, neka od njih, na stvari stvorene prvih dana postojanja sveta; druga su podsećala na žvrljotine kakvog detata po zidu. Neka su bila bezoblična, mnoga mnogo šarenija nego što je bilo poznatih boja. Neka su, opet, svetlucala vlastitim sjajem, čak i po danu.
     Nazad u more bacani su samo 'šui. Ostatak je razvrstavan, stavljan u košare i nošen na riblju pijacu gde se gomila već iskupila, iščekujući ovu blagodet. Čak i ona najružnija, sve do poslednje dečje žvrljotine, nahraniće nekoga. Ništa neće propasti; ništa neće biti izgubljeno.