XI

     1.
     Tesla je kupila prvi pištolj pre četiri godine, pošto je jedva uspela da se odbrani da je ne napadnu ili joj učine nešto još gore dvojica pijanih neotesanaca ispred nekog bara u Fort Loderdejlu, koji su jednostavno zaključili da im se ne dopada njen izgled. Zaklela se da nikada više neće biti bez nekog sredstva za odbranu. Kupila je skroman mali model '45, i čak je uzela nekoliko časova kako bi bila u stanju da rukuje njime kako valja.
     Međutim, to nije bilo i jedino oružje do koga je došla. Šest meseci kasnije, za vreme svog prvog putovanja za Luizijanu, pronašla je pištolj nasred praznog autoputa, i uprkos Raulovim upozorenjima da je sigurno bio bačen s razlogom, i da će biti prava budala ako ga podigne, ona je to ipak učinila. Bio je stariji i teži od onoga koji je ona kupila, burence i drška bili su pohabani i izgrebani, ali njoj se dopadala njegova težina; takođe joj se sviđalo osećanje tajanstvenosti koje ga je okruživalo.
     Treći pištolj dobila je na poklon od žene po imenu Marija Lurdes Nazareno, koju je upoznala na nekom uličnom uglu u Mamotu, u Arizoni. Lurdesova, kako je najviše volela da je oslovljavaju, čekala je Teslu na tom uglu nekoliko dana ili je bar tako tvrdila. Bila je vidovita, kazala je, i bilo joj je rečeno u snu da će tuda proći žena koja poseduje moć. Tesla se usprotivila, tvrdeći da ona nije ta, ali je Lurdesova bila isto toliko uverena da jeste. Čekala ju je sa poklonima, rekla je, i neće biti zadovoljna dok ih Tesla ne primi. Jedan od poklona bila je ključna kost, za koju joj je Lurdesova kazala da je pripadala - svetom Maksinu. Drugi poklon bio je mesingani kompas - 'za put', kazala je. Treći - pištolj koji je izvan svake sumnje bio najlepši od sva tri, sa drškom od sedefa. Imao je tajno ime, kazala joj je Lurdesova, ali ona nije znala kako ono glasi. Međutim, Tesla će to otkriti kada bude potrebe da ga pozove.
     Ta prilika se još nije ukazala. Putovala je još dve godine posle susreta sa Lurdesovom i nijednom nije došla u priliku da upotrebi bilo koji od pištolja.
     Sve do sada.
     "Koji ja dobijam?" upitala je Fib.
     Vratili su se u Fibinu kuću iz picerije samo zato da bi se naoružale.
     "Znaš li da rukuješ pištoljem?" upitala ju je Tesla.
     "Znam da uperim prst", reče Fib.
     "Tvoj prst neće napraviti rupu ni u kome", odvrati Tesla.
     Fib uze pištolj Lurdesove i stade da ga premešta sa jednog na drugi dlan. "Ne može da bude tako teško, ako je suditi na osnovu onoga kako muškarci to rade." Bila je u pravu.
     "Želiš li taj?" upita je Tesla.
     "Aha", odvrati ona, osmehnuvši se.
     "Upotrebićemo ih samo ako to zaista budemo morale."
     "Ako naiđe, njuškajući, nešto što liči na zmiju, a smrdi na govna."
     "I dalje mi ne veruješ, je li tako?"
     "Kakve veze ima da li ti ja verujem ili ne?" upita Fib.
     Tesla je o tome kratko razmišljala. "Pretpostavljam da nema", reče ona. "Samo želim da budeš spremna na najgore."
     "Spremna sam već godinama", odvrati Fib.

     2.
     Tutakerova kuća bila je u mraku, ali su one došle pripremljene i za tu eventualnost. Fib je imala veliku baterijsku svetiljku, Tesla jedva nešto manju.
     Osećaš li bilo šta? - upitala je Tesla Raula dok su ona i Fib napredovale stazom.
     Za sada ne.
     Smrad izmeta još se osećao u vazduhu i postajao je sve jači što su se više približavale ulaznim vratima. Temperatura je dosta opala od kada su izišle iz restorana pre skoro jednog sata, ali Tesli je bilo vruće, kao da samo što nije dobila gadan nazeb. Osećala je i slabost u kolenima.
     "Šta da radimo?" upita Fib kada su stigle do stepeništa. "Da jednostavno pokucamo?"
     "Bolje i to nego da pokušamo da razvalimo vrata", reče Tesla. I dalje se nadala da je ovo uzaludna potera: da je šaputanje koje su ona i Raul čuli ispred restorana predstavljalo trik vetra, a smrad da je dopirao iz kanalizacije pozadi, kao što je Fib kazala. Bučno je zakucala na vrata. Čekale su. Nije bilo odgovora. Ponovo je pokucala i zapitala Raula da li oseća nečije prisustvo unutra.
     Njegov odgovor joj nije bio po volji.
     Da, reče on. Čujem nekoga.
     Zver koja se grčila u Teslinom stomaku od kada su izišle, trgnu se. Ona uhvati Fib za ruku. "Ja ne mogu to da uradim", reče ona.
     "U redu je", odvrati Fib. Upravo je bila posegnula za kvakom. "Stigle smo dovde." Okrenula je kvaku, i, na Teslino iznenađenje, vrata se otvoriše. Talas hladnog, oporog vazduha provali preko praga.
     Tesla se povuče sa stepenika, vukući Fib za ruku, ali Fib progunđa nešto kroz zube i oslobodi ruku.
     "Želim da vidim", reče ona.
     "Videćemo sutra", odvrati Tesla. "Po danu."
     "Sutra može biti kasno", reče Fib, ne osvrnuvši se na Teslu. "Želim da vidim sada. Odmah." Rekavši to, zakoračila je u kuću. Tesla je tog časa začu kako mrmlja: "Gde si?"
     Gde si? ponovi Raul.
     Aha, i ja sam čula.
     Neko joj se uvukao u glavu, Tes.
     Jebiga!
     Fib je već bila napravila pet-šest koraka po kući, i tama gotovo da se sklopila nad njom.
     "Fib?" povika Tesla. "Izlazi odatle."
     Druga žena, međutim, nije zastala. Jednostavno je nastavila da korača, sve dok Tesla nije shvatila da će je ubrzo potpuno izgubiti iz vida.
     Ulazi unutra - reče Raul.
     Zaveži!
     Ili ćeš je potpuno izgubiti.
     Bio je, razume se, u pravu, i ona je to znala. Izvukla je četrdeset peticu iz pojasa i zakoračila unutra, krenuvši za Fib niz mračni hodnik. Ako bude brza, možda će uspeti da je ščepa i izvuče na ulicu pre...
     Vrata se zalupiše iza nje. Okrenula se, a hladni vazduh stao je da joj se priljubljuje uz lice poput ustajale, vlažne krpe. Imala je velike muke da ga uvuče u pluća, tako da ga više nije traćila na to da ponovo dozove Fib. Bilo je očigledno da je ono - šta god to bilo - što je je se dočepalo neće pustiti bez borbe.
     Tesla?
     Ovde sam.
     Skrenula je desno. Eno tamo vrata.
     Neodređeno je razaznala okvir vrata, i, da, eno Fib kako prolazi kroz njih. Pruživši korak, Tesla je pohitala niz hodnik, ali je zakasnila i nije uspela da ščepa svoj plen koji je skliznuo kroz vrata u sobu iza njih. Tamo je bilo nešto više svetlosti što je obradovalo Teslu; možda sveće - treprerilo je. Zahvalna bar na ovoj maloj milosti, krenula je za Fib kroz vrata. Sobu nije osvetljavala svetlost sveća, već su to bili ostaci vatre koja je proždirala samu sebe u kaminu. Ognjište je bilo posuto izvesnim brojem pocrnelih grana. Miris u vazduhu, međutim, nije poticao od drveta, već od mesa; gotovo da je bio ukusan posle onog oporog na pragu. Neko je ovde kuvao i jeo, i to nedavno, mada još nije mogla da vidi ko. Soba je bila velika i dosta oštećena, nameštaj gotovo sav uništen, ukrasi i tričarije svedeni na komadiće pod njihovim nogama. Na suprotnom kraju, nekih petnaest stopa od mesta na kome je ona stajala - i upola toliko od Fib, koja se nalazila usred sobe, ruku opuštenih pored tela - tama je bila gušća nego bilo gde drugde, i uzmuvanija. Pokušala je da osmotri to mesto, ubeđena da tamo neko stoji, ali kada je uperila pogled, oči joj divlje zažmirkaše, kao da nisu bile u stanju (ili nisu htele) da prihvate ono što su videle.
     "Flečeru?" pozva ona. "Jesi li to ti?"
     Fib se tada osvrnu prema njoj. "Ostavi nas nasamo", reče ona. "Ja sam ta koju želi."
     "Je li tako?" upita Tesla, prišavši joj polako. Fibine usne su podrhtavale, a oko očiju su joj se javljali tikovi, kao da će u svakom trenutku zaplakati ili vrisnuti.
     "Tako je", reče ona.
     "A da li je ta osoba koja te želi Flečer?" upita Tesla, pokušavši - opet bez uspeha - da prikuje pogled na senke.
     "Nije važno kako se zove", reče Fib.
     "Meni je važno", odvrati Tesla. "Možda bi mogla da ga pitaš. Da li bi mi to učinila?" Fib ponovo pogleda u pravcu tame. Izgleda da ona nije imala problema da se usredsredi na nju.
     "Zanima je ko si ti", reče ona.
     "Je li on Flečer?" upita Tesla.
     "Jesi li ti..." Fib nije dovršila pitanje, već je stala da osluškuje, blago nakrivljene glave.
     Osim pucketanja vatre nije se čuo nikakav drugi zvuk. Tesla pogleda ponovo u kamin. Oko grana su se nalazile barice istopljenog voska ili sala, a u samom ognjištu kamen ili...
     "Ako je to ono što želiš", reče Fib u tamu.
     Tesla je ponovo pogleda. Upravo je htela da otkopča bluzu.
     "Šta to radiš?" upita Tesla.
     "Želi da me vidi", jednostavno reče Fib.
     Tesla ode do nje i odvuče joj šake od bluze.
     "Ne želi."
     "Da, želi", ljutito reče Fib, a šake joj ponovo pođoše prema dugmadima. "Kaže... kaže..."
     "Šta kaže?"
     "Kaže... trebalo bi da se tucamo ceo milenijum."
     Tesla je već imala prilike da čuje tu rečenicu. Jednom izgovorenu, a potom odsanjanu hiljadu puta.
     Pošto ju je sada čula, pod kao da se zaljuljao pod njom, kao da je želeo da je odvuče u tamu na drugom kraju prostorije.
     Prošlo je pet godina od kada je prvi put čula te reči; pet godina tokom kojih je mnogo puta zahvalila Bogu što je onaj koji ih je izgovorio mrtav. Izgleda da je njena zahvalnost bila preuranjena.
     "Kison..." promrmljala je ona, i kada su sišli sa njenih usana slogovi su dobili vlastiti život. Kisassss-ssssoooon. Kiiisssooonn. Treperilo je oko nje.
     Srela ga je u nebrojenim noćnim morama - bežala od njega, podlegala mu, sudio joj je, ubijao je, silovao i jeo - ali uvek bi se budila iz tih teških iskušenja, čak i iz onih najužasnijih, tešeći se da će jednog dana sećanje na njega možda izbledeti i da će biti slobodna.
     Ali nije tako. Oh, blagi Bože na nebesima, nije tako.
     Evo ga ovde, dolazi ponovo.
     Posegla je prema pasu i izvukla pištolj koji je potom uperila u tamu.
     Znači, nije Flečer - promrmlja Raul. Činilo se da je na pragu suza.
     Nije.
     Misliš da je Kison.
     Znam da je Kison, reče ona, podigavši još malo pištolj.
     Šta ako grešiš.
     Ne grešim, odvrati ona i opali, jedanput, dva puta, tri puta. Buka je odzvanjala kroz sobu, vrativši se trenutak kasnije, bolno jako. Ali iz tame nije dopro nikakav nagradni krik; nije bilo krvi, nikakvog samrtnog ropca.
     Izgleda da su pucnji izvršili nekakav uticaj samo na Fib, koja je bolno počela da jeca.
     "Šta ja to radim?" zadahta ona i otrgnu se od Tesle, kao da će se uputiti prema vratima.
     Tesla je na vreme pogledala za njom, tako da je videla kako se Fib vraća sa ispruženim rukama. Izbila je Tesli pištolj iz pesnice jednom šakom, a drugom je ščepala za vrat. Prekinula je Tesli dotok vazduha. Podigla je ruke ne bi li odvojila Fibinu šaku, ali pre nego što je uspela to da uradi, ženini jecaji - koji nisu uopšte prestajali tokom napada - zamreše.
     "Idi k njemu", reče ona jednoličnim glasom. "Idi k njemu i izvini mu se."
     Počela je da gura Teslu prema suprotnom kraju prostorije, ka tami koja je sadržala Kisona u ko zna kakvom obliku. Tesla se đilitala i mlatarala, ali nije bilo lako odupreti se Fibinoj težini podstaknutoj voljom onog koji ju je zaposeo.
     "Fib! Saslušaj me!" povika Tesla. "Ubiće nas obe!"
     "Ne..."
     "Možeš da mu se suprotstaviš. Znam kako ti je sa njim koji ti sedi na glavi." To nije bila laž. Kison je izveo isti trik sa Teslom u Petlji; pritiskao joj je glavu odozgo kako bi je pokorio i mogao da kontroliše. "Ali možeš da se boriš protiv toga, Fib, možeš da se boriš."
     Lice pred njom ničim nije pokazalo da ju je razumelo. Suze su samo nastavile da se slivaju. Tesla posegnu prema pojasu. Tamo se još nalazio pištolj sa Floride. Ako Fib neće da posluša razum, možda će reagovati na cev oružja.
     Međutim, kada je uhvatila dršku, Fib ju je pustila. Tesla je zahvalno uvukla vazduh, presamitivši se pri tom, a kada je njen pogled pao na pod, ugledala je jedno tamno, zmijoliko obličje koje se pojavilo iza nje. Izvukla je drugi pištolj iz pojasa i sklonila se liksu sa puta da bi lakše mogla da puca, ali osetila je tog časa da se tama pored nje pomiče; čula ju je kako se pomera i osetila da je taj pokret uzburkao vazduh oko nje.
     Ponovo je pogledala prema podu. Liksu pored njenih stopala pridružilo se još njih nekoliko; besmisleni, sitni užasi - u poređenju sa onima koje je ona videla - najveći je bio dugačak otprilike osamnaest inča, najmanji tanak poput vlasi kose. Ali nastavili su da pristižu i pristižu, neki od njih nisu bili duži od prsta, kao da je jedno od njihovih gnezda bilo izvrnuto kod njenih stopala. Nijedan kao da nije bio baš mnogo zainteresovan da joj nanese neko zlo. Uvijali su se preko đubreta na podu u pravcu ostataka vatre.
     Jedinu pretnju predstavljao je njihov tvorac, u čijem je pravcu Tesla sada upravila oči. Ovog puta, mada i dalje nije mogla da usredsredi pogled na njega, uhvatila je nešto na trenutak. Sedeo je na stolici, kako se činilo, ali stolica je lebdela tri ili četiri stope iznad tla. I dok ona nije mogla da gleda pravo u njega, on je bio u povoljnijem položaju. Osećala je njegov pogled. Bockao joj je vrat. Naterao joj je srce da zaigra.
     "Proći će..." reče on, i te reči uništile su i poslednje ostatke nade da je pogrešila, da ovo nije Kison.
     "Šta će proći?" upita ona, upinjući se svim silama da gleda u njega. Nema sumnje da je imao razloga što ju je sprečavao da ga osmotri, a to je samo bio još jedan povod više da mu se suprotstavi. Kada bi samo uspela da ga omete na nekoliko trenutaka, možda bi dovoljno dugo spustio gard da ga dobro osmotri. "Šta će proći?" ponovo ga je zapitala.
     "Šok."
     "Zašto bi trebalo da sam u šoku?"
     "Zato što si mislila da sam mrtav i da me više nema."
     "Zašto bih ja nešto tako mislila?"
     "Ne pokušavaj to."
     "Šta da ne pokušavam?"
     "Tu glupu igru koju igraš."
     "Kakvu igru?"
     "Rekoh da prestaneš!" Dok je vikao, zagledala se u njega, i možda u trajanju od dva otkucaja srca bio je nepažljiv, jer se iznervirao, i ona ga je jasno videla.
     To joj je bilo dovoljno da shvati zbog čega nije želeo da ga vidi. Bio je u prelaznom razdoblju, koža i mišići padali su oko njega, bili su u stanju raspadanja i smrdljivi. Ali još je na njemu ostalo dovoljno mesa da prepozna lice. Postmajmunsko čelo, široki nos, izbačena vilica: sve je to bilo Raulovo, pre nego što ga je Kison pokrao.
     Isuse... čula je Raula kako kaže, okreni glavu. Za Boga miloga, odvrati pogled...
     Nije došla u priliku. Tek što je videla prizor pred sobom, kada je Kison postao svestan da ga posmatra, i njegova volja, oštra poput udarca, odgurnu njen pogled. Suze bola pojaviše joj se u očima.
     "Suviše si znatiželjna za svoje dobro", reče Kison.
     "Postaješ mnogo tašt pod stare dane", odvrati ona, brišući suze sa obraza.
     "Star? Ja? Ne. Biću nov zauvek. Što se, pak, tebe tiče, ti izgledaš grozno. Da li su ti se putovanja isplatila?"
     "Šta ti znaš o mojim putovanjima?"
     "To što sam bio daleko od očiju ne znači da sam izgubio vezu", odvrati Kison. "Posmatrao sam svet veoma pomno. I dobijao sam o tebi izveštaje iz mnogih malih, prljavih uglova. Šta si to tražila? Flečera?"
     "Ne."
     "Nema ga, Tesla. Isto kao ni Džafa. Taj deo je završen. To je bilo jednostavnije doba, te pretpostavljam da si se u njemu osećala kao kod kuće, ali ono je otišlo u nepovrat."
     "A šta sledi?" upita Tesla.
     "Mislim da znaš." Tesla ništa ne reče. "Da li si suviše uplašena da bi izgovorila tu reč?"
     "Misliš na Iad?"
     "Eto. Sve vreme si znala."
     "Zar ih se nisi dovoljno nagledao?" upita Tesla.
     "Videli smo više od većine, ti i ja. Pa ipak nismo videli ništa. Baš ništa." U glasu mu se osećalo uzbuđenje. "Izmeniće svet tako da se više neće moći prepoznati."
     "I ti to želiš?"
     "Zar ti ne želiš?" upita Kison. Zaboravila je koliko je umeo da bude na čudan način ubedljiv; kako je dobro razumeo suprotnosti u njenom srcu. "Ovaj haos ne valja, Tesla. Sve se podelilo. Sve je slomljeno. Svet treba ponovo sastaviti." Kao i svi veliki lažovi, bilo je dovoljno istine u onome što je govorio, tako da je zvučao savršeno uverljivo. "Na nesreću, vrste ne mogu da se izleče bez pomoći sa strane", nastavi on. "Ali ne treba da brineš. Pomoć stiže."
     "A kada dođe?"
     "Rekoh ti. Promeniće stvari tako da se više neće moći prepoznati."
     "Ali ti..."
     "Šta je sa mnom?"
     "Šta će to tebi doneti?"
     "Oh - to."
     "Da, to."
     "Napraviće od mene kralja brda, razume se."
     "Plus ta change."
     "I imaću Umetnost." Ah, Umetnost! ranije ili kasnije, sve se uvek vraća na to. "Živeću u jednom besmrtnom danu..."
     "Divno zvuči. A šta je sa nama ostalima?"
     "Iadi će presuditi. Povinovaćete se. Jednostavno. Mislim da naročito vole žene. Pre deset godina, verovatno bi te zadržali radi razmnožavanja. Sada, razume se, bićeš korisnije upotrebljena kao đubrivo." Nasmejao se. "Ne brini, pobrinuću se da ne budeš utrošena uludo."
     Osetila je da se nešto kreće uz njen članak i spustila pogled. Liks, pet do šest puta veći od bilo kog od onih koje je prethodno videla. Obavijao joj se oko stopala, podižući pri tom glavu. Otvorena usta bila su mu načičkana sićušnim skarletnim zubima, red za redom gubio mu se u grlu.
     "Stani..." reče ona.
     "Nema vremena", odvrati Kison. "Možda ću te videti u prošlosti, sutra. Možda ću te naći u Petlji pa ćemo razgovarati o tome kako si danas umrla."
     Liks joj se peo uz nogu, već pojačavajući stisak.
     Vrisnula je i zateturala se unazad, pod stiskom stvorenja. Potom se zanela, a onda je pala, jako se udarila, a polomljeni komadići su joj se zaboli u leđa. Na trenutak je soba oko nje nestala, i da Raul nije vrištao u njenoj glavi: Izdrži, izdrži, sasvim bi sigurno izgubila svest.
     Kada se belilo oko nje povuklo, gledala je u pravcu kamina. Liksi koji su se odvukli u tom pravcu pre njenog razgovora sa Kisonom uspeli su da se zagreju i okrenuli su glave prema njoj. A onda su nahrupili poput uskomešane reke.
     Pokušala je da sedne, ali čudovišni stvorovi obmotavali su se oko nje, sprečavajući je u tome. Jedina nada bila joj je Fib. Izvila je glavu, tražeći pogledom ženu, izvikujući pri tom njeno ime. Bilo je uzalud. Soba je bila prazna: tu su nalazili samo Kison i oni koji će je proždrati.
     Ponovo je pogledala prema kaminu, i kao da ovo nije bio dovoljan košmar, shvatila je šta su liksi tamo radili. Uopšte se nisu grejali, već hranili. Ono što je smatrala za grane razbacane oko vatre bile su ljudske kosti, a kamen među ugarcima lobanja. Ervin Tutaker ipak nije izišao iz kuće, osim u obliku dima.
     Užasnuto je zajecala. A onda su se liksi obrušili na nju.