26. KOERKRI

     Pet dana kasnije stigli su do ivica Sarangravske ravnice i izbili iz džungle i močvare u kasno popodne pod nebom bez oblačka. Sur-jeherini su bili neočekivano brzi i odlično su poznavali ravnicu; nametnuli su tempo koji Kovenant nije mogao da izdrži. A Sunder i Holian bili su u jedva nešto boljem stanju. Prepušteni sopstvenim snagama, kretali bi se mnogo sporije. Možda bi i umrli.
     Zato su ih džinovi nosili tokom većeg dela svakog dana. Sanomor je još nosio Linden pruženu u naručju, kako bi joj zaštitio nogu; Sunder je sedeo iza leđa Prvoj, koristeći njen štit kao sedište; Holian se smestila na Lupiženinim pogrbljenim ramenima; a Kovenant je putovao jašući Brusobolov lakat. Niko se nije bunio zbog takve organizacije. Kovenant je bio suviše umoran da bi osetio stid što mu treba pomoć. A opasnosti su sprečavale svako drugačije ispoljavanje ponosa.
     Tokom tih pet dana vazduh se povremeno pretvarao u daleke krike, što je ispunjavalo družinu ledenim strahom za koji nije bilo drugog leka sem bekstva. Četiri puta našli su se u opasnosti. Dvaput su se iz tamnih potoka i katranskih bara pojavile horde skesta; dvaput je napao sam zlokot. No, uz pomoć sur-jeherina i obilnih zaliha zelenog drveta, haručai i džinovi uspevali su da razgone skeste. A Kovenant se suprotstavljao zlokotu svetlošću krila, zamahujući belom vatrom otkrivenog dragulja sve dok zlokot ne bi zadrhtao i pobegao, ludački zavijajući.
     Kada su bili u prilici, tokom odmora ili manje žurnog putovanja, Brusobol je postavljao sur-jeherinima nova pitanja, crpeći iz njih znanje. Njihova priča bila je kratka, ali je dovoljno jasno ocrtavala prošlost.
     Tokom vremena koje se sigurno merilo stolećima posle pada Kletnikovog Tabora, jeherini su se bojažljivo držali svojih domova, ne usuđujući se da poveruju u izbavljenje, da poveruju da su se pokazali dostojnim. Ali konačno su dobili dokaz dovoljno jak i za svoja plašljiva srca. Oslobođeni moći Opakog i izopačujuće snage Kamena Zlozemlja, jeherini su povratili sposobnost da rađaju decu. To je zbilja bilo izbavljenje. Decu su nazvali sur-jeherinima, da time označe novostečenu slobodu. U razdoblju koje je usledilo, meki su počeli dugu seobu koja ih je odvela sa mesta ranijih užasa.
     Iz pećina u blatišta, iz baruština u močvare, iz podzemnih izvora ka rekama, godinama su išli napred, tražeći područje koje bi nastanili. U Sarangravu su našli ono što su želeli. Za njih je to bilo mesto potpune bezbednosti; glinena tela i pokretljivost, sposobnost da žive na dnu živog peska i potoka, savršeno su odgovarala ovoj ravnici. U bezednosti su zalečili drevne užase i pretvorili se u bića sposobna da se suoče sa bolom i opasnošću, ako ustreba.
     Stoga je njihova zahvalnost Jednom Čistom tokom pokolenja sve više rasla umesto da se smanjuje. Kada su videli džinove u opasnosti, odluka da pruže pomoć donesena je bez oklevanja kod svih sur-jeherina u čitavom Sarangravu.
     A uz tu pomoć družina je konačno stigla do uskog pojasa otvorenog vresišta koje je ležalo između vremenom naraslog Sarangrava i graničnih bregova Primorja. Pohod je žurno bežao od očajničkog napada skesta. Ali drveće se iznenada razdvojilo, otkrivajući azurno nebo nalik na pomilovanje. Miris paprati zamenio je vlažne zadahe i strahove ravnice. Travnati bregovi dizali su se pred njima kao grudobrani zaštićenog mesta.
     Džinovi su pretrčali kratku razdaljinu preko vresišta kao Ranihini koji su okusili slobodu, a onda se osvrnuli za sobom.
     Skesti su iščezli. Vazduh je bio nepomičan, nepogođen pohlepom ni gnevom, lišen ikakvog zvuka sem povetarca i ptičjeg peva. Čak je i čvrstina tla pod nogama delovala kao izbavljenje od strepnje.
     I sur-jeherini su se ponovo stopili sa ravnicom kao da žele da izbegnu zahvaljivanje. Kovenant se smesta oslobodio Brusobolove ruke i vratio se na ivicu džungle, pokušavajući da nađe reči koje su mu trebale. Ali srce mu se pretvorilo u pustoš u kojoj raste malo reči. Nije mogao ništa drugo sem da tupo zuri kroz drveće, sa suncem na licu, bolno misleći. Srdosolja bi se ponosio.
     Prva mu se pridružila, zagledavši se u Sarangrav sa nehotičnom mekoćom u pogledu. Prišao im je i Brin; čitava družina je pristupila, stojeći kao na pozdrav nesumnjivoj dostojnosti sur-jeherina. Kasnije su haručai raspakovali prtljag i spremili hranu. Na međi Sarangrava i Primorja, družina je jela i pokušavala da proceni situaciju.
     Linden je sedela, oprezna i smetena, leđima naslonjena na Sanomorova kolena; trebao joj je oslonac zbog ulaga koje je nosila na levoj nozi. Probudila se dan i po posle povrede i podnela je dosta bola da bi uverila sadruge da joj članak pravilno srasta. Alem-vino bilo je moćan lek. Ali od tada Kovenant nije imao prilike da razgovara sa njom. Iako je Sanomor imao duboko nesrećan izraz lica, pazio je na Linden kao na dete.
     Kovenant je očajnički želeo da govori sa njom, ali u ovom trenutku, sedeći u paprati sa suncem predvečerja koje mu je osvetljavalo ramena, bio je zauzet drugim pitanjima. Džinovi su ih doneli dovde; ali još ih nije ubedio da mu pruže potrebnu pomoć. A obećao im je i priču o Bezemljašima. Nije mogao ni da zamisli kolika će hrabrost biti potrebna da to ispriča.
     Ipak je morao nešto da kaže. Sunder i Holian su se udaljili u tamu, tražeći samoću. Kovenant ih je razumeo. Posle svega što su izgubili, sada su imali pred sobom svet za koji nisu bili pripremljeni - svet bez Kobi Sunca koja ih je činila korisnim ostalim saputnicima. Ali džinovi su sedeli oko vatre, očekujući da počne da ih ubeđuje da pomognu. Morao je nešto da kaže. Ali to nije bilo u njemu.
     Konačno je Prva prekinula ćutanje. "Džinoljube." Nežno je izgovorila titulu koju mu je dala. "Poznavao si džinove - narod tvog prijatelja, Srdosolje Penosleda. Duboko želimo da čujemo priču o njima. Vidimo po tebi da priča nije laka. Ali džinovi kažu da je radost u ušima koje slušaju, a ne u ustima koja govore. Znaćemo kako da te saslušamo sa radošću, iako te pričanje bude bolelo."
     "Radost." Kovenant je progutao knedlu da mu se glas ne bi slomio. Njene reči kao da su mu oduzele i ono malo snage što mu je ostalo. Znao je šta će džinovi uraditi kada čuju njegovu priču. "Ne. Još ne. Nisam spreman."
     Brin se oglasio iza Kovenantovih leđa. "Tu priču znaju i drevni kazivači haručaija." Prišao je bliže vatri i pogledao iznenadan strah na Kovenanotovm licu. "Ja ću je ispričati, iako nisam naučen veštini pripovedanja." Uprkos bezosećajnosti, njegov pogled pokazivao je da nudi dar, da nudi Kovenantu da preuzme makar jedan teret od njega.
     Ali Kovenant je suviše dobro znao priču. Sudbina Krvne garde i njihovog zaveta bila je neizbrisivo prepletena sa usudom džinova Primoraca. Otvoren kao svi haručaiji, Brin će sigurno otkriti i one delove priče koje Kovenant nikada ne bi ispričao. Brin će ispričati da je Korikovo poslanstvo Bezemljašima stiglo do Koerkrija sa poglavarom Hirimom baš dok je džin-Besomuk ubijao džinove. Trojica krvnih gardista su preživela, uspela su da ubiju džina-Besomuka, osvojila su komad Kamena Zlozemlja. Ali Kamen ih je izopačio, pretvorio ih u sluge poglavara Kletnika. A to izopačenje toliko je zgrozilo Krvnu gardu da su prekršili svoj zavet i napustili poglavare tokom najveće opasnosti po Domaju. Brin će sigurno opisati te događaje, a neće reći da oni predstavljaju ogroman bol za njegov narod, da je to razlog što se u Domaju vraćala grupa za grupom haručaija i padala u ruke krvolocima Klave. To Kovenant ne bi podneo. Krvni gardisti su uvek sudili o sebi po merilima koja nijedan smrtnik ne bi mogao da podnese.
     "Ne", gotovo je jeknuo. Okrenuo se ka Brinu i dao jedini odgovor koji je imao. Ne moraš to da radiš. To je prošlost. Nije njihova krivica. "'Izopačenje nosi mnogo lica'" naveo je Benorove reči: "'Krivica je lice primamljivije od ostalih, ali je i dalje maska Opakog'." Da li znaš da je Kletnik namamio tu trojicu krvnih gardista? Da ih je pretvorio u troprste? "Ja ću ispričati." Meni na dušu. "Kada budem spreman." Udar predosećanja rekao mu je da će haručai umreti zbog njega.
     Brin ga je za trenutak gledao. Onda je ovlaš slegnuo ramenima i povukao se na mesto, da mu čuva leđa. Kovenantu više ništa nije zaklanjalo pažljive oči džinova.
     "Džinoljube", polako je rekla Prva, "takve priče moraju se iskazati da bi se mogle podneti. Neipričana priča pritiska srce. Ali ne tražim ti da olakšaš srce. Tražim sebe radi. Tvoja priča tiče se mojih sunarodnika. A ja sam Prva od Potrage. Govorio si o Kobi Sunca koja ugrožava Zemlju. Tu leži moja dužnost. Na zapadu. Sanomorov zemljovid je jasan. Moramo naći to zlo i suprotstaviti mu se. A ti tražiš našu pomoć. Tražiš da ti damo naš ponosni dromond, Dragulj Zvezdoputa. Tvrdiš da je tvoj put istinski put Potrage. A odbijaš da nam govoriš o našem narodu.
     Tomase Kovenante, tražim da pričaš zato što moram da načinim izbor. Samo u pričama mogu naći put ka istini. Bez znanja koje nosiš na srcu, nemam načina da procenim tvoj put i tvoje želje. Moraš govoriti."
     Moram? Lišen osećanja, poželeo je da krikne. Ne znaš šta činiš! Ali džinovi su ga gledali upitnim, ispitivačkim pogledom. Brusobol je bio sličan Penosledu kao da se pretvorio u drevnog pretka. Sanomorov pogled kao da je ključao od zemljovida. Lupiženin osmeh bio je preplavljen saosećanjem. Kovenant je u sebi jeknuo.
     "Ovi bregovi..." pokazao je ka istoku, mašući troprstom šakom kao da bere jedine reči koje može da nađe, "predstavljaju granicu Primorja. Tu su živeli džinovi koje sam poznavao. Imali su grad na Moru. Koerkri: Lelej. Želim da idem tamo."
     Prva nije odgovorila, nije ni treptala.
     Stegao je pesnice u naporu da se očuva. "Tamo su bili pobijeni."
     Brusobolov pogled je planuo. Lupižena je naglo uvukao vazduh kroz zube. "U domovima?"
     "Da."
     Prva od Potrage prostrelila je očima Kovenanta. Izdržao je njen pogled, video u njemu strepnju, sumnju, presudu kako joj se talasa u senkama iza očiju. Uprkos sopstvenom strahu, bio je neobično siguran da će mu njen gnev pružiti ono što je želeo.
     Progovorila je glasom tihog gvožđa. "Brusobol će poći do Dragulja Zvezdoputa. Povešće brod ka severu. Srešćemo se u tom Koerkriju. Tada ću biti spremna da ti odgovorim - ako me tvoja priča ubedi. I ostali članovi Potrage žele da vide grad džinova u ovoj izguljenoj zemlji.
     Tomase Kovenante, ja ću čekati. Pratićemo te do obale Primorja. Ali" - njen glas ga je upozorio kao da u rukama drži mač - "hoću da čujem tu priču o ubistvu."
     Kovenant je klimnuo glavom. Obgrlio je kolena i zagnjurio lice u mišice; morao je da ostane sam sa svojim beskorisnim jadom. Čućeš. Imaj milosti.
     Brusobol je bez reči počeo da pakuje stvari koje su mu trebale. Uskoro je otišao, oštro koračajući prema Moru kao da kosti džinova mogu zauvek bez odmora.
     Zvuk Brusobolovog odlaska kao da se rastegao preko Kovenantove iscrpljenosti sve dok nije pokrio sve. Spremio se da spava kao da se nadao da se nikad neće probuditi.
     Ali izronio je iz snova pod punim svetlom meseca. U poslednjoj svetlosti logorske vatre video je usnule džinove i Kamendolce. Jedva je razabrao oprezne, mračne prilike haručaija. Vain je stajao na ivici svetla, zagledan ni u šta kao prorok u transu.
     Narandžasto-crveni odsjaj u Lindeninim očima pokazao mu je da je i ona budna. Kovenant se iskobeljao ispod pokrivača. Želja za bekstvom u san bila je jaka, ali potreba da govori sa njom je nadvladala. Tiho joj je prišao.
     Pozdravila ga je klimanjem glave, ali nije govorila. Kad je seo pored nje, nastavila je da zuri u ugljevlje.
     Nije znao kako da joj se približi; nisu mu padala na pamet imena kojima bi je otvorio. "Kako ti je noga?" oprezno je upitao.
     Njen šapat dopro je iz tame kao glas sa drugog sveta. "Sada znam kako se Lena morala osećati."
     Lena? Zanemeo je od iznenađenja i stida. Kada joj je govorio o svom zločinu, nije htela da sluša. Šta joj je sad to značilo?
     "Silovao si je. Ali verovala je u tebe i pustila te je da ideš. Meni je sad tako."
     Zaćutala je. Dugo je čekao, a onda promrmljao. "Reci mi."
     "Gotovo sve što vidim je silovanje." Govorila je toliko tiho da se naprezao da je čuje. "Kob Sunca. Sarangrav. Kada me je onaj Besomuk dodirnuo, osećala sam se kao da je Kob Sunca u meni. Ne znam kako opstaješ sa tim otrovom u sebi. Ponekad ne mogu da podnesem ni da te pogledam. Taj dodir je porekao sve u meni. Pola života sam se trudila da postanem lekar. Ali kada sam videla Džoanu, bila sam užasnuta - nisam mogla da podnesem. To me je uteralo u laž. Zato sam te pratila.
     Taj Besomuk - bilo je kao sa Džoanom, ali hiljadu puta gore. Pre toga sam bar mogla da preživim ono što sam videla - Kob Sunca, to što je učinila od Domaje - zato što sam mislila da je to bolest. Ali kada me je on dodirnuo, sve je postalo zlo. Čitav moj život. Mora da se Lena tako osećala."
     Kovenant je prepleo prste, stegao ih i čekao. Malo kasnije je nastavila. "Ali članak mi se isceljuje. Mogu da osetim. Kada se slomio, mogla sam da ga vidim iznutra, da vidim šta treba učiniti, kako da se kosti vrate na mesto. Znala sam kada su bile dobro postavljene. A sada osećam kako se zaceljuju. Srastaju baš kako treba. Tkiva, krvni sudovi i nervi..." zastala je kao da ne može da zadrži sva osećanja u šapatu. "A to alem-vino ubrzava proces. Za nekoliko dana moći ću da hodam."
     Okrenula se i pogledala ga u lice. "Mora da se i Lena tako osećala. Inače ne bi mogla da preživi.
     Kovenante." Njen glas ga je preklinjao da razume. "Moram da lečim. To mi je potrebno. Zato sam postala lekar i zato ne mogu da podnesem sve ovo zlo. Ne mogu da ga izlečim. Ne mogu da lečim duše. Ne mogu da izlečim sebe."
     Želeo je da razume, čeznuo je da je shvati. Ugljevlje vatre odražavalo joj se iz očiju kao odjeci pokoravanja. Ali premalo je znao o njoj, kako je postala takva osoba. Ipak, površinski sloj potrebe dovoljno se jasno video. S naporom je progutao svoju nesigurnost i strah. "Jedino drvo", dahnuo je. "Naći ćemo ga. Džinovi znaju koga treba pitati gde da ga nađemo. Načinićemo Žezlo Zakona. Moći ćeš da se vratiš kući. Nekako."
     Odvratila je pogled, kao da nije želela takav odgovor. Ali kada je progovorila, postavila je pitanje. "Misliš li da će nam pomoći? Sanomor to ne želi. Vidim to. Njegov zemljovid je kao ono što ja osećam. Ali stalno je u njemu. Udaljenost ne znači ništa. Kob Sunca ga neprestano izjeda. Želi da se suoči sa njom. Da se bori. Da završi to što mu se događa. A Prva mu veruje. Misliš li da ćeš moći da je ubediš?"
     "Da." Šta drugo da joj ponudi? Davao je obećanja koja ne zna kako da ispuni zato što nije imao šta drugo da pruži. "Neće joj se dopasti. Ali naći ću način."
     Klimnula je glavom, više za sebe. Neko vreme je bila nepomična, zadubljena u misli nad ugljevljem kao da joj treba hrabrost, a samo u usamljenosti može da je potraži. Onda je progovorila. "Ne mogu da se vratim pod Kob Sunca." Šapat joj je bio jedva čujan. "Ne mogu."
     Kada ju je čuo, Kovenant je poželeo da odgovori. Ni ne moraš. Ali to je bilo obećanje kojeg se bojao. U Andelejnu mu je Mhoram rekao. Ono što tražiš nije to što misliš da jeste. Na kraju ćeš morati da se vratiš u Domaju. Nije ono što misliš...? Nije Jedino Drvo? Nije Žezlo Zakona?
     Ta pomisao ga je otrgla od Linden; nije mogao da se suoči sa njom. Pošao je kao progonjen do svojih pokrivača i legao, grleći iščekivanje sve dok ga premor nije ponovo odvukao u san.

     Sledećeg jutra, dok je sunce još bilo skriveno, plamsavo i primamljivo iza bregova, družina se spustila u Primorje.
     Brzo su sišli niz padinu, uprkos Kovenantovoj ošamućenosti, i stali zagledani u svitanje i široko područje koje je nekada bilo dom Srdosolje Penosleda. Sveži povetarac mrznuo im je lica; a pod neokaljanim svetlom videli su da je jesen stigla u vilinske predele Primorja. Ispod njih su se gnezdile šume u prevojima bregova; hrastovi, javori i platani prošarani jesenjim bojama; veličanstveno okićeni zlatani. A iza šuma ležale su ustalasane livade, bogato zelene kao poslednji sjaj leta.
     Gledajući Primorje prvi put - videći zdravlje i lepotu prvi put od kako je napustio Andelejn - Kovenant je ostao čudno suv i nedirnut. Nešto duboko u njemu postajalo je neosetljivo. Prsten mu je teško visio na troprstoj šaci, kao da je, zajedno sa dva prsta, izgubio i odgovor na sumnje u sebe. Daleko u Vaselkamenu, nedužni muškarci i žene ubijani su da bi nahranili Kob Sunca. Dok taj zločin traje, nikakvo zdravlje na svetu neće mu ništa značiti.
     Ipak je bio pomalo iznenađen što Sunder i Holian nisu izgledali zadovoljni onim što vide. Zurili su u jesen kao da vide Andelejn - pesmu sirena, zavodljivu i lažnu, sa prikrivenim ludilom. Bili su naučeni da osećaju pretnju u prirodnoj ljupkosti Zemlje. Nisu znali šta predstavljaju na ovakvom mestu. Pomoću Kobi Sunca poglavar Kletnik postigao je više od izopačenja prirode. Lišio je ljude kao što su Kamendolci obične ljudske sposobnosti da budu dirnuti lepotom. Kovenant je ponovo morao da misli o njima kao o gubavcima.
     Ali ostali su bili razneženi prizorom. Napeto lice Prve omekšalo je od divljenja; Lupižena se tiho, poluglasno smejao, kao da ne može da savlada radost; Sanomorov jad se donekle istopio, dopuštajući mu da se smeši. Haručai su se pomalo ukočili, kao da u mislima stoje "mirno" iz poštovanja prema odanosti i tuzi koje su nekada nastanjivale Primorje. A Linden je zurila u svitanje kao da joj jesen pruža ublaživanje ličnih nevolja. Samo Vain nije reagovao. Demonokotu kao da nije stalo ni do čega pod bilo kakvim suncem.
     Konačno je Prva prekinula tišinu. "Hajdemo. Srce mi je puno želje da vidim grad koji su džinovi nazvali Lelej."
     Lupižena se kratko nasmejao, nalik na zov jastreba, istovrenemo usamljeno i zadovoljno. Nesigurnim korakom otisnuo se u jutro. Cer i Hergrom pošli su za njim. Prva takođe. Sanomor se kretao kao da pomera kolosa, ukočen i okamenjen u svom ličnom bolu. Sunder se sumnjičavo mrštio; Holian je grizla donju usnu. Zajedno su pošli za Džinovima, a Stel i Harn su ih štitili s boka. Kovenant je pošao za njima kao da je izgubio gipkost duha.
     Dok su silazili ka drveću, Lupižena je počeo da peva. Glas mu je bio grub, kao da je suviše vremena provodio pevajući žalopojke; ali ova pesma ispunjavala je srce kao fanfare. Melodija je bila puna vetra i talasa, soli i napora, likovanja nad bolom. Pevao je jasno kao novorođeno jutro.

     Neka se talas lomi o stenje
     kamenje puno mora i algi,
     nek litice optoče oluje
     neka hladno ublaži dubine,
     neka vetar uplaši talase i bode
     i bode
     ništa ne dira Kamen i More.
     Stene i kamen Doma nek traju.
     Mi smo džinovi,
     rođeni za život,
     spremni da pođu gde god snovi idu.

     Neka svet bude čudesno širok,
     okean bezdan kao vremena,
     neka putevi stignu il padnu,
     morski pohodi u ledu i bolu,
     i lutanje nek bude za uvek.
     Nek besni
     i besni
     ništa ne dira Kamen i More.
     Srce i luke Doma nek traju.
     Mi smo džinovi,
     rođeni da plove,
     spremni da pođu gde god snovi idu.

     Pesma se nastavljala, kroz drveće i plamen opadajućeg lišća, puna snage, čežnje i spremnosti da se čuje svaka priča koju pripoveda svet. Nosila je pohod napred, osvetljavala Sanomorov pogled; ublažavala je nelagodnost Kamendolcima kao osiguranje protiv nepoznatog, davala brzinu bezosećajnim koracima haručaija. Odjekujući u Kovenantovom umu kao pulsiranje veličanstvenog drveća, neko vreme mu je sokolila nesigurno srce, tako da je mogao da bez kolebanja hoda kroz zemlju koja je Penosledu predstavljala dom.
     Bio je predugo pod Kobi Sunca, predugo van Domaje koje se sećao. Oči su mu upijale drveće i livade, predele i vidike, kao da takve stvari zaustavljaju duboku žeđ i vraćaju mu razloge za traganje. Iza bregova, Primorje se pretvorilo u jedro bujanje loze, nalik na vinogorje stolećima zapušteno; u njemu su se gnezdile ptice, a životinje su našle sebi dom. Da mu nije nedostajao Lindenin vid, možda bi proveo dane i dane sedeći i obnavljajući osećanje zdravlja.
     Ali bio je osuđen da se zadrži na površini onoga što je video. Kako su se milje prostirale ispred njega, šezdeset ili čak i više do obale, vratila mu se hitnja. Iza njihovih leđa umirali su ljudi, plaćajući svaki dan njihovog putovanja. A ipak nije mogao da hoda brže. U njemu je previrala kriza. Moć; otrov; gnev. Nemoguće je živeti sa divljom magijom. Nemoguće je živeti bez nje. Nemoguće je održati sva obećanja koja je dao. Nije imao odgovor. Smrtan je kao i svaki gubavac. Sva napetost bila je uzaludna. Želeći da odloži vreme sudara, kada se podigne oluja od mešavine otrova i sumnje, tražio je oko sebe način da zaposli um.
     Linden je bila zatvorena u naporu da se oporavi od povreda koje su joj naneli Kob Sunca i Sarangravska ravnica. Sunder i Holian su izgledali nelagodno, kao da više ne znaju šta da čine. Zato se Kovenant obratio džinu, Lupiženi, brbljivom koliko je Prva bila ćutljiva.
     Njegove izobličene crte groteskno su se pokretale dok je govorio; ali tom utisku suprotstavljali su se prodoran pogled i neumorni humor. Već na nagoveštaj pitanja, počeo je da govori o drevnom domu džinova, o širokim morima sveta, o čudima i tajnama lutanja. Kada ga je obuzelo uzbuđenje, dah je počeo da mu zviždi u izobličenim plućima; ali njemu je čak i taj mučni zvuk predstavljao način govora, napor da otkrije nešto bitno o sebi. Priča mu je bila duga i puna digresija, tipičnih za džinove, srazmernih večnoj veličanstvenosti stenja i mora; ali postepeno je prešao na priču o Potrazi i o džinovima koji je vode.
     Ulogu Palamara Sanomora nije trebalo objašnjavati; vodio je Potragu svojim zemljovidom. A njegova onemelost, ogromni užas koji ga je lišio glasa - kao da mu je napor da ispriča šta vidi zapečatio grlo - samo je činila njegove zahteve od Potrage snažnijim.
     Ali to što je Sanomorov brat nije bio dovoljan razlog za prisustvo Mrkotraga Brusobola. Sabor džinova odabrao ga je najviše zbog veštine navigatora i kapetana; bio je zapovednik dromonda, Dragulja Zvezdoputa, i ponosan na svoj brod.
     Što se tiče Prve, ona je bila Mačomoćnik, jedan od retkih u ovom pokolenju džinova, iako su milenijumima održavali i probirali takve borce kako bi pomogli susedima i prijateljima u nevolji. Odabrana je zato što se znalo da je istrajna kao kamen i vešta kao more - i zato što je pobedila sve ostale Mačomoćnike kako bi izborila mesto na čelu Potrage.
     "Ali zašto?" upitao je Kovenant. "Zašto je želela to mesto?"
     "Zašto?" Lupižena se iskezio. "Iskreno govoreći, a zašto ne bi? Ona je Mačomoćnik, obučena za boj. Zna, kao i svi mi, da će ta rana rasti dok ne obuhvati čitavu Zemlju - ako joj se neko ne suprotstavi. A veruje da se njeno zlo već oseća, čak i nad predelima Doma, rađajući zla mora i oskudne useve. I bogalje." Oči su mu veselo svetlucale, sprečavajući Kovenanta da oseti sažaljenje nad njegovim usudom.
     "U redu." Kovenant je suzbio uvređenost koju je obično osećao kad god bi sreo nekoga ko je delovao veselo uprkos neizbežnim bolnim činjenicama. "Pričaj mi o sebi. Zašto si ti odabran?"
     "Ah, nije to nikakava tajna. Svaki brod, ma kako ponosan, mora imati majstora, a ja sam upućen, vešt u radu i sa užadima i sa kamenom. Osim toga, mali rast mi omogućava da radim i na mestima gde ostali džinovi nemaju dovoljno prostora. A ima i još jedan razlog, bolji od ostalih." Spustio je glas i obratio se samo Kovenantu. "Ja sam muž Prve od Potrage."
     Kovenant je nehotice zinuo. Za trenutak je verovao da se Lupižena ironično ludira, ali džinov humor bio je na sopstveni račun. "Za mene", šapnuo je kako ga Prva ne bi čula, "njeno ime je Paučina Vodosvetla. Ne bih podneo da isplovi u ovakvu potragu bez mene."
     Kovenant je ćutao, nesposoban da smisli ikakav odgovor. Ja sam muž... - proželi su ga odjeci Džoane; ali kada je pokušao da prizove njeno lice, nije našao ništa sem sećanja na Linden.

     Tokom večeri trećeg dana boravka u Primorju Linden je pozajmila bodež od Holian kako bi skinula ulage sa noge. Saputnici su je posmatali kako oprezno savija koleno, pa članak. Na licu su joj se pojavljivali nagoveštaji bola, ali nije obraćala pažnju na njih, usmerena na unutrašnje stanje kostiju i tkiva. Trenutak kasnije, lice joj se opustilo. "Samo je krut. Sutra ću pokušati da hodam."
     Kroz družinu se proneo uzdah. "To je dobro", ljubazno je rekla Prva. Sunder je klimao glavom. Holian se sagnula i zagrlila je. Linden je prihvatila njihovo zadovoljstvo; ali pogled joj je skrenuo ka Kovenantu, a oči su joj bile pune suza na koje nije znao šta da odgovori. Nije je mogao naučiti da razlikuje dobro i zlo u svom osećanju za zdravlje.
     Sledećeg jutra oslonila se na nogu i kosti su izdržale. Nije bila spremna za mnogo hodanja, pa je Sanomor nastavio da je nosi. Ali sledećeg dana počela je da radi na obnavljanju snage nogu, a dan potom mogla je da, sa pauzama, hoda gotovo pola puta.
     Do tada je Kovenant već znao da se približavaju Moru. Tlo se već danima polako spuštalo, gubeći visinu duž neravnih bregova i širokih, divljih, senovitih livada, niz polja nalik na terase pripremljene za džinove. Ivice strogih, drevnih šuma blago su se naginjale, kao da osluškuju More; a sada je oštri vazduh bio ispunjen vlagom i težinom, pa je svaki povetarac ličio na uzdah okeana. Još nije mogao da namiriše so; ali nije mu ostajalo još mnogo vremena.
     Te noći snovi su mu bili puni lomljave talasa. Tutnjava mu je pretvorila san u noćnu moru kasapljenja, užas još nepodnošljiviji time što je nejasan, jer nije znao koga to kasape i zašto, nije mogao da primeti nijednu drugu pojedinost sem krvi, krvi na sve strane, nedužne i samoprekorne krvi koja dopušta ubistvo. Probudio se na ivici vriska i ustanovio da je natopljen kišom oluje. Bilo mu je hladno i nije mogao da zaustavi drhtavicu.
     Posle nekog vremena plavičaste munje i gromovi oluje su uminuli, nošeni ka istoku jakim vetrom; ali kiša je i dalje padala. Izišlo je sunce, zaklonjeno talasima kiše koja je natapala pohod sve dok Kovenant nije poverovao da su mu se i kosti rastopile, a čak i džinovi su se kretali kao da nose preveliku težinu. Vičući kroz pljusak, Lupižena je predložio da nađu ili načine zaklon i sačekaju kraj oluje. Ali Kovenant nije mogao da čeka. Svaki dan njegovog putovanja imao je cenu - živote ljudi čija jedina nada leži u verovanju u Klavu; a Klava je lažna. Naterao je prijatelje u pokret tolikim gnevom da su ga nervi u desnoj ruci zaboleli - kao da u prstima oseća vreli teret prstena. Sadruzi su nastavili dalje kao usamljeni ostaci, razdvojeni pljuskom jedni od drugih.
     A kada je oluja konačno prestala, otvarajući prugu vedrog neba na istoku, na obzorju se ukazala usamljena kula svetionika Koerkrija. Uzdignuta kao kamena ruka sa koje je odsečena pesnica, prkosila je nevremenu i izobičajenosti kao da predstavlja poslednji nadgrobni spomenik Bezemljašima.
     Džinovima koji su voleli smeh, decu i odanost, koji su pobijeni u sopstvenim domovima jer su rešili da se ne brane.
     Kako je kiša odmicala ka zapadu. Kovenant je začuo talase kako udaraju o obale Leleja. Pruga sivog okeana ležala je iza ivice litice; a nad njom je posle oluje već poletelo nekoliko smelih čigri, krešteći kao uklete duše.
     Nastavio je dalje sve dok nije ugledao napušteni grad.
     Bio mu je okrenut leđima; Koerkri je gledao u More. Bezemljaši su izdubili strmu liticu iznad talasa kako bi njihov grad gledao ka istoku i nadi. Na zadnjem kraju Leleja nalazila su se samo tri ulaza, tri tunela otvorena u steni kao ždrelo, zauvek zijajući u granitnoj tuzi zbog udarca koji ih je lišio žitelja i značenja.
     "Tomase Kovenante." Kraj njega je stajala Prva, a Lupižena i Sanomor tik iza nje. "Džinoljube." Glas joj je bio kao oštrica u kanijama, bez pretnje, ali spremna za sukob. "Govorio si o džinovima i jeherinima; a u svoj žurbi nismo te pitali ono što nismo razumeli. A strpljivo smo čekali drugu priču koju si nam obećao. Ali sada moramo da tražimo. Ovo mesto su očito stvorili džinovi - jasno je da je to delo našeg naroda. Nama ova veština predstavlja krv i kosti Doma. Tu ne možemo da pogrešimo."
     Glas joj je postao napet. "Ali ovo mesto koje nazivaš Lelej već je vekovima prazno. A jeherini o kojima si pričao takođe su priča od pre mnogo stoleća. A ti si ipak čovek - mnogo kratkovečniji od svih ostalih naroda na Zemlji. Kako je moguće da si poznavao džinove?"
     Kovenant je iskrivio lice; nije imao prostora u srcu za ovo pitanje. "Tamo odakle ja dolazim", promrmljao je, "vreme drugačije protiče. Nikada ranije nisam bio ovde. Ali poznavao sam Srdosolju Penosleda. Možda bolje nego i samoga sebe. Pre tri i po hiljade godina." Tog časa ga je nagli bol u gudima naterao da zastenje. Pre tri i po...! To je bilo previše - toliko dubok ponor da možda nije imao dno. Kako se može nadati da će se iskupiti posle toliko godina?
     Stegao je zube da bi sprečio dahtanje i pošao niz padinu ka središnjem tunelu, glavnom ulazu u Koerkri.
     Oblaci su se povukli ka zapadu, otkrivajući sunce. Sijalo je gotovo pravo u kameni prolaz, pokazujući mu put ka licu litice. Pošao je unutra kao da namerava da se baci sa ivice čim stigne do nje. Ali Brin i Hergrom su mu stali sa obe strane, znajući šta on zna. Sadruzi su ga ćutke sledili, primireni kao da ih vodi u groblje osvećeno drevnom krvlju. Zvanično su ulazili u Lelej.
     Tunel se na kraju otvarao na bedem usečan u najistočniji deo litice. Koerkri se širio na sever i jug, kao da ova tačka predstavlja pramac grada. Sa tog položaja Kovenant je video da se Lelej širi na obe strane. Bio je građen okomito - niz ponor se nizao nivo za nivoom bedema; slojevi su se pružali ili povlačili da bi se prilagodili obrisima stene. Sve zajedno, lice grada je, gotovo hiljadu stopa od ivice do podnožja litice, imalo čvornovat izgled, nalik na šake stegnute pred vremenom i erozijom Mora.
     Taj izgled bio je pojačan slojevima soli koji su se nakupili tokom vekova. Zaštitni zidovi na donjim bedemima imali su sivobele kvrge masivne kao kamenac; a čak i najviši nivoi bili su obeleženi mrljama trošnosti, nataloženim navikom tuge.
     Iza bedema, nivo za nivoom, nalazili su se ulazi u privatne nastambe i javne dvorane, radionice i kuhinje, mesta za pesme, priče i sabore džinova. A u podnožju litice, iz zaravnjene osnove izdizalo se nekoliko masivnih kamenih dokova. Većina ih je bila izglodana do ruševina; ali blizu središta Koerkrija ostala su očuvana dva doka i nasip između njih. Talasi zaostali iza oluje jogunasto i besno su udarali o nasip, rešeni da razbiju dokove, izdrobe kamen, napadnu Koerkri, makar opsada trajala tokom čitavog života Zemlje.
     Razgledajući grad, Prva je progovorila kao da ne želi da pokaže koliko je dirnuta. "Ovde je stanište, zaista - nastamba džinova. Ovakva dela naš narod ne preduzima olako i ne izvodi bez premišljanja. Možda su ovdašnji džinovi znali da su izgubili Dom. Ali nisu izgubili sebe. Bili su na ponos čitavom svom narodu." Glas joj je pomalo podrhtavao, nalik na blistanje usijanog gvožđa.
     A Lupižena je podigao glavu kao da ne može više da izdrži i zapevao kao da kroz vekove dovikuje uzvik prepoznavanja:

     Mi smo džinovi,
     rođeni da plove,
     spremni da pođu gde god snovi idu.

     Kovenant nije mogao podneti da ga sluša. Nisu izgubili sebe. Ne. Nisu, sve do kraja, kada ih je to ubilo. I on se sećao pesama. Sada smo Bezemljaši, lišeni korena, roda i poroda. Grčeći obe šake da bi savladao gnev, da bi se obuzdao još samo malo, pošao je dalje duž bedema.
     Uz put je primorao sebe da zaviri u neke sobe i dvorane, u gestu poštovanja prema mrtvima.
     Sav kamen u odajama - stolice, posude, stolovi - bio je nedirnut, iako se svaki komadić drveta i tkanine odavno raspao. Ali površine su bile izbrazdane solju: krugovi i krivine preko podova; pruge duž zidova; šare po uzglavljima; slučajne, spore šare, ljupke kao inje i uništavajuće kao krivica. Prašina i paučina ne bi mogli da tako rečito opišu prazninu Leleja.
     Povučen ličnom hitnjom, Kovenant se vratio u središte grada. Dok su ga saputnici pratili, pošao je izuvijanim stepeništem koje se spuštalo nazad na liticu, a onda ponovo ka Moru. Stepenice su načinjene za džinove; morao je da trapavo poskakuje niz njih, a od svakok doskoka potresalo mu se srce. Ali dnevno svetlo počelo je da bledi, a on je žurio. Sišao je niz tri nivoa pre nego što je počeo da ponovo zagleda u sobe.
     Prvi ulaz vodio je u prostranu dvoranu, dovoljno veliku za desetine džinova. Ali sledeća, nešto dalje duž lica grada, bila je zatvorena. Stajala je tako već vekovima; sve pukotine i spojevi oko dovratka bili su zaptiveni solju. Nagoni su mu bili brži od uma. Iz razloga koje nije mogao da objasni, obratio se Brinu. "Otvori ovo. Hoću da vidim šta je unutra."
     Brin je poslušno prišao; ali so ga je sprečavala da čvrsto uhvati.
     Sanomor mu se smesta pridružio i počeo da grebe so kao da ne može da podnese zatvorena vrata i tajne. Uskoro su obojica našla u kamenu uporište za prste. Naglim trzajem povukli su vrata ka spolja.
     Kroz otvor se izlio vazduh, zaptiven toliko dugo da više nije sadržao nikakav nagoveštaj plesni ni izopačenja.
     Unutra je bio nečiji stan. Za trenutak je ostao mračan. Ali kada su se Kovenanotve oči prilagodile, razabrao je tamnu priliku kako sedi, uspravna i kruta, na stolici kraj ognjišta.
     Mumificiran mrtvim vazduhom, vremenom i solju. Džin.
     Rukama je stezao doručja stolice, ovekovečen za uvek u konačnoj agoniji. Opiljci drevnog kamena još su mu bili među prstima.
     Čelo nad praznim očnim dupljama je nestalo. Nestao je čitav gornji deo glave. Lobanja je zjapila prazna, kao da mu je mozak eksplodirao i razneo mu pola kostiju glave.
     Vatru mu paklenu!
     "Baš kao što su rekli drevni pripovedači." Brinov glas je zvučao kao mrtvi vazduh. "Ovako ih je pobio džin-Besomuk. U njihovim domovima, a nisu se opirali."
     Pakla mu i krvi!
     Sanomor je prišao bliže, drhteći. "Sanomore", tiho je rekla Prva sa ulaza, upozoravajući. Nije se zaustavio. Dotakao je ruku mrtvog džina, pokušao da rastvori ukočene prste. Ali drevno tkivo pod prstima mu se pretvorilo u prašinu i nemo se rasulo po podu.
     Lice mu se izobličilo u grču. Za trenutak su mu oči ludački sinule. Udario se pesnicama po glavi, kao da pokušava da se bori sa zemljovidom. Onda se naglo okrenuo i jurnuo ka Kovenantu kao da namerava da mu silom iščupa priču.
     "Džine!"
     Naređenje Prve doprlo je do Sanomora. Skrenuo je u stranu i stisnuo se uza zid, boreći se da ovlada sobom.
     Kovenantu su se po glavi kovitlali uzvici koje nije mogao da savlada; kletve bez ikakvog značenja. S naporom je izišao iz sobe i žurno nastavio silazak ka podnožju Koerkrija. Stigao je do uglačanog kamena na dokovima baš kada su se čigre spremale da prenoće u gnezdima, a poslednji ružičasti odsjaji zalaska sunca iščezavali sa Mora. Talasi su se mračno valjali, penjući se na nasip, a onda se razbijali u penu i odsjaje na steni. Koerkri se nadvijao nad njim; sunce iza njega kao da ga je naginjalo i rušilo ka Moru.
     Jedva je mogao da razabere lica saputnika. Linden, džinovi, Sunder i Holian, haručai, čak i Vain - svi su se pretvorili u mrak i presudu, bezličnu porotu okupljenu da prisustvuje krizi njegove borbe sa prošlošću, sa sećanjima i moći i da objavi njegov usud. Znao je šta će se desiti, kao da je predosetio u utrobi, iako mu je um bio suviše izgubljen u gnevu da bi shvatio išta sem sopstvene potrebe. Davao je obećanja... kao da je čuo Prvu i pre nego što je progovorila. "Sada, Tomase Kovenante. Vreme je došlo. Na tvoj zahtev smo videli Lelej. Sada moramo da čujemo priču o našim izgubljenim sunarodnicima. Nećemo imati radosti ni odluke dok ne čujemo priču."
     Voda je ritmički tutnjala na nasipu, šireći odjeke slanog bola. Uzvratio je, ne slušajući sebe. "Zapalite vatru. Veliku." Znao je šta će džinovi učiniti kada čuju ono što žele. Znao je i šta će on učiniti.
     Haručai su ga poslušali. Bakljama koje su pokupili iz Primorja i Sanomorovom posudom vatre zapalili su plamen blizu podnožja dokova, a onda doneli naplavljeno drvo da podstaknu vatru. Uskoro je oganj dostigao visinu džinova, a senke su poigravale preko bedema kao sećanja.
     Sada je Kovenant mogao da vidi. Sunder i Holian strogo su obuzdavali iščekivanja. Linden ga je gledala kao da se boji da je pao preko ivice razuma. Lica džinova bila su oblivena vatrom i iščekivanjem, glađu za bilo kakvim melemom. Nepomična lica haručaija odražavala su plamen i izgledala neoskrnavljeno i spremno, čisto kao visoke planine u kojima su obitavali. A Vain - Vain je stajao crn u okolnoj noći, ne otkrivajući ništa.
     Ali ništa od toga Kovenantu nije bilo važno. Beskorisnost sopstevnih kletvi nije mu bila važna. Samo je vatra imala značenje; samo Koerkri i usamljeno ponavljanje talasa. Mogao je da u plamenu vidi Penosleda. Reči koje je suzbijao tokom dugih dana straha i nesigurnosti zapljusnule su ga kao litanija i počeo je da govori.
     Ispričao je sve što je znao o Bezemljašima, boreći se da isceli njihov pokolj time što će preneti njihovu priču.
     Radost je u ušima koje slušaju.
     Penoslede! Jesi li prepustio svoj narod smrti zato što si znao da ćeš mi biti potreban?
     Noć se sklapala oko njega dok je govorio, razbijena jedino zvezdama, inače bi bila crna kao Lelej. Svetlost vatre nije mogla da ublaži tamu grada ni tamu njegovog srca. Ništa sem naleta mora - dizanja i padanja, tužbalice i žalosti - nije ga dodirivalo dok je nudio Mrtvima svoju priču.
     Potpuno, zvanično, ništa na izostavljajući, opisivao je kako su džinovi stigli u Primorje posle kraja lutanja. Pričao je kako je Damelon dočekao Bezemljaše dobrodošlicom i predskazao da će se njihovi jadi završiti kada im se rode sinovi, trojke od iste majke. Govorio je o odanosti i prijateljstvu koji su procvetali između džinova i Veća, dajući i jednima i drugima utehu i podršku; o ogromnoj zahvalnosti džinova i veštini kojom su stvorili poglavarima ogromni Veselkamen; o brizi koja je navela Kevina da se postara za bezbednost džinova pre nego što je učinio ludački pokušaj protiv poglavara Kletnika i prizvao Obred Obesvećenja; o vernosti koja je vratila džinove u Domaju posle Obesvećenja, kada su doneli Prvi krug Kevinovog znanastva kako bi novi poglavari mogli da iznova upoznaju Zemnu Moć. Sve je to ispričao podrobno koliko je i njemu bilo ispričano.
     Ali onda se u priči pojavio Srdosolja Penosled, ploveći uz tok Opčarnice ka Veselkamenu, kako bi javio poglavarima za rođenje trojice sinova. To je bilo vreme nade za Bezemljaše, vreme gradnje novih brodova i objavljivanja radosti. Pošto je pružio pomoć pohodu za Žezlom Zakona, Penosled se vratio u Primorje; džinovi su počeli pripreme za put ka Domu.
     Isprva je sve išlo kako treba. Ali četrdeset godina kasnije nad Primorjem se sklopila tišina. Poglavari su se suočili sa vojskom Opakog i moći Kamena zlozemlja. Bili su u teškoj nevolji, a nisu znali šta se desilo sa džinovima. Zato je u Koerkri poslat Korikov odred sa poglavarima Hirimom i Šetrom, da pruže i zamole svaku moguću pomoć.
     Šačica preživelih krvnih gardista vratila se u Veselkamen sa istom pričom koju je Penosled kasnije ispričao Kovenantu.
     A on ju je sada prenosio kao da predstavlja neutoljivu naricaljku Mora. Oči su mu bile pune ognja, slepe za saputnike. Nije čuo ništa sem talasa na nasipu i sopstvenog glasa. Duboko u sebi iščekivao je krizu, znajući da će doći, ne znajući u kakvom obliku.
     Jer zao usud je zadesio tri brata; sudbina strašnija džinovima od same smrti ili gubitka Doma. Svu trojicu je poglavar Kletnik zarobio, moć Kamena Zlozemlja ih je okovala i opseli su ih Besomuci. Postali su najmoćnije sluge Opakog. A jedan od njih se vratio u Lelej.
     U Kovenantu su odjekivale Penosledove reči. Koristio ih je, ne znajući šta će njima prizvati. "Vernost", govorio je džin. "Vernost je naš jedini odgovor na istrebljenje. Ne bismo mogli da podnesemo opadanje da nismo imali toliko ponosa.
     Stoga je moj narod ostao ispunjen užasom kada su videli da nam je ponos otet - otrgnut kao trula jedra na vetru. Videli su predznak nade u Dom - trojicu braće - izmenjene iz vernosti u najmoćnije zlo jednim jedinim dodirom zla Opakog. Ko bi u Domaji mogao da pomisli da se suprotstavi džinu-Besomuku? Tako su Bezemljaši postali način uništenja onoga što ih je činilo istinitim. A u užasu zbog propasti svoje vernosti, besmislice koju su negovali tokom dugih stoleća ponosa, bili su opčinjeni. Njihovo gađenje nije ostavljalo mesta u njima za pomisao na otpor ili izbor. Radije nego da podnesu cenu poraza - radije nego da rizikuju da ih još više bude pretvoreno u Dušomorove sluge - odabrali su da budu pobijeni."
     Penosledov glas odzvanjao je u Kovenantovom umu, dajući mu reči. "Odložili su alat."
     Ali u noći se odigrala promena. Vazduh je postao napet. Zgusnuta atmosfera prigušila je zvuk talasa. Čudne sile podizale su se negde u gradu.
     "Pogasili su vatre."
     Bedemi su se prošarali senkama, a senke su počele da se uobličuju. Svetlost, avetinjska i varljiva kao fosforescencija mora, bacala je nagoveštaje pokreta uz prolaze i niz prolaze Koerkrija.
     "I pospremili su domove."
     Odsjaji nalik na nešto što je Kovenant već video počeli su da poigravaju po sobama i očvršćuju, šireći bledi sjaj nalik na tople bisere. Visoki duhovi sedefa i strepnje počeli su da lebde niz prolaze.
     "Kao da se spremaju za odlazak."
     Mrtvi Leleja došli su da ispune noć.
     U jednom nemom trenutku nije razumeo. Njegovi saputnici stajali su sa druge strane vatre, posmatraući prikaze; a njihove senke su ga optuživale sa lica Koerkrija. Je li uopšte istina da je Penosled napustio svoj narod radi Kovenanta? Da je jedini razlog što je poglavar Kletnik uništio Bezemljaše taj da navede njega, Tomasa Kovenanta, u očajanje?
     A onda ga je konačno zapljusnula kriza i shvatio je. Mrtvi su se uobličili kao da su živa tela, dolebdeli kao obrazine strepnje na mesta koja su im nekada bila dom. A tu, visoko na najjužnijem bedemu Leleja, pojavio se džin-Besomuk da ih užasne.
     Sijao je otrovno zelenim svetlom, a u desnoj ruci stezao je prikazu isparavajućeg smaragda, mrtvi odjek Kamena Zlozemlja. Sa promišljenom glađu koja je maskirala brzinu, približavao se najbližem džinu. Bila je to žena i nije ni pokušala da beži ili da se bori. Besomukova pesnica sa Kamenom prodrla joj je u lobanju, u um; i oboje se rasprslo u blesku moći.
     Ćutke i naslađujući se, džin-Besomuk je pošao ka sledećoj žrtvi.
     Mrtvi Leleja ponovo su prikazivali svoju pogibiju. Tok njihovih pokreta, napredovanje džina-Besomuka od žrtve do žrtve, bili su dostojanstveni kao ples; a telo svake ponovljene žrtve svetlelo je preko talasa bez zvuka i kraja, jezivo obasjavajući avetinjski ples Bezemljaša. Prokleti zbog načina na koji su porekli značenje svojih života, nisu mogli ništa drugo da čine u gradu koji im je bio grobnica sem da ponove svoj usud, prikazujući ga ponovo i ponovo tokom vekova kad god bi u Koerkriju bilo očiju da vide njihov jad.
     Džin-Besomuk kretao se iz sobe u sobu, ponavljajući svoj drevni zločin. Uskoro su smaragdne pruge prekrile najviši bedem, a svaki novi blesak vređao je Kovenantove oči, mučeći mu vid i um kao ekseri raspeća.
     A dok se ples nastavljao, postajući sve svirepiji, živi džinovi su se slomili, kao što je Kovenant znao da će biti. Njegove patnje su to predvidele. Radost je u ušima koje slušaju. Da, ali neke priče se ne mogu podneti običnom hrabrošću slušaoca, spremnošću otvorenog srca. Smrti kao što su ove, gomilane bez milosti jedna preko druge, vek za vekom, traže drugačiji odgovor. Onako očajni, živi džinovi su prihvatili odgovor koji im je pružao Kovenant.
     Lupižena je pošao prvi. Uz oštar krik bola, jurnuo je u vatru i zario ruke do ramena u blistavi oganj. Plamen mu je lizao lice, zabacivao mu glavu u nemom urliku, uprkos povijenosti obogaljenih grudi.
     Linden je kriknula. Ali haručai su razumeli i nisu se pokrenuli.
     Prva se pridružila Lupiženi. Klečeći na kamenu, stegla je šakama usplamtelu cepanicu i nastavila da je drži.
     Sanomor se nije zaustavio na ivici plamena. Bacivši se kao da mu je zemljovid oduzeo svu moć obuzdavanja, skočio je čitavim telom u vatru i ostao u njoj, sa plamenom koji se uvijao oko njega kao objava agonije.
     Kamora: obred vatre bola. Samo ovako strašnim fizičkim bolom džinovi mogu da nađu oslobođenje i olakšanje od bola u duši.
     Kovenant je to čekao, nadajući se i strepeći. Kamora. Vatra. Penosled je bez razmišljanja ušao u lavu Uboj Plampepela i izronio iz nje kao Jedan Čisti.
     Užasavalo ga je da misli na posledice. Ali nije imao drugog rešenja zbog otrova koji mu je tekao kroz žile, zbog moći koju nije mogao da kontroliše, nije imao drugi odgovor na dugu krivicu iz prošlosti. Mrtvi su ponavljali svoj usud u Leleju nad njim, prokleti da ovako umiru za uvek osim ako im on ne donese neko izbavljenje. Penosled je rado žrtvovao svoj život da bi Kovenant i Domaja preživeli. Kovenant je počeo da se kreće ka vatri.
     Brin i Hergrom su ga presreli. Ali kada su videli nadu i uništenje u njegovim očima, sklonili su mu se sa puta.
     "Kovenante!"
     Linden je potrčala za njim. Ali Kail ju je uhvatio i zadržao.
     Vrelina je lizala Kovenatovo lice kao glas sudbine; ali nije se zaustavio. Opčinjen i zahvaćen transom, pratio je naricanje Mora i išao napred.
     U vatru.
     Smesta se pretvorio u divlju magiju i žaljenje, plamteći tolikim vrelim plamenom da ga nikakav drugi oganj nije dodirivao. Blistajući kao dragulj iz krila, ušao je među cepanice i ugljevlje i stao kraj Sanomora. Džin ga nije video, predaleko je zašao u agoniju da bi ga video. Sećajući se Penosledovog bola, Kovenant se bacio na Sanomora. Divlja magija izbacila je džina iz vatre i preturila ga na hladni kamen.
     Kovenant se polako osvrnuo po saputnicima. Bili su izobličeni od plamena i zurili su u njega kao u duha. Lindenin zgroženi pogled ga je zaboleo. Pošto nije mogao drugačije da joj odgovori, okrenuo se svom naumu.
     Zauzdao je divlju magiju, uobličio je po svojoj volji, pretvorio je u sopstveni obred, izraz saosećanja i gneva zbog svih muka, svih gubitaka.
     Goreći, otvorio se okolnom plamenu.
     Ova je jurnuo da ga sažeže; ali bio je spreman. Savladao je vatru srebrom i podredio je svojoj volji. Plamen i moć su zajedno zračili napolje, tako da je oganj stravično šibao u noć.
     Pružio je ruke ka gradu, istegao se kao da želi da zagrli čitav Lelej.
     U divljoj magiji, u beloj sili bez zvuka, povikao je:
     Hodite! Ovo je kamora! Hodite da se iscelite!
     I došli su. Njegova moć i volja prekinule su igru, razbile geas koji je vezao Mrtve u strašnom prokletstvu. Kada su ga čuli, okrenuli su se kao da su tokom svih dugih vekova u patnji čekali njegov poziv. U metežu i žurbi, počeli su da lebde niz prolaze Koerkrija.
     Slili su se kao reka na vrh dokova.
     Ka vatri.
     Džin-Besomuk pokušao je da ih goni. Ali razbijanje večitog kruga kao da je razbilo i njegovu vlast nad njima, čaroliju njegovog zlobnog uživanja. Njegova prikaza njihala se u pokretu i razmazivala se, sve dok se nije pretvorio u svetlucavu zelenu mrlju sećanja nad Lelejom - sve dok se nije stopio sa tamom i nestao.
     A Mrtvi su nastavili ka vatri.
     Haručai su se povukli, vodeći sa sobom Linden i Kamendolce. Lupižena i Prva su prišli, bolnih kostiju, da se pobrinu za Sanomora.
     Vain se nije pokrenuo. Stajao je na putu Mrtvima i gledao Kovenantovo žrtvovanje sa veseljem u očima.
     Ali Mrtvi su prošli oko njega, slivajući se napred. Potreba i nada prosijavale su mu kroz sedefna lica.
     Posežući ka njima kao da su svi jedno, kao da su svi oni Penosled u mnogo oblika, Kovenant ih je primio u zagrljaj i oplakao belom vatrom.
     Divlja magija im je nanela bol, spržila ih kao što bi fizički plamen spržio njihova tela. Ukočili su se, raširenih vilica, izbuljenih očiju - duhovi koji vrište u mukama duše. Ali i vrisak je bio smeh.
     A smeh je prevladao.
     Kovenant nije mogao da ih zadrži. Dolazili su mu u ruke, ali nisu imali tela koja bi zagrlio. Ništa mu se nije nalazilo u naručju; nikakav dodir ni blagoslov nisu ga vraćali sebi. Mogao je da bude i sam u vatri.
     Ali smeh je ostao sa njim. Radosno uživanje, veselje i izbavljenje koje bi Penosled znao da ceni. Zvonilo mu je u ušima kao more i držalo ga i kada je sve ostalo nestalo - sve dok mu moć nije odlebdela ka nebesima, a noć se sklopila nad njim kao sve vode sveta.