15. "ZATO ŠTO MOŽEŠ DA ME VIDIŠ"

     Ne. Nikada više.
     Pošto je Kovenant zašao za prve bregove Andelejna, Linden Averi sela je među mrtvo kamenje i pokušala da povrati svest o sebi. Obuzelo ju je mračno raspoloženje. Osećala se uzaludno i lišeno života, kao što se često osećala tokom proteklih godina; svi napori da se izdigne iznad roditelja nisu joj ništa doneli. Da su joj se Sunder ili Holian obratili, počela bi da vrišti - samo da je mogla da prizove snagu.
     Sada kad je donela odluku, kad je nanela udarac u odbrani svoje samostalnosti od Kovenantove čudne moći da je odvrati od same sebe, ostala je prepuštena posledicama. Nije mogla da ih zanemari; stara i večito neutoljiva ogoljenost oko nje nije joj dozvoljavala da ih zaboravi. Ovi mrtvi bregovi uzdizali su se južno i zapadno od nje, suprotstavljeni Andelejnu kao kad je odabrala smrt pošto joj je bio ponuđen život.
     A bila je izolovana svojim mrakom. Sunder i Holian združili su se u zajedničkom odbijanju Bregova. Životi su im bili toliko duboko oblikovani od Kobi Sunca da nisu dovodili u pitanje propast koju je Andelejn značio za njih. Možda nisu mogli da prihvate pomisao da su jedri travnjaci i šume Andelejna zdravi. Ili da je zdravlje lepo.
     Ali Linden je prihvatila stav Kamendolaca. Bio je razumljiv s obzirom na Kob Sunca. Podvojenost od njih nije joj smetala.
     Smetao joj je gubitak Kovenanta. Donela je odluku, a on je otišao iz njenog života kao da odnosi sa sobom svu njenu snagu i ubeđenje. Svetlost sunca plodnosti poigravala je na Mithilu dok je polazio, plamteći oko njega kao priznanje njegove delotvornosti protiv usuda Domaje. Podelila je najdublju privatnost njegovog života, pa ipak ju je ostavio zbog Andelejna. A otrov je još bio u njemu.
     Ne bi bila usamljenija ni da joj je oteo sve razloge da živi.
     Ali donela je odluku. Iskusila je Kovenantovu bolest kao da je njena sopstvena i znala je da ne bi mogla drugačije da odluči. Više joj je odgovarala ova beživotna kamena pustinja nego ljupkost Andelejna, jer ju je bolje razumela, jer je mogla bolje da se zatvori pred njom. Posle napora da spase Kovenanta, zarekla se da se više nikada i ničemu neće toliko duboko otvoriti, da više nikada neće dopustiti osetljivosti rođenoj u Domaji da ugrozi njenu nezavisnu ličnost. Taj zavet biće lakši za održavanje ako se bude zatvarala pred opažanjima uništenja, mrtvog stenja nalik na ostatke kataklizme, nego pred živim drvećem, mirisnim travama, lekovitom alianthom. Duboko u sebi, delila je Holianino nepoverenje. Andelejn je bio daleko zavodljiviji od kamena oko nje. Bila je duboko uverena da ne sme dozvoliti sebi da bude zavedena.
     Izgubljena u svojoj staroj tami, očiju i ušiju zatvorenih kao da ih je zakovala, nije razumela Sunderov uzvik upozorenja sve dok nije bilo prekasno. Odjednom su iz zaklona pokuljali ljudi sa toljagama i noževima. Upustili su se u borbu sa Sunderom koji je pokušavao da podigne bodež i Sunčev Kamen. Linden je začula tup udar kad su ga onesvestili. Holian su čvrsto uhvatili za ruke pre nego što je stigla da upotrebi palicu. Linden se bacila napred, ali nije imala nikakvih izgleda. Teški udarac dobro ju je uzdrmao. Dok se borila za dah, vezali su joj ruke na leđa.
     Trenutak kasnije, grube šake povukle su i nju i njene saputnike dalje od reke.
     Neko vreme je dahtala i spoticala se, nesposobna da zaštiti čula. Osećala je nasilje ovih ljudi, osećala je njihovu grubost kao da je oblik okorele požude. Osećala je prikriveno obesvećenje zemljišta. Nesvesno je znala da je vode ka izvoru mrtvila, da su ovi ljudi stvorenja iste sile koja je ubila ovo područje. Morala je da zatvori oči, da veže um u čvrste čvorove kako bi prigušila nehotičnu svest o nevolji u koju je zapala.
     Tako su ih sve troje ugurali u uzak procep na početku kanjona Kamenmoći Drvograda.
     Linden nikada ranije nije videla Drvograd i zgrozila se. Traljavo načinjene kuće, aljkavi ljudi, krvoločna oblarka - sve to je bilo u suprotnosti sa istrajnom čestitošću koju je naučila da vidi u ljudima kao što su Sunder i Holian. Ali sve ostalo izbledelo je već pri prvom pogledu na oblarkin isparavajući, zlokobni, zeleni kamen. Zapljusnuo joj je oči zlom, pekao joj je nozdrve kao živa kiselina; zbrisao je svaku drugu moć koju je znala, zasenio sve osim same Kobi Sunca. Smaragdni oblutak bio je izvor svog okolnog uništenja, izvor beskrajne i nesamilosne divljine Drvograđana. Zaslepile su je suze. Um su joj stegli grčevi nalik na nagon za povraćanjem. Ipak nije mogla da zatvori uši pred oblarkinom radošću kada je objavila nameru da narednog jutra pobije zatvorenike.
     Linden i Kamendolci bili su naterani u grubu kuću na kočevima i ostavljeni da se suoče sa smrću kako znaju i umeju. Nije mogla da se odupre. Dostigla je krizu samozaštite. Ovako blizu Kamenmoći, bila je stalno svesna. Njeno zračenje isisavalo joj je srce, isušivalo ju je do uništenja. Ljuljala se kraj zida kako bi se setila da još postoji, da još poseduje odvojen psihički identitet, i ponavljala: Ne, nikada više. Ponavljala je reči kao litaniju protiv zla i borila se za očuvanje.
     Trebao joj je odgovor za Džoanu, za otrov i Besomuke, za neizmernu snagu Kamenmoći. Ali jedini odgovor koji je našla bio je da se sklupča u sebi i zatvori um kao njeni roditelji, bespomoćna da se suoči sa životom, željna smrti.
     Pa ipak, kada je nastupila zora, vrata kolibe su se otvorila, ali napolju nije stajala oblarka ili neki Drvograđanin, nego Jahač Klave. Sunce plodnosti davalo je živahne odsjaje njegovom crvenom ogrtaču, naglašavalo obrise crnog rukha, davalo šiljatoj bradi izgled grobarskog pijuka. Bio je visok, pun autoriteta i nepokolebljivo samopouzdan. "Hajde", rekao je, kao da mu je neposlušnost nezamisliva. "Ja sam Santonin na-Mhoram-in. Pripadate meni." Na Sunderov besni pogled i Holianino ječanje odgovorio je osmehom nalik na oštricu sablje.
     Napolju su stajali Drvograđani, ječeći i kukajući. Oblarka je ponizno preklinjala, ali Santonin ju je primorao. Uplakana, predala mu je Kamenmoć. Neki čovek je doneo Sunčev Kamen, lianar i noževe koji su pripadali Kamendolcima.
     Gledajući razmenu, Linden nije uspevala da pomisli ništa sem da će se Kovenant uskoro vratiti iz Andelejna i da neće naći saputnike. U jednom ludačkom trenutku Santoninov osmeh ju je zamalo naveo da prizna Kovenantovo postojanje; želela je da ga sačuva da ne padne u ruke Kamenmoći Drvogradu. Ali Sunder i Holian su ćutali; a njihovo ćutanje ju je podsetilo da Klava želi Kovenantovu smrt. Prikupila je ostatke volje i progutala sve što bi ga moglo odati.
     Potom joj je volja potpuno oduzeta. Pod zelenim usudom sunca, Santonin na-Mhoram-in zapalio je rukh. Iz plamena je suknula prisila i obuzela joj dušu. Nije više imala izbor. Na jednu njegovu reč uzjahala je honja. Ono malo preostale ličnosti u njoj gledalo je kako se Sunder i Holian takođe pokoravaju. Onda ih je Santonin poveo iz Kamenmoći Drvograda, dalje prema Veselkamenu.
     Nije mogla narušiti njegovu kotrolu. Nije imala ništa čime bi mu se oduprla. Danima je znala da bi trebalo da pokuša da izbegne, da pobegne. Ali nije imala ni toliko volje da bez Santoninovog naređenja podigne ruke do lica ili skloni kosu iz očiju. Kad god bi je pogledao u otupele oči, nasmešio bi se kao da mu prija njena nametnuta pitomost. Povremeno je mrmljao imena koja joj ništa nisu značila, kao da je izaziva: Vetrozbir, Žrtvolin Tejn, Andelejnscion. A ipak kao da nije bio izopačen. Ili ona nije bila u stanju da prozre njegovo izopačenje.
     Samo jednom mu se vlast uzdrmala. Ubrzo posle zalaska prvog dana sunca pustinje, osam dana po odlasku iz Kamenmoći Drvograda, tihi uzvik iznenada je zatalasao vazduh, ustalasavši i njeno srce. Santoninov stisak prekinuo se kao prezategnuta žica na harfi.
     Kao da su samo to čekali, Sunder i Holian su smesta posegnuli za rukhom. Linden je ščepala Santonina, bacila ga na tle i jurnula ka jugoistoku, u pravcu iz kojeg je dopro uzvik.
     Ali trenutak kasnije zatekla je sebe kako se nesigurno, gotovo besciljno vraća u Santoninov logor. Sunder i Holian su pakovali Jahačeve stvari. Santonin se divlje kezio. Trougao na rukhu sijao je krvavosmaragdnim svetlom. Uskoro je poveo zarobljenike dalje ka Veselkamenu, kao da se ništa nije desilo.
     Ništa se i nije desilo. Linden nije ništa znala, ništa razumela, ništa želela. Jahač je mogao da je upotrebi kako god želi. Ne bi osetila ništa ni da ju je poželeo. Ali nije. Kao da je imao jasno osećanje sopstvene svrhe. Samo iščekivanje u njegovom pogledu pokazivalo je da mu cilj nije dobronameran.
     Posle dana i dana praznine, Linden bi jedva dočekala neki cilj koji bi je vratio samoj sebi. Bilo kakav cilj. Tomas Kovenant joj je potpuno nestao iz misli. Možda je nestao i iz života. Možda nikad nije ni postojao. Ništa više nije bilo sigurno, sem da joj trebaju Santoninova uputstva čak i da bi stavila hranu u usta.
     Čak i pogled na sam Veselkamen, Konak na-Mhoramov, kako se izdiže iz visoke džungle drugog dana sunca plodnosti kao ogromni kameni brod, nije mogao da joj podigne duh. Bila je samo izdaleka svesna onoga što vidi. Kapija se otvorila pred Jahačem, zatvorila za njegovim honjem, a to nije značilo ništa.
     Santonina na-Mhoram-ina dočekale su četiri prilike nalik na njega; ali pozdravili su ga sa poštovanjem, kao da je na višem položaju od njih. Govorili su mu reči koje Linden nije razumela. Onda je naredio zarobljenicima da sjašu.
     Linden, Sunder i Holian pokorno su ušli u ogromnu, slabo osvetljenu salu. Sa Santoninom iza sebe, prolazili su putevima ogromnog Konaka. Prolazi i sale, stepenice i raskršća promicali su neprimećeni i nezapamćeni. Linden se kretala kao šupalj sud, nesposobna da zadrži ikakav utisak o drevnoj utrobi stene. Santoninov put nije imao trajanja ni značenja.
     Ipak, imao je cilj. Doveo je zatvorenike do velike prostorije nalik na podrum pod Veselkamenom. Iskošeni zidovi bili su zamagljeni i grubi, kao da je nekadašnja galerija ili arena bila zapljusnuta lavom. U dnu je stajao čovek u ogrtaču boje abonosa i purpurnoj odeždi. Držao je dugački, gvozdeni štap sa otvorenim trouglom na vrhu. Kapuljača mu je bila smaknuta, otkrivajući lice čije su crte takođe bile nejasne i grube pod svetlošću baklji.
     Njegovo prisustvo rascepilo je poslednje ostatke Lindenine ličnosti kao vrela oštrica. Duboko u svojoj pasivnosti počela je da cvili.
     Bio je to Besomuk.
     "Tri budale", rekao je glasom nalik na ledenu šljaku. "Očekivao sam ih četvoro."
     Santonin i Besomuk upustili su se u razgovor tuđim, praznim rečima. Santonin je izvadio Kamenmoć i predao je Besomuku. Smaragdno svetlo blesnulo je iz Besomukovih očiju; znalački osmeh uobličio mu se na tkivu usana. Sklopio je prste oko zelenog oblutka, iscedivši iz njega jedre plamsaje sile. Lindenino cviljenje zamuklo je u bedi njenog postojanja.
     Onda je Jahač stupio u stranu i Besomuk se suočio sa zarobljenicima. Lindenine oči ispunile su se mrljama zla pri pogledu na njegovo lice. Zurio je pravo u nju, istražujući dubinu njene ličnosti, odmeravajući je i rugajući joj se. "Tebi ne smem da naudim", rekao je tupo, gotovo sa žaljenjem. "Netaknuta, počinićeš zla koliko god budem želeo." Skliznuo je pogledom sa nje kao da je suviše kukavna da bi zaluživala dalju pažnju. "Ali ovi izdajnici su nešto drugo." Pogledao je Sundera i Holian. "Ništa ne znači ako ih slomim pre nego što budu proliveni."
     Držao je Kamenmoć prigrljen na grudi. Njegova isparenja izdizala su mu se uz lice. Šireći nozdrve, udisao ih je kao da predstavljaju redak narkotik. "Gde je Tomas Kovenant?"
     Kamendolci nisu reagovali, nisu mogli da reaguju. Linden je stajala tamo gde su je ostavili, kao odbačena lutka. Ali srce joj se zgrčilo od iznenadnog straha.
     Besomuk je načinio jedva primetan gest. Santonin je nešto mrmljao nad rukhom. Kontrola nad Sunderom i Holian se prekinula. Zateturali su se, kao da su zaboravili kako da upravljaju udovima, i drhtavo se uspravili. Sunder je ucaklio očima od straha, kao da gleda u užasni izvor i gospodara svog postojanja. Holian je pokrila lice kao uplašeno dete.
     "Gde je Tomas Kovenant?"
     Podstaknuti porivom usađenim mnogo dublje od izbora i razloga, Kamendolci su se s mukom pokrenuli i pokušali da pobegnu.
     Besomuk je pustio Holian, ali je, držeći Kamenmoć, ispružio ruku sile kojom je ščepao Sundera za vrat. Vreli smaragd stegao ga je kao garota i oborio ga na kolena.
     Lišena sadruga, Holian se zaustavila i okrenula se da se suoči sa Besomukom. Vrana kosa rasula joj se oko lica kao krila.
     Besomuk je stezao zeleno zlo oko Sunderovog vrata. "Gde je Tomas Kovenant?"
     Sunderove oči bile su slepe, iskolačene od straha i prisile. Ali nije odgovorio. Stegao je vilice i ostao nepokretan.
     Besomuk je pojačao stisak. "Govori."
     Sunderu su se zgrčili vilični mišići, kao da pokušava da polomi sopstvene zube, da zdrobi sopstveni glas u večnu tišinu. Kako je sila koja ga je stezala za vrat jačala, mišići su postajali sve jasniji, ukočeni, ocrtani pod kožom potamnelom od straha i gušenja. Izgledalo je neverovatno da toliko steže zube ne škodeći ligamentima u vilici. Ali nije odgovorio. Znoj mu je izvirao iz pora kao da se koštana srž pomalja kroz kožu. Ali izdržavao je.
     Besomukovo čelo se naboralo od nezadovoljnog mrštenja. "Reći ćeš mi", zarežao je. "Iščupaću ti reči iz duše, ako treba." Stegao je Kamenmoć kao da žudi da upotrebi svu njegovu moć. "Gde je Tomas Kovenant?"
     "Mrtav je." Holianin glas bio je izobličen od jecaja. Linden je osetila laž u srcu njene bespomoćnosti. "Nestao."
     Besomuk nije skrenuo pogled sa Sundera i nije popustio garotu. "Kako to?"
     "U Andelejnu", dahtala je eh-zublja. "Ušao je. Čekali smo ga. Nije se vratio." Da bi upotpunila laž, zaječala je. "Oprosti mi, Sundere."
     "A beli prsten?"
     "Ne znam. Nestao. Nije se vratio."
     Besomuk i dalje nije gledao ni odgovarao Holian, ali malo je popustio stisak oko oblarevog vrata. "Tvoje odbijanje", šištao je, "jasno mi govori da je Tomas Kovenant živ. Ako je nestao, zašto hoćeš da poverujem kako je živ?"
     Poslednjim ostacima svoje ličnosti, Linden je preklinjala Sundera da podrži Holianinu laž, sebe radi koliko i radi Kovenanta.
     Oblar je polako opustio vilice. Iza tupih očiju javio se tračak bistrine. Zakreštao je groznim glasom kroz povređeno grlo. "Hteo sam da se bojiš."
     Besomukove usne izvile su se u bledi osmeh nalik na obećanje ubistva. Ali, kao i Santonina, obuzdavala ga je svest o krajnjem cilju. "Vrati ih pod kontrolu", rekao je Jahaču. Linden nije znala je li poverovao u Holianinu laž. Nije mogla da otkrije ništa osim gromoglasnog zla u Besomukovom cilju.
     Sa svega nekoliko reči, Santonin je vratio Kamendolce u Lindenino stanje. Koračajući kao drveno otelotvorenje njegove volje, zarobljenici su tupo pošli za njim iz kamenog podruma.
     Ponovo su prolazili kroz hodnike bez značenja, prelazili pragove koji kao da su se javljali samo da bi bili zaboravljeni. Uskoro su ušli u pećinu sa dugačkim nizovima gvozdenih vrata sa obe strane. Mali rešetkasti prozori na vratima pružali su pogled u ćelije, ali Linden nije bila sposobna da pogleda kako izgledaju drugi zatvorenici. Santonin je zaključao prvo Sundera, pa Holian. Nešto dalje u nizu vrata smestio je i Linden u ćeliju.
     Stajala je, bespomoćna i ogoljene duše, pored smrdljive slamarice, a on ju je posmatrao kao da proučava cenu svojih želja. Kada se skljokala na slamaricu, čula ga je kako se tiho smeje. Onda su se vrata zalupila, a reze skliznule na mesto. Ostala je sama u ćeliji koja kao da nije sadržala ništa sem vašljive slame i praznih kamenih zidova.
     Sklupčala se kao embrion, a vreme je proticalo preko nje kao neosetljivost zidova Veselkamena. Bila je kao napukla tikva i nije nikako uspevala da se ponovo napuni. Bojala se i da pokuša, bojala se i da pomisli na pokušaj. Užas joj se usadio u dušu. Nije želela ništa sem tišine i tame, mira zaborava. Ali nije mogla da ih postigne. Uhvaćena u praznini između ozdravljenja i smrti, čučala je u sopstvenoj praznini i čekala da je raskomadaju suprotnosti sukobljene u njoj.
     Stražari su dolazili i odlazili, donoseći joj bezukusnu hranu i ustajalu vodu; ali nije mogla da se pribere ni toliko da ih primeti. Bila je gluva za zveku gvožđa koja je označavala pokrete stražara, dolazak ili odlazak zatvorenika. Gvožđe nije ništa značilo. Nije bilo glasova. Možda bi slušala glasove. Um joj je tupo pipao u potrazi za slikom koja bi joj očuvala razum, za nekim imenom ili odgovorom koji bi joj ponovo probudili ličnost koju je izgubila. Ali izgubila je sva imena, sve slike. U ćeliji nije bilo odgovora.
     A onda je začula glasan uzvik kao da neki zatvorenik beži. Grčevito se uhvatila za njega kada joj je prodro kroz ukočenost. Boreći se protiv utrnulosti od nepomičnosti, ukočenosti od gladi i žeđi, otpuzala je ka vratima kao bogalj.
     Neko je govorio ravnim glasom. Glasom drugačijim od svih koje je ikada ranije čula. Bila je toliko zahvalna što ga čuje da je isprva jedva razabirala reči. Puzala je uz rešetke na prozoru kada su se reči razbistrile same od sebe.
     "Prapoglavaru Tomase Kovenante", govorio je glas. "Neverniče i nosioče belog zlata, pozdravljam te. Haručai te pamte." Onaj ko je govorio bio je nesavitljiv, neosetljiv na sopstvene potrebe. "Ja sam Brin. Hoćeš li nas osloboditi?"
     Kovenant! Vrisnula bi, ali grlo joj je bilo previše suvo čak i za šapat.
     Sledećeg trenutka začula je udar gvožđa po telu. Kovenante! Neko telo se skljokalo na kamen. Stražari su koračali oko njega. Priljubljena uz prozor, zarila je lice u rešetke i pokušala da vidi; ali ništa joj nije bilo u vidnom polju. Trenutak kasnije, teški koraci nekoga ko nosi teret udaljili su se niz hodnik, ostavljajući je samu pod humkom tišine.
     Želela je da jeca; ali čak i to bi bio napredak. Dobila je ime kojim će ispuniti prazninu. Kovenant. Bespomoćnost i nada. Kovenant je još živ. Ovde je. Spašće je. Ne zna da joj je potreban spas.
     Tokom vremena koje je izgledalo dugo i puno strepnje, sedela je skljokana kraj vrata dok su joj grudi protresali suvi jecaji, a srce se ispunjavalo slikom Tomasa Kovenanta. Smešio se Džoani. Bio je ranjiv, a ipak neuništiv. Valjda ga stražari nisu ubili?
     Možda jesu. Možda i nisu. I samo njegovo ime značilo joj je nadu. Davalo joj je nešto što će biti, vraćalo joj delove onoga što je bila. Kada joj je jecanje prestalo od umora, otpuzala je do posude sa vodom, iskapila je, a onda pojela svu smrdljivu hranu koju je mogla da podnese. Potom je neko vreme spavala.
     Ali sledeće kloparanje gvožđa trglo ju je iz sna. Neko je povlačio reze na njenim vratima. Srce joj je cvilelo dok se prevrtala sa slamarice i očajnički uspravljala. Kovenante...?
     Vrata su se otvorila. U ćeliju je ušao Besomuk.
     Kao da nije imao lice ni ruke; gde god mu se telo promaljalo ispod ogrtala, sa njega su se širila toliko moćna zračenja zla da nije mogla da registruje njegovo fizičko prisustvo. Zlo je prljilo vazduh između njih, gurajući je unazad. Zaudarao je na Marida, na zlokobnost pčela. Na Džoanu. Njegov dah ispunio je ćeliju gangrenom i mučninom. Kada je progovorio, glas kao da mu je trunuo u njenim ušima.
     "Dakle, ispada da su tvoji saputnici lagali. Zapanjen sam. Mislio sam da je sav narod Domaje kukavički i detinjast. Ali nije važno. Uništenje kukavica i dece malo je zadovoljstvo. Više volim kada moje žrtve imaju ludačku hrabrost. Na sreću, Nevernik" - podsmešljivo je izgovorio ime - "neće pokušati da te spasava. Ni ne zna da si tu."
     Pokušala je da se utisne u kamen, borila se da pobegne kroz grubi granit. Ali njeno telo, smrtno i beskorisno, držalo ju je u klopci pod Besomukovim pogledom. Nije mogla da zatvori oči pred njim. Goreo joj je duž nerava, prodirao u nju, opkoljavao joj dušu svojim neopipljivom zlom.
     "Ali ni on", nastavio je Besomuk glasom nalik na ustajalu vodu, "ni on nije bitan. Samo njegov prsten je važan. Neće imati drugog izbora do da ga preda. Već je prodao sebe i više nikakva sila pod Svodom Vremena ne može sprečiti njegovo očajanje.
     Ne, Linden Averi", nastavio je bez pauze. "Zaboravi sve nade u Tomasa Kovenanta. Na tvojim ramenima počiva usud Domaje."
     Ne! Nije mogla da se zaštiti od tolikog izopačenja. Noć se zgušnjavala oko nje, okrutnija od svake tame - noć drevna koliko i bol dece, roditelja koji žele da umru. Nikad!
     "Naročito si odabrana za ovo obesvećenje. Prekaljena si za ovo kao što je gvožđe prekaljeno da postigne uništenje Zemlje." Telo ju je bolelo od njegovog glasa. "Odabrana si, Linden Averi, zato što možeš da vidiš. Zato što si otvorena za ono što niko drugi u Domaji ne može da razabere, odabrana si za kaljenje. Očima, ušima i dodirom, stvorena si da budeš ono što treba Opakom. Primećujući uništenje, bićeš primorana da počiniš sva uništenja. Uživaću u tome.
     Zato sam došao da te upozorim. Tako ćeš znati šta te čeka, i nećeš moći to da izbegneš. Tako ćeš se boriti da izbegneš, a Opaki će ti se smejati u zlobi i likovanju."
     Ne. To nije moguće. Ona je lekar; ne može biti primorana da uništava. Nikakva moć, nikakvo lukavstvo, nikakva zloba ne mogu izmeniti ono što je odabrala da bude. Nikad! Bujica reči podigla se u njoj i provalila nalik na buncanje.
     "Ti si bolestan. Sve ovo je bolesno. Obično oboljenje. Imaš neko oboljenje od kojeg ti truli um. Fiziološko ludilo. Hemijski poremećaj u mozgu. Ne znaš šta govoriš. Ne verujem u zlo!"
     "Ne?" Besomuk kao da se razveselio. "Svakako. Bar tu laž moram da priznam." Pošao je ka njoj kao plima ubistva. "Počinila si ubistvo. Zar ti nisi zla?"
     Raširio je ruke kao da će je zagrliti. Nije imao lice ni šake. Blistava halucinacija iz rukava pružila se ka njoj i pomilovala je po obrazu.
     Užas je procvetao u njoj od dodira kao noćna senka duše. Lice joj se smrzlo od tečnog zla, led joj se raširio preko čula kao splet i ispunjenje svih njenih nagonskih gađenja. Plamtelo je kroz nju i pretvaralo se u istinu. Istinu Opačije. Zlo joj se širilo po licu, uništavajući joj ozbiljnost i lepotu, izopačujući ono što je bila. Kob Sunca blistala joj je u telu; pustinja, boleština, vrisak drveća. Urliknula bi, ali nije imala glas.
     Poblegla je. Nije bilo druge odbrane. Pobegla je duboko u sebe. Zatvorila je oči, uši, usta, zatvorila je nerve u koži, zaptila svaki ulaz u um. Ne. Groza joj je dala moć ukočenosti. Nikad. Dovodeći sebe u stanje slepa-gluva-nema, potonula je u tamu kao u smrt, neizbežno urođeno nasleđe.
     Nikad više.