20. POHOD

     Napustio je zatvor i svoje sadruge, jer nije mogao da podnese pogled na neprobojne košmare koji su se kovitlali po Lindeninom licu. Ona se nije bojala njegove lepre. Podržavala ga je u svakoj krizi. Ovo je bila posledica. Niko nije mogao da je probudi. Ležala je ukočena kao u katatoniji i sanjala užase.
     Pošao je ka visoravni, jer je morao da nađe nekakvu nadu.
     Mahnitost njegove moći već je počela da se okreće protiv njega. Vainov osmeh progonio ga je kao odjek užasa i podsmeha. Ni spasavanje iz Kamenmoći Drvograda nije bilo drugačije od ovoga. Koliko je ljudi pobio? Nije mogao da kontroliše moć. Moć i otrov kontrolisali su njega.
     Ipak, nije otpustio divlju magiju. Veselkamen je još bio pun Jahača. Video ih je da trče preko krajeva dugačkih hodnika, pripremajući se za odbranu ili za protivnapad. Nije imao dovoljno krvi u žilama da se održi bez vatre iz prstena: kada jednom odbaci moć, biće nesposoban da se zaštiti. Moraće da veruje u haručaije da spasu i njega i njegove prijatelje, a i ta pomisao donosila mu je gorčinu. Banorov narod platio je ogromnu cenu u njegovo ime. Kako da im dozvoli da mu ponovo služe?
     Koliko je ljudi pobio?
     Rasipajući plamen kao suze, penjao se kroz nivoe Veselkamena ka visoravni.
     A Brin je hodao kraj njega kao da se već posvetio njegovoj službi. Negde je našao ogrtač i prebacio ga Kovenantu preko ramena. Nevernik ga je namestio pokretom ramena, jedva ga primetivši. Pomogao mu je u zaštiti od šoka gubitka krvi.
     Trebala mu je nada. Istinozbor mu je dao mnogo; ali sva saznanja bledela su pred šokom od Lindeninih patnji i pred rastućim samooptuživanjem zbog onog što je učinio svojom moći. Nije znao da je toliko sposoban za ubijanje. Nije mogao da se suoči sa zahtevima novog saznanja bez barem neke nade.
     Nije znao kuda drugde da krene sem na Zlatosinj. Tu je preostala Zemna moć još bila dovoljno snažna da mu obezbedi vodu, čak i kad je Domaja ležala pod suncem pustinje. Tu je u dubinama jezera ležala oštrica.
     Lorikov kril.
     Nije ga želeo za oružje. Želeo ga je jer je predstavljao alternativu, oruđe moći koje bi se moglo pokazati dovoljno lako za rukovanje da ga poštedi daljih oslanjanja na prsten.
     A želeo ga je, jer je Vainov osmeh nastavljao da mu se vrti po glavi. U tom osmehu video je Vainove tvorce, podla i okrutna stvorenja kojih se sećao. Lagali su Penosleda. Vainova svrha nije osobito poželjna. Neprijateljska je. Kovenant je video Vaina kako ubija, video je sebe kako ubija i znao je istinu.
     A Lorik, Kevinov otac, prozvan je Zloupokojiteljem. On je stvorio kril da obuzda zlo Vainovih predaka. Možda će kril delovati i na Vaina.
     I to je bio oblik nade. Kovenantu je trebala nada. Kada je stigao do otvorene visoravni, blistavilo moći učinio je noć tamnom i opasnom kao Vainovo crno telo.
     Niko nije mogao da probudi Linden. Bila je uhvaćena u stegu stravičnog košmara i nije mogla da se oslobodi. Kakvo zlo joj je naneseno?
     I koliko je ljudi pobio? On, koji se zarekao da više nikada neće ubijati i nije održao taj zavet. Koliko?
     Zaslepila ga je sopstvena vatra; nije video zvezde. Nebesa su zjapila nad njim kao usud gubavca. Kako čovek bez obične ljudske osetljivosti može i da pomisli da kontroliše divlju magiju? Divlja magija koja uništava mir. Bio je utrnuo, pun otrova i bespomoćan.
     Obavijen srebrom nalik na novo ovaploćenje Kobi Sunca, prelazio je preko bregova ka Zlatosinju. Talasasto zemljište prikrivalo je jezero; ali znao je put.
     Brin je ćutke išao kraj njega. Haručai kao da se spremio da podrži šta god je Kovenant nameravao. Krvni gardisti su na isti način služili i poglavarima. Takvo prihvatanje stajalo ih je dve hiljade godina bez ljubavi, sna i smrti. A stajalo ih je i izopačenja; kao i Penosled, Banor je bio prisiljen da gleda kako mu se narod pretvara upravo u ono što su mrzeli. Kovenant nije znao kako da prihvati Brinovu nemu ponudu. Kako da rizikuje ponavljanje sudbine Krvne garde? Ali bila mu je potrebna, a nije znao ni kako da je odbije.
     A onda ga je ugledao: Zlatosinj - kako leži ugnežden među bregovima. Savršeno ravna površina odražavala je njegovo srebro u crnoj noći; voda je izgledala kao otkos divlje magije okružen, gotovo ugušen, crnom kiselinom pragrdana. Živo belilo od kojeg je Vain počeo da se smeši. Ali Kovenantova moć je jenjavala; izgubio je previše krvi; reakcija na ono što je učinio bila je prejaka. Oteturao se, ukočenih kolena, do obale i primorao sebe da ostane osvetljen samo još malo.
     Vatra i tama zapljuskivale su ga iz vode. Jednom se okupao u Zlatosinju; ali sada je bio suviše nečist da bi dotakao predvorje Zemne moći. A nije znao ni koliko je voda duboka. Vrhovni poglavar Mhoram bacio je kril u nju u znak vere u budućnost Domaje. Sigurno je verovao da će nož ostati van domašaja. Kovenant nikako ne bi uspeo da zaroni toliko duboko. A nije mogao ni da zamoli Brina za to. Strepeo je od značenja Brinove pratnje; nije mogao da se prisili da ičim pokaže aktivno prihvatanje njegove službe. Kril je izgledao tako dalek kao da nikada nije ni postojao.
     Možda sve ovo nikada i nije postojalo. Možda je on samo izbezumljen, a Vainov osmeh je plod njegovog ludila. Možda je, zapravo, već mrtav, sa nožem u grudima, a ovo je pakao koji je lepra stvorila za njega.
     Ali kada je začkiljio kroz plamteće srebro i duboku noć, ugledao je slab odraz iz dubina. Kril. Odgovarao je na njegovu moć kao što je reagovao kada ga je prvi put probudio. Prošlo buđenje neizbežno je dovelo do Elenine smrti i prekršenja Zakona smrti. Za trenutak se uplašio, uplašio se oštrice i težine krivice koju je ona značila. Voleo je Elenu... ali divlja magija je bila gora. Otrov je bio gori. Nije mogao da ih kontroliše.
     "Koliko...?" Glas mu je raskinuo tišinu nakupljenu u grlu. "Koliko sam ih pobio?"
     Brin je hladno odgovorio iz noći. "Dvadeset jednog, Prapoglavaru."
     Dvadeset jednog? Pobogu!
     Za trenutak je pomislio da će mu se tetive duše raskinuti, da će mu se zglobovi izmestiti. Ali tog časa mu je ogroman mlaz moći prostrelio grudi, a beli plamen suknuo je ka nebesima.
     Zlatosinj je ponovio blesak. Čitava površina jezera iznenada je zaplamtela. Oganj se dizao u kovitlacu; jezerska voda pretvorila se u vir. A iz središta vira podigao se blistavo beli zrak u odgovor na njegov poziv.
     Nosio je na sebi kril. Sijao je, blistav i neoskrnavljen, u srcu jezera - dugački, dvosekli bodež sa prozirnim draguljem usađenim u spoj balčaka i oštrice. Iz dragulja je dopiralo svetlo, odražavajući Kovenantovu vatru kao da su dragulj i prsten braća. Noć se povukla od zračenja, njegove moći i visokog plamena Zlatosinja.
     Kril je još bio van domašaja. Ali Kovenant sada više nije oklevao. Kovitlac vode i plamena govorio mu je stvari koje je mogao da razume: vrtoglavica i paradoks; srce postojanosti u središtu suprotnosti. Otvorio je ruke pred vatrom i zakoračio u jezero.
     Zemna moć ga je podržavala. Plamen koji je odgovarao na njegov plamen vrteo se oko njega i kroz njega i nosio mu težinu. Lebdeći kao treptaj senke kroz srebro, hodao je ka središtu Zlatosinja.
     Onako oslabljen, osećao je da će ga vatra izbaciti van sebe, da će ga svesti na trunke smrtnosti i baciti ga u prazno nebo. Kril je izgledao mnogo stvarniji od njega samog; gvožđe bremenitije značenjem od njegovih kostiju. Ali kada je stao kraj njega i uhvatio ga, podigao mu se u rukama i izvio naviše, ostavljajući blistavi trag kroz noć.
     Prigrlio ga je na grudi i okrenuo se nazad ka Brinu.
     Sada se slabost sklopila oko njega. Više nije mogao da drži upaljenu moć. Volja mu je popustila stisak i spala. Plamen Zlatosinja smesta je počeo da se povlači.
     Ali jezero ga je i dalje podržavalo. Zemna moć pružila mu je taj dar kao što je nekada obdarila očajanjem Bereka Troprsta na padinama Planine Groma. Pridržavala ga je i nije ga pustila dok se nije u tami stropoštao na obalu.
     Noć je ležala oko njega i u njemu. Nije video ništa sem tame, kao da su mu oči spaljene. Čak i sjaj dragulja kao da nije pružao osvetljenje. Lišen moći, više nije mogao da drži kril. Postao mu je vreo u rukama, dovoljno vreo da nadraži nerve koji su još bili živi. Ispustio ga je na tlo, gde je ostao da sija kao poslednji delić svetla na svetu. Nemo je klekao kraj njega, leđima okrenut Zlatosinju kao da ga je ponizio. Osećao se potpuno sam u čitavoj Domaji i nesposoban i za sebe samog.
     Ali nije bio sam. Brin je otcepio komad tunike - odeće načinjene od žućkaste tkanine nalik na pergament - i obmotao njome kril da bi ga mogli držati. Za trenutak je nežno položio ruku na Kovenantovo rame. "Hodi, Prapoglavaru", tiho je rekao. "Klava će pokušati da udari na nas. Moramo poći."
     Pošto je blistanje krila prigušeno, tama je postala potpuna. Kovenantu je to bilo kao melem, okrepljenje posle mučenja moći. Prijalo mu je i želeo je da ga umiruje zauvek. Ali znao je da Brin govori istinu. Da, dahnuo je. Moramo da idemo. Pomozi mi.
     Kada je podigao glavu, ugledao je zvezde. Svetlucale su kao da ih samo lepota može utešiti zbog usamljenosti. Mesec je izlazio. Bio je gotovo pun.
     Kroz tišinu i mesečinu, Kovenant se podigao na noge i počeo da vuče svoju iscrpljenost nazad ka Veselkamenu.
     Posle nekolilko koraka prihvatio je teret krila od Brina i zadenuo ga za pojas. Toplota mu je tamo počivala kao uteha od samoprezira koji mu je grčio stomak.
     Spotičući se od umora, kretao se ne znajući kako je uopšte uspeo da stigne tako daleko od Veselkamena. Brin mu je pomagao, pridržavao ga kada zatreba i puštao ga da sam ide kada je mogao. Posle nekog vremena, koje je promicalo kao isečci bunila, stigli su do pregdorja i ulaza u na-Mhoramov Konak.
     Pred tunelom koji je vodio naniže u Veselkamen čekao ih je jedan haručai. Kada se Kovenant nesigurno zaustavio pred njim, haručai se naklonio; Brin ga je predstavio. "Prapoglavaru, ovo je Cer."
     "Prapoglavaru", rekao je Cer.
     Kovenant je zažmirkao u njega, ali nije mogao da odgovori. Kao da mu više nije ostalo reči.
     Cer mu je bezizražajno pružio kožnu mešinu.
     Prihvatio ju je. Kada ju je otvorio, prepoznao je miris meteglina. Smesta je počeo da pije. Iscrpljenom telu očajnički je trebala tečnost. Očajnički. Spustio je mešinu tek kada ju je ispraznio.
     "Prapoglavaru", progovorio je Cer, "Klava se okuplja oko Vatrokobi. Mi ih napadamo, a oni ne ulaze u borbu - ali u rukama im je ogromna moć. Još četvorica haručaija su ubijena. Izveli smo sve zatvorenike iz Veselkamena. Staramo se o njima koliko možemo, ali nisu bezbedni. Klava ima moć da nam povije umove ako odluči da to učini. Naučili smo to iz iskustva. Moramo da bežimo."
     Da, promrmljao je Kovenant u sebi. Da bežimo. Znam. Ali kada je progovorio, mogao je da izgovori samo jednu reč. "Linden...?"
     Cer je odgovorio, ne trepnuvši: "Probudila se."
     Kovenant nije shvatio da je pao sve dok se nije našao u Brinovim rukama. U prvi mah nije uspevao da ispruži noge, ali meteglin mu je pomogao. Polako je premestio težinu i ponovo se uspravio.
     "Kako...?"
     "Prapoglavaru, trudili smo se da je probudimo." Napor da savlada ritam maternjeg jetzika kako bi govorio sa Kovenantom učinio je da mu glas zvuči potpuno bezizražajno. "Ali ležala je kao mrtva i nismo uspevali da je povratimo. Poneli smo je iz Konaka, ne znajući šta drugo da učinimo. A tvoj crni saputnik..." zastao je, pitajući za ime.
     "Vain", rekao je Kovenant, gotovo se gušeći od sećanja na njegov osmeh. "On je pragrdan."
     Blago mrštenje obrva pokazalo je Cerovo iznenađenje; ali nije glasno kazao šta misli. "Vain", nastavio je, "neko vreme je nepokretno stajao. Ali iznenada se približio Linden Averi, Odabranoj." Kovenant se nejasno setio da su haručai sigurno već razgovarali sa Sunderom i Holian. "Ne znajući ništa o njemu, trudili smo se da ga sprečimo. Ali odgrunuo nas je u stranu kao da nismo ovo što jesmo. Klekao je kraj Odabrane i položio dlan na nju. Smesta se probudila."
     Kovenantu se grlo grčilo od ječanja nerazumevanja i užasa; ali Cer je nastavio. "Čim se probudila, kriknula je i pokušala da pobegne. Nije nas poznala. Ali tvoji saputnici Kamendolci su je umirili. Pa ipak", kratka stanka odala je Cerovu nesigurnost, "Vain još nije završio. Prapoglavaru, naklonio se pred njom - on, koji ne haje za haručaije i koji je gluv za sve reči. Položio joj je čelo pred noge.
     To ju je prepalo. Požurila je u naručje Kamendolcima. Ni oni ne poznaju tog Vaina. Ali bili su spremni da je brane ako zatreba. On je ustao, stao i još stoji, ne obraćajući pažnju ni na šta, kao čovek uhvaćen u zamku Klave. Kao da više nije svestan prisustva Odabrane, ni bilo kojeg drugog muškarca ili žene."
     Cer nije morao da izgovori sledeću misao; Kovenant ju je jasno razabrao u njegovim nepomičnim očima.
     Ne verujemo tom Vainu.
     Ali Kovenant je ostavio pitanje Vaina za kasnije. Kril mu je bio topao, prislonjen uz stomak; i nije imao vremena za zbunjenost. Put se jasno otvarao pred njim, jasan još od kako je upio značenje istinozbora. A Linden se probudila. Vratila mu se. Sada će sigurno moći da ostane pribran dovoljno dugo da pokrene svoje naume.
     Ipak je odvojio vreme za još jedno pitanje. "Kako je ona?"
     Cer je ovlaš slegnuo ramenima. "Gledala je u lice Izopačenju. Ipak, razumno razgovara sa Kamendolcima." Zastao je, a onda nastavio. "Ona je tvoj saputnik. Ti si nas spasao od strašne sudbine. Dok smo živi, ni njoj ni ostalim tvojim sadruzima niko ničim neće nauditi." Pogledao je Brina. "Ali ona nas je upozorila na Besomuka. Prapoglavaru, svakako moramo da bežimo."
     Besomuk, pomislio je Kovenant. Gibon. Da.
     Šta joj je učinio? Košmari na njenom licu još su mu bili pred očima. Šta joj je to đubre učinilo?
     Bez reči se uspravio i kruto pošao ka tunelu za Veselkamen.
     Put je bio dug; ali meteglin i tama su ga podržavali. Vainov osmeh ga je podržavao. Demonokot ju je probudio? Kleknuo je pred nju? Mora da su pragrdani slagali Penosleda. Hamakov rysh sigurno je pogrešio ili je prevaren. Je li se Vain, zapravo, naklonio Gibonovom uticaju na nju?
     Šta joj je to đubre učinilo?
     Ako je Kovenant ranije i sumnjao u svoj naum, ili u sebe, sada je bio siguran. Nikakva Klava, ni razdaljina, ni nemogućnost neće mu se isprečiti na putu.
     Prolazio je naniže kroz grad, nalik na besnu kletvu. Naniže kraj haručaija koji su izviđali grad i pazili na Jahače. Naniže do kapija i prolaza pod kulom stražarom. Već je ubio dvadeset jednog čoveka; osećao je da više nema razloga da se boji za sebe. Strahovao je za svoje saputnike; a kletve su bile upućene Opakom. Naum mu je bio jasan.
     Dok je išao kroz tunel, dvadesetak haručaija se okupilo oko njega kao počasna straža. Nosili su zalihe koje su pronašli u Veselkamenu - za zatvorenike u bekstvu.
     Sa njima je izišao kroz razvaljenu kapiju u noć.
     Ispod njega, na kamenoj padini podbrežja, gorela je velika vatra. Oštro ocrtana na gustoj džungli u pozadini, plamtela je uz glasno pucketanje, boreći se sa kišom natopljenim zelenim drvetom kojim su je haručai podsticali. Žuto svetlo obuhvatalo je sve zatvorenike, braneći ih od tame.
     Mogao je da vidi grupu Kamendolaca i Drvograđana nesigurno okupljenih kraj vatre. Haručai su se muvali po čitavom prostoru, pripremajući prtljag, donoseći još drveta iz džungle, držeći stražu. Vain je nepokretno stajao među njima. Sunder, Holian i Linden sedeli su zbijeni kao da se uzajamno teše.
     Video je samo Linden. Bila mu je okrenuta leđim. Jedva je primetio da su se svi Brinovi ljudi okrenuli ka njemu i spustili na jedno koleno, kao da su ga najavile nečujne trube. Sa tamnom citadelom koja se uzdizala iza njega, ukočeno je pošao ka Lindeninim leđima kao da namerava da joj padne pred noge.
     Sunder ga je primetio i brzo se obratio Linden i Holian. Kamendolci su skočili i okrenuli se ka Kovenantu kao da im donosi vesti o životu i smrti. I Linden je ustala, ali sporije. Na izobličenom licu mogao je da joj vidi samo bol. Ali njene oči su ga poznale. Potresao ju je drhtaj nalik na hitnju. Kovenant nije mogao da je zaustavi. Jurnuo je ka njoj, zagrlio je i zagnjurio joj lice u kosu.
     Haručai su se vratili svojim poslovima.
     Za trenutak mu je uzvratila zagrljaj kao da mu je zahvalna. Onda se odjednom ukočila. Mršavo, izmučeno telo mučilo joj se u njegovom zagrljaju. Pokušao je da progovori, ali nije mogao, nije mogao da olabavi čvorove u grudima. Kada je probala da se povuče od njega, pustio ju je; i još nije mogao da progovori.
     Nije ga gledala u oči. Pogled joj je lutao po njemu dok nije dospeo do stare poderotine nasred majice. "Ti si bolestan."
     Bolestan? Za trenutak nije mogao da je razume. "Linden...?"
     "Bolestan." Glas joj je klizio niz usne kao krv. "Bolestan." Krećući se kao da je ošamućena gnušanjem ili bolom, okrenula mu je leđa. Skljokala se na zemlju, pokrila lice dlanovima, počela da se njiše napred-nazad. Čuo je njen tihi šapat. "Bolestan. Bolestan."
     Mislila je na lepru.
     Taj prizor mu je gotovo iscedio svu snagu. Da je uspeo da smogne glas, zajecao bi. Šta ti je to đubre uradilo? Ali dospeo je predaleko i imao je previše odgovornosti. Podržao ga je pritisak krila. Savlađujući se kao da je i sam nedodirljiv, pogledao je Sundera i Holian.
     Izgledali su zgroženi Lindeninom reakcijom. "Prapoglavaru", počeo je Sunder nesigurno, a onda je zaćutao. Otok oko vrata delovao mu je bolno; ali nije obraćao pažnju na to. Bore od dugog mrštenja izbrazdale su mu čelo kao da je uhvaćen između besa i straha, drugarstva i strahopoštovanja i da očekuje da mu Kovenant sve to razjasni. Micao je vilice kao da žvaće reči koje ne zna kako da izgovori.
     "Prapoglavaru", rekla je Holian umesto njega, "ona je nekako stašno povređena. Ne znam kako, jer Gibon na-Mhoram joj je rekao 'Tebi ne smem da naudim'. Ipak, neki bol je muči." Njeno bledo lice preklinjalo je Kovenanta da oprosti Linden.
     Tupo se upitao otkuda eh-zublji tolika hrabrost. Bila je jedva starija od devojčice i kao da su je često užasavale opasnosti sa kojima se suočavala. Ipak, imala je nešto u sebi - bila je paradoks straha i odvažnosti; i govorila je kada Sunder nije mogao.
     "Otkupio si naše živote od na-Mhorama", nastavila je, "ne znam koliko te je to stajalo. Ne znam kako da posmatram toliku moć kao što je ti imaš. Ali okusila sam prinudu Jahača i zarobljeništvo u Klavi. Zahvaljujem ti iz dubine srca i molim te da mi pružiš priliku da ti služim."
     Služiš...? Kovenant je zastenjao. Kako da ti dopustim da mi služiš? Ne znaš šta se spremam da učinim. Ipak, nije mogao da je odbije. Negde tokom stalne borbe potrebe i ubeđenja već je prihvatio službu haručaija, iako je njihovo pravo na otpust bilo gotovo četiri hijade godina starije od njenog. Držeći se ukočeno uspravan, jer je znao da će se slomiti ako se sagne, postavio je jedino pitanje koje je mogao da izgovori u potpunom nedostatku hrabrosti. "Jeste li vas dvoje dobro?"
     Pogledala je Sundera i njegov vrat. Kada je klimnuo glavom, odgovorila je za oboje. "Nije to ništa. Malo gladi i straha. Navikli smo na takve stvari. Osim toga", nastavila je odlučnije, "dobili smo mnogo više od samih života. Haručai mogu da čine čuda." Pokazala je trojicu ljudi koji su stajali u blizini. "Prapoglavaru, ovo su Kail, Stel i Harn." Sva trojica su se naklonila.
     "Kada su nas izveli iz zatvora, bila sam zadovoljna što sam živa. Ali haručai nisu bili zadovoljni." Posegnula je pod ogrtač i izvukla mali bodež i lianar. "Tragali su po čitavom Veselkamenu i našli mi ovo. Isto tako su Sunderu vratili njegov nož i Sunčev Kamen." Sunder je potvrdio. Kovenant se odsutno začudio novoj bliskosti koja je dozvoljavala Holian da govori u Sunderovo ime. Koliko toga su zajedno prošli? "Kako je moglo da se desi", nastavila je Holian, "da Domaja zaboravi haručaije?"
     "Ne znaš ništa o nama", uzvratio je onaj po imenu Harn. "Mi ne znamo ništa o vama. Ne bismo znali da treba tražiti vaše stvari da nam nije Nemla na-Mhoram-in kazala šta su vam oduzeli."
     Nemla, pomislio je Kovenant. Da. U trenutku mu se razjasnio još jedan delić novostečenog nauma. "Brine." Noć kao da se zgušnjavala oko njega. Sunder i Holian su se stopili sa njom. "Nađi je. Reci joj šta nam treba."
     "Nju?" odsutno je upitao Brin. "Šta nam to treba?"
     Sve dok nije razumeo pitanje, Kovenant nije primetio da gubi svest. Izgubio je suviše krvi. Tama je sa svih strana puzala ka vrtoglavici. Iako je strašno želeo da se sruši, terao je sebe kletvama dok nije uspeo da ponovo podigne glavu i otvori oči.
     "Nemla", promuklo je rekao. "Reci joj da nam trebaju honji."
     "Da, Prapoglavaru." Brin se nije pomakao, ali nekoliko haručaija napustilo je vatru i lakim pokretima pošlo naviše ka kuli-stražari.
     Neko je predao Kovenantu činiju meteglina. Iskapio ju je, pokušao da silom izbistri vid i zatekao sebe kako zuri u Vaina.
     Demonokot je stajao blago povijenih ruku, kao da je spreman da počini nepredvidive stvari. Crne oči zurile su u prazno; jezivi osmeh iščezao mu je sa crnih usana. Ali i dalje je nosio okove sa Žezla Zakona - jedan na desnoj ruci, drugi na levoj nozi. Opekotine koje je dobio pre dve noći gotovo su se sasvim zacelile.
     Kao čovek zahvaćen prinudom... Je li to u pitanju? Je li Klava odgovorna za Vaina? Pragrdani služe Klavu? Koliko daleko se proteže zlo na-Mhorama? Vainovo crnilo uklapalo se u noć. Kako je probudio Linden? I zašto? Kovenant je želeo da pobesni na demonokota. Ali i on je ubijao - bez kontrole i čak bez oklevanja. Nedostajala mu je čestitost da razabere Vainove namere. Nosio je suviše krvi na rukama.
     A premalo u žilama. Posrtao je. Svetlo logorske vatre kao da se sužavalo oko njega. Ostalo mu je tako malo vremena...
     Slušaj, pokušao je da kaže. Evo šta ćemo učiniti. Ali nije uspeo da ispusti nikakav zvuk.
     Potražio je rukom Brinovo rame. Pomozi mi. Moram da izdržim. Još samo malo.
     "Kovenante."
     Lindenin glas povukao ga je nazad u žižu. Stajala je pred njim. Nekako je uspela da se iščupa iz unutrašnjeg kruga. Pretraživala ga je pogledom. "Učinilo mi se da vidim..." gledala je njegovu potpuno zamršenu bradu ko da ju je to sprečavalo da ga ranije prepozna. Onda joj je pogled zapeo za debele, crvene ožiljke na njegovim doručjima. Kroz zube joj se oteo oštar uzdah.
     Smesta ga je zgrabila za podlaktice i privukla ga na svetlo. "Bila sam u pravu. Izgubio si krv. Mnogo krvi." U njoj se probudilo lekarsko znanje. Proučavala ga je, procenjujući pogledom i dodirom u kakvom je stanju. "Treba ti transfuzija."
     Sledećeg trenutka shvatila je koliko su ožiljci sveži. Pogledala ga je u lice. "Šta su ti učinili?"
     U prvi mah nije mogao da odgovori. Istinozbor je bio suviše svež; nije se osećao sposoban da podnese odgovor koji je zahtevala.
     Ali ona je pogrešno razumela njegovo ćutanje. Lice joj se izobličilo od užasa. "Zar si...?"
     Njen užas iščupao ga je iz ukočenosti. "Ne. Ne to. To su oni učinili. Biće mi dobro."
     Izraz joj je omekšao od olakšanja, ali nije mu spuštala pogled sa lica. Tražila je reči kao da joj sukobljena osećanja sputavaju grlo. Konačno je uspela da promuklo progovori. "Čula sam te kako vičeš. Gotovo smo se oslobodili." Pogled joj je izgubio usmerenost i okrenuo se ka unutra. "Neko vreme sam bila spremna da prodam dušu - samo da te ponovo čujem kako vičeš." Ali sećanja su je naterala da ponovo pobegne napolje. "Reci mi..." počela je, boreći se da bude stroga, kao da joj je to najvažnije. "Reci mi šta se desilo."
     Odmahnuo je glavom. "Dobro mi je." Šta je drugo mogao da kaže? "Gibonu je trebala krv. Nisam imao prilike da odbijem." Znao je da bi trebalo da objasni, da bi svi njegovi sadruzi trebalo da znaju šta je naučio tokom istinozbora. Ali nije imao snage.
     Kao da je želeo da ga spase od potrebe za govorom, oglasio se Brin. "Prapoglavarov život bio je ugrožen tokom istinozbora. Ipak, uspeo je da se isceli pomoću divlje magije."
     Na te reči Lindenin pogled je potamneo. Nečujno je pomerila usne. Isceljen? Pogled joj je pao na njegov stari ožiljak ispod prosečene majice. Oporavljena odlučnost koja ju je izvukla iz zatvorenosti kao da je bila spremna da se slomi. Oči su joj preplavili gubici koje Kovenant nije mogao ni početi da razume. Okrenula se od njega i zaronila lice u noć. "Onda ti nisam potrebna."
     Holian je pružila ruke ka njoj. Linden ju je zagrlila oko vrata kao dete i zagnjurila joj lice na rame.
     Kovenant nije reagovao. Jedino je pritisak besa i bola stajao između njega i tame. Nije mogao da se pokrene, jer bi pao. Šta ti je to đubre učinilo?
     "Prapoglavaru", oglasio se Brin, "ne smemo više da odlažemo. Na-Mhoram nije mrtav. Klava će nas sigurno uskoro napasti."
     "Znam." Kovenantovo srce uzalud je dozivalo. Linden! Vrele pruge samoprebacivanja lile su mu iz očiju; ali glas mu je bio nepokolebljiv. "Ići ćemo čim Nemla stigne." Nije sumnjao da će Nemla doći. Nije imala izbora; već je izdala Klavu zbog njega. Već je suviše mnogo ljudi učinilo odveć mnogo za njega.
     "To je dobro", odgovorio je Brin. "Kuda ćemo poći?"
     Kovenant se nije pokolebao. Bio je siguran šta treba da učini. Njegovi Mrtvi su ga pripremili za ovo. "Da nađemo Jedino drvo. Napraviću novo Žezlo Zakona."
     Svi koji su ga čuli naglo su zaćutali. Holianino lice bilo je obuzeto nerazumevanjem. Sunder se namrštio kao da želi da govori ali ne nalazi prave reči. Grupa Kamendolaca i Drvograđana nepomično je stajala. Vain nije pokazao ni trunku interesovanja. Ali oči haručaija su blistale.
     "Drevni kazivači", polako je rekao Brin, "pričaju da su poglavari, čak i u Kevinovo vreme, imali predanje o Jedinom drvetu od kojeg je načinjeno Žezlo zakona. Prapoglavaru Kovenante, nameravaš odvažan poduhvat. Ali kako ćeš tražiti Jedino drvo? Nemamo nikakva znanja o njemu."
     Nikakva znanja, bezbojno je dahnuo Kovenant. To je već pretpostavio. Južno od Domaje leži beživotna Siva Pustinja. Na severu je duga zima Visova Severnika za koju kažu da je nesavladiva. A na zapadu, gde žive haručai, nema znanja o Jedinom drvetu. To je prihvatio. Da je Berek išao na zapad u potrazi za Jedinim drvetom, sigurno bi sreo Brinov narod. Odgovorio je s naporom. "Nemam ni ja. Ali ići ćemo na istok. Ka Moru." Tamo odakle potiču džinovi. "Da pobegnemo od Klave. Posle toga... ne znam."
     Brin je klimnuo glavom. "To je dobro. To će haručai učiniti. Kail, Stel, Cer, Harn, Hergrom i ja ćemo učestvovati u tvom pohodu, da štitimo tebe i tvoje saputnike. Četrdesetorica će se vratiti našem narodu, da im predaju znanje koje smo stekli." Glas mu je postao oštriji. "I da razmotre naš odgovor na razbojništva ove Klave. Ostali će otpratiti Kamendolce i Drvograđane do njihovih domova - ako je takva pomoć poželjna."
     Lica devetoro oslobođenih ljudi Domaje smesta su potvrdila spremnost da prihvate Brinovu ponudu.
     "Drevni kazivači mnogo govore o džinovima - o njihovoj odanosti i smehu i o njihovoj smrti", nastavio je Brin. "Rado ćemo pogledati njihov dom i More koje su voleli."
     Sada, pomislio je Kovenant. Ako namerava da odbije haručaije, da izbegne zavisnost od njih i odgovornost za njih - ponovo posle četiri hiljade godina - sada je trenutak. Ali nije mogao. Više nije mogao da stoji bez Brinove potpore. Zar nije dovoljno loše, jeknuo je u sebi, što sam ja taj koji je uništio Žezlo? Što sam otvorio vrata Kobi Sunca? Zar moram i ovo da nosim? Ali haručai su mu trebali i nije mogao da odbije.
     Za trenutak se noć zanjihala; ali osetio je ruke na grudima i Sundera kako stoji pred njim. Oblar je podigao glavu, otkrivajući povređeni vrat, kao da je tom povredom zaslužio odgovor. Oči su mu odražavale plamen kao da pružaju uvid u njegov rastrgani um.
     "Kovenante", rekao je pridavljenim glasom, koristeći to ime umesto titule Prapoglavara, kao da hoće da prodre kroz strahopoštovanje i moć i obrati se i ljudima iza sebe. "Daleko sam putovao u tvoje ime i putovaću i dalje. Ali ispunjen sam strahom. Eh-zublja predskazuje sunce boleština - posle samo dva dana sunca kiše. Oslobađajući nas, naškodio si Klavi. A sada se Kob Sunca ubrzava. Možda si im naneo toliku štetu da Klava više ne može da ublažava Kob Sunca. Možda si doveo Domaju u ogromnu opasnost."
     Kovenant je čuo ličnu molbu u Sunderovom pitanju; ali neko vreme mu je nedostajala postojanost da bi odgovorio. Sunderove sumnje nanosile su mu bol i slabile ga. Život mu je istekao iz žila i mišići više nisu mogli da ga održavaju. Čak i toplina krila zataknutog za pojas stopila se sa opštom iscrpljenošću. Ali Sunder mu je bio prijatelj. Oblar se već previše žrtvovao za njega. Pretražujući po sopstvenoj nesigurnosti, dao mu je prvi odgovor koji je našao.
     "Na-Mhoram je Besomuk. Kao Marid."
     No, Sunder nije bio zadovoljan. "To je i Linden Averi rekla. Ipak, Klava je ublažavala Kob Sunce radi Domaje, a sada je to slabljenje prestalo."
     "Ne." Negde duboko u sebi Kovenant je otkrio trunku snage. "Klava ne ublažava Kob Sunca. Koristili su je da naude Domaji. Hranili su je krvlju. Stolećima su služili poglavara Kletnika."
     Sunder je piljio u njega; lice kao da mu je bilo razrovano nevericom. Kovenantova tvrdnja narušavala je sve u šta je ikada verovao. "Kovenante." Glas mu je bio izobličen od straha. Rukama je nesvesno načinio preklinjući gest. "Kako to može biti istina? To je previše. Kako mogu znati da je to istina?"
     "Zato što ja kažem da je istina." Prošlo je nekoliko trenutaka; Kovenant je samo stajao, smrtno umornog. "Platio sam taj istinozbor svojom krvlju. I bio sam ovde. Pre četiri hiljade godina. Kada je Domaja bila zdrava. Ono što vam je Klava napričala samo je izmišljotina kojom su opravdavali sve to prolivanje krvi." Nešto duboko u njemu znalo je šta upravo čini i pobunilo se. Poistovećivao je sebe sa istinom, preuzimajući odgovornost za nju. Nijedan čovek ne može da održi takvo obećanje. Hail Troj je pokušao - i zato je prodao dušu Šumniku Garotinog čestara.
     "Onda, znači...." Sunder se trudio da razume. Na licu mu se ocrtavao užas nad posledicama onoga što je Kovenant rekao - užas koji se pretvarao u gnev. "Pa zašto se onda ne boriš? Zašto ne uništiš Klavu - i okončaš to zlo? Ako su toliko grozni?"
     Kovenant se oslonio na Brina. "Suviše sam slab." Jedva je čuo samog sebe. "I već sam pobio..." Lice mu se izobličilo od bola. Dvadeset jednog čoveka! "Zarekao sam se da više neću ubijati." Ali Sundera radi, načinio je još jedan pokušaj da uobliči u reči ono u šta veruje. "Ne želim da se borim protiv njih dok ne prestanem da ih mrzim."
     Oblar je polako klimnuo glavom. Vatra se pretvorila u tutnjavu u Kovenantovim ušima. U trenutku vrtoglavice učinilo mu se da umesto Sundera vidi Nazika. Nazika sa mladim, razumnim očima. I oblar je bio sposoban za stvari koje bi ponizile Kovenanta.
     Oko njih se širio pokret. Ljudi su se pripremali za polazak. Pozdravljali su ga; ali utrnulost ga je sprečavala da odgovori. Praćeni gotovo dvadesetoricom haručaija, napustili su podbrežje. Nije ih gledao kako odlaze. Visio je na ivici nesvestice i borio se da ostane živ.
     Neko vreme plutao je na talasima vatre, a onda je osetio da se okreće u Brinovim rukama i da ga nežno podižu na noge. S naporom je otvorio oči, stružući kapcima preko peska iscrpljenosti koji mu je zaprečavao pogled i ugledao Nemlu.
     Mračno je stajala pred njim. Više nije nosila svečanu odeždu, a ogrtač joj je bio oprljen na više mesta. Proseda kosa visila joj je oko ramena. Desni obraz bio joj je opečen; otvoreno lice bilo je izubijano. Ali oči su joj bile besne i suočila se sa Kovenantom, držeći spreman rukh.
     Iza nje je frktalo pet ogromnih Klavinih honja.
     Brin joj je klimnuo glavom. "Nemla na-Mhoram-in", rekao je ravnim glasom. "Prapoglavar te je čekao."
     Uputila je Brinu pokret prepoznavanja, ne skidajući pogled sa Kovenanta. Grubi glas je i otkrivao i kontrolisao njen gnev. "Ne mogu da živim sa lažima. Pratiću vas."
     Kovenant nije znao šta da joj kaže. Nemo je položio desnicu na srce, a onda pružio dlan ka njoj.
     "Dovela sam honje", rekla je. "Nisu bili dovoljno branjeni - ali ipak dovoljno da budem povređena. Od tolikih na-Mhoram-kro uspela sam da otmem samo pet." Životinje su bile natovarene prtljagom. "Ovo su Din, Klang, Klangor, Anoj i Kleš."
     Kovenant je klimnuo glavom i nastavio da je nesvesno klati, kao da su mu vratni mišići naglo ostareli.
     Uhvatila je njegov pogled. "Ali nas dvoje moramo da raščistimo nešto. Svojim rukhom mogu da iskoristim Vatrokob i olakšam nam put. Klava to ne može da spreči. Ali zato ni ja ne mogu da sprečim njih da baš preko rukha znaju gde sam i šta radim. Troprste." U glasu joj se osetila molba. "Ne želim da odbacim jedinu moć koju imam."
     Toliko poštenje i hrabrost zahtevali su odgovor. Uz napor od kojeg mu se zavrtelo u glavi i zamutilo pred očima, odgovorio joj je: "Zadrži ga. Rizikovaćemo."
     Od tog odgovora lice joj je smesta smekšalo. "Kada smo se prvi put sreli", rekla je, "tvoje nepoverenje bilo je opravdano, iako to nisam znala. Ali poverenje je ipak bolje." Onda se naglo ponovo ukočila. "Ali moramo krenuti. Gibon je okupio Klavu kraj Vatrokobi. Mi ovde oklevamo, a oni dižu grim na nas."
     Grim! Kovenant nije uspeo da spreči talas strepnje. Preneo ga je preko ivice i sručio ga u tamu kao mrtav kamen.
     Dok je padao, čuo je ledeno cviljenje iz Veselkamena - krik nalik na preklinjanje ogromnog Konaka, krik koji obećava prazninu i krv. Ili taj krik je dolazio iz njega samog.