17. BRZINA KRVI

     Sunce se podizalo, zaogrnuto smeđim i moćno, isisavajući iz Domaje vlagu života. Vrelina ga je pritiskala kao težina čitavih nebesa. Golo tle bilo je sprženo do krečnjaka. Slobodni sloj zemlje pretvorio se u prašinu, a prašina u prah, sve dok smeđa boja nije ispunila vazduh, a sa svake površine se podizali oblaci kao mrtva para. Središnje Zaravni ležale su bezoblične i uklete pod iscrpljujućim suncem.
     No, snaga Putnima bila je živa u Kovenantovim žilama. Trčao je lako i brzo i ništa ga nije moglo zaustaviti, čak ni sopstvena volja; mišići su mu pulsirali od moći; srce mu je obuzelo veselje; uživao je u brzini. Bez ikakvog napora, trčao je kao Ranihin.
     Merio je napredak na mapi u glavi - imena oblasti kojih se tako nejasno sećao da više nije znao kada ih je prvi put čuo.
     Preko široke divljine Vetrozbira; jedanaest milja. Kroz iskrzane bregove Kuraš Festilina: tri milje.
     Do podneva je postigao dugački, brzi korak, proždirući razdaljinu kao da mu je apetit nezasit. Podržan vitrimom i silom, bio je otporan na vrućinu, prašinu i priviđenja.
     A Vain ga je pratio kao da je demonokot stvoren za toliku brzinu. Lako je pretrčavao milje, a zemlja kao da mu je poskakivala pod stopalima.
     Preko širine Žrtvolin Tejna, gde su u davnim stolećima bujali ogromni zasadi: deset milja. Uz dugačku kamenu padinu Grešas Kosine do visoravni: dve milje. Oko suve udoline jezera Pelus u središtu Andelejnsciona, drevnog plodišta Domaje: pet milja.
     Kovenant se kretao kao u snu o moći. Nije imao osećaj za vreme, za korake merene znojem i naporom. Putnimi su umesto njega podneli cenu moći i bio je slobodan da trči i trči. Kada je palo veče, uplašio se da će morati da uspori korak; ali nije. Zvezde su svetlucale u jasnoj pustinjskoj noći, a mesec je bio u prvoj četvrti i prosipao je srebro po pustari. Bez oklevanja i zadržavnja, razabirao je imena u tami.
     Preko Sredodub Goleti: četrnaest milja. Niz polja Mnogoglina, dragulja Zaravni uništenog pod Kobi Sunca: šest milja. Naviše kroz neravne prevoje Čeljusti Emakrima: tri milje. Duž Gromadne Strave, nasumično rasute nalik na ostatke planine: deset milja.
     Noć je lepršaala kao svileni steg: naglo se otvarala nad Zaravnima i ponovo se povlačila; a on je nastavljao da trči kroz praskozorje. Pretičući mesec i zvezde, dočekao je izlazak sunca u suvom koritu reke Opčarnice, preko sto milja od Kamenmoći Drvograda. Brzina mu je bila dragocena kao dar od srca. Sa Vainom koji ga je sledio u stopu, otpio je malo vitrima i ostavio Opčarnicu za sobom, napustio Središnje Zaravni trčeći i trčeći, ka severozapadu i Veselkamenu.
     Preko otvorene ravnice Rekokružja: pet milja. Kroz močvare Sivosile, koje je pustinjsko sunce učinilo prohodnim: devet milja. Uz stenje Zemljotračnog Pojasa: tri milje.
     Sada mu je sunce bilo nad glavom i konačno je stigao do kraja oduševljenja. Magična snaga ga nije napuštala - zasad - ali počeo je da uviđa da će se na kraju i to desiti. To saznanje mu je zadalo udarac kao od gubitka. Svesno je pojačao tempo, pokušavajući da izvuče što više milja od dara Hamakovog rysha.
     Preko ustalasane širine Obuzetnika: dvanaest milja.
     Smrtnost mu se postepeno vraćala. Sada je morao da ulaže napor kako bi održao brzinu. Grlo ga je bolelo od prašine.
     Kroz nežne bregove Novoposvećenih, glatke kao blago izgužvani saten: sedam milja.
     Pod poslednjim zracima zalazećeg sunca koji su se širili iz Zapadnik Planina nastavio je da trči dalje iz bregova, spotičući se i dahćući - jer moć je nestala. Ponovo je bio smrtan. Vazduh mu je grebao pluća dok se borio za dah.
     Neko vreme se odmarao na zemlji, ležeći i dahćući dok mu se disanje nije ujednačilo. Nemo je gledao Vaina, tražeći neki znak iscrpljenosti; ali demonokotovo crno telo samo se slabo presijavalo kao da ga se ništa ne dotiče. Posle nekog vremena Kovenant je uzeo dva gutljaja sve manje količine vitrima i počeo da hoda.
     Nije znao koliko vremena je nadoknadio; ali bilo ga je dovoljno da mu se obnovi nada. Da li mu saputnici izmiču dva dana? Ili tri? Mogao je verovati da im Klava neće nauditi tokom dva ili tri dana. Ako više ne bude ometanja...
     Žurno je nastavio put, spreman da hoda cele noći. Trebao mu je san; ali telo mu je bilo manje umorno nego posle običnog pešačenja od pet milja. Čak ni stopala ga nisu bolela. Moć i vitrim koje je dobio od Putnima čudesno su ga održavali. Pošto ga je oštri vazduh držao u budnom stanju, verovao je da će preći još deo puta pre no što bude morao da se odmori.
     Ali milju dalje primetio je vatru kako gori sleva, ispred njega.
     Mogao je i da je prođe; bio je dovoljno daleko. Ali trenutak kasnije mračno je slegnuo ramenima i pošao ka njoj. Nehotična nada da je sustigao prijatelje zahtevala je proveru. A ako ovo svetlo predstavlja pretnju, neće ga ostaviti za sobom dok ne sazna šta je u pitanju.
     Šunjajući se po neravnom tlu, polako se približavao sve dok nije mogao da razabere pojedinosti.
     Svetlo je dopiralo od obične logorske vatre. Nekoliko komada drveta blistavo je gorelo. Kraj tri velike vreće ležao je svežanj drveta.
     Sa druge strane vatre sedela je prilika u jarko crvenom ogrtaču. Kapuljača ogrtača bila je zabačena, otkrivajući izborano licce i prosedu kosu sredovečne žene. Oko vrata joj je bilo obmotano nešto crno.
     Pokrenula je neko čudno sećanje u Kovenantu. Osećao je da je već video nekoga sličnog, ali nije se sećao ni gde ni kada. Kada je pomerila ruke, video je da drži kratko gvozdeno žezlo sa otvorenim trouglom na vrhu. Stegao je zube da ne počne glasno da psuje. Po Lindeninom opisu iz Kamendol Kristala poznao je Jahača Klave.
     Savladao se i počeo da se povlači. Nije mu trebao ovaj Jahač. Oblarka Kamenmoći Drvograda jasno je rekla da je Santonin na-Mhoram-in, koji je oteo Linden, muškarac. A Kovenant nije nameravao da rizikuje u susretu sa Jahačima sve dok ne bude imao drugog izbora. Pažljivo koliko god je mogao, udaljio se od svetla.
     Iznenada je začuo tiho frktanje. Iz tame se promolilo ogromno telo, preprečivši mu uzmak od vatre. Preteći je zarežalo i pošlo ka njemu, ogromno kao zid kuće.
     Kroz noć se prolomio glas.
     "Dine!"
     Jahač. Stajala je, gledajući Kovenanta, Vaina i životinju. "Dine!" naredila je. "Dovedi ih ovamo!"
     Oblik je nastavio da se približava, primoravajući Kovenanta da uzmiče ka vatri. Kada je ušao u krug svetlosti, uspeo je da sagleda ogromnu životinju.
     Imala je lice i zube tigra, ali dugačko telo najviše je ličilo na konjsko - konja čija su mu ramena dosezala do iznad glave, sa leđima dovoljno prostranim da nose pet ili šest ljudi, sa krznom toliko dugačkim da mu je dopiralo do kolena. Imala je kopita, a sa zadnje strane svakog članka nalazila se bodljikava mamuza dugačka kao oštrica mača.
     Oči su joj bile crvene od zlobe, a frktanje je besno odjekivalo. Kovenant se žurno povukao koliko god je mogao, a da se ne približi Jahaču.
     Vain ga je mirno pratio, leđima okrenut životinji.
     "Troprst!" iznenađeno je uzviknuo Jahač. "Poslata sam da te čekam, ali nisam ni pomislila da ću te tako brzo sresti." Trenutak kasnije je nastavila. "Nemoj se bojati Dina. Istina, honji jesu stvorenja Kobi Sunca, ali upravo stoga im nije potrebno meso. I osuđeni su na poslušnost. Din te neće povrediti ni zubom ni kopitom bez mog naređenja."
     Kovenant je pazio da vatra ostane između njega i žene. Bila je niska i nabijena, izvijenog nosa i odlučne brade. Kosu je nemarno vezala na vratu kao da joj nije važno kako izgleda, ali u pogledu joj se videla otvorenost duge posvećenosti. Crna tkanina koju je nosila oko vrata davala je njenom crvenom ogrtaču izgled obredne odežde.
     Nimalo joj nije verovao, ali bio je spreman da odmerava snage pre sa njom nego sa honjem. "Dokaži." U sebi je prokleo nesigurnost sopstvenog glasa. "Pošalji ga dalje odavde."
     Gledala ga je preko plamena. "Kako želiš." Ne pomerajući pogled, obratila se životinji. "Odlazi, Dine! Pazi i čuvaj."
     Životinja je razočarano zarežala, ali okrenula se i otkasala u noć.
     "Jesi li sad zadovoljan?" upitala je žena ravnim glasom.
     Kovenant je odgovorio trzajem napetih ramena. "Izvršava tvoja naređenja." Nije se nimalo opustio. "Zašto misliš da bi trebalo da sam zadovoljan?"
     Pogledala ga je kao da ima razloga da strepi od njega, a ne želi da mu to pokaže. "Sumnjaš u mene, Troprste, ali mislim da bih pre ja trebala da sumnjam u tebe."
     Grubo je odgovorio. "Otkuda ti sad to?"
     "U Kamendolu Kristal uskratio si Sivitu na-Mhoram-inu pravo koje mu pripada i time si ga ubio. Ali upozoravam te." U glasu joj se osećala nehotična strepnja. "Ja sam Nemla na-Mhoram-in. Ako hoćeš da mi naudiš, nećeš me zateći nespremnu." Stegnula je rukh, ali nije ga podigla.
     Suzbio je ljutiti odgovor. "Kamendol Kristal je nekih sto pedeset milja odavde. Otkud znaš šta se tamo desilo?"
     Za trenutak je oklevala, ali onda je rešila da odgovori. "Pošto mu je rukh uništen, Sivit je ostao bespomoćan. Ali sudbina svakog rukha je znana u Veselkamenu. Odmah mu je u pomoć poslat drugi Jahač koji se našao u tom kraju. Onda je taj Jahač svojim rukhom govorio sa Veselkamenom i preneo priču. Znala sam za nju pre nego što su me poslali da te čekam."
     "Poslali?" Kovenant je pokušavao da razmišlja. Budi oprezan. Jedno po jedno. "Zašto? Kako ste znali da dolazim?"
     "Kuda bi Troprst sa svojim belim prstenom pošao ako ne u Veselkamen?" mirno je odgovorila. "Pošao si iz Kamendola Mithil na jug i pojavio se u Kanmendolu Kristal. Bilo je jasno kuda si pošao. A zašto su poslali mene - nisam sama. Sedmoro iz Klave raspoređeno je po ovom području, tako da ne stigneš do Konaka bez upozorenja. Poslati smo da te pratimo ako dolaziš kao prijatelj. I da te upozorimo ako dolaziš kao neprijatelj."
     Kovenant je rešio da pokaže svoj bes. "Nemoj me lagati. Poslata si da me ubiješ. Svakom selu u Domaji rečeno je da me ubiju čim me vide. Svi mislite da vam predstavljam opasnost."
     Gledala ga je kroz poigravanje plamena. "Zar nisi?"
     "Zavisi. Na čijoj ste strani? Domaje... ili poglavara Kletnika?"
     "Poglavara Kletnika? To ime nije mi poznato."
     "Onda ga zovi Jeroth. A-Jeroth od Sedam Paklova."
     Ukočila se. "Pitaš me da li služim Jerotha? Zar si prešao toliku razdaljinu kroz Domaju, a nisi shvatio da se Klava bavi isključivo savlađivanjem Kobi Sunca? Takva optužba..."
     Grubo ju je prekinuo. "Dokaži mi." Naglim pokretom pokazao je njen rukh. "Spusti to. Nemoj im reći da dolazim."
     Nepomično je stajala, zahvaćena neodlučnošću.
     "Ako zbilja služite Domaji", nastavio je, "ne morate me se plašiti. Ali ja nemam razloga da verujem vama. Pokletstvo, pa pokušali ste da me ubijete! Nije me briga koliko si jača od Sivita." Zagledao se u prsten, nadajući se da ona neće moći da otkrije njegovu nesposobnost. "Rastrgnuću te, osim ako mi ne pružiš neki razlog da se uzdržim."
     Nemla je polako opustila ramena. "Vrlo dobro", rekla je napetim glasom." Uhvatila je žezlo za trougao i pružila mu ga preko vatre.
     Prihvatio ga je levom rukom da bi ga držao dalje od prstena. Napetost mu je malo popustila od dodira olakšanja. Zatakao je gvožđe za pojas, povukao samog sebe za bradu da bi se pribrao i zaustio da nastavi sa pitanjima.
     Nemla ga je preduhitrila. "Sada sam bespomoćna pred tobom. Predala sam se u tvoje ruke. Hoću da shvatiš da je Klava pre tebe odredila moj usud. Pokolenjima su istinozborci najavljivali dolazak Troprsta i belog prstena. Videli su to kao znak uništenja Klave - uništenja koje može sprečiti samo tvoja smrt.
     Troprste, mi smo poslednje uporište moći u Domaji. Sve ostalo je uništila Kob Sunca. Samo naša moć, stalna i živa, očuvala je opstanak života između Domajinog Sunovrata i Zapadnik Planina. Šta će naše uništenje doneti Domaji osim propasti? Zato smo želeli tvoju smrt.
     Ali Sivitova priča mnogo je značila Gibonu na-Mhoramu. Klava je prvi put shvatila tvoju moć. Na-Mhoram se savetovao nekoliko dana, i konačno je rešio da izazove sudbinu. Tvoja moć, objavio je, retka je i dragocena i treba je koristiti, a ne opirati joj se. Bolje je, rekao je, da se trudimo da ti pomognemo, rizikujući ispunjenje reči istinozboraca, umesto da izgubimo nadu u tvoje sile. Stoga ne želim da ti naudim, za razliku od Sivita koga je to skupo koštalo."
     Kovenant je pažljivo slušao, čeznući za sposobnošću da razabere govori li ona istinu. Sunder i Holian naučili su ga da se boji Klave, ali morao je da stigne do Veselkamena - i to tako da ne poveća opasnost po svoje prijatelje. Odlučio se na primirje sa Nemlom.
     "U redu", rekao je, ublažavaući grubost u glasu. "Prihvatam - za sada. Ali ima nešto što moraš shvatiti. Nisam ni prst podigao na Sivita dok me on nije prvi napao." Nije se sećao događaja; ali nije osećao potrebu da bude potpuno pošten. Blefirao je sebe radi. "Primorao me je. Ja sam samo hteo da dobijem eh-zublju."
     Očekivao je da će ona pitati zašto mu je trebala eh-zublja. Zato ga je sledeća rečenica iznenadila.
     "Sivit je izvestio da si izgledao bolestan."
     Niz leđa mu je skliznuo drhtaj. Pažljivo, rekao je u sebi. Samo brižljivo. "Groznica od Kobi Sunca", odgovorio je pažljivo odmerenom neiskrenošću. "Upravo sam se oporavljao."
     "Sivit je izvestio", nastavila je, "da su te pratili muškarac i žena. Čovek je bio Kamendolac, ali žena je izgledala kao stranac u Domaji."
     Kovenant se savladao, rešen da iscedi istinu. "Zarobio ih je Jahač, Santonin na-Mhoram-in. Već danima ih jurim."
     Nadao se da će iznenađenjem izvući nešto od nje; ali odgovorila je mršteći se. "Santonin? On je već mnogo dana odsutan iz Veselkamena - ali mislim da nije uzeo nikakve zarobljenike."
     "Ima ih troje", zarežao je Kovenant. "Ne može biti više od dva dana ispred mene."
     Za trenutak se zamislila, a onda odmahnula glavom. "Ne. Da je uzeo tvoje saputnike, javio bi se čitačima preko rukha. Ja sam na-Mhoram-in. To saznanje mi ne bi uskratili."
     Od njenih reči uhvatilo ga je mučno osećanje da je van mesta - uhvaćen u mrežu laži bez mogućnosti izbavljenja. Ko laže? Oblarka Kamenmoći Drvograda? Nemla? Ili Santonin, kako bi zadržao komad Kamena Zlozemlja? Nesposobnost da razabere istinu bolela ga je kao vrtoglavica, ali borio se da zadrži mirno lice, bez tragova mučnine. "Misliš da izmišljam?"
     Nemla je bila ili savršena vrdalama ili vrlo hrabra žena. Gledala ga je u oči dok je mirno odgovarala. "Mislim da mi nisi ništa rekao o svom istinskom saputniku." Pokretom glave je pokazala Vaina.
     Demonokot nije pomerio ni mišić od kako se zaustavio kraj vatre.
     "Nas dvojica imamo sporazum", odvratio je Kovenant. "Ja ne govorim o njemu, a on ne govori o meni."
     Začkiljila je i polako odgovorila. "Ti si tajanstven, Troprste. Ušao si u Kamendol Kristal sa dvoje saputnika. Oteo si Sivitu eh-zublju. Iskazuješ moć. Bežiš. Kada se ponovo pojaviš, neverovatno brz, troje saputnika ti je nestalo, a zamenila ih je ova crna tajna. A zahtevaš da ti verujem. Zar ti moć daje toliku samouverenost?"
     Samouverenost, je li? - zarežao je u sebi Kovenant. Pokazaću ti samouverenost. Polako je izvukao rukh iz pojasa i dobacio joj ga. "Dobro", obrecnuo se. "Javi se Veselkamenu. Reci im da dolazim. Reci im da će mi svako ko naudi mojim prijateljima odgovarati zbog toga!"
     Oklevala je, iznenađena. Prenosila je pogled sa gvožđa na njega, dvoumeći se u sebi. Onda je donela odluku. Polako je sklonila rukh pod ogrtač. Dok je popravljala crnu tkaninu, uzdahnula je. "Kako želiš." Pogled joj je otvrdnuo. "Ako su tvoji saputnici zaista odvedeni u Veselkamen, ja odgovaram za njihovu bezbednost."
     Takva odluka umanjila mu je nepoverenje, ali još nije bio zadovoljan. "Još samo nešto", rekao je nešto mirnije. "Ako je Santonin bio na putu za Veselkamen kada si ti polazila ovamo, da li je mogao proći pored tebe, a da ti to ne znaš?"
     "Naravno", odgovorila je, umorno slegnuvši ramenima. "Domaja je prostrana, a ja sam samo jedna žena. Jedino čitači znaju gde je i šta radi svaki rukh. Iako nas je sedmoro poslato da te čeka, Jahač je mogao proći između nas neprimećen ako to želi. Ostavljam Dinu da stražari i pazi, ali svaki Jahač mu može narediti da ćuti i ja ništa ne bih saznala. Zato, ako hoćeš da veruješ da je Santonin zao, ne mogu ti dokazati suprotno.
     Kako god želiš", nastavila je tonom iscrpljenosti. "Nisam više prva mladost i nepoverenje me zamara. Moram da se odmorim." Pognuta kao starica, smestila se kraj vatre. "Ako si dovoljno mudar, i ti ćeš se odmoriti. Nalazimo se na šezdeset milja od Veselkamena - a honj nije nosiljka."
     Kovenant se osvrnuo, procenjujući situaciju. Osećao se suviše napeto - i uhvaćen u klopku - da bi se odmarao. Ali nameravao je da ostane sa Nemlom. Trebala mu je brzina njenog ždrepca. Ili je poštena prema njemu ili nije; ali verovatno neće saznati istinu dok ne stignu u Veselkamen. Trenutak kasnije i sam je seo. Odsutno je odvezao mešinu vitrima sa pojasa i uzeo mali gutljaj.
     "Treba li ti hrane ili vode?" upitala ga je. "Imam ih." Pokazala je ka vrećama kraj gomile drveta.
     Odmahnuo je glavom. "Imam dovoljno za još jedan dan."
     "Nepoverenje." Posegnula je u vreću, izvadila ćebe i raširila ga na zemlju. Legla je leđima okrenuta Kovenantu, povukla ćebe preko ramena kao da se time štiti od njegove sumnjičavosti, i spremila se da spava.
     Kovenant ju je posmatrao kroz sve niži plamen. Stresao se od jeze koja nije poticala od noćnog vazduha. Nemla na-Mhoram-in suviše je iskušavala njegove pretpostavke. Bilo mu je gotovo svejedno što je dovela u pitanje njegovo nepoverenje u Klavu; znaće kako da se ponaša prema njima kada sazna nešto više o Kobi Sunca. Ali preznojio se od njenog napada na pretpostavke koje je dosada gajio o Linden i Santoninu. Je li Santonin neka vrsta podlaca među Jahačima? Je li ovo neposredni pokušaj poglavara Kletnika da položi šapu na njegov prsten? Napad sličan onom kada je opseo Džoanu? Zaječao je od nedostatka ikakvog odgovora.
     Ako Linden nije u Veselkamenu, trebaće mu pomoć Klave da pronađe Santonina. A za tu pomoć moraće da plati saradnjom i ranjivošću.
     Čupkajući se za bradu kao da će izvući mudrost iz kože lica, piljio je u Nemlina leđa i tragao za predosećanjem. Ali nije mogao da vidi dalje od straha da će stvarno morati da preda prsten.
     Ne. Ne to. Molim vas. Stezao je zube da ne bi cvokotao od strave. Budućnost je bila gubavačko pitanje, a on je neprestano ponovo i ponovo učio da odgovor leži u tvrdoglavoj usmerenosti na pojedinosti sadašnjosti. Ali nikada nije naučio kako da postigne tvrdoglavu usmerenost, kako da suzbije sopstvene složene suprotnosti.
     Na kraju je zadremao. San mu je bio nemiran. Noć je bila prošarana razbijenim snovima o samoubistvu - prizorima gubavačke nebrige koja ga je užasavlala jer je toliko ličila na činjenice njegove sudbne, na način kojim je predao sebe umesto Džoane. Više puta se budio, boreći se da izbegne snove; ali kad god bi se vratio u stanje polusvesti, oni su obnavljali svoj večiti stisak.
     Nemla je ustala nešto pre zore. Gunđajući zbog ukočenih kostiju, uzela je nekoliko grana da podstakne vatru, a onda je postavila u plamen kamenu činiju punu vode da se zgreje. Dok je čekala, položila je čelo na zemlju u pravcu Veselkamena i stala da mrmlja litaniju na jeziku koji Kovenant nije razumeo.
     Vain ju je prenebregavao kao da se pretvorila u kamen.
     Kada je voda bila dovoljno vrela, upotrebila je deo da opere lice, ruke i vrat. Ostatak je ponudila Kovenantu. Prihvatio je. Posle načina na koji je proveo noć, morao je nečim da se uteši. Dok se umivao kako je znao i umeo, ona je izvadila hranu za doručak iz jedne od vreća.
     Odbio je njene ponude. Doduše, nije učinila ništa čime bi ga ugrozila, ali bila je Jahač Klave. Dok još bude imao vitrima, hteo je da je podseti na svoje nepoverenje. Dugovao joj je bar toliko iskrenosti.
     Mračno je primila njegovo odbijanje. "Noć te nije naučila pristojnosti", rekla je. "Imamo četiri dana do Veselkamena, Troprste. Možda nameravaš da živiš od vazduha i prašine kada potrošiš tu tečnost iz mešine."
     "Nameravam", pažljivo je odgovorio, "da ti verujem tačno onoliko koliko moram i nimalo više."
     Na to se namrštila, ali nije odgovorila.
     Uskoro se primaklo svitanje. Sada već bržim pokretima, Nemla je spakovala svoj prtljag. Čim je zavezala vreće i komadom konopca spojila svežnjeve drveta, podigla je glavu i uzviknula. "Dine!"
     Kovenant je začuo zvuk kopita. Trenutak kasnije, iz tame je kasom prispeo Nemlin honj.
     Ponašala se prema njemu sa poverenjem kao od dugog poznanstva. Pokoravajući se njenom oštrom pokretu, Din se spustio na stomak. Ona je odmah počela da ga tovari, prebacujući mu pakete preko sredine leđa, tako da su visili uravnoteženi u parovima. Zatim mu je uplela prste u dugačku dlaku, popela se na njega i sela mu kraj samih ramena.
     Kovenant je oklevao da pođe za njom. Oduvek se neprijatno osećao u blizini konja, delom zbog njihove snage, delom zbog udaljenosti od tla; a honj je bio veći i opasniji od svakog konja. Ali nije imao izbora. Kada se Nemla nervozno obrecnula na njega, usmerio je svu hrabrost u šake i popeo se iza nje.
     Din se podigao na noge. Kovenant se žurno uhvatio za krzno da ne bi pao. Grč vrtoglavice učinio je da se sve oko njega zanjiše dok je Nemla okretala Dina da gleda u izlazak sunca.
     Sunce se promolilo iza obzorja zaogrnuto smeđom vrelinom. Skoro istog časa u daljini je počela da poigrava izmaglica, izobličujući predeo. U Kovenantu su se sećanja na pomoć Putnima sukobila sa vrtoglavicom i iznenađenjem zbog Nemline neosetljivosti.
     Odgovorila mu je na neizgovoreno pitanje. "Din je stvorenje Kobi Sunca. Njegovo telo nas čuva kao što bi i kamen." Onda je okrenula životinju ka Veselkamenu.
     Dinov korak bio je neočekivano ravnomeran, a dugačka dlaka pružala je Kovenantu siguran držač. Počeo je da se pribira. Zemlja je i dalje izgledala opasno daleko; ali više mu se nije činilo da će svakog časa pasti. Nemla je sedela pred njim, nogu prekrštenih kraj samog vrata životinje, sigurna da će je ruke zadržati kad god bi izgubila ravnotežu. Posle nekog vremena rešio je da sledi njen primer. Držeći obe pesnice stalno stegnute u Dinovom krznu, osigurao se što je bolje umeo.
     Nemla nije ponudila Vainu da jaše. Očito je rešila da se ponaša prema njemu isto kao i on prema njoj. Ali Vainu nije trebala pomoć životinja. Kaskao je iza Dina bez ikakvog napora i ničim nije pokazivao da je svestan šta se dešava.
     Kovenant je ćutke jahao čitavog jutra, držeći se za honjeva leđa i otpijajući vitrim kad god bi ga uhvatila vrtoglavica od vreline. Ali kada je Nemla nastavila putovanje posle kratkog podnevnog odmora, osetio je želju da je navede na razgovor. Želeo je podatke; osećao je da ga ugrožava ogromna dubina sopstvenog neznanja. Kruto ju je zamolio da mu objasni Rede iz Klave.
     "Rede!" dobacila je preko ramena. "Troprste, vreme pred nama se meri danima, a ne mesečevim menama."
     "Ukratko", odvratio je. "Ako nećeš da umrem, znači da ti treba moja pomoć. Moram znati sa čim ću imati posla."
     Ćutala je.
     Kovenant je bio uporan. "Drugim rečima, ipak si me lagala."
     Nemla se naglo nagla napred, hraknula i pljunula preko Dinove glave. Ali kada je progovorila, glas joj je bio prigušen, gotovo začaran. "Rede su veoma duge i složene, jer ih čini sve znanje koje je Klava skupila, a odnosi se na život u Domaji i na preživljavanje Kobi Sunca. Jahačima je zadatak da dele to znanje po čitavoj Domaji, tako da Kamendolci i Drvograđani mogu da istraju."
     Tačno, promrmljao je Kovenant. I da otimaju ljude radi krvi.
     "Ali malo tog znanja može tebi da koristi", nastavila je. "Ti si bez posledica putovao pod Kobi Sunca. Čemu bi Rede mogle da te nauče?
     Ipak, želiš da saznaš. Troprste, postoji samo jedna stvar koju nosilac belog prstena mora da zna. To je trougao." Izvukla je rukh ispod ogrtača i pokazala mu ga preko ramena. "To su Tri Ugla Istine. Temelj čitave naše službe."
     Počela je da peva u ritmu Dinovih koraka.

     Tri su dana Kobi Sunca,
     tri su Rede i pepela;
     tri su reči na-Mhorama:
     i tri Ugla su Istine.

     Kada je zaćutala, Kovenant je nastavio. "Kako to misliš 'tri dana'? Zar se Kob Sunca ne ubrzava? Zar nije ranije svako sunce trajalo četiri i pet dana, pa i više?"
     "Da", nestrpljivo je odvratila, "nesmnjivo. Ali istinozborci su uvek govorili da će je Klava zaustaviti na tri - da će se naša pokolenjima povećavana moć i stalno nagomilavanje Kobi Sunca susresti i uspostaviti ravnotežu na tri dana. Zato se sada nadamo da ćemo na neki način pomeriti ravnotežu u našu korist i početi da umanjujemo Kob Sunca. Zato na-Mhoram želi tvoju pomoć.
     Ali govorila sam o Tri Ugla Istine", jetko je nastavila pre nego što je Kovenant stigao da je ponovo prekine. "To znanje ti je sigurno potrebno. Klava se oslanja na te tri činjenice i na njima preživljava svako selo.
     Prvo, nema moći u Domaji i životu koja bi se mogla u porediti sa Kobi Sunca. Po moći i snazi, Kob Sunca potpuno prevazilazi sve ostalo.
     Drugo, nema smrtnika koji može da preživi Kob Sunca. Bez ogromnog znanja i veštine, niko se ne može nadati da preživi od jednog sunca do drugog. A bez suprotstavljanja Kobi Sunca sav život je osuđen na propast. Brzo ili polako, Kob Sunca će izazvati potpuno uništenje.
     Treće, nema moći dovoljno velike da se suprotstavi sudbini Domaje, osim moći izvučene iz same Kobi Sunca. Njena moć mora se odraziti protiv nje same. Nema druge nade. Zato Klava proliva krv Domaje, jer krv je ključ Kobi Sunca. Kad ne bismo oslobađali tu moć, ne bi bilo kraja našim patnjama.
     Čuješ li, Troprste?" uzviknula je Nemla. "Ne sumnjam da si tokom putovanja susreo takve zahteve Klave. Uprkos svim našim naporima, Kamendolci i Drvograđani sigurno veruju da im otimamo krv radi sopstvenog zadovoljstva." Kovenantu su njene reči zvučale kao da se i ona nagonski grozi svojih svesnih ubeđenja. "Nemoj im verovati! To i nas mnogo košta. Ali ne odustajemo jer nam je to jedini način da očuvamo Domaju. Ako nekoga moraš da okriviš, okrivi Jerotha, koji je izazvao pravedni gnev Gospodara - i krivi drevne izdajnike, Bereka i njemu slične, koji su se slizali sa Jerothom."
     Kovenant je želeo da se pobuni. Čim je pomenula Bereka kao izdajnika, njene reči su izgubile ubedljivost. On nije poznavao Bereka Troprsta; poglavar-rodilac već je bio legenda kada je Kovenant dospeo u Domaju. Ali saznanja o njegovim delima bila su mu gotovo četrdeset stoleća svežija od Nemlinih. Sva verovanja zasnovana na svrstavanju Bereka u izdajnike bila su lažna; i svi zaključci izvedeni iz tih verovanja bili su pogrešni. Ali oćutao je, jer nije bilo načina da dokaže da je on u pravu. Nikakvog drugog načina sem pobede nad Kobi Sunca.
     Da bi izbegao besciljnu raspravu, odgovorio je drugačije. "Odložiću odluku o tome za neko vreme. A dotle, zadovolji mi radoznalost. Imam makar ovlašnu predstavu ko je bio Jeroth. Ali šta je to Sedam Paklova?"
     Nemla je nešto mračno promrmljala za sebe. Podozrevao je da joj smeta njegovo nepoverenje upravo zato što odgovara nepoverenju duboko u njoj. Ali odmah mu je odgovorila. "To su kiša, pustinja, boleštine, rat, plodnost, divljaštvo i tama. Ali verujem da postoji i osmi. Slepo neprijateljstvo."
     Posle toga odbijala je sve njegove napore da je ponovo navede na razgovor.
     Kada su se uveče zaustavili, bacio je praznu mešinu i primio hranu od nje. Sledećeg jutra je učinio sve što je mogao da joj pomogne u pripremama za celodnevno putovanje.
     Seli su na Dina i dočekali svitanje. Sunce se izdiglo nad obzorje u oreolu zelenog; Nemla je odmahnula glavom. "Sunce plodnosti", promrmljala je. "Sunce pustinje izaziva ogromno uništenje, a sunce kiše bi nam priredilo velike teškoće. Sunce boleština nosi opasnosti i gadost. Ali za one koji moraju da putuju, nema opasnijeg sunca od sunca plodnosti. Nemoj mi se obraćati pod ovim suncem, molim te. Ako mi misli odlutaju, i mi ćemo zalutati na putu."
     Kada su prešli pola milje, nova trava već je prekrila tle. Mlade puzavice su vidljivom brzinom puzale na sve strane; grmlje je izbacivalo izdanke boje mente.
     Nemla je podigla rukh. Otvorila je šupljinu u dršci i izlila taman toliko krvi da je razmaže po dlanovima. Onda je počela poluglasno da peva. U otvorenom trouglu počeo je da gori skerletni plamen, bled i mali pod sunčevim svetlom.
     Pod Dinovim kopitima trava se razdvajala u pravoj liniji, otvarajući stazu ka Veselkamenu. Kovenant je gledao prugu kako nestaje u daljini. Nije otkrivala tle; ali sve oko nje - trava, šiblje, brzi pupoljci - savijalo se u stranu kao da nevidljiva zmija klizi ka severozapadu kroz bujajuće bilje.
     Din je kasao po raščišćenoj stazi kao da ne zna za iznenađenje.
     Nemlina pesma pretvorila se u tiho mumlanje. Položila je kraj rukha na Dinova ramena; ali trougao i plamen ostali su uspravni pred njom. Pri svakoj promeni okoline zelenilo se zgušnjavalo, sabijajući čitava godišnja doba u deliće dana. Ipak, pruga je ostajala otvorena pred njima. Drveće je bacalo senku preko nje; stabla su se razdvajala kao da ih udara sekira; grmlje na ivici pruge nije imalo granje i lišće sa te strane.
     Kada se Kovenant osvrnuo, nije video nikakav trag staze iza sebe; zatvarala se istog časa kada bi Nemlina moć prošla njome. Zato je Vain morao da se brine sam za sebe. Ali činio je to sa uobičajenom nezainteresovanošću, udarajući drveće i grmlje u trku, drobeći šiblje, razbijajući gustiše paprati koji mu nisu ostavljali nikakav trag na potpuno crnoj koži. Kao da uopšte nije bio svestan teškoća. Dok je gledao demonokota, Kovenant nije znao čemu da se više čudi: Nemlinoj sposobnosti da stvori stazu ili Vainovoj sposobnosti da putuje bez nje tolikom brzinom.
     Te noći mu je Nemla donekle objasnila prugu. Njen rukh, rekla je, izvlači snagu iz velike Vatrokobi u Veselkamenu, gde Klava deluje protiv Kobi Sunca, a čitači se staraju o vrhorukhu. Od nje potiče samo moć kojom se povezuje sa vrhorukhom; ostatak izvlači iz Vatrokobi. Zato stvaraje staze zahteva stalnu usredsređenost, ali ne iscrpljuje. Što budu bliže prilazili Veselkamenu, biće joj sve lakše da priđe Vatrokobi. Zato će moći da stvori prugu i narednog dana, poništavaući opiranje ogromnog drveća, grmlja i paprati koja dopire Dinu do ramena, trave nalik na šibljak i šibljaka nalik na šumu.
     A i Vain je mogao da prati honjev tempo. Svaka milja predstavljala je sve veću prepreku, ali kao da nikakva veličina ni gustina bilja nije mogla da mu naudi. Ni trećeg dana nije bilo promene. Zelenilo je bilo sve bujnije, ali nije uticalo na lakoću kojom je pratio Dina. Kovenant je svakog časa iskretao vrat, gledao Vaina kako napreduje i čudio se čistoj nesvesnoj snazi koja ga je ispunjavala.
     Ali kako je popodne odmicalo, misli su mu odlutale od Vaina i počeo je da gleda napred. Mamutska džungla sakrivala je sve oznake koje je teren mogao da pruži, ali znao je da je Veselkamen blizu. Sva strepnja, strah i iščekivanje vratili su se u njega; trudio se da gleda kroz jedro zelenilo kao da ga samo rani pogled na drevni Konak može upozoriti na potrebe i opasnosti skrivene u njemu.
     Ali nije bilo upozorenja. Kasno po podne, Nemlina staza pošla je uz strmu padinu. Rastinje se iznenada završilo na stenju u podbrežju. Veselkamen se pojavio pred Kovenantom kao da se tog časa probio iz skladišta njegovih najživljih sećanja.
     Honj je hitao duž ogromnog kamenog grada koji su pre mnogo milenijuma džinovi izvajali iz srca stene na zaravni. Planine su se pružale sa dalekog zapada ka istoku, a onda su se, dve milje levo od Kovenanata, naglo spuštale ka visoravni, još više od hiljadu stopa iznad podbrežja. Zaravan se sužavala stvarajući klinasti plato širok oko pola milje; a na tom platou drevni džinovi stvorili su ogromno i neizmerno stanište Veselkamena.
     Čitava litica pred Kovenantom bila je podzidana i osigurana, oivičena grudobranima i balkonima, isprekidana doksatima, pervazima i streljačnicama, od stotinak stopa iznad podbrežja pa do same ivice platoa. Sleva se Veselkamen postepeno stapao sa sirovim kamenom; ali zdesna je ispunjavao pregorje sve do vrha klina, gde su stražarske kule čuvale masivne kapije Konaka.
     Od užasne i poznate veličine grada zabolelo ga je srce zbog ponosa na džinove koje je voleo - i zbog oštrog žaljenja zbog onih džinova koji su telesno umrli, koje je Besomuk pobio tokom rata protiv Kamena Zlozemlja poglavara Kletnika. Jednom je čuo da je u zidove Veselkamena ugrađen sistem, organizovano značenje suviše ogromno da bi ga shvatili umovi koji ne pripadaju džinovima; a sada više nije bilo nikoga ko bi mu ga objasnio.
     Ali nije tugovao samo zbog toga. Pogled na Veselkamen podsetio ga je na druge ljude, prijatelje i neprijatelje, koje je povredio i izgubio: Trela, družbenika Atiaraninog; Haila Troja, koji je prodao dušu Šumniku da bi spasao svoju vojsku; Srdosolju Penosleda; Elenu; Vrhovnog poglavara Mhorama. Kovenantova tuga se pretvorila u bes kada se setio da Mhoramovo ime koristi Klava koja proliva krv nedužnih.
     Kovenantov gnev se produbio dok je proučavao sam Veselkamen. Nemlina pruga protezala se do mesta na sredini grada; a sa platoa nad tim mestom sukljao je ogromni skerletni zrak, uperen ka srcu zalazećeg sunca. Ličio je na prugu Kobi Sunca iz Sunderovog orkresta; ali već po veličini bio je nemerljiv. Kovenant je zijao u njega, nesposoban da zamisli broj života potrebnih da se prizove tolika moć. Veselkamen je postao tvrđava krvi. Jasno je osećao da više nikada neće biti čist.
     Ali onda je primetio nešto na zapadu, blesak nade. Tamo, na pola puta između Veselkamena i Zapadnik planina, ležali su Steg-vodopadi, gde se tok Zlatosinja survavao niz liticu i stvarao reku Belicu. A na Vodopadima je bilo vode; srebrni tok presijavao se pod zalazećim suncem. Domaja je osamnaest dana bila bez sunca kiše, a šest dana je bilo sunce pustinje; a izvori Zlatosinja još nisu presahli.
     Stežući bes i nadu među zubima, Kovenant se pripremio za suočenje sa onim što ga čeka.
     Nemla je zadovoljno uzdahnula i spustila rukh. Promrmljala je naređenje Dinu i poslala životinju galopom ka kapijama pod jugoistočnom stranom kule.
     Stražarska kula dosezala je otprilike do polovine litice, a gornji kraj bio joj je odvojen od glavnog Konaka, povezan sa njime samo drvenim visećim mostovima. Kovenant se sećao da glavno dvorište leži otvoreno pod nebom unutar granitnih zidova koji povezuju podnožje kule sa Konakom; iza dvorišta ponavljale su se masivne kamene kapije, tako da je Veselkamen imao dvostruku odbranu jedinog ulaza. Ali kada se približio kuli, zaprepastio se videvši da su spoljašnje kapije pretvorene u šljaku. Negde u dalekoj prošlosti Veselkamenu je zatrebala i unutrašnja linija odbrane.
     Grudobrani nad uništenim kapijama bili su napušteni, kao i utvrđenja i streljačnice iznad njih; čitava kula izgledala je prazna. Možda više ne može da se brani. Možda Klava više nema razloga da se boji ulaska stranaca. A možda je ova prividna napuštenost samo zamka za neoprezne.
     Nemla se uputila pravo u tunel koji vodi ka dvorištu; ali Kovenant je skliznuo sa Dinovih leđa, pridržavajući se za krzno. Ona se zaustavila i iznenađeno ga pogledala. "Ovo je Veselkamen", rekla je. "Zar ne želiš da uđeš?"
     "Sve u svoje vreme." Ramena su mu bila ukrućena od iščekivanja. "Pošalji na-Mhorama ovamo napolje. Hoću da mi lično jemči bezbednost."
     "On je na-Mhoram!" besno se obrecnula. "On ne dolazi i ne odlazi na mig drugih ljudi."
     "Kako god želi." Rešio je da sarkazmom prikrije napetost. "Kad se sledeći put odlučim na mig, imaću to u vidu." Zaustila je da mu uzvrati, ali prekinuo ju je. "Već sam dvaput bio zarobljen. Neću dozvoliti da mi se to opet desi. Neću ući dok ne razgovaram sa na-Mhoramom." Ponesen predosećanem, dodao je: "Reci mu da razumem neopodnost slobode isto koliko i on. Ne može ubeđivanjem dobiti ono što želi. Moraće da sarađuje sa mnom."
     Nemla ga je prostrelila pogledom. "Kako želiš", promrmljala je. Tihim naređenjem upravila je Dina u tunel, ostavivši Kovenanta samog sa Vainom.
     Kovenant je savladao strepnju i čekao. Iza planinskih vrhova sunce je zalazilo obavijeno zelenom i bojom lavande; senka Veselkamena pružala se preko čudovišnog zelenila kao štit tame. Osmatrajući kulu u potrazi za znacima neprijateljskih namera, primetio je da se na vrhu ne vijore zastave. Nisu ni bile potrebne; usijano crveni zrak sile Kobi Sunca označavao je Veselkamen kao dom Klave mnogo sigurnije od bilo kakvog stega.
     Neposoban za stpljenje, obratio se Vainu. "Proklet bio ako znam šta ti ovde tražiš. Ali imam i previše drugih problema. Moraćeš da se sam brineš o sebi."
     Vain nije odgovorio. Delovao je kao da ne čuje ništa.
     Kovenant je primetio pokret u tunelu. Onizak čovek u krutoj, beloj odeći i crvenom ogrtaču izišao je kroz uništenu kapiju. Nosio je dugačko, gvozdeno žezlo visine čoveka, sa otvorenim trouglom na vrhu. Nije koristio kapuljaču ogrtača; njegovo okruglo lice, ćelava glava i obrijani obrazi bili su izloženi pogledu. Lice mu je bilo smireno, oblikovano navikom blaženstva ili dosade, kao da iz iskustva zna da mi ništa u životu ne može pokvariti izgled. Samo oči se nisu slagale sa zatupljenim izrazom. Bile su prodorno crvene.
     "Troprste", tupo je rekao. "Budi dobro došao u Veselkamen. Ja sam Gibon na-Mhoram."
     Kovenant se osetio neprijatno od čovekove jednostavne otvorenosti. "Nemla je rekla da ću biti bezbedan", rekao je. "Kako da verujem u to, kada ste pokušavali da me ubijete od kako sam stigao u Domaju?"
     "Predstavljaš veliku opasnost po nas, Troprste." Gibon je govorio kao da maltene spava. "Ali počeo sam da verujem kako predstavljaš i veliko obećanje. U ime tog obećanja, prihvatam rizik opasnosti. Domaji je potrebna svaka moć. Došao sam sam do tebe da bi video istinu onoga što imam da kažem. Bezbedan si među nama koliko god ti to sopstveni ciljevi dopuštaju."
     Kovenant je želeo da se suprotstavi toj tvrdnji, ali nije bio spreman da rizikuje neki test. Promenio je taktiku. "Gde je Santonin?"
     Gibon nije ni trepnuo. "Nemla na-Mhoram-in mi je rekla za tvoje verovanje da su ti sputnici pali u ruke Jahača. Ne znam ništa o tome. Santonin je odavno odsutan iz Veselkamena. Brinemo se za njega. Njegov rukh je nem. Možda - ako je tačno to što kažeš o njemu - možda su ga tvoji saputnici nadvladali i oduzeli mu rukh. Već sam naredio Jahačima poslatim pred tebe da pođu u potragu. Ako nađu tvoje saputnike, uveravam te da će biti potpuno bezbedni."
     Kovenant nije imao odgovor. Mrštio se na na-Mhorama i ćutao.
     Čovek nije pokazao nesigurnost ni zbunjenost. Mahnuo je glavom ka Vainu. "Sada moram da te upitam za ovog saputnika. Njegova moć je očita, ali ne možemo da ga razumemo."
     "Vidiš ga", promrmljao je Kovenant. "Znaš o njemu isto koliko i ja."
     Gibon je dozvolio sebi da raširi oči, ali nije glasno izrazio nevericu. "Moje znanje o njemu je ništavno", rekao je. "Zato mu neću dozvoliti da uđe u Veselkamen."
     Kovenant je slegnuo ramenima. "Kako god želiš. Ako možeš da ga ostaviš napolju, samo izvoli."
     "To ćemo tek videti." Na-Mhoram je pokazao ka tunelu. "Hoćeš li poći sa mnom?"
     Kovenant je za trenutak oklevao. "Izgleda da nemam mnogo izbora", rekao je na kraju.
     Gibon je dvosmisleno klimnuo glavom, prihvatajući ili Kovenantovu odluku ili nedostatak izbora, i okrenuo se ka kuli.
     Hodajući iza na-Mhorama, Kovenant je ušao u tunel kao da ovaj predstavlja ulaz u opasnost. Nehotice je pogrbio ramena iz straha da će ljudi skočiti na njega iz otvora u tavanici. Ali niko ga nije napao. Okružen odjekom sopstvenih koraka, prošao je do dvorišta.
     Tu je video da su unutrašnje kapije cele. Bile su otvorene taman toliko da na-Mhoram prođe. Članovi Klave su stajali kao straža na utvrđenom ulazu.
     Mahnuvši Kovenantu da ga prati, Gibon se provukao između ogromnih kamenih vratnica.
     Vatru mu paklenu, zarežao je Kovenant, opirući se strepnji. Sa Vainom tik iza sebe, pošao je napred.
     Kapija je stajala kao čeljust. Onog trenutka kada je ušao, zalupila se uz tup granitni udar, ostavljajući Vaina napolju.
     Nije bilo svetla. Veselkamen se sklopio oko Kovenanta, mračan kao zatvor.