5. GROMOVI I MUNJE

     "Ja ću prvi." Kovenant je podrhtavao sve do kostiju. Nije gledao Linden. "Ovo stepenište izlazi na liticu - ali ako padnemo, to znači četiri hiljade stopa naniže. Nisam vičan visinama. Ako se okliznem, ne želim da te povučem za sobom." Pažljivo se namestio kraj otvora, nogama napred kako bi se provukao kroz njega.
     Tu je zastao, pokušavajući da se odupre vrtoglavici koja mu je protresala um. Izvršio je VPE, ali to je samo izazvalo napad nespokojstva tipičnog za gubavce. Pod plavičastim suncem koža mu se purpurno presijavala, kao da se lepra raširila uz ruke, menjajući pigmentaciju i ubijajući živce.
     Nerve mu je obuzela iznenadna slabost, nagoneći ramena da mu uzdrhte. Osnovna utrnulost mrtvih nerava nije se izmenila, na bolje ni na gore. Ali bolesna boja tela izgledala je kobno i proročki; pogodila ga je kao skok intuicije. Upravo je dobio odgovor na jedno od svojih pitanja. Zašto je Linden tu? Zašto se starac obratio njoj, a ne njemu? Zato što je bila neophodna. Da spase Domaju kada on ne uspe.
     Divlja magija više ne deluje. Toliko o moći. Već se prepustio mahinacijama poglavara Kletnika. Otelo mu se ječanje pre nego što je stigao da stegne zube i priguši ga.
     "Kovenante?" Lindenin glas je bio oštar od brige. "Jesi li dobro?"
     Nije mogao da odgovori. Jednostavna činjenica da se ona brine za njega, da je sposobna da se brine za njega i kada je pod tolikim stresom, umnogostručila je strepnju u njegovim kostima. Prikovao je pogled za kamen, tragajući za snagom.
     "Kovenante!" Njen zahtev zvučao je kao šamar. "Ne znam kako da ti pomognem. Reci mi šta da radim."
     Šta da radi. Ništa od ovoga nije bilo njena krivica. Zasluživala je odgovor. Povukao se u središte svoje slabosti i vrtoglavice. Zar je zaista osudio sebe kada je zauzeo Džoanino mesto? Sigurno ne mora da zakaže. Sigurno nije tako lako umanjiti moć za koju je platio toliku cenu. Odgovorio je, ne dižući glavu: "Na dnu stepenica, levo od nas, na litici se nalazi prevoj. Budi oprezna."
     Primoravajući sebe na pokret, provukao se kroz otvor.
     Dok mu se glava spuštala ispod nivoa Vidikovca, čuo je njen ljutiti šapat. "Prokletstvo, zašto moraš da budeš tako nepristupačan? Samo želim da pomognem." Zvučala je kao da joj razum zavisi od mogućnosti da pomaže.
     Ali nije mogao dozvoliti sebi da razmišlja o njoj; stepenice su predstavljale izazov koji mu je zauzeo svu pažnju. Napredovao je niz njih kao da su lestve, grčevito se držeći rukama, udarajući stopalom po svakoj stepenici kako bi se uverio da je bezbedna pre nego što se osloni na nju. Pogled mu je bio prikovan za šake. Stezale su stepenice sve dok po njima nisu očajnički iskočile tetive.
     Praznina oko njega izgledala je bezdana. Čuo je prazninu u vetru. Glatko pretakanje oblaka u dubini imalo je hipnotičku moć, razbijajući mu usredsređenost. Svuda oko njega su zjapili su beskonačni ponori.
     No, poznavao je taj strah. Zadržavajući dah, spustio se u oblake - u nepokretno središte vrtoglavice.
     Sunce je iznenada izbledelo i nestalo. Siva magla zgušnjavala se oko njega sa svakim korakom.
     Kroz mračno more proneo se bledi blesak, skoro smesta praćen grmljavinom. Vetar je jačao, vlažno se zalećući u njega, kao da želi da ga podigne sa kamena. Stena je postala klizava. Utrnuli prsti nisu osećali razliku, ali nervi u zglobovima i laktovima registrovali su svako klizanje šaka.
     Ponovo je kraj njega projurila munja, osvetljavajući besno ključanje i brzanje oblaka. Nebo se zatreslo. Nagonski se priljubio uz kamen. Nešto u njemu je urlikalo, ali nije znao da li to čini i glasno.
     Bolno puzeći kroz divlje nalete oluje, nastavio je spuštanje.
     Pratio je kako napreduje po sve gušćoj kiši. Gotovo neosetno hladno bockanje kapljica po bolnom licu pretvorilo se u udare teških kapi, nalik na pljusak šljunka. Uskoro je bio mokar i izubijan. Gromovi i munje tutnjali su preko njega, kao da izražavaju bes. Ali nada u prevoj ga je vukla dalje.
     Konačno ga je osetio pod nogama. Odgurnuo se od stene i pritisnuo leđa uz liticu, zureći naviše.
     Naleti plavobele vatre ocrtavali su Linden u tami. Bila mu je tik iznad glave.
     Kada je stigla na prevoj, uhvatio ju je da se ne bi spotakla preko ivice. Žurno ga je zgrabila. "Kovenante!" Vetar je odneo njen uzvik; jedva ju je čuo. "Jesi li dobro?"
     Prineo je usne do njenog uha. "Ostani uz liticu! Moramo naći zaklon!"
     Oštro je klimnula glavom.
     Stežući njenu desnu ruku svojom levom, okrenuo je leđa ponoru i počeo da se probija na zapad, duž prevoja.
     Munje su im gorele nad glavama i pružale mu uvid u situaciju. Prevoj je bio širok dve-tri stope i protezao se otprilike vodoravno preko litice. Od njegove ivice planina je iščezavala u ponoru oblaka.
     Grmljavina ga je udarala kao glas vrtoglavice, naređujući mu da izgubi ravnotežu. Vetar i kiša, oštri kao haos, šibali su ga po leđima. Ali Lindenina ruka pružala mu je uporište. Stegao je srce i polako napredovao dalje.
     Pri svakom blesku munje žmirio je kroz kišu pred sebe, pokušavajući da vidi ivicu grebena.
     Eno je: okomita linija, kao ožiljak preko lica litice.
     Stigao je do nje, povukao Linden oko zavoja, uz blatnjavu padinu i sipar koji je usmeravao vodu kao rečno korito. Vetar se istog časa pretvorio u prigušeno zavijanje. Sledeći plavi blesak pokazao je da su ušli u uzak prosek koji se protezao naviše kroz bok planine. Voda je tekla u potocima oko gromada kojima je dno klisure bilo načičkano.
     Mučno se probijao dalje sve dok se i on i Linden nisu našli na gromadi koja je izgledala dovoljno velika i bezbedna. Tu se zaustavio i seo u vodeni tok, leđima oslonjen o zid. Linden mu se pridružila. Voda im je tekla preko nogu; kiša im je zasipala lica. Nije mu bilo važno. Morao je da se odmori.
     Nešto kasnije, ona se promeškoljila i prinela lice njegovom uhu. "Šta sada?"
     Šta sada? Nije znao. Iscrpljenost mu je otupela um. Ali bila je u pravu; ne mogu ostati tu. Uspeo je da nekako dovikne. "Tu negde postoji staza!"
     "Zar ne znaš put? Rekao si da si već bio ovde!"
     "Pre deset godina!" A drugi put je bio u nesvesti; nosio ga je Srdosolja Penosled.
     Munja joj je za trenutak osvelila lice. Bilo je zamazano od kiše. "Šta ćemo da radimo?"
     Pomisao na Penosleda, džina koji mu je bio prijatelj, dala mu je ono što mu je trebalo. "Pokušaćemo!" Oslonio joj se na rame i ustao. Izgledalo je da lako podnosi njegovu težinu. "Možda ću se setiti!"
     Stala je kraj njega i nagnula se da poviče. "Ne sviđa mi se ova oluja! Ne deluje mi ispravno!"
     Ne deluje...? Zažmirkao je ka njoj. Za trenutak je nije razumeo. Za njega ovo je bila obična oluja, prirodna nepogoda kao i svaka druga. Ali onda je shvatio na šta ona misli. Za nju, oluja je bila neprirodna. Delovala je na neku nagonsku osetljivost u njoj.
     Već je bila ispred njega; čula su joj postajala usklađena sa Domajom, a njegova su ostala tupa i prazna, slepa za duh onoga što je oko njega. Pre deset godina mogao je isto što i ona sada: da prepozna ispravnost i pogrešnost, zdravlje i izopačenost fizičkih stvari i procesa, vetra, kiše, kamena, drveta, tela. Ali sada nije osećao ništa osim žestoke oluje, kao da ta sila nema značenje ni posledice. Kao da nema dušu.
     Počeo je umorno, poluglasno da psuje. Da li mu se čula samo sporije prilagođavaju? Ili je izgubio sposobnost da bude usklađen sa Domajom? Jesu li mu lepra i vreme potpuno oduzeli tu osetljivost? Pakla mu i krvi! - bolno, gorko je stenjao. Ako Linden vidi da je slep...
     Obuzet starim bolom zbog nesposobnosti, pokušao je da se savlada. Očekivao je da ga Linden upita šta nije u redu. I ta pomisao je nosila gorčinu; nije želeo da ona vidi njegove slabosti i strahove, njegovu prazninu i pogrešnost. Ali nije ga ništa pitala. Bila je ukočena od iznenađenja ili iščekivanja.
     Lice joj je bilo okrenuto uz klisuru.
     Brzo se okrenuo i pokušao da prozre pljusak.
     Odmah je video i on - slabo, žuto svetlo u daljini.
     Polako je svetlucalo ka njima, pažljivo se probijalo niz središte klisure. Kada se približilo, dugi blesak munje pokazao je da je to čovek sa bakljom u rukama. Onda su se nad njima sklopili tama i grmljavina i Kovenant više nije video ništa sem čudnog plamena. Odvažno je goreo, nemoguć, uprkos potopu i naletima oluje.
     Približavao se sve dok nije bio dovoljno blizu da osvetli čoveka koji ga je držao. Bio je nizak i poguren, ogrnut natopljenim ogrtačem. Kiša mu je tekla niz retku kosu i zamršenu bradu, slivala se u potocima niz bore staračkog lica, dajući mu izgled ludaka. Žmirkao je u Kovenanta i Linden kao da su se ovaplotili iz noćne more da bi ga užasnuli.
     Kovenant je pazio da se ne kreće, nemo uzvraćajući pogled starcu.
     Linden mu je dotakla mišicu kao da želi da ga upozori na nešto.
     Starac je iznenada podigao desnu ruku, dlanom napred, i raširio prste.
     Kovenant je ponovio isti gest. Nije znao je li mu možda poglavar Kletnik pripremio ovaj susret. Ali trebali su mu zaklon, hrana, obaveštenja. I bio je spreman da se susretne sa svakim ko može da održi vatru upaljenu po ovakvoj kiši. Kada je podigao osakaćenu šaku na svetlo, burma na srednjem prstu je tupo blesnula.
     Taj prizor šokirao je starca. Trgao se, promrmljao nešto i ustuknuo kao da je uplašen. Onda je drhtavo pokazao prema Kovenantovom prstenu. "Belo zlato?" uzviknuo je. Glas mu je podrhtavao.
     "Da!" odgovorio je Kovenant.
     "Troprst?"
     "Da!"
     "Kako ti je ime?" drhtao je starac.
     Kovenant se trudio da razgovetno govori kroz oluju. "Prapoglavar Tomas Kovenant, Nevernik i nosilac belog zlata."
     "Zlokrajnik?" Starac je dahtao kao da se guši na kiši. "Branilac Života?"
     "Da!"
     Starac je ustuknuo još jedan korak. Svetlost baklje davala je njegovom licu prepadnut izraz. Iznenada se okrenuo i počeo nesigurno da se pentra naviše kroz vodu i blato.
     "Hodi!" doviknuo je preko ramena.
     "Ko je to?" upitala je Linden gotovo nečujno.
     Kovenant je odbacio pitanje. "Ne znam."
     Zagledala se u njega. "Da li mu veruješ?"
     "Mogu li da biram?" Pre nego što je stigla da odgovori, odgurnuo se od kamena, pribirajući svu snagu da se pokrene za starcem.
     Usta su mu bila puna kiše i oporog ukusa slabosti. Napori poslednjih nedelja sustigli su ga kao prerana trošnost. Baklja mu je pomagala da nađe oslonce za ruke na zidovima i kamenju. Uz Lindeninu podršku, mogao je da se probija uz jaku struju. Polako su napredovali.
     Nešto dalje uz klisuru, starac je skrenuo u usek koji se odvajao nadesno. Grubo stepenište u zidu useka je vodilo ka dnu. Oslobođen muka, Kovenant je našao snage da se upita: Da li mu veruješ? - ali baklja ga je uveravala. Koliko je znao, niko ne bi mogao da održi zublju u plamenu na kiši osim meštara znanstva drveta. Ili poglavara. Bio je spreman da veruje svakom ko sa tolikom prilježnošću služi drvetu ili kamenu.
     Pažljivo je pratio starca duž useka koji se sužavao i pretvorio u visoku strmu pukotinu u planinskom kamenu. Procep je naglo skrenuo i otvorio se u malu udolinu.
     Nadneseni vrhovi zaklanjali su dolinu od vetra. Ali nije bilo skloništa od kiše. Udarala je Kovenanta po glavi i ramenima kao maljem. Jedva je video baklju dok je starac prelazio preko doline.
     Kovenant je zajedno sa Linden gacao kroz nabujali potok; nekoliko trenutaka kasnije stigli su u šćućureno kameno stanište pribijeno uz bok planine. Na ulazu nije bilo vrata; dok su se približavali, zasula ih je svetlost vatre. Sada već žurno, upali su, blatnjavi i skvašeni, u jedinu prostoriju kuće.
     Starac je stajao nasred prostorije, još stežući baklju iako je blistava vatra gorela u ognjištu iza njega. Piljio je u Kovenanta sa strepnjom, spreman da se zgrči, kao dete kada očekuje kaznu.
     Kovenant je zastao. Modrice su ga bolele od želje za blizinom vatre; ali ostao je nepomičan dok se osvrtao po sobi.
     Odmah ga je zahvatio udar nespokojstva. Već je video da se nešto u Domaji izmenilo. Nešto bitno.
     Nastamba je bila nameštena neočekivanom mešavinom drveta i kamena. Kamene činije i krčazi bili su poređani po drvenim policama pričvršćenim za zidove; drvene stolice stajale su oko drvenog stola u jednom kamenom uglu. I gvožđe - na policama su stajale gvozdene alatke, stolice su imale gvozdene eksere. Ranije su se narodi kamena i drveta, Kamendolci i Drvograđani, držali samo svoga znanstva - ne zato što su želeli da budu izuzetni, nego pre zato što su njihove naročite veštine i znanje zahtevali svu njihovu posvećenost.
     Za trenutak je osmotrio u domaćina starim, napola divljim pogledom. I Linden je nesigurno proučavala starca. Ali Kovenant je znao da ona postavlja sebi pitanja drugačija od onih koja su njemu pomela um. Jesu li se Kamendolci i Drvograđani združili, stopili svoja znanstva? Ili su...?
     Svet više nije onakav kakav je bio.
     Srce mu se steglo od grube mučnine. Bez ikakvog upozorenja, postao je svestan dima u prostoriji.
     Dim!
     Jurnuo je kraj starca i požurio do ognjišta.
     Drvo je ležalo na hrpi pepela, goreći toplim plamenom. Ugljevlje je pucketalo i otpadalo sa cepanica, crvene niti nagrizale su telo drveta. Povremeno su se ka sobi odvajali oblačići dima. Kiša je tiho pucketala u dimnjaku.
     Vatru mu paklenu!
     Ljudi koje je ovde poznavao nikada ne bi namerno satirali drvo u bilo kakve svrhe. Uvek su se trudili da koriste život drveta, Zemnu moć u njemu, bez uništavanja stvari koje koriste. Drvo, tle, kamen, voda - narod Domaje čuvao je svaki oblik života.
     "Prapoglavaru", zastenjao je starac.
     Kovenant se naglo okrenuo. Bol je plamteo u njemu kao bes. Želeo je da urlikne na Opakog. Šta si to učinio! Ali i Linden i starac zurili su u njega. U Lindeninom pogledu video je zabrinutost, kao da se boji da je podlegao zbunjenost. A starac je bio zahvaćen nekom svojom mukom. Kovenant se jedva savladao da ne urlikne od besa, ali u glasu mu je odjekivao napor uzdržavanja. "Šta održava tu baklju u plamenu?"
     "Stidim se!" Starčev glas se slomio kao da je na ivici plača. Nije čuo Kovenantovo pitanje; proždirao da je neki njegov bol. "Ovaj hram", dahtao je, "koji su sagradili najdrevniji očevi oca mojeg oca - u iščekivanju. Nismo učinili ništa! Ostale sobe su se pretvorile u ruševine, skloništa..." Grozničavo je odmahnuo rukom. "Nismo učinili ništa. Ništa u dvadesetini pokolenja. Ovo je straćara - nije te dostojna. Nismo verovali obećanju datom nam na čuvanje - pokolenje za pokolenjem Neomeđenih, suviše plašljivih da veruju u najponosnija proročanstva. Bilo bi pravo da me udariš."
     "Da te udarim?" Kovenant je bio zapanjen. "Ne." Suviše mnogo stvari nije razumeo. "U čemu je stvar? Zašto me se bojiš?"
     "Kovenante", iznenada je šapnula Linden. "Njegova ruka. Pogledaj."
     Sa starca je kapala voda; cedila se sa sve troje. Ali kapi koje su padale sa držalja baklje bile su crvene.
     "Prapoglavaru!" Starac se bacio na kolena. "Nisam dostojan." Drhtao je od straha. "Opštio sam sa znanjem umnih, dobijajući moć Kobi Sunca od onih što preziru obećanja koja sam se zarekao da čuvam. Ah, poštedi me! Stidim se." Ispustio je zublju i pružio levicu ka Kovenantu.
     Baklja se ugasila istog časa kada ju je pustio. Kada je pala na pod, pretvorila se u pepeo.
     Preko starčevog dlana protezale su se dve dugačke posekotine. Krv je tekla iz njih kao da nikada neće stati.
     Kovenant se zgrčio. Oluja je ljutito gunđala u daljini. Od baklje je ostao samo pepeo. Držala se na okupu, čitava i u plamenu, samo pomoću moći koju je starac ulio u nju. Moći krvi?
     Kovenantu se zavrtelo u glavi. Pogodilo ga je iznenadno sećanje na Džoanu - Džoanu kako ga grebe po nadlanici i liže mu prste. Vrtoglavica ga je izbacila iz ravnoteže. Teško je seo, skljokao se uz najbliži zid. Kiša mu je odjekivala u ušima. Krv? Krv?
     Linden je pregledala starčevu šaku. Okrenula ju je ka svetlosti vatre i raširila mu prste; stisak na zglobu usporio je krvarenje. "Čista je." Glas joj je bio ravan, bezličan. "Treba mi zavoj da zaustavim krvarenje, ali nema infekcije."
     Nema infekcije, dahnuo je Kovenant. Misli su mu obogaljeno hramale. "Otkud znaš?"
     Bila je usmerena na ranu. "Šta?"
     Trudio se da objasni na šta misli. "Kako znaš da nema infekcije?"
     "Ne znam." To pitanje kao da je pokrenulo iznenađenje u njoj. "Vidim. Mogu da vidim" - zbunjenost je narastala - "da vidim bol. Ali čista je. Kako...? Zar ti...?"
     Odmahnuo je glavom. Potvrdila je njegov raniji utisak; njena čula već su se usklađivala sa Domajom.
     Njegova nisu. Bio je slep za sve što nije bilo ispisano po površini. Zašto? Zatvorio je oči. Staro žaljenje pulsiralo je u njemu. Zaboravio je da neosetljivost može toliko da boli.
     Trenutak kasnije, Linden se pokrenula; mogao je da je čuje kako pretražuje sobu. Kada se vratila do starca, cepala je komad tkanine da načini zavoj.
     Nećeš pogrešiti! Kovenant je osećao da mu je unapred pripisan gubitak. Pomisao je bila kao so na ranjeno srce.
     Dim? Krv? Postoji samo jedan način da povrediš nekoga. Vrati mu nešto uništeno. Prokletstvo.
     Ali starac je zahtevao njegovu pažnju. Pognuo je mokru sedu glavu do kamenog poda. Pružao je ruke da dotakne Kovenantove cipele. "Prapoglavaru", ječao je. "Prapoglavaru. Konačno si došao. Domaja je spasena."
     Toliko poštovanje istrglo je Kovenanta iz unutrašnjeg vrtloga. Nije smeo dopustiti da ga potpuno obuzmu neznanje ili gubitak. I nije mogao podneti da se prema njemu ponašaju kao da je neka vrsta spasitelja; nije mogao da se saživi sa takvom slikom o sebi. Brzo se uspravio, uhvatio starca za ruke i podigao ga.
     Čovek je uplašeno kolutao očima, blistavim na svetlosti vatre. Da bi ga umirio, Kovenant je govorio tiho i mirno.
     "Reci mi kako se zoveš."
     "Ja sam Nazik, sin Jousa sina Prasanovog", odgovorio je starac drhtavim glasom. "Potičem iz direktne linije potomaka jednog Neomeđenog."
     Kovenant se trgao. Neomeđeni koje je on poznavao bili su monasi, oslobođeni svih uobičajenih odgovornosti kako bi mogli da se bave svojim vizijama. Jedna Neomeđena mu je nekada spasila život - i izgubila svoj. Drugi mu je pročitao snove - i rekao mu da je sanjao istinu. Jedva je uspeo da se smiri. "Čime se bavio?"
     "Prapoglavaru, video je tvoj povratak. Stoga je došao ovamo - u dolinu iza Kevinovog vidikovca, koji je dobio ime u vremenima tako davnim da se niko ne seća njegovog pravog značenja."
     Nazikov glas se brzo umirio, kao da recituje nešto što je odavno naučio napamet. "Izgradio je hram kao mesto gde će ti poželeti dobrodošlicu, kao mesto isceljenja, jer narod tog vremena nije zaboravio da je tvoj svet pun opasnosti i napora i da nanosi zlo čak i svojim junacima. U svojoj viziji predvideo je strašni usud Kobi Sunca, iako za njega nije imao ime jer je bio deo noćne more, i predvideo je da će se Nevernik, Prapoglavar Zlokrajnik, Branilac Života, vratiti da se bori protiv nje. Njegova vizija se prenosila sa oca na sina, zajedno sa verom u..."
     Tu više nije izdržao. "Ah, sramota", promrmljao je. "Hram - vera - isceljenje - Domaja. Sve je u ruševinama." Ali dostojanstvo ga je još držalo. "Budale će tražiti milost. Zaslužuju samo odmazdu. Jer gle! Nevernik je stigao. Neka Klava i sva njena dela cvile da ih poštediš. Neka samo sunce drhti na svojoj putanji! Neće im ništa pomoći! Jaoj si ga vama, grešni i mrski! Jer..."
     "Naziče." Kovenant je primorao starca da ućuti. Linden ih je pažljivo gledala. Lice joj je bilo puno pitanja, ali Kovenant nije obraćao pažnju na to. "Naziče", obratio se belom starčevom pogledu, "šta je ta Kob Sunca?"
     "Kob Sunca?" Nazikov strah ustupio je mesto čuđenju. "Zar pitaš...? Kako ne...?" Nervozno se čupkao za bradu. "Zašto si onda došao?"
     Kovenant ga je čvršće stegao. "Samo mi reci šta je to."
     "To je... pa, to je... da, to..." Nazik je zamucao, zaćutao, a onda iznaneda molećivo povikao. "Prapoglavaru, pa šta nije ona? To je sunce i kiša i krv i pustinja i strah i vrisak drveća." Zgrčio se od obnovljene poniznosti. "To je... to je bio plamen moje baklje. Prapoglavaru!" Od bola mu se lice zgrčilo kao pesnica. Pokušao je da ponovo padne na kolena.
     "Naziče." Kovenant ga je zadržao uspravljenog, tražeći neki način da ga umiri. "Nećemo ti nauditi. Zar ti to nije jasno?" Utom mu je sinula nova pomisao. Setio se Lindenine povrede, svojih uboja. "Ruka ti još krvari. I nas dvoje smo povređeni. A ja..." Zamalo je rekao - ne vidim ono što ona vidi. Ali reči su mu zapele u grlu. "Dugo sam bio odsutan. Imaš li malo gline vidarke?"
     Gline vidarke? Linden ga je upitno gledala.
     "Gline vidarke?" zadrhtao je Nazik. "Šta je glina vidarka?"
     Šta je - ? Preko Kovenantovog lica preletela je strepnja. Šta - ? Uzvici su se uskomešali u njemu kao krici. Glina vidarka! Zemna moć! Život! "Glina vidarka", jedva je prostenjao. "Blato koje isceljuje." Drhtavim rukama protresao je Nazikove staračke kosti.
     "Oprosti mi, Prapoglavaru. Ne budi ljut. Ja..."
     "Bila je ovde! U ovoj dolini!" Lena ga je njome izlečila.
     Nazik je uspeo da pribere malo dostojanstva. "Ne znam ništa o glini vidarki. Ja sam star čovek, a nikada nisam čuo taj naziv."
     "Prokletstvo!" dreknuo je Kovenant. "Sad ćeš mi još reći da nikad nisi čuo ni za Zemnu moć!"
     Starac je posrnuo. "Zemna moć?" šapnuo je. "Zemna moć?"
     Kovenant je svu svoju narastajuću strepnju preneo u šake kojima je stezao Nazikove mršave ruke. Ali Linden se stvorila kraj njega, pokušavajući da mu olabavi stisak. "Kovenante! On govori istinu!"
     Kovenant ju je ošinuo pogledom.
     Usne su joj bile stegnute od napetosti, ali nije dopustila sebi da se trgne. "On nema pojma o čemu govoriš."
     To ga je ućutkalo. Verovao joj je; mogla je da čuje istinu u Nazikovom glasu, isto kao što je videla nepostojanje infekcije u njegovim ranama. Nema gline vidarke? Krvario je u sebi. Zaboravljena? Izgubljena? Kroz njega su se pronosile slike obesvećenja. Imaj milosti. Domaja bez gline vidarke. Bez Zemne moći? Teret Nazikovog saopštenja bio mu je prevelik. Sručio se na pod kao bogalj.
     Linden se nagnula nad njega. Tražila je odluku, uvid; ali nije mogao da joj pomogne. Trenutak kasnije je progovorila. "Naziče." Glas joj je bio ozbiljan. "Imaš li hrane?"
     "Hrane?" odgovorio je kao da ga je podsetila na njegovu nedoraslost. "Da. Ne. Nije dostojna."
     "Treba nam hrana."
     Ta izjava nije izazvala protivljenje. Nazik se naklonio, smesta otišao do suprotnog zida i počeo da spušta sa polica grube činije i krčage.
     Linden se vratila do Kovenanta i klekla kraj njega. "Šta je bilo?" napeto je upitala. Nije mogao da izbriše očajanje sa lica. "Šta nije u redu?"
     Nije želeo da odgovori. Proveo je premnogo godina izolovan unutar lepre; njena želja da ga razume samo mu je povećavala bol. Nije mogao da podnese izloženost. Ipak, nije mogao ni da odbije zahtev njenih stegnutih usana i mekih očiju. Njen život bio je u pitanju koliko i njegov. Uložio je veliki napor volje. "Kasnije." Glas ga je boleo dok se probijao kroz zube. "Treba mi vremena da razmislim."
     Stegla je vilice; tama joj je ranjavala oči. Odvratio je pogled kako ne bi bio naveden da govori pre nego što povrati vlast nad sobom.
     Usoro je Nazik doneo činije suvog mesa, voća i neisečenog hleba, pružajući ih sa oklevanjem, kao da zna da zaslužuju odbijanje. Linden je prihvatila svoju uz izveštačen osmeh; ali Nazik se nije pomerio sve dok Kovenant nije smogao snage da klimanjem glave pokaže svoje slaganje. Tek tada je starac uzeo posude da im sakupi kišnicu za piće.
     Kovenant je slepo zurio u hranu pred sobom, ni ne okusivši je. Kao da nije imao razloga da se trudi da jede. Ipak, znao je da to nije tačno; zapravo, bio je obrvan razlozima. Baš nemogućnost da pravedno postupi po svima kolebala mu je odlučnost. Je li stvarno prodao dušu Opakom...?
     Ali bio je gubavac; proveo je duge godine učeći da se suprotstavlja svojoj bespomoćnosti. Lepra je neizlečiva. Zato gubavci uče sebe da do sitničavosti paze na svoje neposredne potrebe. Zanemaruju neizmernost opterećenja, a umesto toga se usmeravaju na sadašnjost, trenutak po trenutak. Uhvatio se za tu pragmatičnu mudrost. Nije imao drugo rešenje.
     Tupo je stavio komad voća u usta i počeo da žvaće.
     Posle toga, u pomoć mu je došla navika gladi. Možda njegovo rešenje nije bilo dobro; ali ono ga je određivalo i ostao je uz njega.
     Ostao ili otpao, nije tačno znao.
     Nazik je čekao, ponizno i brižno, dok su Kovenant i Linden jeli; ali progovorio je čim su završili. "Prapoglavaru." Zvučao je revnosno. "Tvoj sam sluga. Svrha mog života jeste da ti služim, isto kao i svrha života Jousa mog oca i Prasana njegovog oca kroz celu dugu lozu Neomeđenih." Izgledalo je da ne oseća drhtaj u sopstvenom glasu. "Nisi došao prerano. Kob Sunca se umnožava u Domaji. Šta ćeš preduzeti?"
     Kovenant je uzdahnuo. Nije se osećao spreman za takva pitanja. Ali obred jela ga je umirio, a i Nazik i Linden su zasluživali nekakav odgovor. Polako je rekao. "Moramo da idemo u Veselkamen..." Izgovorio je ime sa oklevanjem. Hoće li ga Nazik prepoznati? Ako više nema poglavara... možda ni Veselkamen više ne postoji. Ili su se sva imena promenila. Prošlo je dovoljno vremena da se ma šta desi.
     Ali Nazik je smesta sinuo. "Da! Osveta Klavi! To je dobro!"
     Klava? - Kovenant se upitao. Ali ništa nije rekao. Umesto toga, oprobao je još jedno poznato ime. "Ali prvo ćemo morati da odemo u Kamendol Mithil..."
     "Ne!" prekinuo ga je čovek. Njegova žestina smesta se pretvorila u pobunu i uzrujanost. "Ne smeš. Oni su kvarni - kvarni! Obožavaoci Kletve Sunca. Kažu da se gnušaju Klave, ali to nije tačno. Njihova polja su posejana krvlju!"
     Ponovo krv; Kob Sunca; Klava. Suviše toga nije znao. Usmerio se na ono što je pokušavao da utvrdi. Imena kojih se sećao očito su bila poznata Naziku uprkos drevnosti. To je ugasilo nesigurnu nadu u sudbinu Zemne moći. Zapljusnuo ga je novi talas uzaludnosti. Kako može da se bori sa poglavarom Kletnikom ako više nema Zemne moći? Ili još gore - ako nema Zemne moći, za šta bi se i borio?
     Ali Nazikov zbunjeni pogled i Lindenino grčevito, uporno ćutanje zahtevali su odgovor. S mukom je potisnuo osećanje uzaludnosti. Dobro je poznavao beznađe, nemogućnost, jed; znao je kako da ograniči njihovu vlast nad sobom.
     Duboko je udahnuo. "Nema drugog načina", rekao je. "Ne možemo izići odavde bez prolaska kroz Kamendol Mithil."
     "Ah, istina", jeknuo je starac. "To je istina." Izgledao je gotovo očajno. "Oni ne smeju... oni su kvarni! Oni slušaju poruke Klave - reči grozote. Oni se rugaju drevnim obećanjima, govore da je Nevernik plod ludila u umovima Neomeđenih. Ne smeš ići tamo."
     "Pa kako onda..." Kovenant se smračio. Šta im se desilo? Tamo sam imao prijatelje.
     Nazik je iznenada našao rešenje. "Ja ću poći. Kod mog sina. Zove se Sunder. Kvaran je, kao i ostali. Ali sin mi je. Dolazi ovamo kada ga obuzme raspoloženje i ja mu govorim, pričam mu šta je dostojno njegovog poziva. Nije sasvim izopačen. Pomoći će nam da prođemo kroz Kamendol. Da." Smesta je pošao ka izlazu.
     "Čekaj!" Kovenant je skočio na noge. Linden mu se pridružila.
     "Moram da idem!" žurno je povikao Nazik.
     "Čekaj da kiša stane", molio je Kovenant uprkos žurbi u Nazikovim očima. Starac je izgledao suviše oronuo da izdrži još i to. "Ne žurimo toliko."
     "Kiša neće stati do mraka. Moram da požurim!"
     "Onda bar ponesi baklju!"
     Nazik se trgao kao oparen. "Ah, postiđuješ me! Poznajem put. Moram ispaštati zbog sumnje." Istrčao je na kišu pre nego što su Kovenant ili Linden uspeli da ga zaustave.
     Linden je zakoračila za njim, ali Kovenant ju je zaustavio. Munje su im sevale nad glavama. U njihovom svetlu videli su Nazika kako se žurno spotiče ka drugom kraju udoline. Onda su se vratili tama i gromovi i nestao je kao da je potopljen. "Pusti ga", uzdahnuo je Kovenant. "Ako pođemo za njim, verovatno bismo negde pali sa liltice." Držao ju je dok nije klimnula glavom. Onda se umorno vratio do vatre.
     Pošla je za njim. Kada se okrenuo leđima ka ognjištu, sela je preko puta. Vlažna kosa zatamnila joj je lice, naglašavajući bore između očiju i oko usta. Očekivao je bes, pobunu, neki izliv besa zbog nenormalne situacije. Ali kada je progovorila, glas joj je bio miran, kontrolisan.
     "Nisi ovo očekivao."
     "Ne." Proklinjao je sebe što ne može da savlada strepnju. "Ne. Desilo se nešto užasno."
     Nije se pokolebala. "Kako je to moguće? Rekao si da si poslednji put bio ovde pre deset godina. Šta se može desiti za deset godina?"
     To pitanje ga je podsetilo da joj još nije pomenuo proročanstvo poglavara Kletnika. Ali sada nije bio trenutak; bila je obuzeta prevelikim brojem nerazumljivih stvari. "Deset godina u našem svetu." Nje radi, nije rekao u stvarnom svetu. "Vreme je ovde drugačije. Brže je - kao u snovima koji se ponekad dešavaju u trenutku. Ja..." Bilo mu je teško da je gleda u oči; sramotilo ga je čak i ono što zna. "Bio sam ovde već tri puta. Svaki put sam bio u nesvesti nekoliko sati, a ovde su proticali meseci. Znači, mojih deset godina... Oh, pakla mu krvavog!" Opaki je rekao Dvadesetak stoleća. Skoro još toliko stoleća. "Ako je odnos ostao isti, onda je reč o nekih tri ili četiri hiljade godina."
     Primila je to kao samo još jedan detalj koji se protivi zdravom razumu. "Pa, šta se moglo desiti? Zašto je glina vidarka toliko važna?"
     Želeo je da sakrije lice, da prikrije bol; osećao se suviše izložen novoj prodornosti njenih čula. "Glina vidarka je naročito blato koje može da izleči - gotovo sve." Dva puta ga je, u Domaji, izlečila od lepre. Ali zazirao je od čitave priče o lečenju. Ako joj kaže kako je glina vidarka ranije delovala na njega, moraće da objasni i zašto mu nije trajno pomogla. Morao bi da kaže kako je Domaja fizički zatvorena - da nema opipljivih veza sa njihovim svetom. Isceljenje njegovih grudi nije značilo ništa. Kada se osveste, ona će ustanoviti da im je telesno trajanje u njihovom svetu ostalo isto. Sve će biti isto.
     Ako se ne probude uskoro, neće imati vremena da mu obradi ranu.
     Pošto je već bila pod velikim stresom, poštedeo ju je tog saznanja. Ipak, nije mogao da prikrije gorčinu. "Nije u tome stvar. Gledaj." Pokazao joj je ognjište. "Dim. Pepeo. Ljudi koje sam ja poznavao nikada nisu ložili vatru koja uništava drvo. Nisu morali. Smatrali su da je sve oko njih - drvo, voda, kamen, telo, svaki deo fizičkog sveta - pun nečega što su zvali Zemna moć. Moć života. Mogli su da zapale vatru, da gone brodove uzvodno, da šalju poruke, koristeći Zemnu moć u drvetu, a ne samo drvo.
     To ih je činilo onakvim kakvi su bili. Zemna moć je srž Domaje." Sećanja su pulsirala u njemu, sećanja na poglavare, na meštre znanstva kamena i drveta. "Bila im je toliko bitna, toliko neophodna, da su žrtvovali živote za nju. Činili su sve što mogu da bi joj služili umesto da je koriste. Davala im je snagu, mudrost, strast. Život. Ovakva vatra bi ih užasnula."
     Ali reči su bile nedovoljne. Nije mogao da prikrije čežnju za svetom gde razumeju i jasiku i granit, i vodu i tle, samu prirodu, gde ih poštuju zbog njihove moći i lepote. Svet sa dušom koja zaslužuje da bude cenjena. Linden je piljila u njega kao da blebeće gluposti. Namrštio se i odustao od objašnjenja. "Očito su je izgubili", rekao je. "Zaboravljena je. Ili mrtva. Sada imaju tu Kob Sunca. Ako sam dobro razumeo ono što sam čuo - u šta sumnjam - Kob sunca je održavala Nazikovu baklju u plamenu na kiši. I morao je da poseče ruku da bi uspeo. A drvo je ipak stradalo.
     Kaže da Kob Sunca izaziva ovu kišu." Kovenant se nehotice stresao; svetlost vatre koja se odražavala sa pljuska na ulazu davala je oluji preteći i bespoštedan izgled.
     Osećao je njen ispitivački pogled. Kosti na licu kao da su joj zatezale kožu, kao da joj se lobanja bunila zbog toliko stranih okolnosti. "Ne znam ništa o tome. Ništa od svega ovoga nema nikakvog smisla." Zastala je. Video je kako joj se strahovi nakupljaju u uglovima očiju. "Sve ovo je nemoguće. Ne mogu..." Bacila je nepoverljiv pogled po sobi i provukla prste kroz kosu kao da želi da izvuče histeriju sa lica. "Poludeću."
     "Znam." Poznavao je to očajanje. Njegova izbezumljenost pri prvom dolasku u Domaju navela ga je da izvrši najstrašnije zločine u svom životu. Želeo je da dopre do nje, da je zaštiti; ali sprečila ga je neosetljivost ruku. Zato je samo napeto rekao: "Nemoj odstati. Pitaj. Pokušavaj. Reći ću ti sve što mogu."
     Za trenutak je pružila pogled ka njemu kao ruke napuštenog deteta. Ali onda je stegla šake u pesnice. Lice joj se iskrivilo od grimase nalik na stisak nepomirljivosti. "Pitanja", šapnula je kroz zube. Uz ogroman napor uspela je da se savlada. "Da."
     Njen glas ga je optuživao kao da je on kriv zbog nevolje u kojoj se našla. Prihvatio je tu odgovornost. Mogao je da je spreči da ga ne prati u šumu. Da je imao hrabrosti.
     "Dobro", zaškripala je zubima. "Bio si već ovde. Zašto si toliko važan? Šta si učinio? Zašto te Kletnik želi? Šta je Prapoglavar?"
     Kovenant je u sebi uzdahnuo - izraz olakšanja zbog njene rešenosti da preživi. To je i želeo od nje. Vid mu se zamutio od iznenadnog umora; ali nije obraćao pažnju na to.
     "Bio sam reinkarnacija Bereka."
     Sećanje nije bilo prijatno; sadržalo je suviše krivice, suviše žaljenja i štete. Ali prihvatio ga je. "Berek je jedan od drevnih junaka - hiljadama godina pre mog dolaska ovamo. Po predanju, on je otkrio Zemnu moć i načinio Žezlo zakona da njome upravlja. Svo znanstvo Zemne moći potiče od njega. Bio je poglavar-rodilac, osnivač Veća poglavara. Oni su vodili odbranu Domaje od poglavara Kletnika."
     Veće, jeknuo je u sebi, setivši se Mhorama, Prothala, Elene. Pakla mu i krvi! Glas mu je drhtao kada je nastavio. "Kada sam stigao, dočekali su me kao nekakvo otelovljenje Berekovo. Znalo se da je on u ratu izgubio dva prsta desne ruke." Lindenin pogled smesta je postao oštar; ali nije ga prekinula. "I tako sam postao prapoglavar Veća. Većina ostalih titula došla je kasnije. Pošto sam porazio Kletnika.
     Ali Nervernikom sam se sam prozvao. Dugo sam bio uveren da sanjam, ali nisam znao šta da učinim oko toga." Mračno je promrmljao. "Bojao sam se da se umešam. To je u nekoj vezi sa leprom." Nadao se da će ona prihvatiti to ne-objašnjenje; nije želeo da joj priča o svojim zločinima. "Ali nisam bio u pravu. Dogod imaš nekog pojma o onome što ti se dešava, 'stvarno' ili 'nestvarno' nije ni važno. Moraš da se držiš onoga do čega ti je stalo; inače gubiš kontrolu nad onim što jesi." Zastao je i izdržao njen ispitivački pogled kako bi uvidela jasnoću njegovog ubeđenja. "Završilo se tako što sam počeo veoma da brinem za Domaju."
     "Zbog Zemne moći?"
     "Da." Udari bola od gubitka pogađali su mu srce. Iscrpljenost i napor uskratili su mu odbrambene mehanizme. "Domaja je bila neverovatno divna. I način na koji ju je narod voleo, služio joj - i to je bilo divno. Gubavci su", zajedljivo je završio, "osetljivi na lepotu." I Linden mu je izgledala lepa, na neki svoj način.
     Slušala ga je kao lekar koji pokušava da postavi dijagnozu retke bolesti. Kada je zaćutao, postavila je sledeće pitanje. "Nazvao si sebe 'Nevernik i nosilac belog zlata'. Kakve veze ima belo zlato?"
     Nehotice se namrštio. Da bi prikrio bol, spustio se na pod i seo kraj zida ognjišta. Pitanje ga je duboko dirnulo, a bio je suviše umoran da mu posveti onoliko hrabrosti koliko je trebalo. Ali njena potreba za znanjem bila je najvažnija. "Moja burma", promrmljao je. "Kada se Džoana razvela od mene, nisam smogao snage da je skinem. Bio sam gubavac - osećao sam da sam izgubio sve. Mislio sam da je moja jedina veza sa ljudskom rasom upravo činjenica da sam bio u braku.
     Ali ovde je to neka vrsta amajlije. Sredstvo nečega što oni nazivaju divljom magijom - 'divlja magija koja uništava mir'. Ne mogu da objasnim." U sebi je proklinjao oskudnost svoje smelosti.
     Linden je sela kraj njega, neprekidno ga gledajući u lice. "Misliš da ne bih podnela istinu."
     Trgao se od njene pronicljivosti. "Ne znam. Znam samo koliko je to teško. Meni sigurno nije bilo lako."
     Kiša je napolju zasipala dolinu upornim besom; munje i gromovi sustizali su se između planina. Ali u kolibi je bilo toplo i mirisalo je na dim kao slabo uspavljujuće sredstvo. A on je mnogo dana bio bez odmora. Zatvorio je oči, delom da bi pokazao koliko je iscrpljen, a delom da se odbrani od Lindeninog ispitivanja.
     Ali ona još nije završila. "Nazik..." Glas joj je bio toliko telesan kao da je pružila ruku da ga dodirne. "On je lud."
     Kovenant se ogromnim naporom primorao da upita. "Zašto to kažeš?"
     Ćutala je sve dok nije otvorio oči i pogledao je. Onda je rekla kao da se brani. "Mogu da osetim - neravnotežu u njemu. Ti ne možeš? Vidi mu se na licu, u glasu, svuda. Odmah sam videla. Kada je silazio niz klisuru."
     Mračno je potisnuo iscrpljenost. "Šta pokušavaš da mi kažeš? Da ne treba da mu verujemo? Da se ne uzdamo u njega?"
     "Možda." Sada nije mogla da ga pogleda u oči. Zagledala se u ruke stegnute na kolenima. "Nisam sigurna. Sve što znam jeste da je poludeo. Bio je predugo sam. I veruje u ono što govori."
     "Nije jedini", promrmljao je Kovenant. Polako se protegnuo da se udobnije smesti. Bio je suviše umoran da bi brinuo o Nazikovoj razumnosti. Ali dugovao joj je još jedan odgovor. Pre nego što se prepustio snu, odgovorio je: "Ne, ne mogu."
     Dok ga je zamor zapljuskivao, bio je nejasno svestan da Linden ustaje i počinje da korača kraj njega.

     Probudila ga je tišina. Kiša je stala. Za trenutak je nepomično ležao, uživajući u kraju oluje. Odmor mu je prijao; osećao se snažniji i sposobniji.
     Kada je podigao glavu, ugledao je Linden na ulazu kako gleda u dolinu, u bistru svežu noć. Ramena su joj bila ukočena; napetost joj se ocrtavala i u načinu na koji se naslanjala na kamen. Kada je ustao, okrenula se ka njemu. Mora da je dodavala drva na vatru dok je spavao. Soba je bila svetla; mogao je jasno da joj vidi lice. Uglovi očiju bili su joj naborani kao da je dugo čkiljila u nešto što joj je smetalo.
     "Prestala je u sumrak." Pokretom glave je ukazala na odsustvo kiše. "Bio je u pravu."
     Brinula ga je njena nevolja. Pokušao je da zvuči nemarno. "O čemu si razmišljala?"
     Slegnula je ramenima. "Ni o čemu novom. 'Suoči se s tim. Guraj dalje. Saznaj šta se dešava'." Pogled joj je bio okrenut ka unutra, ka sećanjima. "Tako sam godinama živela. To je jedini način da saznaš koliko košta ono od čega pokušavaš da pobegneš."
     Pokušao je da nekako nasluti na šta to ona misli. "Znaš", polako je rekao, "nisi mi baš mnogo pričala o sebi."
     Ukočila se i navukla preko lica masku ozbiljnosti kao štit. Ton njenog glasa odbio je da odgovara. "Nazik se još nije vratio."
     Za trenutak je razmišljao o odbijanju. Zar ona ima toliko davnih bolova da krije? Je li ta odbrana usmerena protiv njega ili protiv nje? Tek tada je shvatio šta mu je rekla. "Još nije?" Čak i starac bi mogao da pređe taj put dvaput za ovoliko vremena.
     "Ja ga nisam videla."
     "Prokletstvo!" Kovenantu se grlo odjednom osušilo. "Šta mu se, do đavola, desilo?"
     "Otkud ja znam?" Njen bes je odao koliko joj podrhtavaju nervi. "Sećaš se ko sam? Ja sam ona koja nije ranije bila ovde."
     Želeo je da se obrecne na nju; ali uzdržao se. "Nisam tako mislio. Možda je pao sa litice. Možda je Kamendol Mithil još opasniji nego što je on mislio. Možda čak i nema sina."
     Mogao je da vidi kako Linden suzbija ozlojeđenost, želeći da je neosetljiva na pritisak. "Šta ćemo sada?"
     "Kakvog izbora imamo? Moramo sami da siđemo tamo." Strogo je primorao sebe da se suoči sa njenom sumnjom u Nazika. "Teško mi pada pomisao da ne smemo verovati tim ljudima. Bili su mi prijatelji kada nisam zasluživao ničije prijateljstvo."
     Razmislila je o tome. "To je bilo pre tri hiljade godina."
     Da, tupo je promrmljao. A on im je uzvratio malo čime sem bolom. Ako ga se uopšte sećaju, imali bi pravo da se sećaju samo zla.
     Uhvatila ga je mučnina kad je shvatio da će morati reći Linden šta je učinio u Kamendolu Mithil, šta je učinio Leni, kćeri Atiaraninoj. Lekarka je bila prva žena koju je sreo u poslednjih deset godina koja ga se nije plašila. I pokušala je da mu spase život. Kakvu drugu zaštitu od samog sebe da joj da?
     Nedostajala mu je hrabrost. Reči su mu bile u umu, ali nije mogao da ih izgovori. Da bi izbegao njen pogled, naglo je prošao kraj nje i izišao iz Nazikovog kamenog staništa.
     Noć je bila kristalno jasna. Uopšte više nije bilo oblaka. Vazduh je bio hladan i oštar; zvezde su svetlucale preko neizmernih dubina kao opiljci slomljene radosti. Davale su nešto svetlosti. Ispod tamnih, nadnesenih vrhova video je nabujali potok kako teče niz udolinu. Pošao je za njim; dovoljno dobro se sećao ovog dela puta. Ali usporio je korak kada je shvatio da Linden ne ide za njim.
     "Kovenante!"
     Njen krik rascepio je noć. Odjeci su se odbijali od planinskih padina.
     Trkom se vratio do nje.
     Klečala je na hrpi šljunka nalik na piramidu pored kolibe - uništeni ostaci Nazikovog hrama, palog u zaborav. Gledala je nešto tamno što je ležalo povrh gomile ostataka.
     Kovenant je skočio napred i zagledao se u telo.
     Pakla mu krvavog, promrmljao je. Nazik.
     Starac je ležao obgrlivši ruševine. Iz sredine leđa virila mu je drška noža.
     "Ne diraj to", dahnla je Linden. "Još je topao." Usta su joj bila puna slomljenog užasa.
     Još...? Kovenant je potisnuo strepnju. "Uzmi ga za noge. Prenećemo ga u kuću."
     Nije se pomerila. Izgledala je mala i jadna u tami.
     Proderao se na nju da bi je naterao da se pokrene. "Rekao sam ti da je opasno. Mislila se da se šalim? Uzmi ga za noge!"
     Glas joj se pretvorio u ukočenu, hladnu senku tame. "Mrtav je. Ništa ne možemo da učinimo."
     Zvuk njenog predavanja mu je prigušio protest. U trenutku se uplašio da ju je izgubio - da joj je um skliznuo preko ivice. Ali brzo se promenila. Kosa joj je pala napred i pokrila joj lice kada se sagnula da provuče ruke ispod Nazikovih nogu.
     Kovenant ga je podigao za ramena. Zajedno su ga preneli u kuću.
     Već je bio ukočen.
     Nežno su ga spustili nasred poda. Kovenant ga je pregledao. Koža mu je bila hladna. Nije bilo krvi na ogrtaču oko noža; mora da ju je sprala kiša. Mora da je dugo ležao mrtav na pljusku.
     Linden nije gledala. Oči su joj bile prikovane za crni gvozdeni nož. "Nije ga odmah ubio", promuklo je rekla. "Nije ga dobro udario. Iskrvario je do smrti." Kao da su joj kosti lica pulsirale od ogorčenja. "Ovo je zlo."
     Način na koji je izgovorila reč zlo izazvala je ledene žmarce u Kovenantovim leđima. Znao je na šta misli; ranije je i on mogao da opaža takve stvari. Gledala je okrutnost ruke koja je držala taj nož, videla je revnosnu zlobu koja je podstakla udarac. A ako je gvožđe još toplo - s mukom je progutao knedlu. Nazikov ubica mora da je čovek ogromne, grube snage.
     Borio se da nađe objašnjenje. "Ko god je to učinio, znao je da smo tu. Zašto bi ga inače ostavio napolju? Želeo je da nađemo telo - pošto on pobegne." Zatvorio je oči i pokušao da unese jasnoću u uskomešane misli. "Nazik je ubijen zbog nas. Da ne bi govorio u Kamendolu. Ili da ne bi govorio s nama. Pakla mu, ovo smrdi na Kletnika."
     Linden ga nije slušala; obuzela ju je sopstvena reakcija. "Niko to ne radi." Zvučala je usamljeno, rastrzana strahom.
     Osetio je nešto čudno u njenom protestu; ali nije mogao da se zaustavi. Vodio ga je stari bes zbog žrtava Opačije. "To mora biti naročiti ubica", režao je, "kad ostavlja za sobom vreo nož. Kletnik ima mnogo takvih pomagača. On je sasvim sposoban da naredi ubistvo Nazika samo da mi ne bismo dobili dovoljno obaveštenja. Ili da bi nekako manipulisao nama."
     "Niko ne ubija ovako. Iz zadovoljstva." Glas i lice bili su joj puni tupog nespokojstva. "Ljudi to ne rade."
     "Naravo da ne rade." Postao je svestan njene strepnje; ali krhkost Nazikovih mrtvih udova pogodila ga je do srži i naterala ga da grubo odgovori. "Verovatno je odlučio da odrema na kiši, a nož je prosto pao na njega odnekud, niotkuda."
     Nije reagovala na srakazam - bila je suviše duboko pogođena da bi ga uopšte prepoznala. "Ljudi ubijaju zbog gladi. Ili straha." Borila se da nađe uporište protiv neporecivog gvožđa. "Primorani. Zato što ih neko ili nešto tera." Glas joj je postao oštriji kao da se sprema da vrisne. "Niko to ne voli."
     "Ne." Prizor njene muke naterao je Kovenanta da joj priđe. Pokušao je da se suprotstavi njenoj rastućoj uzrujanosti. "Svi to vole. Svi vole moć. Ali većina ljudi to kontroliše. Zato što je i mrze. Ovo se ne razlikuje od drugih ubistava. Samo je očitije."
     Lice joj se iskrivilo od grča gađenja; kao da ju je njegova izjava povredila. Za trenutak se uplašio da će joj razum popustiti. Ali onda je podigla oči ka njemu. Napor samosavlađivanja zatamnio ih je kao krv. "Hoću..." Glas joj je zadrhtao; silom ga je umirila. "Hoću da vidim đubre koje je to učinilo. Da se uverim."
     Kovenant je klimnuo glavom, gutajući sopstveni tamni gnev. "Mislim da ćeš imati prilike za to." I on je želeo da vidi Nazikovog ubicu. "Ne možemo pokušavati da nadmudrimo Kletnika. Zna više od nas. I ne možemo ostati ovde. Ali izgubili smo vodiča - jedinu priliku da saznamo šta se dešava. Moramo da pođemo u Kamendol Mithil", mračno je zaključio. "Pošto nas ubica nije napao ovde, verovatno nas čeka u selu."
     Neko vreme je nepokretno sedela, prikupljajući snagu. Onda je kruto rekla. "Hajdemo."
     Kovenant nije oklevao. Naziku nije pruženo ni osnovno dostojanstvo čiste smrti. Zajedno sa Linden izišao je u noć.
     Ali uprkos gnevu, nije dozvolio sebi žurbu. Zvezde nisu davale mnogo svetla; kiša je ostavila dno doline pokriveno klizavim blatom. Staza do Kamendola Mithil bila je opasna. Nije nameravao da nastrada zbog žurbe.
     Pošao je pravo niz dolinu; na kraju je krenuo niz potok u izuvijani prosek između strmih litica, a onda zavio kroz klisuru koja se spuštala pod pravim uglovima u odnosu na prosek. Klisura je bila uska i neravna, teška za putovanje u tami sa zaklonjenim zvezdama; ali ispravila se posle nekog vremena i počela da se vidljivo spušta. Uskoro je stigao do strme otvorene padine - istočnog kraja doline Mithila.
     Daleko u daljini pred njima, dolina se širila kao klin prema širokim ravnicama. Dublja tama duž dna doline ličila je na reku.
     Kraj reke, nešto udesno, ležala je grupica sitnih svetala.
     "Kamendol Mithil", promrmljao je. Ali onda ga je vrtoglavica primorala da skrene levo, jedva ocrtanom stazom. Nije mogao da suzbije sećanje na vreme kada je išao ovom stazom sa Lenom. Dok ne kaže Linden čega se seća, šta je učinio, neće znati ko je on, neće moći da odabere kako da reaguje na njega. Ili na Domaju.
     Bilo mu je potrebno da ona razume njegov odnos prema Domaji. Trebala mu je njena podrška, njene veštine, njena snaga. Zašto bi inače bila odabrana?
     Vazduh se zgusnuo od hladne, prodorne vlage; ali napor hodanja ih je zagrevao. Staza je postajala sve lakša kako se spuštala ka dnu doline. Kada se iznad vrhova promolio mesec, odbacio je svu opreznost. Tragao je za snagom da kaže ono što se reći mora.
     Uskoro je staza sišla sa padina i zaokrenula da bi se dalje protezala kraj reke. Povremeno je bacao pogled ka Linden, pitajući se gde je stekla grubost, bezumnost ili očajanje koji su joj omogućavali ili je primoravali da ga prati. Čeznuo je za sposobnošću da razotkrije istinu o njoj, da odredi potiče li njena ozbiljnost od ubeđenja ili od užasa.
     Nije verovala u zlo.
     Nije imao izbora; morao je da joj kaže.
     Primorao je sebe da joj dotakne mišicu i zaustavi je. Pogledala ga je. "Linden." Bila je alabasterno bela na mesečini - bleda i nedodirljiva. Usta su mu se zgrčila. "Ima nešto što moram da ti kažem." Lice mu je bilo ukočeno kao kamen. "Pre nego što krenemo ikuda dalje." Bol ga je naterao da šapuće.
     "Prvi put kada sam bio ovde, sreo sam devojku. Lenu. Bila je tek dete - ali bila mi je prijatelj. Održala me je u životu na Kevinovom vidikovcu, kada sam bio toliko uplašen da sam mogao umreti." Duga usamljenost u njemu bunila se protiv ovolikog otkrivanja.
     "Silovao sam je."
     Linden je zurila u njega. Usne su joj oblikovale bezglasnu reč. Silovao? Po njenom pogledu video je kako postaje gnusan.
     Nije primetio senku kako im preleće nad glavama, nije bio upozoren na opasnost sve dok se na njih nije spustila mreža i smesta iz spetljala jedno uz drugo. Iz tame oko njih izronile su prilike. Jedan od napadača ih je udario po licu nečim što se zdrobilo i raširilo zadah trule dinje.
     Više nije mogao da diše. Pao je sa Linden u naručju kao da su ljubavnici.