16. USUD PUTNIMA

     Neću!
     Kovenant se trudio da sedne, borio se sa ćebadima koja su mu sputavala pogled, sa rukama koje su ga držale.
     Nikada neću odustati!
     Slepo se borio za slobodu. Ali užasna slabost prikovala ga je u mestu. Desna ruka bila mu je okovana starim sećanjem na bol.
     Nije me briga šta ćete mi uraditi!
     Trava pod njim bila je mirišljava i uspavljujuća. Ruke nije mogao da prenebregne. Nesigurna zamagljenost vida mu je olakšavala tamu. Lice koje se naginjalo nad njim bilo je nežno i ljudsko.
     "Smiri se, prstenošo", ljubazno je rekao čovek. "U ovom svetilištu niko ti neće nauditi. Biće dovoljno vremena za hitnju kada budeš bio bolje isceljen."
     Glas mu je zatupio očajanje. Raščlanjeni miris trave smirivao ga je i tešio. Potreba da pođe za Linden promicala mu je kroz usne kao mumlanje, ali više nije mogao da ga čuje.
     Kada se sledeći put probudio, polako je povratio svest i vratila su mu se sva čula. Kada je otvorio oči, mogao je da vidi. Nekoliko trenutaka žmirkao je ka glatkoj kamenoj kupoli nad sobom, a onda je shvatio da se nalazi pod zemljom. Iako je ležao u visokoj, svežoj travi, nije mu promakla činjenica da je ova prostrana odaja izdubljena u zemlji. Svetlo je dopiralo iz mangala u uglovima sobe.
     Lice koje je ranije video sada se vratilo. Čovek mu se nasmešio i pomogao mu da sedne. "Budi oprezan, prstenošo. Bio si smrtno bolestan. Ova slabost će sporo minuti." Dao mu je u ruke činiju tamne tečnosti i nežno ga naterao da pije. Tečnost je imala nejasan, tuđinski ukus; ali umirila ga je kao da mu ispunjava prazninu.
     Počeo je pažljivije da gleda oko sebe. Krevet mu je bio u središtu sobe, podignut na travnato postoplje. Kameni zidovi i kupola bili su pedantno uobličeni i uglačani. Duž suprotnog zida sobe nalazili su se niski ulazi. Mangali su bili načinjeni od neukrašenog, sivog kamena i postavljeni na gvozdene tronošce. Gusta, crna tečnost u njima gorela je bez dima.
     Kada je dovoljno okrenuo glavu, ugledao je Vaina u blizini.
     Demonokot je stajao lako povijenih ruku. Na usnama je nosio ovlašan, neodređen osmeh, a oči, crne bez zenice i dužice, izgledale su slepe.
     Kovenanta je uhvatio drhtaj gađenja. "Dalje..." Glas mu je grebao grlo kao zarđali nož. "Dalje od mene."
     Čovek mu je podmetnuo ruku pod leđa da ga pridrži. "Možda bi to moglo da se izvede", rekao je gorko se smešeći, "ali bila bi potrebna ogromna snaga. Da li imaš razloga da ga se plašiš?"
     "On..." Kovenant se trgao od kvarnih sećanja: žrtve Kobi Sunca igraju; Vainovo keženje. Bilo mu teško da protisne reči pored oštrice u grlu. "Odbio je da mi pomogne." Zadrhtao je od pomisli na sopstvenu bespomoćnost. "Oteraj ga."
     "Ah, prstenošo", rekao je čovek, mršteći se, "na takva pitanja se ne odgovara tako otvoreno. Postoji mnogo šta što moram da ti kažem - i mnogo šta što želim da čujem od tebe."
     Gledao je pravo u Kovenanta; a Kovenant ga je tada prvi put jasno osmotrio. Imao je tamnu kosu i četvrtastu građu Kamendolaca, iako nije nosio na sebi ništa sem širokog komada kože vezanog oko pojasa. Meke, smeđe oči su mu bile pune saosećanja; ali obrazi bile su mu duboko izbrazdani starim tugama, a grč na usnama ostavljao je utisak da suviše dobro poznaje strah i nerazumevanje. Koža mu je imala boju osobenu za nekoga ko je nekada imao taman ten. Kovenant je smesta osetio talas naklonosti.
     "Ja sam Hamako", rekao je čovek. "Moje ranije ime Putnimi nisu mogli da izgovore, pa sam ga promenio. Putnimi te na svom jeziku zovu prstenoša - jer poznat si im kao takav. Ali ja ću rado koristiti bilo koje drugo ime ako želiš."
     Kovenant je progutao knedlu i otpio još malo iz činije. "Kovenant", promuklo je rekao. "Ja sam Tomas Kovenant."
     Čovek je klimnuo glavom. "Kovenante." Onda se vratio na pitanje o Vainu. "Tokom dva dana", rekao je, "dok si ležao u groznici, Putnimi su se borili sa zagonetkom ovog demonokota. Našli su svrhu u njemu, ali ne i zlo. To ih je zapanjilo, jer su jasno osetili da gu ga stvorile ruke pragrdana, a oni pragrdanima ne veruju. Ipak, on je otelotvorenje znanstva koje Putnimi razumeju. Samo jedna stvar ih uznemirava." Hamako je zastao kao da okleva da podseti Kovenanta na prošle užase. "Kada si oslobodio dhraga Putnima iz vatre, ugrozivši time sopstveni život, dhraga je izgovorio reč zapovesti ovom demonokotu, naređujući mu da te čuva. Zašto nije poslušao?"
     Tamna tečnost zalečila je Kovenantu grlo, ali još je zvučao promuklo. "Već sam upotrebio zapovest. Ubio je šest ljudi."
     "Ah", odgovorio je Hamako. Okrenuo se od Kovenanta i povikao nešto na kreštavom jeziku kroz jedna od vrata. Skoro istog časa u odaju je ušao Putnim. Stvorenje je ispitivački njušnulo ka Kovenantu, a onda počelo brz razgovor sa Hamakom. Njihovi glasovi zvučali su prljavo i dražili su Kovenanta - imao je previše groznih sećanja na pragrdane - ali suzbio je nelagodnost i pokušao da ne misli loše o Vainu. Uskoro je Putnim otkasao kao da nosi važnu poruku. Hamako je opet posvetio pažnju Kovenantu.
     Pogled mu je bio pun pitanja. "Znači da nisi slučajno naišao na demonokot. On te nije pratio bez tvog znanja."
     Kovenant je klimnuo glavom.
     "Neko ti ga je dao", nastavio je Hamako, "neko ko je znao koja mu je svrha. Ti ga razumeš."
     "Ne. Mislim, da, dali su mi ga. Rekli su mi kako da mu zapovedim. Rekli su mi da mu verujem." Namrštio se pri pomisli na Vainovu vernost. "Ali ništa više."
     Hamako je tražio pravi način da postavi sledeće pitanje. "Smem li da pitam - ko ti ga je dao?"
     Kovenant je oklevao da otvoreno odgovori. Nije bio nepoverljiv prema Hamaku; samo nije želeo da razgovara o susretu sa Mrtvima. Zato je grubo odgovorio. "Bio sam u Andelejnu."
     "Ah, Andelejn", šapnuo je Hamako. "Mrtvi." Klimnuo je glavom u znak razumevanja, ali i dalje je bio napet.
     Kovenanta je iznenada prostrelilo saznanje. "Ti znaš koja mu je svrha." Mnogo puta je čuo koliko je široko i duboko znanje Putnima. "Ali nećeš da mi kažeš."
     Hamako je bolno iskrivio usne. "Kovenante", rekao je, moleći za razumevanje, "Mrtvi su ti bili prijatelji, zar ne? Njihova briga za tebe drevna je i dalekovida. To je sigurno - Putnimi mnogo znaju i još više nagađaju. Nesumnjivo imaju odgovore na mnoga moja pitanja, ali..."
     Kovenant ga je prekinuo. "Ti znaš kako se treba boriti protiv Kobi Sunca, ali mi ni to nećeš reći."
     Hamako se trgao od njegovog glasa. "Tvoji Mrtvi su ti svakako pružili sve što je bilo mudro reći. Ah, Tomase Kovenante! Moje srce čezne da podeli sa tobom znanstvo Putnima. Ali izričito su mi naložili da se uzdržim. Iz mnogih razloga.
     Oni su uvek neradi da prenesu znanje ako ne mogu da kontrolišu način njegove upotrebe. Prstenoše radi, možda bi i zanemarili tu opreznost. Ali oni nemaju mudrost Mrtvih i boje se da ne pređu granicu koja je odredila darove Mrtvih. To je paradoks znanstva - da mora biti postignuto, a ne darovano, inače dovodi u zabunu. Dozvoljeno mi je da ti kažem samo ovo: ako bih ti otkrio svrhu demonokota, to otkriće moglo bi da spreči ispunjenje njegove svrhe." Hamako je imao izraz preklinjanja. "A ta svrha je veoma potrebna."
     "U svakom slučaju, pragrdani je veoma žele." Osujećenost i slabost navele su Kovenanta da zvuči sarkastično. "Možda Putnimi i nisu toliko drugačiji kao što ti misliš."
     Ispraznio je činiju i pokušao da ustane. Ali Hamako ga je sprečio. Kovenant je naslutio njegov bes. Hamako je kruto progovorio: "Dugujem Putnimima život, zdravlje i opstanak. Da, i još mnogo šta. Neću izneveriti njihovu želju da ti olakšaju um, makar bio prstenoša."
     Kovenant se opirao njegovom stisku, ali nije mogao da se oslobodi. Posle grozničavog napora, sručio se nazad u travu. "Rekao si dva dana", dahtao je. Bio je grozničav od uzaludnosti. Još dva dana! "Moram da idem. Već sam suviše zaostao."
     "Bio si duboko ozleđen", odgovorio je Hamako. "Telo te neće nositi. Kakva te žurba vodi?"
     Kovenant se uzdržao da ne prasne. Nije mogao da zanemari Hamakovo odbijanje da odgovori na ključna pitanja; i sam je činio takve stvari. Progovorio je tek kad je savladao jed. "Jahač je oteo troje mojih prijatelja. Pošli su ka Veselkamenu. Ako ih ne stignem na vreme, biće pobijeni."
     Hamako je to primio na znanje, a onda ponovo pozvao jednog Putnima. Opet su brzo razgovarali. Hamako kao da je naglašavao nešto, molio nešto; Putnimovi odgovori zvučali su promišljeno i smireno. Ipak je završio razgovor nečim što je zadovoljilo Hamaka. Kada je Putnim otišao, ovaj se opet okrenuo ka Kovenantu.
     "Durhisitar će se posavetovati sa Usudom Putnima", objasnio je, "ali ne sumnjam da će ti biti odobrena pomoć. Putnimi neće zaboraviti spasenje dhrage - ni opasnost zamke koja ti je bila pripremljena. Počivaj sada i nemoj strahovati. Ovaj rysh će ti dati snage da dalje pratiš svoje sadruge."
     "Kako? Šta mogu da učine?"
     "Putnimi su sposobni za mnogo šta", odvratio je Hamako, gurkajući Kovenanta da ponovo legne. "Počivaj, kažem ti. Imaj makar toliko poverenja i odloži brigu. Biće ti gorko ako ti ponude pomoć, a budeš preslab da je prihvatiš."
     Kovenant nije mogao da se odupre. Trava je ispuštala uspavljujući miris. Telo mu je bilo olovno od umora; a tečnost koju je popio kao da mu je potkopavala strepnju. Pustio je da ga Hamako gurne nazad na krevet. Ali kada se ovaj pripremio da ode, Kovenant je odsutno progovorio. "Barem mi reci kako sam se našao ovde. Poslednje čega se sećam" - nije gledao u Vaina - "bilo je da sam maltene mrtav. Kako ste me spasli?"
     Hamako je seo na ivicu kreveta. Ponovo je čitavim licem izražavao nespretno saosećanje. "To ću ti otkriti", rekao je, "ali moram ti otvoreno reći da te nismo mi spasli."
     Kovenant je podigao glavu."Niste?"
     "Mirno." Hamako ga je gurnuo da opet legne. "Nema potrebe za tolikom brigom."
     Kovenant ga je ščepao obema rukama i privukao mu lice tik do svoga. "Kako to onda da sam, do đavola, živ?"
     "Kovenante", rekao je Hamako sa gorkim osmehom, "kako da ti ispričam priču ako si toliko nemiran?"
     Kovenant ga je polako pustio. "U redu." U glavi su mu poigravale prikaze; ali primorao je sebe da se smiri. "Pričaj."
     "Ovako se desilo", počeo je čovek. "Kada je dhraga Putnim oslobođen tvojom rukom i kada je shvatio da se ovaj demonokot ne pokorava rečima zapovesti, poželeo je da i ti pobegneš sa njim. Ali nije uspeo da ti objasni. Zato je dhraga prikupio svu hitnju koju mu je dozvoljavalo bolno telo i požurio da obavesti rysh o nevolji u koju si zapao. Dhraga je bio mamac u klopci. Ta klopka..."
     Kovenant ga je prekinuo. "Šta je rysh?"
     "Ah, oprosti mi. Tokom dvadesetak mesečevih mena nisam čuo ljudski glas, nego samo one izopačene od Kobi Sunca. Zaboravljam da ti ne govoriš jezik Putnima.
     Na našem jeziku, reč rysh znači mesto. To odgovara zajednici Putnima. U čitavoj Domaji ima mnogo stotina Putnima, ali svi žive u ryshevima od jedne ili dve dvadesetine. Svaki rysh je celina za sebe - iako mi kažu da postoje i dodiri između njih. U velikom ratu kod Veselkamena, pre više od četrdeset stoleća, pet rysheva zajedno se borilo protiv pragrdana i Opakog, ali takvo zajedništvo je retko. Svaki rysh se drži odvojeno i na svoj način tumači Usud. Ovaj rysh odavno živi ovde, služeći svojoj viziji."
     Kovenant je želeo da pita za značenje izraza usud; ali već je žalio što je prekinuo Hamakovu pripovest.
     "Dakle", nastavio je Hamako, "rysh je saznao od dhrage da si u opasnosti. Smesta smo ti pošli u pomoć, ali razdaljina je bila prevelika. Kada je prvi dhraga uhvaćen, donesena je odluka da se ne pokušava spasavanje. Svakom ryshu je teško da napusti nekog od svojih. Ali imali smo razloga da strepimo od ove klopke. Dugo smo se trudili da pomognemo mnogima koje je pogodila Kob Sunca." Oči su mu se zamaglile od neobjašnjivih suza. "Zle duše koje su te zarobile odavno se trude da nas spreče. Stoga smo verovali da je klopka postavljena nama. Ne želeći da ubijamo ni budemo ubijani, prepustili smo dhragu njegovoj sudbini."
     Kovenanta je pogodila bliskost kojom se Hamako poistovećivao sa ryshom, kao i njegovo očito žaljenje nad žrtvama Kobi Sunca. Ali nije ga ponovo prekinuo.
     "Osim toga", nastavio je Hamako, savlađujući osećanja, "tokom tri dana pustinjskog sunca pre postavljanja klopke Putnimi su osetili tragove Besomuka."
     Besomuk! zastenjao je Kovenant. Vatru mu paklenu! To je objašnjavalo zamku. I pauka.
     "Stoga smo se veoma plašili klopke. Ali kada smo uvideli da je u nju pao prstenoša, shvatili smo grešku i požurili da te spasemo. No, razdaljina je bila prevelika", ponovio je. "Stigli smo jedino da vidimo kako se oslobađaš svojom divljom magijim."
     Oslobađam! Kovenantu se srce zgrčilo od bola. Ne!
     "Iako ti je ruka bila užasna i crna, tvoj beli prsten bljuvao je belu vatru. Veze su spale sa tebe. Drvo se raspalo na iverje. Patnici Kobi Sunca bili su razbacani kao slama i pobegli su obuzeti užasom. Stene su bile otkinute iz udubljenja. Samo je ovaj demonokot stajao nepomično usred vatre.
     Moć se stišala kada si pao. Videći da si otrovan, doneli smo te ovamo i Putnimi su te negovali svom svojom veštinom sve dok se smrt nije povukla od tebe. Ovde ćeš biti bezbedan dok ti se ne vrati snaga."
     Hamako je zaćutao. Neko vreme je gledao Kovenanta, a onda je ustao i pošao napolje.
     "A Besomuk?" zastenjao je Kovenant.
     "Izgubio mu se svaki trag", tiho je odgovorio Hamako. "Bojim se da je ispunio svoju svrhu."
     Ili me se boji, zarežao je Kovenant u sebi. Nije video kada je Hamako napustio odaju. Bio je izgubljen u mislima. Prokletstvo! Prvo Marid, pa pčele, a sada ovo. Svaki napad bivao je sve gori. I svaki put je u tome učestvovao Besomuk. Pakla mu i krvi! Zašto? Obuzeo ga je jed. Zašto? Poglavar Kletnik ne želi njegovu smrt, ne po cenu da njegov prsten dopadne Besomuku. Opaki želi nešto sasvim drugo. Želi predaju, voljno odustajanje. Zato svrha ovih napada leži u njihovom delovanju, u načinu na koji mu izvlače snagu delirijumima, u nasilju nad kojim nema kontrolu.
     Nema kontrolu!
     Pokušava li to Kletnik da ga zaplaši i tako natera da preda prsten?
     Boga mu prokletog paklenog! Oduvek je osećao gotovo sveobuhvatno nepoverenje u moć. Jednom se pomirio sa moći kojom je porazio poglavara Kletnika samo zato što se uzdržao da je ne upotrebi u potpunosti; umesto da pokuša da potpuno zgromi Opakog, zadržao je konačni udarac, iako je time omogućio da se poglavar Kletnik ponovo podigne i zapreti Domaji. Namerno je učinio sebe podložnim budućem zlu poglavara Kletnika. A odabrao je to jer je druga mogućnost bila mnogo gora.
     Jer verovao je da je poglavar Kletnik deo njega samog, otelotvorenje moralne opasnosti koja je vrebala nečistog gubavca u složenom gnevu što je nečist, gubavi usud Opačije za sve, uključujući i njega. Uzdržavanje je bilo jedini mogući izlaz od takvog usuda. Da je pustio da mu moć nesputano bukne, da se potpuno prepustio divljoj magiji u boju sa poglavarom Kletnikom, ne bi postigao ništa sem da podstakne svog unutrašnjeg Opakog. Uzdržao se onaj deo njega koji je prosuđivao, verovao, potvrđivao. Izopačilo bi ga ispoljavanje moći, neograničenog i bezočnog gneva, i jednim potezom pretvorio bi se iz žrtve u dželata. Znao je koliko je lako postati ono što mrziš.
     Stoga se duboko plašio svoje divlje magije, svoje sposobnosti za moć i nasilje. A upravo je to bila svrha Kletnikovog napada. Otrov je prizivao njegovu moć kada nije mogao da se kontroliše - prizivao je i povećavao. U Kamendolu Mithil gotovo je zakazao da osvetli Sunderov orkrest; ali pre dva dana očito je drobio stenje. Bez namere.
     A još nije znao zašto. Možda je stvarno prodao sebe kada je spasao Džoanu; možda više nije bio slobodan. Ali nikakav nedostatak slobode neće ga primorati na predaju. A svako povećanje moći povećava mu i izglede da opet nadvlada Opakog.
     Opasnost leži u otrovu, u gubitku uzdržavanja. Ali ako bi izbegao nove napade, ako bi naučio da zauzdala...
     On je gubavac. Kontrola i disciplina sredstvo su mu preživljavanja. Neka poglavar Kletnik razmisli o tome pre nego što počne da računa na pobedu.
     Zaokupljen tim mislima, Kovenant je postao mračan i miran. Polako su ga uhvatile posledice bolesti. Miris trave smirivao ga je kao melem. Posle nekog vremena je zaspao.

     Kada ga je Hamako ponovo prodrmao i probudio, imao je utisak da je dugo spavao. U odaji se ništa nije promenilo; ali nagonski je znao. Ječeći zbog načina na koji se sve zaverilo da poveća opasnost po njegove prijatelje, jedva je nekako seo. "Koliko sam dana sada izgubio?"
     Hamako mu je spustio u ruke veliku činiju tamne, guste tečnosti. "Bio si sa nama tokom tri dana sunca boleština", odgovorio je. "Zora još nije nastupila, ali probudio sam te jer ima mnogo toga što želim da ti pokažem i kažem pre nego što odeš. Pij."
     Tri dana. Sjajno! Obeshraben, Kovenant je otpio dug gutljaj iz činije.
     Dok se tečnost slivala u njega, smesta je osetio da mu se stanje popravlja. Čvrsto je držao činiju; čitavo telo bilo mu je snažnije. Podigao je pogled ka Hamaku i upitao ga da zadovolji znatiželju: "Šta je ovo?"
     "Vitrim." Hamako se smešio; izgledao je zadovoljan onim što je video u Kovenantu. "Odgovara srži alianthe, ali nije izvučen iz biljke nego je stvoren znanstvom Putnima."
     Kovenant je nadušak iskapio činiju i odmah se osetio snažnije. Vratio je činiju i podigao se na noge. "Kada mogu da krenem? Ponestaje mi izgovora."
     "Uskoro posle izlaska sunca nastavićeš svoj pohod", odgovorio je Hamako. "Uveravam te da ćeš se bez žaljenja sećati dana provedenih među nama." Dodao je činiju Putnimu koji je stajao kraj njega i preuzeo od njega kožnu vreću nalik na mešinu da je preda Kovenantu. "Ovo je vitrim", rekao je. "Ako ga budeš umereno tošio, neće ti trebati druga hrana tokom tri dana."
     Kovenant je klimnuo glavom i privezao mešinu za pojas. Za to vreme Hamako je nastavio. "Tomase Kovenante, boli me što smo odbili da ti odgovorimo na tako važna pitanja. Stoga želim da razumeš Usud Putnima pre nego što pođeš. Tada ćeš možda shvatiti moje uverenje da se mora verovati njihovoj mudrosti. Jesi li voljan?"
     Kovenant ga je žalosno pogledao. "Hamako, spasao si mi život. Možda sam prirodno, po rođenju, nezahvalan, ali ipak mogu da cenim činjenicu što nisam mrtav. Pokušaću da razumem sve što želiš da mi kažeš." Gotovo nehotice je dodao: "Samo nemoj mnogo otezati. Ako uskoro ne učinim nešto, neću biti u stanju da živim dalje."
     "Onda, hodi", rekao je Hamako i izišao iz odaje.
     Kovenant je zastao da se opaše, a onda je pošao za njim.
     Kada se sagnuo da prođe kroz vrata, gorko je primetio da je Vain tik iza njega.
     Našao se u hodniku, pažljivo uklesanom u živoj steni, toliko niskom da je jedva mogao da se uspravi. Prolaz je bio dugačak i mestimično osvetljen kadionicama postavljenim na zidove. U njima je tamna tečnost toplo gorela bez dima.
     Posle nekog vremena prolaz se granao i pretvorio u mrežu tunela. Kovenant i Hamako počeli su da susreću Putnime. Neki su ćutke prolazili; drugi su kratko razgovarali sa Hamakom na svom kreštavom jeziku; ali svi su se klanjali prstenoši.
     Iznenada se tunel otvorio u ogromnu pećinu. Bila je jarko osvetljena ogromnim posudama zapaljene tečnosti. Izgledala je preko sto stopa visoka i trostruko duža. Bar dvadeset Putnima je vredno radilo svuda unaokolo.
     Uz drhtaj zaprepašćenja, Kovenant je shvatio da je čitava pećina zapravo bašta.
     Pod je bio prekriven gustom travom. Cvetne leje pružale su se svuda unaokolo, oivičene mnogim različitim grmljem. Drveće - parovi zlatana, hrasta, bresaka, tamariska, bresta, jabuke, tuje, smreke i drugih vrsta - pružalo je grane ka zasvođenoj tavanici. Uz zidove su se podizale puzavice i lijane.
     Putnimi su negovali bilje. Kretali su se između leja i drveća, kreštavo pevajući i mašući kratkim, gvozdenim motkama; a tamne kapi moći odskakale su sa metala, hraneći cveće, grmlje i izdanke kao prefinjena smeša humusa i sunca.
     Dejstvo je bilo neverovatno čudno. Na površini Domaje, Kob Sunca je sve učinila neprirodnim; sve što je raslo narušavalo je zakon sopstvenog postojanja, ništa nije umiralo bez uništenja. A ovde, bez sunčeve svetlosti, bez otvorenog vazduha, bez insekata oprašivača, bez vekovima obogaćivanog tla, bašta Putnima je cvetala, jedra i ljupka, prirodna kao da su biljke rođene da donesu plod pod kamenim nebom.
     Kovenant je gledao oko sebe, ne krijući divljenje; ali kada je zaustio da postavi pitanje, Hamako ga je jednim pokretom ućutkao i poveo kroz baštu.
     Polako su hodali između drveća i cveća. Vazduh je bio ispunjen mrmljanjem napeva Putnima; ali bića nisu razgovarala ni međusobno ni sa Hamakom; bila su potpuno usmerena na svoj rad. U tolikoj usmerenosti Kovenant je naslutio koliko je težak zadatak koji su preuzeli na sebe. Održavati ovakvu baštu zdravu pod zemjom mora da je zahtevalo čuda posvećenosti i znanstva.
     Ali Hamako je imao još šta da mu pokaže. Poveo je Kovenanta i Vaina do udaljenog kraja pećine, u nov niz hodnika koji su se strmo podizali naviše; dok su se penjali, Kovenant je postao svestan narastajućeg mirisa životinja. Već je naslućivao šta će videti kada je Hamako ušao u sledeću prostranu pećinu, nešto nižu od bašte ali jednako veliku.
     Zoološki vrt. Putnimi su ovde hranili stotine raznih životinja. U malim boksovima pažljivo podešenim da odgovaraju njihovom prirodnom staništu živeli su parovi jazavaca, lisica, pasa, mrmota, krtica, rakuna, vidri, zečeva, risova, puhova. A mnogi su imali i mlade.
     Zoološki vrt bio je manje uspešan od bašte. Životinje bez prostora za kretanje ne mogu biti zdrave. Ali taj problem bledeo je pred zapanjujućom činjenicom da su ova stvorenja uopšte živa. Kob Sunca je pogubna po životinje. Putnimi su očuvali ove vrste od potpunog istrebljenja.
     Hamako je ponovo predupredio Kovenantova pitanja. Napustili su pećinu i nastavili da se uspinju. U novim tunelima nisu sretali Putnime. Uskoro je uspon postao toliko strm da se Kovenant upitao koliko je duboko u Zemlji spavao protekla tri dana. Osetio je bol zbog neosetljivosti sopstvenih čula; nedostajala mu je sposobnost da proceni masu kamena nad sobom, da otkrije prirodu vitrima, da dokuči duh svojih saputnika. To žaljenje nanosilo mu je bol zbog Linden. Ona bi znala treba li verovati Vainu.
     Onda se prolaz pretvorio u zavojito stepenište koje je vodilo do male, okrugle odaje. Izlaz se nije video; ali Hamako je položio dlanove na zid, izgovorio nekoliko putnimskih reči i pritisnuo. Stena se razdvojila duž nevidljive pukotine i otvorila se.
     Napustivši odaju, Kovnant se našao pod zvezdama. Duž istočnog obzorja nebo je počelo da bledi. Približavalo se praskozorje. Osetio je iznenadno oklevanje pri pomisli da napušta sigurnost i čuda staništa Putnima. Mračno je učvrstio odluku. Nije se osvrnuo kada je Hamako zapečatio ulaz za sobom.
     Nejasan u tami, Hamako ga je poveo kroz sklop krupnih, pognutih obličja ka srazmerno otvorenom prostoru. Tu je seo, okrenut istoku. Kada mu se pridružio, Kovenant je utvrdio da se nalaze na otkrivenoj kamenoj površini - koja štiti od prvog dodira Kobi Sunca.
     Vain je stajao sa strane kao da ne zna ni ne mari za takvu zaštitu.
     "Sada ću govoriti", rekao je Hamako. Reči su mu tiho oticale u noć. "Ne strahuj od onih koje je uklela Kob Sunca a koji traže tvoj život. Nikada više neće zaći na ovo mesto. Imaju bar toliko uma i straha." Po glasu mu se osećalo da je ovo područje sveto zbog neke lične i neugasive tuge.
     Kovenant se spremio da sluša; i posle duge pauze Hamako je počeo.
     "Ogromna provalija", šapnuo je, tamniji oblik u mračnim oblicima noći, "leži između bića koja su rođena i onih koja su stvorena. Rođena bića, kao što smo mi, ne pate od muka zbog obične činjenice fizičkog oblika. Možeš želeti oštriji vid, veću snagu ruku, ali otelovljenje očiju i ruku ti ne predstavlja bol. Rođen si po Zakonu da budeš takav kakav si. Samo ludak prezire prirodu svog rođenja.
     Sa Putnimima je potpuno drugačije. Oni su načinjeni - kao i pragrdani - smišljenim delovanjem u odgajivačnicama Demonije. A Demonijci su i sami stvoreni znanstvom - a ne krvlju - od grdana koji su im prethodili. Stoga Putnimi nisu stvorenja Zakona. Potpuni su tuđinci na svetu. I imaju neprirodno dug život. Neki u ovom ryshu sećaju se poglavara i drevne slave Veselkamena. Neki pričaju priču o pet rysheva koji su se borili pod kapijama Veselkamena u velikoj opsadi - i o plavom poglavaru koji im je izjahao u pomoć, hrabru i besmislenu. Ali pustimo to sada.
     Broj Putnima se samo održava, jer pragrdani nastavljaju rad svojih tvoraca u Demoniji. U dubinama Zemlje se postojano traje stvaranje; tu nastaju pragrdani i Putnimi, ali i potpuno novi oblici, otelotvorene vizije znanstva i moći. Takav je tvoj pratilac. Svesno stvaranje radi postizanja odabranog cilja."
     Nebo na istoku polako je bledelo. Poslednje zvezde su iščezle. Oblici oko Kovenanta i Hamaka postali u određeniji, stupajući ka otkrivanju.
     "To je Usud čitavog demonokota. Svaki Putnim i pragrdan posmatra sebe i zna da nije morao da bude takav kakav je. Oni su plod izbora koje nisu sami načinili. Iz te činjenice i Putnimi i pragrdani crpe svoj duh. Kod pragrdana on izaziva neutaživ prezir prema sopstvenom telu i neugasivu želju za savršenstvom, za moći da stvore ono što sami nisu. Njihova strast je ogromna i ne pita za cenu. Stoga su posvetili milenijume službi Opakom, jer poglavar Kletnik ih plaća i znanjem i građom za dalje stvaranje. Tako je nastao tvoj pratilac.
     I zato su Putnimi bili zapanjeni što u njemu nisu našli zlo. On je... on je apoteoza. U njemu se vidi da su pragrdani najzad prevazišli bezobzirno nasilje i dostigli savršenstvo. On je ovaploćenje Usuda pragrdana. Više o njemu ne mogu da kažem.
     Ali duh Putnima je sasvim drugačiji. Oni misle na cenu; iz velikog Obesvećenja koje su Kevin Zemljogub i poglavar Kletnik bacili na Domaju, naučili su se užasu tolike strasti. Jasno su predvideli cenu koju su pragdrani platili, i uvek će plaćati, zbog samoprezira i okrenuli su se drugim putevima. Deleći Usud, odabrali su da ga drugačije podnose. Da traže samoopravdanje."
     Hamako se promeškoljio i više okrenuo ka istoku.
     "Na jeziku Putnima Usud ima nekoliko značenja. To je sudbina ili kob - ali je i izbor, i koristi se za označavanje većanja ili donošenja odluka. To je suprotnost - sudbina i izbor. Čovek može biti osuđen da umre, ali nikakva sudbina ne može odrediti hoće li umreti hrabro ili kukavički. Punimi biraju način na koji će dočekati svoju sudbinu.
     U svojoj osamljenosti, odabrali su da služe Zakonu kome ne podležu. Svaki rysh bira način na koji će vršiti službu. Otuda bašta i životinje. U poricanju Kobi Sunca i svog zla poglavara Kletnika, ovaj rysh želi da očuva stvari koje rastu po Zakonu iz prirodnog semena, u obliku koji im je urođen. Ako ikada dođe kraj Kobi Sunca, budućnost Domaje imaće očuvan svoj prirodni život."
     Kovenant je slušao stegnutog grla. Bio je dirnut oskudnošću i otmenošću onoga što Putnimi čine. Na milion kvadratnih milja koje su predate uništenju Kobi Sunca jedna pećina zdravog bilja bila je tričava stvar. Pa ipak, ta pećina predstavljala je takvu obavezu, takvu veru u Domaju, da je bila veličanstvena. Želeo je da izrazi svoje divljenje, ali nije nalazio pogodne reči. Ništa nije bilo dovoljno pogodno, sem povlačenja Kobi Sunca, što bi omogućilo Putnimima budućnost kojoj su služili. Od straha da će njihova predanost biti uzaludna oči su mu se zamaglile i morao je da pokrije lice rukama.
     Kada je ponovo podigao pogled, sunce je upravo izlazilo.
     Nadnelo se nad Zaravni, obavijeno smeđim velom: sunce pustinje. Predeli Domaje izdigli su se iz tame kako je noć isticala. Kada se osvrnuo, ustanovio je da sedi u središtu uništenog Kamendola.
     Kuće su bile pretvorene u šljaku; usamljeni zidovi stajali su bez tavanice koju bi pridržavali; krovne grede pružale su se kao leševi; komadi stenja sa prozorima naginjali su se jedni ka drugima. Isprva je pomislio da je selo uništeno zemljotresom. Ali kako je svetlost jačala, počeo je jasnije da vidi.
     Iskrzane rupe veličine dlana izrešetale su kamen kao da je na selo pala oluja kiseline, progrizla tavanice sve dok se nisu urušile, rastvorila zidove u bezoblične gromade, izglodala rupe u tvrdom tlu. Mesto na kome je sedeo bilo je istačkano tragovima kiseline. Svaki delić stene u čitavom kraju koji je ikada stajao uspravno sada je bio pretvoren u ruševine.
     "Vatru mu paklenu!" tiho je promrmljao. "Šta se ovde desilo?"
     Hamako se nije pomerio, ali držao je pognutu glavu. Kada je progovorio, po glasu mu se osećalo koliko mu je čitav prizor poznat. "I ovo želim da ti kažem", uzdahnuo je. "Zato sam te doveo ovamo."
     Iza njega se otvorio procep u padini, pružajući pogled u prostoriju preko koje su on i Kovenant napustili podzemne hodnike. Osam Putnima izišlo je u praskozorje i zatvorilo prolaz za sobom, ali Hamako kao da ih nije bio svestan.
     "Ovo je Kamendol Tokom, dom onih koje je izopačila Kob Sunca i koji su želeli da ti oduzmu život. To je moj narod."
     Putnimi su se poređali u krug oko Hamaka i Kovenanta. Kovenant je bacio pogled na njih i ponovo se zagledao u Hamaka. Želeo je da ga sasluša.
     "Moj narod", ponovio je nekadašnji Kamendolac. "Ponosni ljudi - svi smo takvi bili. Pre dvadesetak mesečevih mena bili smo zdravi i smeli. I ponosni. Bili smo veoma ponosni kada smo rešili da se odupremo Klavi.
     Možda si čuo za način na koji Klava nabavlja krv. Svi se pokoravaju tom iznuđivanju, kao što smo i mi činili tokom mnogih pokolenja. Ali to nam je bilo strašno i mučno i konačno smo rešili da podignemo glas i odbijemo. Ah, ponos. Jahač je otišao od nas i Kamendol Tokom je pao pod na-Mhoramovim grimom."
     Glas mu je zadrhtao. "Možda ne znaš ništa o takvim kletvama. Na nebu je bilo sunce plodnosti i bili smo daleko od kuća, sejući i žanjući našu letinu - nesvesni opasnosti u kojoj smo. A onda se iznenada zeleno sunce pretvorilo u crno - najcrnje zlo - i rušilački oblak se sjurio iz Veselkamena ka Kamendolu Tokom, putujući uz vetar."
     Položio je šake preko lica, stežući čelo kao da pokušava da zauzda bolna sećanja.
     "Oni koji su ostali u kućama - deca, majke, bolesni i nejaki - nestali su kao što je nestao Kamendol Tokom, u strašnoj agoniji. Ostali su ostali bez domova."
     Događaji koje je opisivao bili su mu živi u sećanju, ali nije dopustio sebi da se zadržava na njima. Naporom volje nastavio je dalje. "Onda nas je zahvatio očaj. Tokom dana i noći smo lutali, slomljenih umova, ne obzirući se ni na šta. Nismo imali srca da se obaziremo. Zato je Kob Sunca zatekla moj narod nezaštićen. Postali su onakvi kakve si ih video.
     Ali ja sam ostao pošteđen. Dok sam lutao besciljno, sam - očajan zbog smrti žene i kćeri - slučajno sam naišao na trojicu Putnima tik pre izlaska sunca. Kada su videli u kakvom sam stanju, odveli su me u zaklon."
     Podigao je glavu i pokušao da očisti grlo od tuge. "Od tada živim i radim u ryshu, učeći jezik i znanstvo Usuda Putnima. U srcu i umu postao sam jedan od njih koliko god je to čoveku moguće. Ali da je to bila svrha moje priče" - bolno je pogledao Kovenanta - "ne bih je ispričao. Imam drugi naum pred sobom."
     Naglo je ustao i pogledao okupljene Putnime. Kada mu se Kovenant pridružio, nastavio je da govori. "Tomase Kovenante, rekao sam ti da sam postao Putnim. A oni su me dočekali kao jednog od svojih. I više od toga. Učinili su moj gubitak delom svog Usuda. Oni koje pogodi Kob Sunca vode jadne živote, čineći sve moguće zlo pre no što umru. Ovaj rysh je u moje ime preuzeo brigu o mom narodu. Nadgledaju ih i čuvaju - čuvaju od povreda, održavaju ih u životu - paze da ne nanesu zlo u svom bezumlju. Mene radi, drže ih kao i životinje koje si video, pomažu im i paze na njih. Zato rysh nije želeo da izbavi dhragu. I zato" - otvoreno je pogledao Kovenanta - "moj rysh i ja snosimo krivicu za zlo koje je tebe snašlo."
     "Ne", pobunio se Kovenant. "Niste vi krivi. Ne možete biti krivi za ono što ne možete predvideti."
     Hamako je jednim pokretom odbacio njegovo protivljenje. "Putnimi nisu predvideli sopstveno stvaranje. Ipak ostaje Usud." Nekako je uspeo da se nasmeši. "Ah, Kovenante", rekao je, "ne govorim iz ljubavi ili krivice. Jedino što želim jeste tvoje razumevanje." Pokazao je rukom oko sebe. "Putnimi su došli da ti ponude pomoć u potrazi za tvojim saputnicima. Želim da znaš šta leži iza njihove ponude, tako da je prihvatiš u istom duhu u kome je i data i da nam oprostiš ono što smo prikrili od tebe."
     Kovenant je opet ostao otupljen navalom poštovanja i saosećanja. Pošto nije znao kako drugačije da se izrazi, rekao je zvanično, kao što je naučio od Atiaran: "Zahvaljujem se. Počastvovan sam tolikim darom. Prihvatajući ga, uzvraćam počast davaocima." Onda je dodao. "Zaslužili ste pravo na to."
     Iz Hamakovog osmeha polako je iščezla napetost. I dalje gledajući Kovenanta, obratio se Putnimima; odgovorili su mu tonom potpune spremnosti. Jedan od njih iskoračio je napred i spustio mu nešto u ruku. Kada je Hamako podigao ruku, Kovenant je video da drži kameni bodež.
     Trgao se u sebi, ali Hamako se se prijateljski smešio. Primetio je Kovenantovu nesigurnost i objasnio. "Ovo ti neće nauditi. Hoćeš li mi pružiti ruku?"
     Jedva savlađujući drhtaj, Kovenant je pružio desnicu, dlanom naniže.
     Hamako ga je uhvatio za zglob, za trenutak se zagledao u ožiljke od Džoaninih noktiju, a onda ga naglo zasekao po nadlanici.
     Kovenant se trgao, ali Hamako ga je čvrsto držao za zglob i nije ga pustio da se povuče.
     Strepnja se pretvorila u čuđenje kada je video da posekotina ne krvari. Ivice rane su se otvorile, ali krv nije navirala.
     Prišao je dhraga. Slomljena ruka bespomoćno mu je visila, ali ostale rane su se zaceljivale.
     Podigao je zdravu ruku. Hamako je pažljivo načinio zasek na otvorenom dlanu. Niz dhraginu podlakticu smesta je potekla tamna krv.
     Putnim je bez oklevanja pružio ruku i položio svoju posekotinu tačno na Kovenantovu. Topla krv mu je zamazala nadlanicu.
     Istog trenutka postao je svestan ostalih Putnima. Tiho su pevali u jasnom pustinjskom svitanju.
     Za to vreme snaga mu je navirala uz ruku,i zapljusnuvši la mu srce kao nalet ushićenja. Odjednom se osetio viši, mišićaviji. Vid mu se proširio, dajući mu uvid u veći deo zemljišta. Lako je mogao da se otrgne iz Hamakovog stiska, ali nije mu bilo potrebno.
     Dhraga je podigao ruku.
     Krvarenje je prestalo. Krv mu se upila u posekotinu.
     Dhraga se povukao. Hamako je predao bodež durhisitaru. Dok je ovaj zasecao dlan isto kao dhraga, Hamako je objašnjavao. "Uskoro će moć početi da ti izgleda nepodnošljivo, ali molim te da je podneseš. Ostani miran sve dok ti svi Putnimi ne predaju svoj dar. Ako se obred izvrši u potpunosti, imaćeš dovoljno snage za ceo dan - možda i dva."
     Durhisitar je spustio posekotinu preko Kovenantove. Još moći ulilo se u njega. Odjednom se osetio vrtoglavo pun energije, sposoban za sve. Durhisitarova krv upijala mu se u ranu. Kada se stvorenje odmaklo, jedva je mogao da mirno sačeka sledećeg Putnima.
     Tek posle trećeg spajanja shvatio je da prima još nešto sem moći. Dhragu je poznao po ranama - ali kako je poznao durhisitara? Nikada nije pažljivije pogledao tog Putnima. Ipak ga je znao po imenu, kao što je znao i trećeg Putnima, dhubhu, i četvrtog, vraitha. Zahvatilo ga je ushićenje od saznanja.
     Dhrami je bio peti; ghohritsar šesti. Poigravao je od nezadržive moći. Hamakovi zglobovi su pobeleli, ali stisak mu je bio lak kao pero. Kovenant je morao da se obuzda kako se ne bi otrgao i počeo da tumara kroz ruševine kao podivljao. Domet sluha postao mu je toliki da je jedva razabirao reči izgovorene u blizini.
     Hamako je govorio. "... seti se svojih saputnika. Ne traći tu moć. Dok ti traje, ne zaustavljaj se ni po koju cenu."
     Ghramin.
     Kovenant se osećao veličanstveno kao Gravin Trendor, moćno kao Ognjeni lavovi. Osećao je da bi šakama mogao da zgromi kamene gromade, da golim rukama uništi Besomuke.
     Dhrung: osmi i poslednji.
     Hamako je otrgao ruku kao da ga je moć u Kovenantu opekla. "Idi sad!" uzviknuo je. "Idi radi Domaje i Zakona i neka te nijedna kletva ne nadvlada!"
     Kovenant je zabacio glavu i ispustio krik koji mora da se prolomio miljama naokolo.
     "Linden!"
     Naglo se okrenuo ka severozapadu, oslobodio tečnu vatru snage koja mu je data i eksplodirao u trk ka Veselkamenu kao blesak u vazduhu.