8. IZOPAČENJE SUNCA

     "Sundere!" kriknula je Linden. "Daj mi tvoj nož."
     Oblar se pokolebao kada je video tragove zuba; i izvor se odmah pokolebao. Ali brzo se oporavio i povratio tonalitet pesme. Mlaz vatre Kobi Sunca se zatalasao, a onda se ponovo ustalio. Dinje su nastavile da sazrevaju.
     Pevajući i dalje, pružio je bodež ka Linden. Prišla mu je i uzela oštricu. Nije oklevala; svi pokreti su bili sigurni. Sagnula se do Maridovih nogu i odsekla komad konopca vezanog oko jedne motke.
     Bol u Kovenantovoj podlaktici pretvorio se u čekić koji je udarao kao da će mu polomiti kosti. Nemo je levicom uhvatio lakat i čvrsto stegao da bi sprečio širenje otrova. Nije želeo da tako umre, bez odgovora na tolika pitanja, ne postigavši ništa.
     Trenutak kasnije Linden se vratila. Usne su joj bile stegnute u zapovedničku crtu. Kada je rekla "Sedi", kolena su mu se povila kao da poseduju sopstvenu volju.
     Sela je pred njega i ispravila mu ruku. Odlučno mu je obmotala konopac iznad lakta i zategnula ga dok se nije trgao; onda ga je vezala.
     "A sad", mirno je rekla, "sad ću te poseći. Izvući ću što više otrova."
     Klimnuo je glavom. Pokušao je da proguta pljuvačku, ali nije mogao.
     Postavila je vrh noža na otok i naglo ga povukla. U glasu joj se osetio nagoveštaj napetosti. "Prokleti nož suviše je prljav."
     Nameštila se. "Ne miči se", naredila je i skočila na noge. Odlučno je prišla crvenom mlazu Sunderove moći. On je prosiktao upozorenje, ali ona nije obraćala pažnju. Potpuno usredsređena, dotakla je zrak bodežom.
     Na mestu dodira rasule su se iskre; plamen je liznuo duž noža. Kada ga je povukla, mračno je klimnula glavom.
     Vratila se do Kovenanta i stegnula mu ruku. Za trenutak ga je gledala u lice. "Ovo će boleti", rekla mu je pravo u oči. "Ali biće još gore ako to ne učinim."
     Trudio se da pročisti grlo. "Samo napred."
     Polako i pažljivo, zasekla je duboko unakrst preko tragova zuba. Vrisak mu je raspeo telo. Ukočio se, ali nije dopustio sebi da se trgne. Ovo je bilo neophodno; i sam je činio takve stvari. Bol znači život; samo mrtvaci ne osećaju bol. Ostao je miran kada se sagnula da isisa ranu. Slobodnom rukom uhvatio se za čelo, stežući kosti lobanje da izvuče hrabrost.
     Rukama mu je stezala otok, pojačavajući vatru. Njene usne su ga bolele kao zubi dok je uvlačila u usta zmijski otrov.
     Ukus ju je naterao da se strese; divlje je ispljunula krv na zemlju. "Bože!" dahnula je. "Kakav to...?" Smesta je popnovo napala ranu, isisala i pljunula sa divljim gađenjem. Šake su joj drhtale dok mu je stezala ruku.
     Kakav to...? Njene reči pulsirale su zajedno sa pritiskom u glavi. O čemu je govorila?
     Treći put je isisala i ispljunula. Lice joj je pobelelo od napetosti, kao stegnuta pesnica. Ispustila mu je ruku sa nenamernom grubošću; plamen mu je suknuo ka ramenu. Skočila je na noge, zgazila ispljunutu krv i ugazila je u prašinu kao da hoće da je izbriše sa lica zemlje.
     "Linden", jedva je šapnuo kroz bol, "šta je bilo?"
     "Otrov!" prasnula je od odvratnosti. "Kakvo je ovo mesto?" Žurno je pošla do Sunderovog izvora i počela da ispira usta. Ramena su joj se pretvorila u čvorove gnušanja.
     Kada se vratila do Kovenanta, drhtala je čitavim telom, a oči su joj bile prazne. "Otrov." Obgrlila se kao da joj je iznenada hladno. "Ne znam kako da ga opišem. To nije samo zmijski otrov. Ima u njemu još nečega - nečeg još goreg. Kao Kob Sunca. Neka vrsta moralnog otrova." Provukla je ruke kroz kosu, trudeći se da uspostavi kontrolu nad sobom. "Bože, kako ćeš biti bolestan...! Treba ti bolnica. Samo što na svetu ne postoji protivotrov za takvo nešto."
     Kovenant se grčio od bola; nije mogao da ga odvoji od straha. Moralni otrov? Nije razumeo njen opis, ali to mu je odgovorilo na druga pitanja. Objasnilo je zašto je Besomuk u Maridu dozvolio da bude otkriven. Tako je Marid bio osuđen na Kob Sunca, postao je čudovište sposobno da stvori takav otrov. Ali zašto? Šta će poglavar Kletnik postići ako on ovako umre? I zašto je Marid pokušao da napadne Linden? Zato što je osetljiva na Domaju, zato što vidi stvari koje Opaki ne želi da budu viđene?
     Kovenant nije mogao da razmišlja. Krvava mrlja na majici ispunila mu je čula. Sve se pretvorilo u stravu; poželeo je da zacvili. Ali Linden mu je pritekla u pomoć. Nekako je suzbila strah. Povukla ga je na noge i pomogla mu da priđe izvoru kako bi utolio žeđ. Već je bio ukočen. Ali njegovo telo znalo je da mu treba voda; žedno je gutao iz izvora.
     Kada je završio, pomogla mu je do ode do senke pod grebenom. Tu je sela pored njega i držala ga za modru ruku obema šakama, pokušavajući da mu na taj način pruži olakšanje.
     Krv je neprimećena kapala iz posekotina. Crni otok se širio ka laktu.
     Sunder je dotad neprekidno pevao; ali sada je prekinuo. Uspeo je da nakratko postigne postojanost prizvanog. Kada je zaćutao, crveni mlaz orkresta zatreperio se i zgasnuo, ostavljajući kamen prazan, kao rupa u tlu; ali izvor je nastavio da navire još nekoliko trenutaka. Imao je vremena da se napije pre nego što je voda utonula nazad u ogoljeno tle.
     Bodežom je odsekao dinje sa loze, preneo ih u senku i seo levo od Kovenanta. Nesigurnim rukama počeo je da seče plodove na kriške i čisti ih od semena. Seme je sklonio u džep kabanice. Onda je pružio kriške ka Linden.
     "Ovo je ususimiel", rekao je lomnim glasom, kao da je iscrpljen i boji se suprotstavljanja. "U nevolji može da održi život bez druge hrane." Umorno je počeo da jede.
     Linden je okusila plod. Klimnula je glavom u znak odobravanja, a onda počela da jede kriške koje joj je dao Sunder. Kovenant je tupo prihvatio svoj deo, ali nije bio sposoban da jede. Bol mu je raspinjao kosti u desnici; ta vatra kao da je izvlačila iz njega sve ostale snage, ostavljajući ga da se udavi u širokom, sporom viru malaksalosti. Onesvestiće se... a ima još toliko stvari koje njegovi saputnici ne razumeju.
     Jedna je bila važnija od ostalih. Pokušao je da usmeri oči ka oblaru, ali nije mogao da razbistri pogled. Zatvorio ih je kako ne bi morao da gleda razmazanog oblara.
     "Sundere."
     "Prapoglavaru?"
     Kovenant je uzdahnuo, bojeći se Sunderove reakcije. "Slušaj." Prikupio je u glasu sve ostatke odlučnosti. "Ne možemo ostati ovde. Nisam ti još rekao kuda idemo."
     "Pusti sad to", tiho je odvratio vodič. "Ozleđen si i gladan. Moraš da jedeš. Sve ostalo ćemo razmatrati kasnije."
     "Slušaj." Kovenant je osećao kako ponoć puže ka njemu. Trudio se da uobliči svoju hitnju. "Vodi me u Veselkamen."
     "Veselkamen?" Sunder je eksplodirao od besa. "Ti si potpuno skrenuo. Zar ne znaš da je u Veselkamenu na-Mhoramov Konak? Zar ti nisam pričao o Redama koje govore o tebi? Jahači putuju širom Domaje i naređuju tvoje uništenje. Zar veruješ da će te tamo ljubazno dočekati?"
     "To mi nije važno." Kovenant je odmahnuo glavom, a onda ustanovio da ne može da se zaaustavi. Mišići u vratu su mu se trzali kao na početku histerije. "Tamo su svi odgovori. Moram da saznam kako se sve ovo desilo." Pokušao je da pokaže rukom ka ogoljenom predelu; ali sva obzorja bila su mu tamna, zaslepljena prašinom i mrtvim vazduhom. "Šta je Kob Sunca. Ne mogu da se borim protiv nje dok ne saznam o čemu je reč."
     "Prapoglavaru, to je tri stotine milja."
     "Znam, ali moram da idem. Moram da saznam šta se desilo." Navaljivao je slabim glasom, kao bolesno dete. "Tako ću moći da se borim."
     "Neba mi i zemlje!" jeknuo je Sunder. "Ovo je ludilo veće od svih dosad." Za treutak je ostao nepomičan, tražeći u sebi istrajnost ili mudrost. Molim te, nemo je šaptao Kovenant. Sundere, molim te.
     "Ah, dobro", naglo je promrmljao oblar. "Ništa se drugo ne očekuje od mene. A tebi se ne može suprotstaviti. U ime Nazika, oca mojega - i Marida, prijatelja mojega, čiji život si se trudio da spaseš po svaku cenu - vodiću te tamo kuda želiš da ideš. A sad jedi. Čak i prorocima i ludacima treba snaga."
     Kovenant je nesigurno klimnuo glavom. Pokušao je da zanemari miris krvi i zagrizao ususimiel.
     Nije mogao da se poredi sa alianthom ni ukusom ni snagom; ali davao mu je osećanje čistoće i kao da mu je olakšao deo pritiska i bola. Dok je jeo, tama se donekle povukla.
     Pošto je pojeo svoj deo voća, spremio se da se malo odmori. Ali Sunder je iznenada ustao. "Hajde", obratio se Linden. "Pođimo dalje."
     "Njega ne treba pomerati", odgovorila je ravnim glasom.
     "Uz reku će biti alianthe. Možda će ona moći da mu pomogne."
     "Možda. Ali ne treba ga pomerati. Od kretanja će se otrov raširiti."
     "Linden Averi", dahnuo je Sunder, "Marid mi je bio prijatelj. Ne mogu da ostanem ovde."
     Kovenant je postao svestan nejasnog zadaha u vazduhu. Dopirao je iz njegove ruke. Ili iz Maridovog leša.
     Linden za trenutak nije odgovarala. Onda je uzdahnula. "Daj mi nož. Ne može putovati sa takvom rukom."
     Sunder joj je dodao bodež. Linden se izbliza zagledala u Kovenantov otok. Narastao je i proširio se ka laktu. Od crnog pritiska konopac se zasekao duboko u ruku.
     Tupo ju je gledao kako preseca podvez.
     Krv je jurnula u ranu. Kriknuo je.
     Neko vreme ga je potopila tama. Bio je na nogama, ruke su mu bile prebačene preko ramena saputnika i kretali su se ka zapadu. Sunce ih je udaralo kao da predstavljaju pretnju njegovoj vlasti. Vazduh je bio napet od vlage; kao da se opirao udisanju. Sa svih strana, stenje i tle Zaravni svetlucali su kao da se isparavaju. Bol mu se kreštavo smejao u glavi pri svakom koraku. Ako Linden i Sunder ne nađu uskoro neki melem...
     Linden mu je sada bila sleva, kako ga ne bi cimala za bolesnu ruku pri svakom spoticanju. Zaborav je nailazio i povlačio se. Kada je postao svestan glasa, nije bio siguran u njega. Možda je poticao iz sna.

     A onaj ko nosi belo zlato divlje magije,
     i taj je paradoks.
     Jer on je sve i ništa,
     junak i budala,
     moćan, bespomoćan.
     I jednom reči istine ili izdajstva,
     spašće ili prokleti Zemlju.
     Jer on je lud i normalan,
     hladan i strastan,
     izgubljen i nađen."

     Sunder je zaćutao. Trenutak kasnije oglasila se Linden: "Šta je to?" isprekidano je prodahtala reči.
     "Pesma", odgovorio je oblar. "Nazik, moj otac, ju je pevao - kad god bih se razbesneo nad njegovom ludošću. Ali ja je ne razumem, iako sam video beli prsten i divlju magiju kako blista u užasnoj lepoti."
     Strašno, pomislio je Kovenant kao da sanja.
     Kasnije se Linden ponovo javila. "Nastavi da pričaš. To pomaže... Znaš li još neku pesmu?"
     "Kakav je to život bez pesme?" odgovorio je Sunder. "Imamo pesme za setvu i žetvu - pesme kojima tešimo decu tokom sunca boleština - pesme u čast onih čija je krv prolivena za Kamendol. Ali nemam više prava da ih pevam." Nije se ni trudio da prikrije gorčinu. "Pevaću ti jednu od pesama o Jerothu, koje smo naučili od Jahača Klave."
     Ispravio je ramena, potežući Kovenantovu ruku. Kada je počeo, glas mu je bio promukao od prašine i kratkog daha od napora; ali to je odgovaralo pesmi.

     "Ah, hodi, ljubavi, i lezi kraj mene;
     tvoj družbenik nema ni strasti ni srca.
     Volim da odigram prevarničko seme,
     zaboravi na njega u času vrhunca."
     Glasom od slasti i magičnih tonova
     govori a-Jeroth od Sedam Paklova.

     A Mirindenair, gospa Diasoma,
     gospodaru žena i moći družica,
     od zvezdanog neba i napeva lomna,
     u moći nad carstvom, njegova kraljica,
     slušala je pomno, priča kaže ova,
     reči a-Jerotha od Sedam Paklova.

     Sa a-Jerothom ona pobegla je tada;
     te Mirindenair u strepnji i strahu
     izmače sebe od vlasti Gospodara,
     nad Zemljom sakri uzdrhtalost svaku.
     I sva njena radost potekla je nova
     preko a-Jerotha od Sedam Paklova.

     "Oprosti", zajeca u patnji i bolu,
     "smeh ove izdaje vređa ranu staru.
     Njegovo laskanje stvori mi kob moju;
     ja želim da služim svome Gospodaru."
     Jer sad jasno čuje sva ruganja nova
     glasom a-Jerotha od Sedam Paklova.

     Gospodar pobesne u vatri i gnevu,
     osveta pravedna ispuni mu ruke.
     S mačem on u ruci osvetu ostvari
     izdaju da stavi na večite muke.
     Lako obogalji čarolije snova
     strašnog a-Jerotha od Sedam Paklova.

     Sa tugom gleda put gospe Diasome;
     prekršeni zavet oproštaja nema.
     Tek stvorena deca behu da progone
     izdajice klete do smrti kamena.
     A Zemlja postade postolje vešala
     ispod a-Jerotha od Sedam Paklova.

     Oblar je uzdahnuo. "Ta deca su stanovnici Zemlje. Govori se da u drugim krajevima - preko mora, iza planina - žive bića koja su očuvala veru. Ali Domaja je zemlja nevernih, a Kob Sunca izliva osvetu Gospodarevog gneva na potomke izdajnika."
     Kovenant se nemo pobunio. Jasno je, kao lepru, video da je Klavina verzija istorije laž, da je narod Domaje već milenijumima veran poglavaru Kletniku. Ali nije mogao da shvati kako su poverovali u tu laž. Samo vreme nije bilo dovoljno za toliko izopačenje.
     Želeo je da opovrgne Sunderovu priču, ali otok mu se podigao, crn i vreo, sve do pola mišice. Kada je pokušao da nađe reči, vratila mu se tama.
     Posle nekog vremena opet je čuo Linden. "Stalno pominješ Jahače Klave." Glas joj je bio grčevit, kao da joj je bar nekoliko rebara polomljeno. "Na čemu oni jašu?"
     "Na velilkim životinjama", odgovorio je Sunder, "koje se zovu Honji."
     "Konji?" dahnula je.
     "Konji? Ne poznajem tu reč."
     Ne poznaje...? Kovenant je zastenjao kao da mu se oglašava bol iz ruke. Ne poznaju Ranihine? U izmaglici vreline iznenada je ugledao sećanje; propinjanje ogromnih konja iz ravnice Ra. Dali su mu lekciju o značenju vernosti - nauk koji je jedva podneo. A sada ih nema? Izumrli? Obesvećenje koje je poglavar Kletnik nadneo nad Domaju kao da nije imalo kraja.
     "Životinje su retke u Domaji", nastavio je Sunder, "jer kako bi preživele Kob Sunca? Moj narod ima stado - uglavnom koze i nešto malo krava - samo zbog ogromnih napora koje činimo da ih održimo u životu. Životinje su zatvorene u pećini blizu planina i puštamo ih napolje samo kada to dozvoli Kob Sunca.
     Ali Honji iz Klave su drugačiji. Odgajeni su u Veselkamenu za potrebe Jahača - životinje ogromnog rasta i brzine. Priča se da onog ko im je na leđima štite od Kobi Sunca." Mračno je zaključio. "Tu pomoć moramo izbegavati ako nam je život mio."
     Nema Ranihina? Kovenantova tuga neko vreme je bila veća od bola. Ali sunce mu je bilo na licu kao reš rumena zloba, isisavajući ono što je još ostalo od njega. Rukav majice mu se stegao oko pocrnele ruke kao omča; a sama ruka, prebačena Sunderu preko ramena, izgledala je kao podignuta u suludom, nehotičnom pozdravu Kobi Sunca. Čak je i tuga bila gubava, neosetljivo izopačenje; beznačajna i nepobitna. Otrov mu se polako stezao oko srca.

     Nešto kasnije tama se razdvojila, tako da mu je ispunjavala glavu, a ipak je mogao da gleda mimo nje. Ležao je na leđima, gledajući u mesec; senke rečne obale dizale su se sa obe strane. Osećao je povetarac iznad sebe, ali kao da mu je samo raspirivao groznicu. Rastopljeno olovo u ruci suprotstavljalo se ukusu alianthe u ustima.
     Glava mu je počivala u Lindeninom krilu. Naslonila je glavu na padinu rečnog korita; oči su joj bile sklopljene; možda je spavala. Ali jednom je već ležao sa glavom u ženskom krilu i poznavao je opasnost. Svojom sopstvenom voljom... Iskezio je zube ka mesecu. "To će me ubiti." Reči su ga gotovo zadavile. Telo mu se ukočilo, opirući se nevidljivom otrovu. "Nikada ti neću dati prsten. Nikada."
     Onda je shvatio da je u bunilu. Posmatrao je sebe, bespomoćan, kako tone i izranja iz noćne more, a mesec se nadvijao nad njim.

     Konačno je začuo kako Sunder zove Linden. "Sada moramo ponovo na put", tiho je rekao oblar, "ako hoćemo da nađemo novu alianthu. Potrošili smo sve što smo ovde našli."
     Uzdahnula je kao da joj je bdenje izranjavilo dušu.
     "Da li se drži?" upitao je Sunder.
     Promeškoljila se da ustane. "To je zbog alianthe", promrmljala je. "Ako nastavimo da ga hranimo..."
     Ah, još si tvrdoglav. Tvrdoglav još tvrdoglav.
     Našao se na nogama, raspet između ramena svojih saputnika. Isprva su ga mučili strašni snovi o poglavaru Kletniku, o Maridu koji leži prerezanog grla pod besnim suncem. Ali kasnije se umirio i odlebdeo u vizije - rosna polja pokrivena divljim ružama i bokvicom. Po njima je hodala Linden. Bila je Lena i Atiaran; jaka i jako povređena; sposobna za ljubav; jogunasta. I bila je Elena, izopačena neprirodnom ljubavlju - kćer silovanja koja je uništila sebe da bi prekršila Zakon Smrti jer je verovala da mrtvi mogu poneti terete živih.
     Pa ipak nije bila ni jedna od njih. Bila je samo ona, Linden Averi, i njen dodir mu je hladio čelo. Ruka mu je bila puna pepela, a rukav mu se više nije usecao u oteklinu. Podne je držalo rečno korito u mengelama vreline; ali mogao je da diše i gleda. Srce mu je nesvesno udaralo. Kada je podigao pogled ka njoj, kosa joj je izgledala kao oreol pod sunčevim svetlom.
     "Sundere." Glas kao da joj je bio pun suza. "Biće mu dobro."
     "Čudan otrov, ova aliantha", mračno je odvratio oblar. "I samo zbog te laži Klava nam mora položiti račun."
     Kovenant je poželeo da govori; ali bio je umrtvljen od vrućine, slab kao dete. Promeškoljio se u pesku i ponovo zaspao.

     Kada se ponovo probudio, nad njim se prostirao zalazak sunca. Ležao je sa glavom u Lindeninom krilu, pod zapadnom obalom reke, a po nebu su se protezale narandžaste i ružičaste pruge; sunčevo svetlo širilo se po vazduhu punom prašine. Osećao se krhko kao staračka kost; ali bio je svestan i živ. Brada ga je svrbela. Otok se povukao do ispod lakta; podlaktica je promenila boju od crne u plavičastu. Kao da su mu se zacelile čak i modrice po licu. Majica mu se odavno osušila i više ga nije zapahnjivala mirisom krvi.
     Polumrak je zaklanjao Lindenino lice; ali gledala je ka njemu i uspeo je da joj se bledo nasmeši. "Sanjao sam te."
     "U lepom snu, nadam se." Zvučala je kao senka.
     "Kucala si mi na vrata", rekao je, jer mu je srce bilo puno olakšanja. "Otvorio sam i viknuo 'Prokletstvo, da mi trebaju gosti, okačio bih oglas!' Raspalila si me desnim krošeom i umalo mi slomila vilicu. Bila je to ljubav na prvi pogled."
     Na to je okrenula glavu kao da ju je povredio. Osmeh mu se raspao. Olakšanje se istog časa pretvorilo u stari, poznati bol usamljenosti, izdvojenosti pojačan činjenicom da ga se ona ne plaši. "Ipak", promrmljao je lica iskrivljenog u nešto nalik na izvinjenje, "u tom trenutku imalo je smisla."
     Nije mu odgovorila. Lice joj je izgledalo kao oklopljeno u sumraku, zaštićeno od svakog osećanja i veze.
     Kroz sumrak se začulo prigušeno, daleko tutnjanje; ali Kovenant ga je čuo tek kada je Sunder iznenada skočio sa istočne obale. "Jahač!" uzviknuo je, žurno prilazeći kroz pesak da čučne kraj Linden. "Zamalo da me vidi."
     Linden se pomerila pod Kovenantom, spremajući se za pokret. On se nekako uspravio i seo, boreći se sa srcem i glavom za ravnotežu. Nije bio u stanju da beži.
     Lindenin šapat bio je oštar od straha. "Ide li ovamo?"
     "Ne", brzo je odgovorio Sunder. "Ide u Kamendol Mithil."
     "Znači li da smo bezbedni?" Buka je gotovo zamukla.
     "Ne. Kamendol će mu reći za naš beg. Neće zanemariti nestanak troprsta i belog prstena."
     Lindenina žurba se pojačala. "Poći će za nama?"
     "Bez sumnje. Kamendol neće učestvovati u poteri. Iako su izgubili Sunčev Kamen, bojaće se susreta sa Maridom. Ali Jahač nema takve strahove. Na izlasku sunca - ako ne i pre - poći će u lov na nas." Zaključio je glasom nalik na čvrst čvor. "Moramo da krenemo."
     "Krenemo?" nesigurno je promrmljala Linden. "On je još preslab." Ali trenutak kasnije je već ustala. "Moraćemo."
     Kovenant nije oklevao. Pružio je ruku ka Sunderu. Kada ga je oblar povukao na noge, naslonio se na Sunderovo rame dok mu se u glavi kovitlala slabost, i primorao sebe da uobliči reči. "Koliko daleko smo stigli?"
     "Najviše šest milja uz reku od Kamendola Mithil", odgovorio je Sunder. "Gledaj", rekao je pokazujući ka jugu. "Nije daleko."
     Tamo su se dizali, ružičasti u večernjem svetlu, planinski vrhovi - zapadni zid doline Mithil. Izgledali su opasno blizu. Šest! Kovenant je jeknuo u sebi. Za dva dana. Jahač će tu razdaljinu preći već tokom jutra.
     Ponovo se okrenuo ka saputnicima. Uspravljen u rečnom koritu, imao je bolje svetlo; mogao je jasno da ih vidi. U Sunderovo lice urezali su se gubitak i sumnja u sebe, poznavanje laži i strah od istine. Ostao je lišen svega što mu je omogućavalo da prihvati ono što je učinio svom sinu, svojoj ženi. Zauzvrat je dobio preslabog, opsednutog čoveka koji mu se suprotstavljao i nadu ne veću od venčanog prstena.
     I Linden je patila. Koža joj je bila bolno ispečena suncem. Bila je uhvaćena u svet koji nije poznavala i nije odabrala, zarobljena u bici između sila koje ne razume. Kovenant joj je bio jedina veza sa sopstvenim životom; i gotovo ga je izgubila. Obični smrtnici ne mogu da podnesu tolike zahteve. Pa ipak ih je dočekala i čak odbila da prihvati njegovu zahvalnost. Nakupljala je bol u sebi kao da nijedno drugo biće nema prava da je dotakne, da mari za nju.
     Kovenentu je srce bilo puno žaljenja. Imao je i previše iskustva sa načinom na koji drugi ljudi trpe posledice njegovih dela.
     Ali prihvatio je to. U bolu je bilo obećanja. Davalo mu je moć. Tom moći jednom je uspeo da stekne smisao za svu krv izgubljenu u njegovo ime od najgore Opačije poglavara Kletnika.
     Za trenutak, dok su ostali čekali pokušavajući da prikriju žurbu, izvršio je VPE. Onda je ukočeno progovorio. "Hajde. Mogu da hodam." Počeo je da se spotiče duž korita ka zapadu.
     Pomisao na Jahača gurala ga je sa leđa i uspeo je da održi noge u pokretu gotovo pola milje. Ali posledice otrova ostavile su ga u stanju zatupljenosti. Uskoro je morao da zatraži pomoć. Okrenuo se ka Sunderu; ali oblar mu je rekao da se odmori, a onda se uzverao iz korita.
     Kovenant se nevoljno spustio na tle i seo, pokušavajući da nađe rešenje za nesposobnost koja mu je obuhvatila kosti. Kada je izišao mesec, Sunder se vratio sa dve šake alianthe.
     Dok je jeo svoj deo blagovnjača, Kovenant je osetio kako se u njega uliva nova snaga, novo isceljenje. Trebala mu je voda, ali žeđ nije bila strašna. Kada je sve pojeo, bio je sposoban da ponovo ustane i hoda.
     Uz pomoć čestih zastanaka, još alianthe i podrške saputnika, kretao se čitave noći. Tama je ležala, sveža i utešna, preko čitavih Zaravni, kao da je sva plamena zlokobnost Kobi Sunca zbrisana, upijena u ponoćne prostore između zvezda. A peščano dno Mithila olakšavalo im je hodanje. Držao se. Klava je zahtevala njegovu smrt. Pod mesecom je uspevao da održi svoju slabost uspravno; ali po njegovom zalasku pokreti su mu se pretvorili u dugo teturanje smrtnosti, zavisno i bez vizije.
     Otpočinuli su pre izlaska sunca; ali Sunder ih je podigao kada se zora primakla. "Primiče se usud Kobi Sunca" promrmljao je. "Video sam da vas vaša obuća štiti. Ipak, biće mi lakše na srcu ako mi se pridružite." Pokazao je glavom ka obližnjoj ravnoj steni - čist kamen, dovoljno velik da zaštiti dvadeset ljudi.
     Drhteći od iscrpljenosti, Kovenant se jedva podigao na noge. Svi zajedno su stali na stenu da dočekaju novi dan.
     Kada se sunce promolilo iza obzorja, Sunderu se oteo krik likovanja. Smeđa boja je nestala. Umesto nje, oko sunca je blistala smaragdna korona. Svetlozeleni dodir na Kovenantovom licu delovao je nežno i lekovito, kao milovanje posle okrutnog pritiska pustinjskog sunca.
     "Sunce plodnosti!" likovao je Sunder. "To će usporiti poteru, čak i Jahaču." Skočio je sa stene kao da se ponovo podmladio i požurio da nađe čist komad peska. Vrhom bodeža zaparao je dve brazde; tu je posadio šaku semena ususimiela. "Prvo ćemo nabaviti hranu!" doviknuo je. "Ni voda neće biti daleko."
     Kovenant se okrenuo ka Linden da je upita šta vidi u sunčevom zelenilu. Lice joj je bilo mlitavo i podbulo, kao da ne deli Sunderovo uzbuđenje; suviše se naprezala, zahtevala previše od svog bolnog duha. Oči su joj bile tupe, kao zaslepljene stvarima koje je videla - nečim bitnim što ni Kovenant ni Sunder nisu mogli da razaberu.
     Zaustio je da postavi pitanje; ali tog časa mu je pažnju privukla sunčeva svetlost. Zagledao se ka zapadnoj obali.
     Svetlo je sišlo niz deo obale. Gde god je dotaklo tle, iz njega su nicali bledozeleni izdanci i pupoljci.
     Rasli su vidljivom brzinom. Nad ivicom obale nekoliko grmova dovoljno se propelo da bi ih videli. Zelenilo se širilo nizbrdo kao plašt, sledeći svetlo koje je padalo na zapadnu padinu; biljke kao da su žurile iz zemlje. Nad obalom se pojavljivalo sve više žbunja. Ponegde se mlado drveće pružalo ka nebu. Gde god bi pao zrak sunca, pustinja iz protekla tri dana postajala je prekrivena zelenilom.
     "Plodno sunce", zadovoljno je šapnuo Sunder. "Niko ne zna kada će izaći. Ali kada iziđe, donosi Domaji život."
     "Nemoguće", tiho je odvratio Kovenant. Neprekidno je žmirkao, nesvesno pokušavajući da izbistri pogled, i piljio u travu i granje koji su žurili niz obalu, u uspravno mlado drveće koje se već pokazivalo iza grmlja na ivici reke. Sve je delovalo magično i zastrašujuće. Narušavalo mu je nagonsko osećanje za Zakon. "Nemoguće."
     "Nesumnjivo", nasmejao se oblar. Delovao je kao obnovljen suncem. "Zar ne veruješ sopstvenim očima? Sada moraš priznati da ima istine u Kobi Sunca."
     "Istine...?" Kovenant je jedva čuo Sundera. Bio je obuzet svojim čuđenjem. "Još ima Zemne moći - to je očito. Ali nikada nije bila ovakva." Osetio je nagonsku jezu opasnosti. "Šta ne valja sa Zakonom?" Šta je to? Je li Kletnik našao načina da uništi sam Zakon? Zakon?
     "Često je", uzvratio je Sunder, "Nazik, moj otac, pevao o Zakonu. Ali nije znao njegovo značenje. Šta je to Zakon?"
     Kovenant je slepo zurio u oblara. "Zakon Zemne moći." Strašna nagađanja stegla su mu grlo; utroba mu je trulila od strave. "Prirodni red stvari. Godišnja doba. Vreme. Rast i raspadanje. Šta se desilo s tim? Šta je učinio?"
     Sunder se namrštio kao da Kovenant svojim držanjem poriče njegovo zadovoljstvo. "Ne znam ništa o tome. Poznajem Kob Sunca - i Rede koje nam je na-Mhoram dao da bismo preživeli. Ali godišnja doba... Zakon. Te reči nemaju značenje."
     Nemaju značenje, jeknuo je Kovenant. Ne, naravno da nemaju. Ako nema Zakona, ako stolećima nije bilo Zakona, naravno da Kamendolac ne može razumeti. Nagonski se okrenuo ka Linden. "Reci mu šta vidiš."
     Kao da ga nije čula. Stajala je kraj stene sa izrazom bespomoćne zatupljenosti.
     "Linden!" uzviknuo je, izmučen smrtničkim razumevanjem. "Reci mu šta vidiš."
     Iskrivila je usta kao da se od nje zahteva nešto grubo. Provukla je ruke kroz kosu, pogledala ka zeleno optočenom suncu, pa ka gustom zelenilu na obali.
     Uzdrhtala je i dozvolila sebi da vidi.
     To gađenje bilo je dovoljan odgovor za Kovenanta. Pogodio ga je trenutak zajedničke vizije, bogateći mu i kužeći čula oštrinom koju nije imao. Najednom mu visoka trava i izuvijane puzavice, gusto grmlje i drveće, nisu izgledali bujno - nego panično, histerično. Nisu nicali iz tla u spontanoj raskoši; neprirodno sunčevo zlo prisiljavalo ih je da rastu. Drveće se izvijalo ka nebu kao davljenici; puzavice su krivudale po tlu kao da leže na ugljevlju; trava je rasla brzo i oporo kao krik.
     Trenutak je prošao i ostavio ga uzdrmanog.
     "Pogrešno je." Linden je trljala ruke kao da je koža svrbi od onoga što je videla, kao od vašljivosti. Crte lica bile su joj naglašene zbog opekotina od sunca. "Bolesno. Zlo. Ne bi trebalo da bude ovakvo. Ubiće me." Naglo je sela i pokrila lice dlanovima. Ramena su joj se zgrčila kao da se ne usuđuje da zaplače.
     Kovenant je zaustio da upita kako, ali Sunder je već počeo da viče.
     "Tvoje reči ništa ne znače! Ovo je plodno sunce! Nije pogrešno. Ono jeste. Kob Sunca je ovakva od kako je počela kazna. Gledaj!"
     Naglim pokretom pokazao je ka komadiću peska gde je posadio ono seme. Pruga sunca ležala je preko jedne brazde. Pod njom je ususimiel već nicao.
     "Zbog ovoga ćemo imati hranu! Plodno sunce daje život čitavoj Domaji. U Kamendolu Mithil - sada, dok stojiš tu tvrdeći da je pogrešno i bolesno - svi muškarci, žene i deca pevaju. Svi koji imaju snage krenuli su na posao. Dok traje plodno sunce, radiće dok ne popadaju od umora. Prvo će poći u potragu za mestima gde se može posejati seme, a onda će raščišćavati tle da bi seme moglo da se poseje. Triput u ovom jednom danu usevi će biti sejani i pribirani, triput svakog dana pod plodnim suncem.
     A ako ljudi iz drugog Kamendola dođu do istog mesta, tražeći sebi valjano tle, nastupiće ubijanje sve dok ne ostane jedan Kamendol koji će negovati useve. A ljudi će pevati! Plodno sunce je život! Ono je nit u konopcu, koncu i tkanini, drvo za alat, sudove i vatru, seme za hranu i za meteglin koji leči umor. Ne govori mi o zlu!" promuklo je vikao. Ali onda mu je gnev splasnuo, ostavljajući ga pogurenog i pogruženog. Ruke su mu mlitavo visile kao da je izdajom svog doma izgubio svu utehu. "Ne mogu da podnesem."
     "Sundere." Kovenantu je glas drhtao. Koliko će još moći da izdrži to što izaziva toliko bola? "Nisam tako mislio."
     "Onda me prosvetli", promrmljao je oblar. "Umanji dubinu mog nerazumevanja."
     "Pokušavam da razumem vaš život. Toliko mnogo izdržavaš - veličanstveno je i to što možeš da pevaš. Ali nisam to mislio." Obgrlio je sebe kako ne bi pogrešno usmerio bes na Sundera. "Ovo nije kazna. Stanovnici Domaje nisu zločinci - ni izdajnici. Ne!" Pripremao sam odmazdu. "Vaši životi nisu pogrešni. Kob Sunca je pogrešna. To je zlo naneseno Domaji. Ne znam kako. Ali znam ko je kriv. Poglavar Kletnik - vi ga zovete Jeroth. To je njegovo delo.
     Sundere, protiv njega se može boriti. Slušaj me." Preklinjao je namrštenog oblara. "Protiv njega se može boriti."
     Sunder je piljio u Kovenanta koji se držao njemu nerazumljivih ideja i opažanja. Ali trenutak kasnije oborio je pogled. Kada je progovorio, u glasu mu se naslućivalo priznanje. "I plodno sunce je opasno, na neki način. Bolje ostanite na kamenu još neko vreme." Uzeo je nož i pošao da oplevi travu i korov oko svojih biljaka.
     Ah, Sundere, uzdahnuo je Kovenant. Hrabriji si nego što zaslužujem.
     Želeo je da se odmori. Kosti lobanje bolele su ga od iscrpljenosti. Otok na podlaktici je potpuno iščezao; ali koža je još bila modra, a zglobovi su ga boleli. Ipak, ostao je uspravan i okrenuo se da pogleda Linden zanemelu od užasa.
     Sedela je, piljeći u prazno. Usne su joj se od bola izvile u grimasu promašaja, duboko ličnog i bespomoćnog. Obgrlila je kolena, čvrsto stežući laktove šakama, kao da pokušava da se ukotvi u čvrstu smrtnost sopstvenih kostiju.
     Dok ju je gledao, kao da je prepoznao sopstveni prvi boravak u Domaji. Uložio je napor da nežno progovori. "U redu je. Razumem."
     Hteo je da doda: Ne dopusti da te to obuzme. Nisi sama. Postoje razlozi za sve ovo. Ali zaustavio ga je njen odgovor. "Ne, ne razumeš." Nije imala dovoljno ubeđenja čak ni za gorčinu. "Ne možeš da vidiš."
     Nije imao odgovor na to. Jednostavna istina u njenim rečima poricala je njegovu empatiju, ostavljajući ga da prepipava unutar sebe kao da je izgubio sve prste. Bespomoćan pred sopstvenom nesposobnošću, pred odgovornošću za terete koje nije mogao da ponese, skljokao se na stenu i ispružio sopstveni umor. Ona je bila tu jer je pokušala da mu spase život. Želeo je da joj nečim uzvrati, nekom pomoći, zaštitom, olakšanjem. Nekim odgovorom na njenu nametnutu strogost. Ali nije mogao ništa da učini. Nije mogao čak ni da drži otvorene oči.
     Kada je ponovo podigao pogled, rastinje sa obe strane rečnog korita i niz zapadne obale sve do same stene postalo je uznemirujuće gusto. Trava je mestimično već sezala do kolena. Upitao se kako će uopšte putovati pod ovim suncem. Ali tu brigu prepustio je Sunderu.
     Dok su dinjasti plodovi dozrevali na vreži, oblar je bio zauzet traganjem za divljim puzavicama. Sekao ih je na trake. Kada je bio zadovoljan sakupljenom količinom, vratio se na stenu i počeo da vezuje i plete lijane kako bi napravio mrežastu vreću.
     Dok je završio posao, sazreli su prvi ususimieli. Isekao ih je, spremio seme u džep i podelio sledovanje saputnicima. Kovenant je spremno prihvatio svoj deo, znajući da je njegovom telu potrebna hrana. Ali Sunder je morao da mune Linden kako bi joj privukao pažnju. Namrštila se na ususimiel kao da je sraman i prihvatila ga sa čemernim izrazom lca.
     Pošto su jeli, Sunder je uzbrao preostale dinje i stavio ih u vreću. Kao da je bio u vedrijem raspoloženju; možda mu je mogućnost da obezbedi hranu ojačala shvatanje koliko im je potreban; ili se možda sada manje plašio potere. Odlučno je objavio. "Moramo napustiti rečno korito. Ovde nećemo naći vodu." Pokazao je glavom ka istočnoj obali. "Isprva će biti naporno; ali kako drveće bude raslo, zaseniće tle i usporiće rast nižih biljaka. Ali pazite - rekao sam da i plodno sunce može biti opasno. Moramo oprezno putovati, inače ćemo zapasti u bilje koje nas neće osloboditi. Dok traje ovo sunce, putovaćemo danju, a spavaćemo samo noću."
     Kovenant je protrljao kraste na ruci i odmerio ivicu obale. "Jesi li pomenuo vodu?"
     "Čim nam snaga i sreća dozvole."
     Snaga, promrmljao je Kovenant. Sreća. Prvo mu je nedostajalo, a drugom nije verovao. Ali nije oklevao. "Hajdemo."
     Obojica su pogledala Linden.
     Polako je ustala. Nije podizala pogled; ali nemo je klimnula glavom.
     Sunder je upitno pogledao Kovenanta; ali Kovenant nije imao odgovor. Oblar je slegnuo ramenima, prebacio vreću preko ramena i pošao niz rečno dno. Kovenant ga je pratio, a Linden je išla za njim.
     Sunder je izbegavao travu i korov koliko je god bilo moguće sve dok nije stigao do mesta gde su obale bile manje strme. Tu je počeo da se vere naviše, zabijajući stopala u pesak.
     Morao je da rije kroz rastinje koje je oivičavalo padinu pre nego što je stigao na ravan teren. Kovenant je gledao sve dok oblar nije iščezao, a onda je i sam pokušao da se uspne. Pomogli su mu rukohvati od dugačkih, lelujavih busena trave. Posle nekoliko klizanja uspeo je da upuže u tunel koji je Sunder iskopao.
     Pažljivo je išao duž tunela paprati i grmlja koji je raskrčio Sunder. Bujno bilje otežavalo je napredovanje; morao je da ide četvoronoške. Osećao se opkoljen nečistim zelenilom, divljom ekstazom rastinja koje ga je gušilo, podmuklije od zidova. Nije mogao da savlada podrhtavanje mišića.
     Puzanje je pretilo da ga potpuno iscrpi; ali posle nekog vremena tunel se završio. Sunder je našao područje gde je paprat dopirala samo do pojasa, zasenjena gustom šikarom mladog granja. Kada su ga Kovenant i Linden dostigli, upravo je gazio po grmlju da napravi čistinu.
     "Imamo sreće", promrmljao je Sunder i pokazao glavom ka jednom od obližnjih stabala. Ličilo je na mimozu, visoko gotovo petnaest stopa; ali više neće rasti - pridavila ga je teška puzavica, debela bezmalo kao Kovenantova noga. Ova biljka imala je sjajnu, zelenu koru i nosila je grozd žutozelenih plodova pomalo nalik na papaju. "To je mirkplod."
     Mirkplod? - začudio se Kovenant, prisetivši se narkotične mase kojom su on i Linden bili zarobljeni kod Kamendola Mithil. "Kakva je to sreća?"
     Sunder je izvukao nož. "Plod je jedna stvar, a lijana sasvim druga." Povukao je Kovenanta za sobom i pošao ka puzavici, držeći bodež obema rukama. "Budi spreman", upozorio ju je. Onda je skočio uvis i zabio oštricu u biljku negde iznad glave.
     Nož je presekao lijanu kao meso. Kada je Sunder povukao oštricu, iz rane je linula bistra voda.
     Iznenađen, Kovenant je oklevao.
     "Pij!" obrecnuo se Sunder. Grubo je gurnuo Kovenanta pod mlaz.
     Kovenant je počeo da guta vodu koja mu je pljuskala na lice i u usta. Bila je sveža kao noćni vazduh.
     Kada je utažio dugu žeđ, Linden je zauzela njegovo mesto - pijući kao da panično želi nešto, bilo šta, što joj neće dalje vređati bolne nerve. Kovenant se uplašio da će lijana presušiti, ali kada se ona sklonila u stranu, i Sunder je stigao da se napije pre nego što je mlaz počeo da jenjava.
     Dok je voda trajala, saputnici su je upotrebili da operu ruke i speru deo prašine sa odeće. Onda je oblar prebacio vreću preko ramena. "Moramo nastaviti. Sve što je nepokretno nalazi se u opasnosti pod ovim suncem." Da bi to i dokazao, podigao je stopalo i pokazao im kako je trava pokušala da mu se obmota oko članaka. "A i Jahač je napolju. Putovaćemo što bliže reci, koliko god to tle i sunce dozvole."
     Pokazao je ka severu. U tom pravcu, van senke šiblja, ležao je prostrani otkos sive trave; dopirala je do grudi i rasla i dalje. Ali posle se pretapala u drveće, neravnomernu mešavinu hrastova, javora, eukaliptusa i sekvoje. "Tle je veoma raznorodno", objasnio je Sunder, "i na njemu raste ono što mu odgovara. Ne mogu predvideti na šta ćemo naići. Ali trudićemo se da ostanemo pod drvećem, u hladu." Pregledajući teren kao da očekuje da vidi Jahača, počeo je da se probija kroz gustu travu.
     Kovenant ga je nesigurno pratio, a Linden je išla za njim.
     Kada su se približili drveću, ruke su mu bile prekrivene tankim ogrebotinama od grubih listova; trava mu se već talasala nad glavom.
     Ali kasnije, kao što je Sunder predvideo, senka pod drvećem zadržala je ostalo rastinje u prirodnijim razmerama. A drveće je vodilo u šumu čak još više zasenjenu kiparisima, rascvetalim dudovima i drvećem nalik na javor, sa žutim listovima, koje je Kovenant u trenutku prepoznao - zlatan. Prizor dostojanstvenog drveta, koje je narod Domaje nekada tako duboko poštovao, kako sada raste kao marioneta Kobi Sunca, izazvao je u njemu gnev koji je pulsirao kao vrtoglavica u čeonim kostima.
     Okrenuo se da podeli bes sa Linden. Ali ona je bila obuzeta svojim potrebama i nije ga ni primećivala. Pogled joj je bio pun jada; oči kao da su joj se trzale od svega što ju je okruživalo, kao da nije mogla da zanemari krike drveća. Ni ona ni Kovenant nisu imali drugog izbora do da ostanu u pokretu.
     Ubrzo posle podneva Sunder se zaustavio u šumarku ispod bujne vrbe. Tu su podelili obrok ususimiela. Kasnije, pola milje dalje, naišli su na novu puzavicu mirkploda. Sve to je održavalo Kovenanta uprkos stalnoj slabosti. Ipak, sredinom popodneva stigao je do kraja snaga. Konačno je pao na zemlju i dopustio sebi da nepomično leži. Svi mišići su mu bili kao blato; glavu mu je oklopio šlem iscrpljenosti koji mu je sužavao vidno polje i kvario ravnotežu. "Dosta je", promumlao je. "Moram da se odmorim."
     "Ne možeš", odvratio je oblar. Zvučao je udaljeno. "Sve do zalaska sunca - ili dok ne naćemo ogoljeno tle."
     "Mora", dahtala je Linden. "Nije mu se vratila snaga. Onaj otrov je još u njemu. Mogao bi da ga opet uhvati."
     Trenutak kasnije, Sunder je promrmljao. "Vrlo dobro. Ostani sa njim - čuvaj ga. Ja ću potražiti bezbednije mesto." Kovenant je čuo kako se udaljava kroz grmlje.
     Nateran oblarevim upozorenjem, Kovenant se odvukao u senku velikog zlatana i seo naslonjen na stablo. Neko vreme je sedeo sklopljenih očiju, plutajući na širokim talasima umora.
     Linden ga je prizvala k svesti. Mora da je bila umorna, ali nije mogla da se odmori. Koračala je oko njega, stežući šakama laktove, tresući glavom kao da gorko raspravlja sa samom sobom. Neko vreme ju je posmatrao, pokušavajući da istisne slabost iz očiju. Onda se oprezno oglasio. "Kaži mi u čemu je problem."
     "To je najgore." Njegov zahtev pokrenuo je bujicu reči; ali kao da je pre govorila sebi nego njemu. "Sve je strašno, ali ovo je najgore. Kakvo je to drvo?" Pokazala je ka stablu kraj kojeg je sedeo.
     "Zove se zlatan." Uznemiren sećanjima, dodao je: "To drvo su nekada smatrali veoma naročitim."
     "To je najgore." Ubrzala je korak. "Sve je na mukama. U tolikom bolu..." Glas je počeo da joj podrhtava. "Ali ovo je najgore. Svi zlatani. Iznutra su u plamenu. Kao inkvizicija." Grčevito je šakama pokrila očajno lice. "Trebalo bi im prekratiti muke."
     Prekratiti...? Pomisao ga je prepala. Kao Sunderovoj majci? "Linden", oprezno je rekao, "reci mi u čemu je problem."
     Naglo se okrenula ka njemu u iznenadnom besu. "Jesi li gluv koliko i slep? Zar ništa ne osećaš? Rekla sam da su u bolovima! Trebalo bi im prekratiti muke!"
     "Ne." Netremice je dočekao njen bes. To je Kevin učinio. Srce mu se slomilo od Domajine nevolje. Zato je prizvao Obred Obesvećenja, u pokušaju da istera zlo time što bi uništio ono što voli. Kovenant se trgao od sećanja koliko je i sam bio blizu da pođe istim putem. "Ne možeš se tako boriti protiv poglavara Kletnika. On samo to i čeka."
     "Nemoj mi to govoriti!" proderala se. "Neću da slušam. Ti si gubavac. Zašto bi ti mario za bol? Neka čitav svet vrišti! Tebi to nište neće značiti." Naglo se bacila na zemlju i sela kraj drveta kolena privučenih do grudi. "Ne mogu više da trpim." Lice joj se grčilo od suzdržanog plača. Pognula je glavu i sela ruku ukočeno ispruženih preko kolena. Šake je stisnula u pesnice, uprazno stežući vazduh. "Ne mogu."
     Srce ga je zabolelo od pogleda na nju. "Molim te", šapnuo je. "Reci mi zašto te ovo toliko boli."
     "Ne mogu da ga isključim." Šake, ruke, ramena - svaki deo tela bio joj je ukočen u grču prokletstva i prokletničkog gneva. "Sve se dešava meni. Vidim - osećam - drveće. U sebi. Suviše je lično. Ne mogu da podnesem. Ubija me."
     Kovenant je želeo da je dodirne, ali nije se usudio. Bila je suviše ranjiva. Možda bi osetila lepru u dodiru njegovih prstiju. Za trenutak se nosio sa željom da joj ispriča o Kevinu. Ali možda bi priču shvatila kao poricanje njenog bola. Ipak, morao je da joj pruži nešto.
     "Linden", rekao je, ječeći u sebi zbog mučnosti onoga što je smerao da kaže, "kada nas je prizvao ovamo, Kletnik mi se obratio. Ti ga nisi čula. Reći ću ti šta mi je kazao."
     Ruke su joj se uznemireno pokrenula, ali nije ništa odgovorila. Posle trenutka dvoumljenja, počeo je da joj ponavlja staru mržnju Opakog.
     Ah, još si tvrdoglav.
     Setio se svake reči, svake kapi otrova, svakog nagoveštaja prezira. Sećanje mu se vraćalo kao geas, nadjačavajući gađenje, otupljujući mu srce. Ipak nije ni pokušao da prekine. Želeo je da ona čuje sve. Pošto nije mogao da joj olakša muku, pokušao je da joj prenese svoje osećanje cilja.
     Ti ćeš biti oruđe moje pobede.
     Dok su je zasipale reči, povukla se u sebe - obavila ruke oko kolena, zagnjurila lice u njih - povlačila se od njegovih reči kao užasnuto dete. Pred tobom je veće očajanje nego što tvoje bedno smrtničko srce može da podnese! Ipak, dok je deklamovao, osećao je da ga ona jedva čuje, da je njena reakcija lična, posledica stvari koje on ne zna o njoj. Napola je očekivao da će se slomiti i početi da nariče. Izgledala je lišena najobičnijeg nagona za usamljenošću. Mogla je da pomogne sebi besom na Opakog, kao on; ali takav ventil, izgleda, nije imao uticaja na njenu složenu patnju. Sedela je sklupčana, drhteći iznutra, i nije davala glasa od sebe.
     Konačno, više nije mogao da podnese pogled na nju. Otpuzao je napred, kao da sebe proklinje i seo pored nje. Odlučno joj je otrgao desnicu iz stiska i zamenio je svojom troprstom šakom, tako da nije mogla da porekne njegovu osakaćenu ljudskost, osim ako popusti kontrolu nad sobom. "Gubavci nisu neosetljivi", tiho je rekao. "Samo telo je neosetljivo. Ostatak to nadoknađuje. Želim da ti pomognem, a ne znam kako." U sebi je šaputao: Nemoj sebi nanositi bol.
     Nekako je, dodirom, ili empatijom u glasu, uspeo da dopre do nje. Kao ogromnim naporom volje, počela je da opušta mišiće, da razvezuje čvorove strepnje. Drhtavo je udahnula i opustila ramena. Ali i dalje ga je držala za ruku, stežući mesto nekadašnjih prstiju kao da je ta amputacija jedini deo njega koji može da razume.
     "Ne verujem u zlo." Glas kao da joj je grebao grlo i izlazio zamrljan krvlju. "Ljudi nisu takvi. Ovo mesto je bolesno. Poglavar Kletnik je nešto što si ti izmislio. Ako možeš da okriviš nekoga za bolest, umesto da je prihvatiš takvu kakva je, onda uspevaš da izbegneš odgovornost. Ne moraš pokušavati da okončaš bol." Reči su predstavljale optužbu; ali ona ju je poništavala stežući mu ruku. "Čak i ako je ovo san."
     Kovenant nije mogao da odgovori. Ako odbija da prizna postojanja sopstvenog unutrašnjeg Opakog, kako da je ubedi? I kako da makar pokuša da je zaštiti od manipulacija poglavara Kletnika? Kada je naglo povukla ruku i ustala kao da beži od značaja stiska, gledao je za njom srca punog bola usamljenosti, nerazlučivog od straha.