23. SARANGRAVSKA RAVNICA

     Kovenant ju je gledao dok je spavala, ljudska i krhka, sve do iza zalaska sunca. Tada ju je probudio pod svetlom logorske vatre koju su zapalili haručai. Bila je preslaba za čvrstu hranu, pa ju je napojio meteglinom razređenim vodom.
     Oporavljala se. Čak i njegov grubi vid nije mogao da ga prevari. Kada je ponovo zaspala, pružio se na pesku kraj nje i skoro istog časa zapao u snove.
     U snovima je besnela divlja magija, gruba i nepopravljivo uništavajuća. Ništa nije moglo da je zaustavi, a svaki plamsaj moći bio je na radost Opakom. Sam Kovenant postao je uništavač sveta, postao je Kevin mnogo gori od svih shvatljivih Obesvećenja. Beli plamen poticao je od gnevova koji su ga učinili onakvim kakav jeste i nije mogao...!
     No, meškoljenje družine probudilo ga je mnogo pre zore. Oznojen na pustinjskoj hladnoći, podigao se na noge i osvrnuo se. Poslednji ostaci vatre pokazivali su da Linden sedi, leđima oslonjena o ivicu jaruge. Hergrom je nemo stajao kraj nje i dodavao joj hranu.
     Pogledala ga je u oči. Nije mogao da pod slabim svetlom razabere njen izraz lica, nije znao na čemu je sa njom. Kao da su mu posledice noćne more ometale vid. Ali nerazumljivost i važnost na tom licu privukle su ga bliže njoj. Čučnuo je kraj nje i zagledao joj se u lice. Trenutak kasnije, promrmljao je za sebe. "Mislio sam da si gotova."
     "A ja sam mislila", odgovorila je prigušenim glasom, "da nikada neću uspeti da ti objasnim."
     "Znam." Šta drugo da kaže? Ali posramila ga je nedovoljnost odgovora. Osećao se nesposobnim da je dosegne.
     Ali dok se borio sa svojim ograničenjima, ona je pružila ruku i dotakla mu zamršenu bradu. Glas joj je ogrubeo. "Zbog nje izgledaš stariji."
     Jedan haručai je počeo da podstiče vatru. Crveni blesak odbijao se od njenih ovlaženih očiju kao da su i same ispunjene ugljevljem, kao da su deo plamena u njenom umu. Nastavila je da govori, boreći se sa osećanjima od kojih joj se steglo grlo.
     "Želeo si da pogledam Vaina." Pokazala je glavom ka demonokotu; stajao je na drugoj strani jaruge. "Pokušala sam, ali ne razumem. On nije živ. Ima ogromnu moć i to mu je najvažnije. Ali to... to je neživo. Kao tvoj prsten. On može da bude bilo šta."
     Pokrila je oči rukom. Ze trenutak nije uspevala da se umiri. "Kovenante, to boli. Boli me da ga gledam. Boli me da gledam bilo šta." Odsjaji su joj stvarali crveno-narandžaste pruge ispod senke šake.
     Želeo je da je zagrli; ali znao je da joj ne treba takva uteha. Dotakao ju je Besomuk, napao joj je dušu. Gibon joj je rekao da će je sopstveno zdravlje uništiti. Odgovorio je promuklim glasom. "To ti je spaslo život."
     Ramena su joj se zgrčila.
     "Spaslo je život i Kailu."
     Zadrhtala je, spustila ruku i pustila ga da joj vidi oči pune suza pod novim svetlom vatre. "I tebi je spaslo život."
     Gledao ju je što je otvorenije mogao, ali ništa nije govorio kako bi joj dao vremena koliko god joj je potrebno.
     "Posle Kamendola Kristal." Reči su joj prigušeno klizile sa usana. "Umirao si. Nisam znala šta da radim." Usne su joj se iskrivile u grimasu gorčine. "Čak i da sam imala svoju torbu... oduzmeš bolnice, laboratorije, opremu i ispadne da doktori nisu od neke koristi." Ali trenutak kasnije se savladala. "Nisam znala šta da radim. Pa sam ušla u tebe. Osećala sam tvoje srce i tvoju krv i pluća i nerve - tvoju bolest. Održavala sam te u životu. Sve dok Holian nije bila u stanju da ti pomogne."
     Otrgla je pogled od njegovog i počela da šara po jaruzi kao da oseća krivicu. "Bilo je užasno. Osećati svo to zlo. Okusiti ga. Kao da sam ja bolesna. Kao da udišeš gangrenu." Čelo joj se namrštilo od gađenja ili bola; ali prisilila se da ga ponovo pogleda u lice. "Zarekla sam se da nikad više u životu neću učiniti nešto slično."
     Bol ga je nagnao da sagne glavu. Zurio je u senke koje su se protezale između njih. Prošlo je dosta vremena pre nego što je bio u stanju da progovori bez besa. "Moja lepra ti je toliko odvratna."
     "Ne." Oštro poricanje nagnalo ga je da naglo podigne glavu. "Ne lepra. Nego otrov."
     Nastavila je pre nego što je stigao da se privikne na tu izjavu. "Još je u tebi. I raste. Zato mi je tako teško da pogledam u tebe." Govorila je promuklo, boreći se sa suzama. "Ne mogu da ga isključim. Nimalo. Kob Sunca prodire u mene. Ne mogu da je isključim. Govoriš o obesvećenju. Mene sve obesvećuje."
     Šta da radim? - jeknuo je u sebi. Zašto si me pratila? Zašto si pokušala da mi spaseš život? Zašto se ne gadiš moje lepre? Ali glasom je pokušao da joj pruži odgovor, a ne nova pitanja. "Tako radi Kletnik. Pokušava da pretvori nadu u očajanje. Snagu u slabost. Napada stvari koje su ti dragocene i pokušava da ih pretvori u zlo." Opaki je iskoristio Kevinovu ljubav prema Domaji, iskoristio je službu Krvne garde, vernost džinova, Eleninu strast, da bi ih sve izopačio. A Linden je pogledala Vaina zato što je on, Kovenant, tražio to od nje. "Ali to je mač sa dve oštrice. Svaki put kada pokuša da nam naudi, pruža nam priliku da se borimo. Moramo da u našim slabostima nađemo snagu. Da od očajanja načinimo nadu.
     Linden." Pružio je troprstu šaku, uhvatio ju je za ruku, stegao. "Ne koristi da se kriješ od njega." Ne vredi izbegavati njegove zamke. "Ako zatvoriš oči, postaćeš slabija. Moramo da prihvatimo to što jesmo. I da mu se suprotstavimo." Ali prsti su mu bili neosetljivi; nije mogao da zna je li mu uzvratila na stisak.
     Glava joj je klonula. Kosa joj je sakrila lice.
     "Linden, to ti je spaslo život."
     "Ne." Glas kao da joj je bio prigušen polumrakom i senkama svitanja. "Ti si mi spasao život. Ja nemam nikakvu moć. Jedino mogu da vidim." Povukla je ruku. "Ostavi me na miru", šapnula je. "To je suviše. Pokušaću."
     Hteo je da se pobuni, ali njena molba ga je dirnula. Pun bola u svim zglobovima, ustao je i približio se vatri da se zgreje.
     Odsutno se osvrćući po jaruzi, primetio je Kamendolce. Pogled na njih ga je zaustavio.
     Sedeli su malo dalje. Sunder je držao rukh. Slabi crveni plamen lizao je uz trougao. Holian mu je pomagala kao i onda kada se prvi put uskladio sa rukhom.
     Kovenant nije mogao da pogodi šta to rade. Suviše dugo nije obraćao pažnju na njih i nije imao pojma šta su smislili.
     Uskoro su spustili vatru. Za trenutak su sedeli, zureći jedno u drugo, držeći se za ruke kao da im treba hrabrost.
     "Ne možemo da želimo." Njen šapat širio se po jaruzi kao glas zvezda. "Moramo podneti ono što dođe kako god umemo."
     "Da", promrmljao je Sunder. "Kako god umemo." Onda mu se glas ublažio. "Mogu mnogo da podnesem - sa tobom." Kada su ustali, privukao ju je i poljubio u čelo.
     Kovenant je odvratio pogled, osećajući se kao uljez. Ali Kamendolci su pošli pravo ka njemu; Sunder mu se obratio glasom punim mračnih ciljeva. "Prapoglavaru, ovo ti moramo reći. Od trenutka kada si postavio zahtev" - ironično je naglasio reč - "da uzmem ovaj rukh, ispunio me je strah. Dok je Nemla držala rukh, Klava je znala za nju. Zato nas je snašao grim. Bojao sam se da će, kada ovladam njenim rukhom, Klava znati i za mene.
     Kovenante..." Samo za trenutak se pokolebao. "Moj strah je bio istinit. Potvrdili smo ga. Nemam veštine da razaznam naumeve Klave - ali osetio sam njihov dodir i znam da sam im izložen."
     "Prapoglavaru", tiho je upitala Holian, "šta da činimo?"
     "Isto ono što i dosad." Kovenant ju je jedva čuo, jedva je čuo i sopstveni odgovor. "Trčaćemo. Borićemo se, ako budemo morali." Sećao se Lindeninog lica u grčevima, ukočenih usana, oznojene kose. I divlje magije. "Živećemo."
     Uplašen da će izgubiti kontrolu, okrenuo se od nje.
     Ko je on da govori drugima o životu i borbi, kada nije u stanju da kontroliše zastrašujući rast sopstvene moći? Otrov! Sada je to deo njega. Kako mu je divlja magija postala sve više moguća, sve ostalo je izgledalo sve više i više nemoguće. Bio je sposoban za uništenje. I nesposoban za sve ostalo.
     Uzeo je krčag meteglina i otpio podosta da bi sprečio sopstveno glasno stenjanje.
     Razmišljao je. Moć izopačuje. Zato što je nesigurna. To nije dovoljno. Ili je previše. Podstiče sumnju. Sumnja stvara nasilje.
     U njemu je rastao pritisak moći. Nešto u njemu bilo je gladno besa divlje vatre.
     Neko vreme se toliko bojao sebe, posledica sopstvenog gneva, da nije mogao da jede. Pio je gustu tečnost i zurio u plamen, pokušavajući da poveruje kako će biti u stanju da se uzdržava.
     Ubio je dvadeset jednog čoveka. U nastupajućem svitanju bili su mu jasni u sećanju. Dvadeset jednog! Muškarce i žene čiji je jedini zločin bio taj što im je Besomuk unakazio živote.
     Kada je podigao glavu, ugledao je Linden kako stoji kraj njega.
     Nesigurno je stajala na nogama, još izuzetno slaba; ali mogla je da se uspravno drži. Mračno ga je gledala. Kada je oborila pogled, rekla je sa nagoveštajem one stare strogosti. "Trebalo bi da pojedeš nešto."
     Nije mogao da je odbije. Uzeo je parče suvog mesa. Klimnula je glavom, a onda se udaljila drvenastim pokretima da pregleda Kaila. Kovenant je odsutno žvakao, posmatrajući je.
     Kailu je, izgleda, bilo istovremeno i dobro i loše. Kao da se oporavio od bolesti Kobi Sunca, povratio urođenu čvrstinu i snagu. Ali povreda mu je još bila ozbiljno zagađena; vour nije delovao na otrov iz honjevih mamuza.
     Linden je zurila u ranu kao da joj pritiska nerve, a onda zatražila vatru i ključalu vodu. Hergrom i Cer su je bez reči poslušali. Dok se voda grejala, pozajmila je bodež od Holian, užarila ga na vatri i njime prosekla Kailovu ranu. Stoički je podneo bol; samo napetost između obrva odavala je šta oseća. Krv i neka žuta tečnost pljusnuli su na pesak. Uprkos slabosti, Lindenini pokreti bili su sigurni. Tačno je znala gde da seče i koliko duboko.
     Kada je voda bila spremna, uzela je od Brina ćebe. Isekla ga je na trake i neke upotrebila da ispere ranu; ostale su poslužile kao grubi zavoj. Potočići znoja na Kailovom čelu odbijali su svetlost vatre; ali nije se ni trgao. Kao da nije ni disao.
     "Biće ti dobro čim zaustavimo infekciju." Glas joj je zvučao bezlično, kao da čita iz neke medicinske knjige. "Dovoljno si zdrav za pet ljudi." Onda ju je strogost izdala. "Ovo će boleti. Kad bih mogla da smislim način da ublažim bol, učinila bih to. Ali ne mogu. Sve mi je ostalo u torbi."
     "Nemoj brinuti, Linden Averi", odgovorio je Kail ravnim glasom. "Dobro sam. Služiću ti."
     "Služi sebi!" Smesta se obrecnula. "Brini se za tu ruku." Dok je govorila, proveravala je li zavoj dobro pričvršćen. Onda je prelila tkaninu ključalom vodom.
     Kail nije pustio ni glasa. Linden je nesigurno ustala, udaljila se od njega i sela kraj zida jaruge, kao da ne može da podnese pogled na njegovu hrabrost.
     Trenutak kasnije, Kovenantovu pažnju privukao je Vain. Prvo svetlo svitanja dotaklo je demonokotovu glavu i izdvojilo je iz sumraka - sazvežđe crnila i tajni. Sunder i Holian su žurno pošli da nađu kamen. Kovenant je pomogao Linden da ustane. Haručai su stajali. Čitava družina čekala je zoru.
     Sunce se probilo kraj ivice jaruge, noseći smeđi pokrov za celi svet. Žeđ i priviđenja, izbeljene kosti, opekotine i groznica. Ali Linden je nehotice dahnula. "Slabije je!"
     Pre no što je Kovenant stigao da shvati šta to znači, razočarano je zastenjala. "Ne. Mora da gubim razum. Nije se promenilo."
     Promenilo? Njena gorčina ostavila ga je u kovitlacu strepnje dok je pohod dizao logor, uzjahivao honje i polazio ka istoku. Je li bila toliko pogođena strahom da više nije verovala sopstvenim očima? Dok su je držali grčevi, kosa joj je potamnela od znoja kao da nosi pruge vlažnih patnji. Ali izgledalo je da se oporavila. Rana joj je bila srazmerno mala. Družina je jahala kroz suncem okovane pustare Severnih Zaravni kao da prelaze preko nakovnja. Zašto zna toliko malo o njoj?

     Ali sledećeg jutra bila je čvršća, sigurnija. Držala je glavu kao da više ne oseća bol. Kada se suočila sa svitanjem i ugledala izlazak trećeg sunca pustinje, čitavo telo joj se napelo. "Bila sam u pravu", promuklo je rekla. "Jeste slabije." Trenutak kasnije je kriknula. "Eno!" Pokazivala je ka obzorju. "Jeste li videli? Promenilo se! Bilo je slabije, a onda je postalo jako kao uvek. Kao da je prešlo neku granicu."
     Niko nije govorio. Sunder i Holian gledali su Linden kao da se boje da je od bolesti Kobi Sunca poremetila umom. Haručai su bezizražajno zurili u nju.
     "Videla sam." Glas joj je postao napet. "Nisam luda."
     Kovenant se trgao. "Mi nemamo oči kao ti."
     Za treutak ga je prostrelila pogledom, a onda se naglo okrenula i pošla ka honjima koji su čekali.
     Sada je jahala kao da je besna. Uprkos suvoj grubosti sunca i naporu držanja za Klešova leđa, snaga joj se vraćala. A sa njom je dolazio i gnev. Njena sposobnost da vidi već ju je mnogo stajala; a sada su njeni sadruzi sumnjali u ono što je videla. Čak joj je i sam Kovenant samo napola verovao. Svako slabljenje Kobi Sunca bilo je znak nade. Da li zato mora biti lažna? Posle svega kroz šta je prošla?
     Kada se družina zaustavila za noćenje, pojela je nešto, postarala se za Kailovu ruku i spremila za spavanje. Ali dosta pre svitanja već se ushodala po mrtvom stenju kao da odbrojava trenutke do otkrića. Napetost joj je jasno pokazivala koliko joj je potrebno da bude u pravu, koliko je njenoj izmučenoj duši neophodno olakšanje.
     Tog jutra sunce je izišlo pod crvenom bojom boleštine. Dalo je oštre purpurne obrise divljini, čineći pustinju rumenom, ljupkom i čudnom, nalik na pozlaćeno groblje; ali iako je napinjao vid sve dok mu kroz mozak nisu počele da poigravaju slike vatre, Kovenant nije mogao da razabere nikakvo jenjavanje Kobi Sunca. Ipak, Linden je oštro klimala glavom kao da je u pravu. A trenutak kasnije oglasio se i Brin. "Odabrana daleko vidi." Izgovorio je njenu titulu kao da joj time priznaje moć. "Izopačenje sunca je oslabilo."
     "Prevazilazite me", besno je promrmljao Sunder. "Ja ne vidim to slabljenje."
     "Videćeš", odgovorila je Linden. "Stižemo sve bliže."
     Kovenanta je obuzela vrtoglava nada. "Bliže čemu? Hoće li Kob Sunca prestati?"
     "Pitaj Odabranu." Brin je sleganjem ramena odbio svaku odgovornost za ono što vidi. "Mi ne znamo ništa o ovom."
     Kovenant ju je upitno pogledao.
     "Reći ću ti." Nije ga gledala u oči. "Kada budem sigurna."
     Progutao je kletvu i primorao se na mir. To je previše, rekla mu je. Pokušaću. Razumeo je. Pokušavala je. Želela je da veruje u ono što vidi, a bojala se da greši, da će ponovo biti povređena. Uložio je napor da je ostavi na miru.
     Nastavila je da zuri ka istoku dok su haručai raspoređivali hranu, vodu i vour. Odsutno je jela, ne obraćajući pažnju na Brinove ljude koji su pripremali honje. Ali onda, baš kada je Sunder pokrenuo životinje ka istoku, pružila je ruku i uzviknula. "Eno!"
     Brin je pogledao sunce. "Da. Izopačenje je povratilo snagu."
     Kovenant je jeknuo u sebi. Nikakvo čudo što Linden neće da objasni šta vidi. Kako li to podnosi?
     Mračno je uzjahao Kleša između Linden i Brina. Pohod je pošao preko izglodane pustare.
     Pod ovim suncem pustinja se pretvorila u mesto tišine i škorpija. Samo je tutanj kopita pomerao vazduh bez vetra; a uskoro je i taj zvuk postao deo tišine. Insekti su se rojili po stenju, puzali po pesku, bez ikakvog zvuka. Nebo je bilo beživotno kao grob. Kovenantovo raspoloženje polako je postajalo crveno i smrknuto. Zaravni su izgledale jezive od krvi koju je prolio. Nehotice se poigravao prstenom, okrećući ga oko prsta, kao da su mu kosti željne vatre. Ipak se grozio ubijanja, grozio se samog sebe. I bojao se.
     Moramo da prihvatimo to što jesmo. Otkuda mu oholost ili bar neosetljivost da govori takve stvari?
     Te noći ga je od sećanja i snova koža pekla kao da priželjkuje žrtvovanje, priliku da u plamenu prekali stare krivice. Lena mu je ispunila pogled kao da mu je uklesana u mrežnjaču. Dete, uprkos novoj zrelosti tela. Udario ju je, zgrabio je za haljinu i razderao je... sećanje na njen vrisak predstavljalo mu je pravu noćnu moru. Moralni gubavac.
     Moj si.
     Bio je stvorenje divlje magije i sumnje; a duga noć, kao i čitava Domaja bespomoćno pružena pod Kobi Sunca, takođe je bila pustinja.
     Ali narednog jutra, kada je sunce izišlo pod purpurnim velom, i on je razabrao da je oreol slabiji. Izgledao je bled, gotovo nesiguran. I Sunder i Holian su to videli.
     I ovog puta slabost nije nestala sve do sredine prepodneva. Putujući uz prvi kvadrant neba, oreol je prešao granicu; i Kob sunca se zatvorila nad Zaravnima kao poklopac. Kovenant je pokušavao da u glavi raščisti predosećanja; osećao je da bi trebalo da ih razazna. Ali nije mogao. Nedostjale su mu Lindenine oči, a izgleda i sposobnost da protumači ono što vidi. Neobično slepilo...
     Te večeri družina je stigla do Domajinog Sunovrata.
     Sada je Kovenant znao gde je. Domajin Sunovrat je ponor koji razdvaja Gornju Zemlju na zapadu od Donje Zemlje na istoku. Proteže se u pravcu sever-severozapad iz dubine Južnikovog Venca daleko ka neispitanim Visovima Severnika. Mnogo milja južnije, Planina Groma, drevni Gravin Trendor, naslanjala se na liticu, oslanjajući se kolenima na Donju Zemlju, a laktovima na Gornju. Duboko u njenim mračnim bespućima leži mesto gde je nađen Kamen Zlozemlja. A duboko u njenom mračnom srcu nalazi se tajna odaja Kiril Trendora, gde je poglavar Kletnik, Opaki, načinio sebi dom.
     Sunce je već zalazilo kada se pohod zaustavio. Senka Domajinog Sunovrata, tri-četiri hiljade stopa visokog u ovom području, zaklanjala je čitav istok. Ali Kovenant je znao šta leži napred. Smrtonosna močvara Sarangravske ravnice.
     U prošlim vremenima, Sarangrav je postao to što jeste - svet delikatnih vodenih tokova, egzotičnog života, lukavih opasnosti - delovanjem reke zvane Putnikov Tesnac. Njene vode su izvirale između kolena Planine Groma, iz katakombi u dubinama planine, gde je proticala kroz Jazbiništa i demonijska gajilišta, kroz kosturnice i bunjišta, laboratorije i kovačnice, sve dok se ne zagade najgroznijim đubretom. Kako se otpad širio iz reke po zaravnima, izopočivao je nekada ljupko područje, pretvarao močvarni dom čaplji i orhideja u divlji raj za izopačene. Tokom poslednjih ratova, poglavar Kletnik nalazio je obilje građe za svoje vojske baš u Sarangravskoj ravnici.
     Kovenant je znao za Sarangrav, jer ga je nekada sam video, gledajući sa Domajinog Sunovrata na jugu Planine Groma. Video ga je pogledom izoštrenim u Domaji, vidom koji više nije posedovao. Ali imao je i druga saznanja o ovom kraju. Čuo je ponešto tokom boravka u Veselkamenu. A mnogo je naučio i od Runika iz Krvne garde. Runik je jednom pratio Korika i dvoje poglavara, Hirima i Šetru, u pohod da džinove zamole sa pomoć protiv poglavara Kletnika. Poglavar Šetra izgubila je život u Sarangravskoj ravnici, a Runik je jedva izvukao glavu i vratio se da ispriča svoju priču.
     Kovenantu se utroba grčila od pomisli na Sarangrav pod suncem boleština. Nesumnjivo će morati da prenese Runikovu priču ostalim saputnicima.
     Haručai su postavili logor na dobačaj kamena od ogromne litice pošto je Kovenant odbio da u tami priđe bliže; već je bio suviše podložan mamljenju ponora. Pošto je jeo i osokolio se meteglinom, prišao je sasvim blizu odsjajima logorske vatre, obmotao se sećanjima i zamolio družinu za pažnju.
     Linden je sela preko puta njega. Želeo je da je oseti u blizini; ali isprečena vatra ju je udaljavala. Sundera i Holian jedva je primećivao uglom oka. Usmerio je pažnju na pucketanje drveta i sećanja na Runikovu priču.
     Pest i vera, govorili su krvni gardisti. Nećemo posrnuti. Ali posrnuli su. Kovenant je to sada znao. Zakazali su, pali pod izopačenje i umrli. Zavet je prekršen. Džinovi su pobijeni.
     Ali nije nameravao da o tome govori. Da bi savladao stare bolove od sećanja, prizvao je Runikovo lice. Krvni gardista je stajao, sa bolom u očima, pred Vrhovnim poglavarom Elenom, poglavarom Mhoramom, Hailom Trojem i Nevernikom. Logorska vatra dala je noći oštrinu. Kovenant se tačno setio Runikovih reči. Napadi zlokota. Pad poglavara Šetre. Krvavog mu pakla.
     Mračnim glasom ispričao je srž priče. Kada je prvi put video Sarangrav, bilo je to mesto žestokog bogatstva i prikrivene smrti; oživljeno opreznim vodenim životinjicama i pretećim drvećem; obogaćeno jezercima čistog otrova; ispresecano živim peskom; prošarano cvećem lepote i ludila. Mesto gde je priroda postala užasno opasna, izdajnička i gladna. Ali ne i zla. Bila je nedužna kao što su nedužni oluje i grabljivci. Džinovi, koji su znali kako da se čuvaju, uvek su znali kako da putuju kroz ovu ravnicu.
     Ali četrdeset godina kasnije, kada je Korikova grupa pogledala sa domajinog Sunovrata, Sarangrav se izmenio. Uspavano zlo se probudilo. A to zlo, koje je Runik nazvao zlokot Sarangrava, ugrabilo je poglavara Šetru i odvelo je u smrt, uprkos činjenici da je bila pod zaštitom petnaestorice krvnih gardista. Petnaest... zlokot je bio probuđen i snažan, pun moći. Prvo Ranihini, a onda i sami krvni gardisti, nehotice su privukli opasnost na Korikov odred. A od glasnika koje je Korik poslao da prenesu priču vrhovnom poglavaru samo je Runik preživeo.
     Pošto je Kovenant zaćutao, saputnici su za trenutak ostali nepomični. Onda je Holian nesuigurno upitala. "Zar ne možemo da jašemo oko ovog mesta opasnosti?"
     Kovenant nije podigao glavu. "To je nekada bilo stotinu milja van puta. Ne znam koliko bi bilo danas." Je li Sarangravska ravnica porasla ili se smanjila pod Kobi Sunca?
     "Nemamo toliko vremena", odmah je rekao Sunder. "Da li želiš da se suočiš sa novim grimom? Klava nas gleda dok govorimo o ovome. Kada položim ruku na gvožđe, osećam oči Vatrokobi uperene pravo u moje srce. Nisu nimalo dobroćudne."
     "Klava ne može..." zaustila je Linden, a onda zaćutala.
     "Klava", odgovorio je Kovenant, "svakoga dana ubija ljude. Da bi održala prokletu Vatrokob. Šta misliš, koliko života će platiti tih sto milja?"
     Holian se trgla. "A možda taj zlokot više ne postoji? Kob Sunca je izmenila sve ostalo. Zašto ne bi izmenila i Sarangravsku ravnicu?"
     "Ne", odgovorila je Linden. Ali kada su je Kovenant i Kamendolci oštro pogledali, promrmljala je. "Reći ću vam ujutro." Obmotala se ćebadima kao da će je to zaštititi od dodira i okrenula se.
     Dugo pošto su i Sunder i Holian pošli na počinak, Kovenant je sedeo i gledao kako vatra zamire, boreći se sa sobom, pokušavjući da se odupre Domajinom sunovratu koji mu je palacao u dubini uma, da pogodi šta je Linden videla u Kobi Sunca, da smogne hrabrost koja mu je trebala da se suoči sa Sarangravom.
     Moj si.

     Probudio se, unezveren i izmučen, tik pred zoru i ustanovio da su Linden i Kamendolci sa Kailom, Harnom i Stelom već ustali i otišli na ivicu Domajinog Sunovrata. Vazduh je bio hladan; lice mu je bilo ukočeno i prljavo, kao da umesto brade nosi stisak snova koji mu prljavim prstima steže lice. Drhteći, ustao je, pljesnuo rukama da ih ugreje, a onda prihvatio od Brina meteglin.
     Dok je pio, Brin se oglasio. "Prapoglavaru."
     Njegovo ponašanje privuklo je Kovenantovu pažnju kao da mu je položio ruku na rame. Brin je izgledao neproziran kao kamen u ledenom vazduhu; ali i samim držanjem davao je utisak važnosti.
     "Ne verujemo ovim honjima."
     Kovenant se namrštio. Brin ga je iznenadio.
     "Drevni kazivači", objasnio je Brin, "znaju priču koju je Runik krvni gardista ispričao Vrhovnom poglavaru Eleni. Čuli smo da je Zemna moć izdala zlokotu Sarangrava čitavu grupu poslatu džinovima Primorja. Zemna moć Ranihina jasna je svakom ko ih je jahao. A zavet Krvne garde bio je pitanje Zemne moći.
     Ali mi nismo dali zavet koji bi uobličavao život. Divlja magija ne mora biti korišćena. Oblar i eh-zublja ne moraju da koriste svoje znanstvo. Zlokot nas ne mora biti svestan."
     Kovenant je klimnuo glavom kada je shvatio na šta Brin cilja. "Honji", promrmljao je. "Stvorenja Kobi Sunca. Bojiš se da će nas odati."
     "Da, Prapoglavaru."
     Kovenant se namrštio, a onda slegnuo ramenima. "Nemamo izbora. Izgubićemo suviše vremena idući pešice."
     Brin se povinovao uz plitki naklon. Haručai je za trenutak toliko ličio na Banora da je Kovenant gotovo zastenjao. I Banor bi glasno izneo svoje sumnje - a onda bi prihvatio Kovenantovu odluku bez pogovora. Kovenant je odjednom osetio da se njegovi Mrtvi vraćaju u život, da je Banor prisutan u Brinu, bezosećajan i nepopravljivo veran; da je Elena ovaploćena u Linden. Srce mu se steglo od te pomisli.
     Ali tog trenutka nečiji uzvik okrenuo ga je ka Domajinom Sunovratu.
     Izlazilo je sunce.
     Stežući zube da se odupre neizbežnoj vrtoglavici, požurio je da se pridruži saputnicima na ivici litice.
     Na istoku se dizalo bledocrveno sunce, kao da je tek počelo da krvari. Svetlo je zapljusnulo vrh ponora, ali čitava Donja Zemlja ostala je u mraku, kao ogromno područje iz koga se tama polako upija u tle. Ali iako nije video ravnicu, samo sunce mu je bilo jasno izloženo.
     Oreol je bio slabiji.
     Slabiji nego prethodnog jutra.
     Linden je za trenutak napeto zurila u njega, a onda se naglo okrenula i preletela pogledom preko Domajinog sunovrata. Kovenant je čuo insekte kako zuje kao da se rađaju iz mrtvog tla.
     "Boga mi." Glas joj je bio pun luikovanja. "Bila sam u pravu."
     Kovenant je nepomično stajao, ne usuđujući se da ispusti dah.
     "Ovo je crta." Govorila je u napadima uzbuđenja i razumevanja. "Domajin Sunovrat. To je granica." Mahala je rukama po vazduhu. "Videćeš. Kada sunce pređe preko litice - u podne - Kob Sunca će biti jaka kao uvek."
     Kovenant je s mukom progutao knedlu. "Zašto?"
     "Zato što je atmosfera drugačija. To nema nikakve veze sa suncem. Oreol je privid. Vidimo ga zato što gledamo u sunce kroz atmosferu. Kob Sunca je u vazduhu. Ne menja se sunce, nego vazduh..."
     Nije je prekidao, ali duboko u sebi počeo je da mozga o onom što je rekla. Imalo je smisla: moć potrebna za bukvalno menjanje sunca stvarno je nezamisliva.
     "Kob Sunca je kao filter. Nešto što menja normalnu energiju sunca. Izopačuje je." Obraćala se njemu kao da pokušava da mu ulije shvatanje u tupu glavu. "I sve to je zapadno odavde. U Gornjoj Zemlji. Ono što vidiš tamo" - mahnula je glavom ka istoku - "samo je prosut višak. Zato izgleda slabo. Klava više neće moći da nas dosegne. A Sarangrav je možda onakav kakvog ga se sećaš."
     "Sve..." pomislio je Kovenant. Ali kako? Vetrovi nose... oluje...
     Linden kao da mu je pročitala pitanje sa lica. "To je u vazduhu", tvrdoglavo je ponovila. "Ali više kao zračenje. Iz tla. Mora da ima neke veza sa tom Zemnom moći o kojoj stalno govoriš. To je izopačenje Zemne moći."
     Izopačenje Zemne moći! Od tih reči zavrtelo mu se u glavi i sva nejasna predosećanja odjednom su se sklopila u sliku. Bila je u pravu. Potpuno. Mogao je i sam da dođe do tog zaključka. Žezlo Zakona je uništeno...
     A poglavar Kletnik načinio je novi dom u Planini Groma, koja se izdizala na ivici Domajinog Sunovrata, okrenuta ka zapadu. Naravno, Opaki je uperio Kob Sunca ka Gornjoj Zemlji. Ionako je već pokorio većinu istoka. Sve je bilo tako jasno. Samo slepac ne bi uvideo.
     Tokom dugog trenutka bio je zadubljen u pojedinosti otkrovenja. Poglavar Kletnik okrenuo je samu Zemnu Moć protiv Domaje. Kob Sunca imala je ograničen domet. Ali ako postane dovoljno jaka, dovoljno duboka...
     Ali onda kao da je prvi put čuo ono što je Linden rekla. Sarangrav je možda...
     Krvavog mu pakla! Primorao je sebe da se pokrene, pokrenuo je ukočene kosti ka Domajinom Sunovratu da bi pogledao preko ivice.
     Senka sa obzorja već se spustila do polovine litice. Slabo ružičasto svetlo počelo je da se odbija od voda Sarangrava. Bledi dragulji, crvenkasti i tanani, širili su se duž dna senke, žmirkajući zajedno i stvarajući izlomljene linije, šare nalik na mapu nestajuće noći. Ili klopku. Kako se sunce dizalo, dragulji su postajali sve žući i lepši. Na mestima gde su se spajali, stvarali su žile života ravnice - objašnjenje, zamku i anatomiju u jednom. A onda su svi vodeni tokovi planuli belim i sunce je zapljusnulo Sarangravsku ravnicu.
     Posle pet dana u praznoj pustinji, Kovenantu su se bujno zelenilo i voda u dubini učinili izvanrednim, divnim i fantastičnim, kao što mogu biti samo zmije i bunika. Ali Linden je stajala kraj njega, piljeći raširenih očiju u močvaru. Usnama je neprestano oblikovala iste neme reči. Oh, Bože. Ali reči su bile bezvučne.
     Kovenantu se srce steglo od straha. "Šta vidiš?"
     "Hoćeš da ideš tamo dole?" Glas joj je bio prigušen od užasa. "Jesi li poludeo?"
     "Linden!" obrecnuo se, kao da njen užas predstavlja optužbu koju ne može da podnese. Nadlanice su počele da ga peku od sopstvene želje da je udare. Zar ne vidi koliki pritisak raste u njemu? Zar ne čuje žrtve Klave? "Ne vidim to što ti vidiš."
     "Ja sam lekar", dahtala je kao da ima unutrašnje krvarenje. "Ili sam bila. Ne mogu da podnesem sve ovo zlo."
     Ne! Njegov bes iščezao je pri pogledu na toliku bol. Ne govori to. Oboje ćeš nas uništiti. "Razumem. Bolje od ikoga drugog. Reci mi šta vidiš."
     Nije podigla oči, nije ga pogledala. "Živo je." Glas joj se pretvorio u šapat strepnje. "Sve to je živo." Gibon joj je obećao da će uništiti Domaju. "I gladno je." Kovenant nije znao ništa o njoj. "Liči na Besomuka."
     Besomuka? Poželeo je da krikne. Kakav si ti čovek? Zašto te je Kletnik odabrao? Ali primorao je sebe da ćuti. "Je li to Besomuk?"
     Odmahnula je glavom. Nastavila je da je trese, kao da nikako ne stiže do kraja svega što želi da porekne. "Besomuci su više..." Morala je da traga za odgovaraućim opisom. "Više osobeni. Svesniji sebe. Ali to je ipak opsednutost." Izgovorila je reč kao da joj se gadi. Ruke su joj poletele ka usnama. "Pomozi mi."
     "Ne." Nije hteo da je odbije; ruke su ga bolele od želje da je zagrli. Ali nije joj to trebalo. "Možeš ti to da podneseš. Onaj starac je imao razlog što te je odabrao." Tražeći način da je osokoli, nastavio je da govori. "Usmeri se na to. Koristi ono što vidiš da sebi pomogneš. Da znaš protiv čega moraš da ideš. Može li to nešto da nas vidi? Je li dovoljno osobeno? Ako pokušamo da pređemo ravnicu - hoće li znati da smo tamo?"
     Sklopila je oči i pokrila ih da isključi prizor. Ali onda je primorala sebe da ponovo pogleda. Boreći se protiv gađenja, počela je grčevito da govori. "Ne znam. Tako je veliko. Ako nas ne primeti... ako ne privučemo pažnju..."
     Ako, završio je umesto nje, ako ne pokažemo onu vrstu moći kojom se to hrani. Da. Ali iznenadni prizor divlje magije sasvim ga je ošamutio. Nije znako koliko će moći da izdržava pritisak. Naglo se pokrenuo, pogledao Brina, trgao se od sopstvenog glasa prepunog osećanja. "Pripremi honje. Nađi put koji vodi dole. Čim budemo jeli, poći ćemo tamo."
     Naglo se okrenuo od haručaija i gotovo naleteo na Sundera i Holian. Bili su oslonjeni jedno na drugo kao da im treba podrška. Sunderu su se mišići na vilicama vidljivo grčili; čelo mu je bilo izbrazdano mrštenjem iščekivanja ili strepnje. Lice mlade eh-zublje bilo je bledo od zebnje.
     Prizor je tog trenutka bio više nego što je Kovenant bio u stanju da podnese. Zašto je osuđen da večito zadaje bol? Nehotice je oštro zarežao. "Vi ne morate da idete."
     Sunder se ukočio. Holian je žmirkala ka Kovenantu kao da ju je ošamario. Ali pre nego što je stigao da se dovoljno savlada kako bi se izvinio, pružila je ruku i položila mu je na mišicu. "Prapoglavaru, pogrešno si nas razmeo." Glas joj je bio miran i jednostavan kao i dodir. "Odavno smo odustali od pomisli da te odbijemo."
     Sunder je sa naporom rastavio zgrčene vilice. "To je tačno. Zar nas još nisi razumeo? Opasnost ne znači ništa. Putovali smo tako daleko van našeg znanja da su sve opasnosti postale jednake. A Linden Averi je rekla da ćemo uskoro biti slobodni od pretnji Klave."
     Kovenant se upiljio u oblara, pa u eh-zublju.
     "Ne, Kovenante", nastavio je sunder. "Brinemo zbog nečeg drugog. Krećemo tamo gde ne postoji Kob Sunca. Mi ne volimo Kob Sunca. Nismo toliko ludi. Ali bez nje..." Oklevao je za trenutak. "Kakvoj svrsi služimo? Od kakve smo ti vrednosti? Nismo zaboravili Andelejn. Kob Sunca nas je načinila onakvim kakvi jesmo. Možda ćemo te pod drugačijim suncem samo opterećivati."
     Otvorenost njihove nesigurnosti dirnula je Kovenanta. On je gubavac; savršeno je razumeo ono što su mu govorili. Ali verovao je da se Kob Sunca može izmeniti, morao je da veruje da to nije čitava istina njihovih života. Kako bi inače mogao da nastavi dalje? Borio se sa iznenadnim stezanjem grla. "Vi ste mi prijatelji. Hajde da pokušamo i vidimo šta će biti."
     Boreći se da uspostavi samokontrolu, otišao je da pronađe nešto za jelo.
     Saputnici su mu se pridružili. Jeli su ćutke kao da žvaću hrskavice sopstvenog iščekivanja.
     Uskoro je Cer doneo vest o putu niz liticu. Hergrom i Kail počeli su da tovare honje. Mnogo pre no što je Kovenant stigao da prikupi hrabrost, pohod je uzjahao i pošao.
     Cer, Hergrom i Kail vodili su na Anoju. Uz Lindeninu brigu i urođeno zdravlje haručaija, Kail se potpuno oporavio od rane. Brin, Linden i Kovenant su išli za njima na Klešu. Za njima su bili Harn i Holian na Klangoru, pa Stel i Sunder na Klangu. Vain je išao na začelju.
     Prešli su pola milje na sever, do široke staze usečene u liticu Sunovrata. Ovo je bilo predvorje jednog od drevnih prolaza džinova, kojima su Bezemljaši putovali između Primorja i Veselkamena. Kovenant je zapleo prste u Klešovo krzno i borio se sa vrtoglavicom dok je družina počinjala silazak.
     Oštra padina ka Donjoj Zemlji neprestano ga je privlačila. Ali stazu su načinili džinovi; iako se izvijala i strmo ponirala, bila je dovoljno široka za ogromne honje. Ipak, njihanje Klešovih leđa teralo ga je da se oseća kao da će svakog časa biti bačen preko ivice. Čak i tokom kratkog predaha, kada je Brin zaustavio družinu da bi dopunili mešine vodom iz potočića koji je tekao niz liticu, dolina kao da se izvijala prema njemu, kao zelena oluja. Krenuo je, preznojen, niz poslednju liticu i izbio na vlažni vazduh podbrđa sa bolom u grudima, kao da je zaboravio kako se diše.
     Podbrđe je bilo jasno vidljivo do izvesne udaljenosti pre nego što su se spustili u opasnosti Sarangrava. Brin je poveo honje napred bučnim kasom, kao da namerava da se zarije pravo u zeleno more, ali zaustavio se na ivici gustog močvarnog rastinja koje je zapljuskivalo bregove. Za trenutak je posmatrao pohod, zadržavši pogled na Vainu, kao da se pita šta može očekivati od demonokota. Onda se obratio Linden.
     "Odabrana", rekao je kruto i zvanično, "drevni kazivači pričaju da je Krvna garda imala oči kao tvoje. Sa nama nije tako. Razumemo oprez. Ali takođe razumemo da tvoj vid prevazilazi naš. Moraš paziti sa mnom, inače ćemo upasti u zamke Sarangrava."
     Linden je progutala knedlu. Držala se ukočeno, onemela od straha. Ali odgovorila je klimanjem glave.
     Sada je Kleš vodio. Kovenant je zurio kraj Linden i Brina, kraj Klešove ogromne glave, ka Sarangravu. Padine su se spuštale u vetrom ustalasano močvarno rastinje, a iza toga stajalo je prvo čvornovato grmlje ravnice. Tamno granje gomilalo se ka drveću koje je sakrivalo obzorje. Zeleno lišće izgledalo je pomalo otrovno pod bledocrvenim suncem. U daljini se oglasila ptica, pa zaćutala. Sarangrav je bio nepomičan, kao da čeka prigušenog daha. Kovenant je jedva prisilio sebe da progovori. "Hajdemo."
     Brin je poterao Kleša napred. Zbijen kao pesnica, pohod je upšao u Sarangravsku ravnicu.
     Kleš je zakoračio u močvaru i smesta do kolena potonuo u skriveno blato.
     "Odabrana", promrmljao je Brin, podsećajući je, dok je honj nesigurno izmicao da se oslobodi.
     Linden se trgla. "Izvini. Nisam..." Duboko je uzdahnula i ispravila leđa. "Čvrsto tle sleva."
     Kleš je skrenuo na tu stranu. Ovog puta tle je izdržalo. Uskoro se zver probijala kroz travu visoku do grudi.
     Ispod Klešovih kopita iznenada se pojavila životinja veličine krokodila - grabljivac bez želje za tako velikim plenom. Kleš se trgao; ali rukh ga je brzo umirio. Stežući sedište, Kovenant je silom uperio pogled napred i pokušao da ne veruje da ujahuje u baruštinu iz koje nema izlaza ni bekstva.
     Upravljajući se po Lindeninim čulima, Brin je poveo družinu ka drveću. Uprkos proteklim suncima, ovdašnje rastinje bilo je normalne veličine; ali čak i Kovenantovo grubo zapažanje osećalo je u atmosferi nešto mučno i zlokobno, nalik na isparenja bolesti, opipljivu lepru zagađenja.
     Kada su stigli do drveća, pohod je zašao u sve gušće mrlje senki. Isprva je između stabala bilo čistog tla, a vetrom ustalasana trava prikrivala je stvari koje Kovenant nije mogao ni da nasluti. Ali kako su zamicali dublje, drveće je postajalo sve gušće. Trava je ustupila mesto plitkim barama, jezercima blata koja su gladno usisavala kopita honja. Granje i puzavice premrežile su nebo. Odnekud izdaleka dopirao je zvuk vode, gotovo nečujan, kao da se oprezna čudovišta napajaju na obližnjim jezercima. Atmosfera Sarangrava pritiskala je Kovenantu grudi kao kužno isparenje.
     Iznenada je iz žbunja prhnula ptica duginih boja, krešteći, i vinula se ka nebu. Utroba mu se zgrčila. Oznojen, počeo je da se osvrće. Džungla je bila potpuna; nije video dalje od pedeset stopa u bilo kojem pravcu. Honji su išli stazom koja se skrivala od pogleda između kvrgavog sivog drveća sa ispucalom korom i oteklim stablima. Ali kada je pogledao unazad, nije video nikakvog traga puta kojim su došli. Sarangrav se zaceljivao iza družine. Negde blizu čulo se kapanje vode, nalik na poslednje kapi krvi iz Maridovog grla.
     I saputnicima su živci bili napeti. Sunder je preletao pogledom sa mesta na mesto. Holianino lice nosilo je izraz nesvesnog straha, kao kod deteta koje očekuje da će se prepasti. Linden je sedela nagnuta napred, stežući Brina za ramena. Kad god bi progovorila, glas joj je bio piskav i napet, pritisnut osetljivošću na zlo sa svih strana. Samo je Vain izgledao bezbrižno kao da je uklet, nedirnut čak i mogućnošću zla.
     Kovenant je osećao da mu se pluća ispunjavaju vlagom.
     Kao da je i honjima bilo teško. Mogao je da čuje kako mučno frkću. Postepeno su postajali ćudljivi, uznemireni u hodu, naizmenično tvrdoglavi i bezvoljni. Šta to... počeo je, ali pitanje ga je uplašilo i nije ga završio.
     U podne je Brin zaustavio pohod na padini prekrivenoj mišjakinjom i podeljenoj jezercetom žitkog mulja koji je zaudarao na katran. Po njemu su plivala bledunjava stvorenja sa bičevima. Probijala su površinu, podizala sluzave talasiće i ponovo nestajala. Ličila su na leševe, polutrule i bezbojne u poređenju sa tamnom tečnošću.
     Linden je pokazala kroz granje ka nebu. Kada je Kovenant pogledao ovlašni oreol, video je da se menja, kao što je Linden i najavila. Puna moć Kobi Sunca se vratila, šireći boleštinu nad Sarangravom.
     Od tog prizora utrobu mu je stegla bezimena jeza. Sarangravska ravnica pod suncem boleština...
     Holianin uzdah privukao je čitavu grupu. Zurila je u jezero, grizući šaku.
     Svuda gde je sunčevo svetlo padalo na površinu izdizala su se bleda stvorenja. Poturala su slepe glave pod svetlo, gurajući se naviše. Ovlašni vetar uskomešao je drveće, pomerajući tačke svetlosti tamo-amo. Bića su se borila da prate te tačke svetlosti.
     Kada bi neko stvorenej uspelo da drži glavu na svetlosti tokom nekoliko trenutaka, počinjalo je da se širi. Raslo je kao voće koje sazreva, a onda bi se raspuklo i poprskalo baru zelenim kapljicama. Kapi koje bi pale u senku brzo bi pocrnele i nestale. Ali one koje su padale na svetlo postajale su svetle...
     Kovenant je zatvorio oči; ali nije mogao da isključi prizor. Zelene mrlje poigravale su mu u crvenilu pod kapcima. Ponovo je pogledao. Kapljice su bile svetlucave i zlokobne, kao tečni smaragd. Rasle su plivajući, hraneći se muljem i boleštinom.
     "Blagi Bože!" Linden je šapnula glasom prigušenim od užasa. "Moramo da bežimo odavde!"
     U glasu joj se osećalo potpuno ubeđenje. Haručai su se naglo pokrenuli. Sunder je pozvao honje napred. Kail je gurnuo naviše prvo Linden, pa Kovenanta, tako da Kleš nije morao da klekne. Stel i Harn su učinili isto sa Kamendolcima.
     Obilazeći baru, Brin je poterao životinje ka istoku što je brže smeo, dublje u mučninu Sarangravske ravnice.
     Na sreću, Kob Sunca je, izgleda, umirila honje, pojačavajući delovanje Sunderovog rukha. Teška tvrdoglavost je minula. I kad bi im se pod kopitima pojavile izobličene životinje i kad su im kreštave ptice obletale oko glava, ostajali su pod kontrolom. Posle pola milje Jahači su uspeli da obeduju bez sjahivanja.
     Dok su jeli, Kovenant je tražio način da ispita Linden, ali ona ga je pretekla. "Ne pitaj." Duboko u očima kovitlale su joj se prikaze. "Boli. Prosto znam da smo bili u opasnosti. Neću da znam šta je to bilo."
     Klimnuo je glavom. Sudbina čitave družine zahtevala je od nje da prihvata vizije koje su joj pritiskale dušu. Bila je tako izložena. A on nije imao načina da joj pomogne.
     Haručai su redom svima dodavali mešinu voura. Dok je utrljavao biljni sok na lice i ruke, Kovenant je postao svestan da je vazduh pun leptira.
     Lepršavi, crveni i plavi, žuti kao čisto sunce, bleskovi purpura i zelenog kao paunovo perje, gomilali su se u prostoru između drveća kao šareni sneg, žustri i divni. Ples Sarangrava - Sarangravska dolina pod suncem boleština. Insekti su mu donosili neobično osećanje čuđenja i nasilja. Bili su divni. A izrodila ih je Kob Sunca. Otrov u njemu reagovao je na njihov ples kao da je, uprkos sebi, želeo da sprži svako pokretno krilo koje vidi. Jedva je primetio da je grupa pošla dalje kroz gustiš močvare. Jednom je bespomoćno gledao kako Utvare umiru. Sada je svako sećanje povećavalo pritisak u njemu, guralo ga ka moći. Ali u njegovom slučaju moć je značila samoubistvo.
     Vođeni Brinovim oprezom i Lindeninim vidom, putnici su napredovali ka istoku. Neko vreme su išli duž obale kanala obraslog ljiljanima. Ali onda je kanal skrenuo ka severu, a oni su Morali da donesu odluku. Linden je rekla da je voda bezbedna. Brin se bojao da će se honjima noge zaplesti u ljiljane.
     Izbor im je na kraju oduzet. Hergrom im je skrenuo pažnju ka severozapadu. Kovenant za trenutak nije video ništa kroz gustu džunglu. A onda je primetio.
     Blistavo zeleni odsjaji. Isto zelenilo koje je gledao kako raste u bari katrana.
     Kretali su se. Napredovali su...
     Linden je besno opsovala. "Hajdemo." Stegla je Brina za ramena. "Pređi. Moramo se držati dalje od tih stvorenja.
     Brin je bez oklevanja poterao Kleša u vodu.
     Honju su se noge smesta zaplele u bilje. Ali kanal je bio dovoljno plitak da bi životinja mogla da se odupre o dno. Kleš se probio napred nizom divljih trzaja, prskajući vodu na sve strane.
     Ostali su pošli za njim na istočnu obalu. Dok im se voda cedila sa gustog krzna, počeli su da se kreću svom brzinom koju je dopuštala Sarangravska ravnica.
     Kroz delove džungle, toliko guste da je izgledalo da se drveće obrušava na pohod i da se puzavice šunjaju kao omče. Preko ustalasanih travnjaka prošaranih kaljugama. Duž ivica crnih blatišta koja su zaudarala kao lešinari i bara punih smrdljivih isparenja. Kroz bistre potoke, muljem pokrivene rečice, čitave avenije blata. Kud god bi jahači zašli, životinje su bežale od njih; ptice su ih odavale glasanjem straha ili besa; insekti su se izdizali u rojevima, odbijeni jedino mirisom voura.
     A iza njih su dopirali bleskovi zelenog, nejasna svetla, jedva vidljiva, kao da družinu progone smaragdi.
     Tokom čitavog popodneva rvali su se sa Sarangravom; ali, koliko je Kovenant video, nisu postigli ništa sem osećanja panike. Nisu mogli da izmaknu blistavo zelenim odsjajima. Osećao je kako mu pretnje pužu duž leđa. Povremeno bi mu se šake zgrčile kao da žude za borbom, kao da ne zna nikakav drugi odgovor na strah osim nasilja.
     U blistavom svetlu sumraka. Brin je zaustavio družinu za večeru. Ali niko nije predložio da podignu logor. Potera je sada bila vidljivija.
     Zelena obličja veličine deteta, plamsava iznutra kao močvarna svetla, bešumno su se prodevala kroz grmlje - smaragdna bića puna skrivenih nauma. Bilo ih je na desetine. Polako su napredovala, kao zlo koje nema potrebe za žurbom.
     Počela je slaba kiša, kao da se čitav Sarangrav znoji od napetosti.
     Jedan honj je frknuo. Anoj se spotakao i zatresao glavom. Kovenant je zaječao. Šetra je bila jedna od najmoćnijih poglavara u Eleninom Veću, posvećena u moći. Petnaest krvnih gardista i poglavar Hirim nisu bili u stanju da je spasu.
     Zgrčio se na svom honju i zurio napred dok su Brin i Linden birali put kroz kišu.
     Voda mu je polako natapala kosu i slivala mu se u oči. Šuštanje kiše ispunjavalo je vazduh kao uzdah. Sve ostalo se smirilo. Napredovanje plamsavih zelenih bića bilo je potpuno bešumno. Sunder je počeo da mrmlja honjima, upozoravajući ih na poslušnost.
     "Živi pesak", promrmljala je Linden. "Zdesna."
     Kovenant je pod kolenima osećao kako Kleš drhti.
     Živi pesak je za trenutak načinio vlažan zvuk. Onda se šum kiše pojačao. Pretvorio se u ispoljavanje vlažne požude. Sarangravska ravnica čekala je iza pljuska.
     Bića su bila na domašaj kamena od družine i prilazila su sve bliže.
     Linden je dahnula i ukočila se. Kovenant je bacio pogled napred, pretražujući noć.
     U daljini je ležao niz zelenih svetala.
     Presekli su im put ka istoku.
     Linija se izvijala ka severu, šireći se da se spoji sa poterom.
     Vatru mu paklenu!
     Pohod je ujahao pravo u klopku. Svetlucajući kroz drveće, grmlje i kišu, svetla su počela da se stežu oko jahača kao omča. Terali su ih ka jugu.
     Klangor je pao na kolena i ponovo se podigao, uplašeno frkćući.
     Linden je poluglasno proklinjala. Kovenantu se u ušima njen glas mešao sa kišom. Bila je očajna, opasno blizu histerije. Otvaranje čula na ovakvom mestu sigurno je delovalo na nju slično silovanju.
     Nevidljivi potok dao je dodatni prizvuk kiši, a onda je iščezao. Neko vreme honji su šljapkali kroz plitku vodu između čvornovatih starih kiparisa. Kiša je padala kao miro, kao da priprema družinu za žrtvovanje. Nije želeo da tako umre, bez ispovedi i bez smisla. Stezao je i opuštao troprstu šaku oko prstena, kao da nesvesno prorokuje.
     Linden je nastavila da upućuje Brina, vičući mu u uvo ono što vidi kao da joj je to jedina odbrana od ludačke noći; ali Kovenant je više nije čuo. Okretao se u mestu, pokušavajući da otkrije poteru. Kiša je zvučala kao isparavanje vode na vrelim draguljima. Ako padne sa Klešovih leđa, stvorenja će se začas naći na njemu.
     Odnekud iz tame oglasio se Sunder. "Zemlje mi i neba!" Holian je ispustila zvuk nalik na jecaj.
     Kovenant se okrenuo i utvrdio da je i jug oivičen zelenim vatrama. Zatvorile su družinu sa svih strana.
     Teren se otvorio; ništa nije zaklanjalo obruč. Na jednoj strani svetla su se odražavala sa površine bare. Voda kao da je namigivala. Stvorenja su napredovala kao lepra. U noći nije bilo nikakvog zvuka sem uzdaha kiše.
     Klang je poigravao kao nervozni ždrebac. Anoj je teško frktao, trzajući glavom. Ali Sunder je držao honje pod kontrolom. Terao ih je napred sve dok se nisu našli u središtu zelenog kruga. Tu su se zaustavili.
     Brin je progovorio ravnim glasom. "Zadrži svoju moć. Zlokot nas ne sme osetiti."
     Linden je dahtala kao da jedva diše.
     Stvorenja su se bešumno šunjala dalje kroz noć. Oni iza vode zaustavili su se na obali; ostala su nastavila da se približavaju. Bila su bezlična i promišljena, kao plamsava gangrena. Užasno su ličila na decu.
     Hergrom je sjahao i pretvorio se u senku koja se kretala u susret liniji. Za trenutak ga je osvetlila sluzava vatra. Kiša je sakrila njegove obrise.
     Linden se zagrcnula. "Ne! Ne dodiruj ih!"
     "Odabrana." Brinov glas bio je kao od kamena. "Moramo se probiti iz ove klopke. Hergrom će pokušati, kako bismo saznali kako da se borimo."
     "Ne." Gušila se od hitnje. "To je kiselina. Načinjeni su od kiseline."
     Hergrom se zaustavio.
     Nekuda od Cera na njega su se bacila dva komada tame. Uhvatio ih je, dve grane iz zaliha drveta za vatru.
     Držeći ih za krajeve, suočio se sa spodobama.
     Taman na zelenoj pozadini, zamahnuo je jednom granom kao motkom i udario najbliže dečije obličje.
     Planulo je kao šibica, prskajući smaragdnu kiselinu po zemlji. I grana je planula.
     Okolna bića nisu, izgleda, marila što je jedno od njih palo, ali brzo su se rasporedila da zatvore pukotinu.
     Udario je drugom granom i razbio drugo obličje. Onda se povukao, držeći grane pretvorene u baklje.
     U svetlosti vatre Kovenant je video da družina stoji na nepodesno otvorenom travnatom tlu. Iza dece koja su se približavala čučalo je kvrgavo drveće nalik na uklete duše. Jezero sa leve strane izgledalo je veće nego što je pretpostavljao. Nekoliko inča ispod površine ispunjavalo ga je gusto, tamno blato. Blatište.
     Zelena stvorenja potiskivala su družinu ka njemu.
     Kao da čita Kovenantove misli, Brin ga je upozorio. "Prapoglavaru. Pazi."
     Kovenant je pokušao da odgovori, ali nije mogao. Pluća su mu bila puna vlage. Grčevito je udisao vazduh. Kao da se davio u kiši. Voda mu se slivala niz lce kao krvavi znoj.
     Ne, nije to bila kiša. Sam vazduh ga je davio.
     Kiša je postepeno promenila ton. Počela je da zvuči kao plač. Iz duboke noći ka nebu se izvijalo cviljenje.
     Poticalo je iz Kovenantovih pluća. Sam vazduh je zavijao. Mogao je da čuje Sunderovo dahtanje, da oseti Lindenine mišiće kako se trzaju u naporu disanja, da okusi sopstveni kiseli strah.
     Zlokot.
     Prokletstvo!
     Krik se izvijao sve više i bolnije, pretvarao se u pridavljeni vrisak. Grebao mu je po dnu pluća, isisavajući mu hrabrost kao živi pesak.
     Panika.
     Družina je stajala kao stado koje čeka na žrtvovanje, tupo drhteći, a kiselinska bića su napredovala.
     Trenutak kasnije Klešov strah pretvorio se u grčeve. Divlje se ritajući, honj je zbacio Linden i Kovenanta na travu, a onda ludački skočio ka Klangu. Dok mu se Brin držao za vrat, Kleš je oborio Sundera i Stela sa Klangovih leđa i pokušao da skoči preko njega.
     Kovenant se osovio na noge taman na vreme da vidi kako i Klangora obuzima ludilo. Ne obraćajući pažnju na Holianine krike i Harnova naređenja, zver se zaletela na Kleša i Klanga i oborila ih na kolena.
     Sledećeg trenutka sva četiri honja, obuzeta ludačkim besom, napala su Sundera i Stela. Anoj se, njišteći, zario u gomilu honja. Cer i Kail su uspeli da odskoče. Stel i Harn su izvukli Holian ispod Klangorovih kopita.
     Vain je stajao kraj ivice bare, posmatrajući zbrku kao da je zadovoljan.
     Kovenant nije razumeo zašto kiselinske spodobe ne napadaju. Nastavile su da se neumitno približavaju, ali nisu iskoristile priliku za juriš.
     Brin se još držao za Klešov vrat, odbijajući slobodnom rukom zube ostalih honja. Haručai je delovao nevažno i bespomoćno u ludilu ogromnih zveri.
     Tama se skupljala u Kovenantu kao otrov. Nagonski je potekla ka prstenu. Belo zlato. Moć.
     Želeo je da uzvikne, ali nije mogao da uhvati dovoljno vazduha. Od urlika zlokota kiša je odzvanjala, grudi su mu se grčile, koža mu se prekrila znojem.
     Pružio je ruku. Ali Linden ga je ščepala za troprstu šaku obema rukama i histerično kriknula. "Ne!"
     Snaga njenog očajanja u trenutku ga je ukočila i zamrzla. Ledeni vetar duvao mu je kroz glavu. Upotrebi ga! Bojao se da će prsnuti od pritiska. Prsten. Nemoj! Ali zlokot...
     Zlokot je već bio budan. Bio je...
     Zašto je budan? Šta ga je uzbunilo?
     Cer se bacio napred i pridružio se Brinu među honjima. Zajedničkim snagama počeli su da bacaju sa životinja vreće zaliha i svežnjeve drveta.
     Pre no što su stigli da završe, zbrka se raščistila sama od sebe. Klangor se podigao na noge, a za njim i Anoj. Kleš i Klang su ustali nešto sporije.
     Pobesneli od kiše i prodornog zavijanja zlokota, napali su Sundera.
     Oblar se provukao ispod Klangora i izbegao Anoja, tako da su se zveri međusobno sudarile. Ali trava je bila suviše klizava. Dok je pokušavao da se okrene i povuče, iznenada se srušio. Oko njega je eksplodirao haos kopita.
     Linden je stegla Kovenanta za ruku kao da je pokušao da se oslobodi. Ali nije, ne bi se pomerio ni da mu je život zavisio od toga. Kiselinska deca... urlik... pobesneli honji. Kiša mu je tekla niz kožu.
     Šta je uzbunilo...?
     Stel se nekako probio između životinja, stao iznad Sundera i počeo da se bori da ga zaštiti; gurao je noge u stranu, udarao glave, izbegavao udarce. Ali bili su suviše divlji.
     Honji! Kovenant se zagrcnuo. Iskolačio je oči od pritiska gušenja i mučnine. Stvorenja Kobi Sunca. Izopačene Zemne Moći.
     Ta moć je uzbunila zlokot.
     Znači, napad je upravljen na honje. I oni su to znali. Pobesneli su od straha.
     Zašto onda ne beže?
     Zato što ih drže!
     Vatru mu paklenu!
     Kovenant se bacio u pokret tolikom silinom da je srušio Linden na tle. Pogled mu je bio prikovan za Sundera. Nije mogao da diše, morao je da diše. Urlik mu je ispunjavao pluća, gušeći ga. Ali nije mogao dopustiti da Sunder pogine. Grčevitim naporom volje iščupao je reči iz grla.
     "Rukh! Baci ga!"
     Sunder ga nije mogao čuti. Vrisak zlokota pokrivao je svaki drugi zvuk. Oblar se prevrnuo na grudi kao da ga je pogodilo kopito, a onda se trzajem ponovo okrenuo.
     Sa rukhom u rukama.
     Stel mu ga je oteo i zavitlao. Poleteo je u luku iznad honja i pljusnuo usred blatišta.
     Životinje su se istog časa okrenule. Jurnule su za gvožđem kao da im je ono sudbinski mamac. Onako užasnute, borile su se da unište stvar koja ih je sprečavala da beže.
     Jedna se zaletela pravo na Vaina.
     Nije ni pokušao da izbegne sudar. Stajao je u uobičajenom položaju, kao da mu nikakva sila na svetu ne može nauditi. Ali zver je bila stvorenje Kobi Sunca, podivljala i užasna od straha. Uspela je da ga odgurne unazad.
     Prevrnuo se i pao u jezerce.
     Ostali honji stali su da ga gaze kopitima. Onda su i sami upali u blatište.
     Voda je istog časa počela da ključa. Po površini se raširio vir, istržući honjima urlike; počelo je talasanje kao da će blato esplodirati. Jedna po jedna, životinje su potonule, nestajući u tamnoj tečnosti nalik na krv. Iz jezera su, kao iz džinovske guše, dopirali zvuci gutanja.
     Trenutak kasnije sve je bilo gotovo. Voda se umirila uz uzdah sitosti.
     Kada je talasanje prestalo, Vain je ostao sam nasred jezera.
     Polako je tonuo, ali bakljama osvetljene, neusmerene oči bile su mu prazne kao i uvek. Voda mu je dosegnula do grudi. Nije se pomerio ni oglasio.
     "Brine!" jeknuo je Kovenant. Haručai su već bili u pokretu. Harn je iz jedne od spasenih vreća izvukao namotani konopac i dobacio ga Brinu. Ovaj je brzo, ali bez žurbe, oslobodio jedan kraj i dobacio ga Vainu.
     Konopac mu je pao tačno na rame.
     Vain nije ni trepnuo, ničim nije pokazao da ga je video. Ruke su mu i dalje visile. Neusmereni pogled bio mu je prazan kao baruština.
     "Vaine!" Lindenin uzvik ličio je na jecaj. Demonokot kao da ga nije čuo.
     Brin je povukao konopac i brzo napravio omču sa pokretnim čvorom. Voda je Vainu već zapljuskivala vrat kada je haručai bio spreman za novi pokušaj.
     Brin je spretnim pokretom bacio uže. Omča se spustila oko Vainove glave. Brin ju je zategao i spremio se da vuče. Pridružili su mu se Cer i Harn.
     Vain je naglo potonuo.
     Kada su haručai povukli, uže se pojavilo prazno. Petlja je ostala cela.
     Tek kad je začuo sopstvene kletve, Kovenant je shvatio da može da diše.
     Zavijanje zlokota je nestalo. Kiselinska stvorenja takođe. Stopili su se sa tamom.
     Nije više bilo ničega sem kiše.