XXIV
Kabal

Izgubljenog u pustoši, Ešberija je pronašla svetlost koja je treperila između razlomljenih ploča na zemlji. Njeni zraci su bili okrutno hladni, i lepljivi, kako svetlost nije smela da se ponaša, prijanjajući mu za rukav i šaku pre no što su se povukli. Zainteresovan, on pođe prema njihovom izvoru, od jedne do druge erupcije, svaki put blistavije od prethodne.

Kao školarac u mladosti, poznao bi Bafometovo ime da mu ga je neko šapnuo, i shvatio bi zašto ga je svetlost, izvurući iz božanskog plamena, tako privlačila. Poznao bi božanstvo kao boga i boginju u jednom telu. Setio bi se kako su njegovi poklonici postradali zbog svog idola, spaljivani kao jeretici, ili zbog protivprirodnih dela. Možda bi se prestrašio sile koja je zahtevala tolike žrtve; i postupio bi mudro.

Ali nije bilo nikoga da mu kaže. Samo svetlost koja ga je vukla dalje.

•

Krstitelj nije bio sam u svojoj odaji, otkrio je Bun. Izbrojao je jedanaest pripadnika Soja duž zidova, kako kleče povezanih očiju, okrenuti leđima plamenu. Među njima, gospodin Lajlsberg i Rejčel.

Na zemlji, desno od ulaza, ležala je Lori. Ruka joj je bila krvava, i lice, a oči zatvorene. Ali kada je pošao da joj pomogne, stvar u plamenu ga pogleda, okrećući ga ledenim dodirom. Imala je posla s njim, i nije nameravala da čeka.

"Priđi", reče. "Po svojoj volji."

Bojao se. Plamen iz zemlje bio je dvostruko viši nego što je bio kada je prvi put došao ovde, i doticao je tavanicu prostorije. Komadići zemlje, pretvoreni u pepeo ili u led, padali su na pod u svetlucavoj kiši. Na desetak metara od plamena udar energije bio je brutalan. Bafomet ga ipak pozva još bliže.

Bezbedan si, reče. Došao si u krvi tvoga neprijatelja. Ona će te grejati.

On zakorači prema vatri. Iako su ga u životu posle smrti ranjavali metak i sečivo, i nijedno nije osetio, sada je jasno osećao studen Bafometovog ognja. Probadala je njegovu golotinju, pravila mu ledene šare na očima. Ali Bafometove reči nisu bile prazno obećanje. Krv koju je nosio na sebi postajala je toplija na vazduhu koji je bivao sve hladniji. To ga umiri, i ohrabri za sledeća dva koraka.

Oružje, reče Bafomet. Odbaci ga.

Zaboravio je na nož u vratu. Izvuče ga iz mesa i odbaci u stranu.

Još bliže, reče Krstitelj.

Žestina plamena otkrivala je samo nagoveštaje onog što je obitavalo u njemu, ali dovoljno da potvrdi ono što je saznao u svom prvom susretu sa Bafometom: ako je božanstvo i načinilo stvorenja po uzoru na svoj lik, on ih nije video. Čak i u snovima, nije bilo ničega sličnog Krstitelju. Bio je jedan, jedini.

Odjednom jedan njegov deo poseže za Bunom iz plamena. Da li ud, ili organ, nije imao priliku da vidi. Zgrabilo ga je za vrat i povuklo prema vatri. Dekerova krv više mu nije bila od pomoći; led mu oprži lice. Ali ništa nije mogao da učini da se oslobodi. Zaronilo mu je glavu u plamen, čvrsto ga držeći. Znao je šta se događa istog trenutka kada mu se vatra zatvorila oko glave: Krštenje.

I da to potvrdi, Bafometov glas u njegovoj glavi. Ti si Kabal, reče glas.

Bol se ublažio. Bun otvori usta da udahne, i vatra mu poteče niz grlo u stomak i pluća, zatim kroz ceo sistem. Sa sobom je nosila njegovo novo ime, krsteći ga iznutra.

Više nije bio Bun. Bio je Kabal. Savez mnogih.

Posle ovog pročišćenja imaće krv i toplinu, i moći će da ima decu: bio je to Bafometov dar, božanski blagoslov. Ali odsad će biti ranjiv, ili ranjiviji. Ne samo zbog toga što je mogao da krvari, već zato što je bio ispunjen svrhom.

Moram bili sakriven noćas, reče Bafomet. Svi mi imamo neprijatelje, ali moji su živeli duže i naučili više o svireposti od drugih. Odnećete me odavde i sakriti od njih.

Sada je prisustvo Soja dobilo smisao. Ostali su da ponesu delove Krstitelja i sklone ih od sila koje će ih progoniti.

Ovo je tvoje delo, Kabale, reče Bafomet. Ne optužujem te. Moralo se dogoditi. Nijedno utočište nije večno. Ali te zavetujem...

"Da?" reče on. "Reci mi."

Izgradi ponovo ono šio si uništio.

"Novi Midijan."

Ne.

"Šta onda?"

Moraš da pronađeš mesto za nas u svetu ljudi.

"Pomozi mi."

Ne mogu. Od sada moraš ti da pomažeš meni. Porušio si svet. Sada moraš ponovo da ga stvoriš.

Plamen zadrhta. Ritual Krštenja bio je pri kraju.

"Kako da počnem?" reče Kabal.

Isceli i me, odgovori Bafomet. Pronađi me, i isceli me. Izbavi me od neprijatelja.

Glas koji mu se isprva obratio potpuno se promenio. Nestao je iz njega svaki trag zahtevanja. Ostala je samo molitva za izlečenje, i spas od patnje, izgovarana tiho u njegovo uvo. Čak mu je nestalo i omče oko glave, ostavivši ga da slobodno gleda desno i levo. Poziv koji on nije čuo okupi Bafometove staraoce. I pored poveza na očima, koračali su pouzdano do ivice plamena, koji je mnogo izgubio na žestini. Podigli su ruke, preko kojih je bilo prebačeno platno, i zid ognja se razdvoji da propusti delove Bafometovog tela. Spremne ruke putnika hitro ih umotaše i skloniše.

Ovo razdvajanje delova bilo je puno agonije. Kabal je osećao taj bol kao sopstveni, kako ga ispunjava dok nije postao gotovo neizdrživ. On poče da se povlači iz plamena, da bi ga se oslobodio.

Ali dok je to činio, jedan deo, koji je tek trebalo preuzeti, dolebde mu pred oči. Bafometova glava. Okrenula se prema njemu, velika i bela, veličanstvene simetrije. Celo telo mu ožive na taj prizor: pogled, pljuvačka i batina. Srce mu zakuca, izlečivši oštećenu stranu tom prvom kontrakcijom. Njegova zgrušana krv se otopi, kao svete mošti, i poče da struji. Testisi mu se zategoše i iz kurca mu poteče sperma. Ejakulirao je u plamen, koji ponese perle semena da dotaknu Krstiteljevo lice.

Randevu se završio. Izašao je iz vatre baš kada je Lajlsberg - poslednji od sledbenika u odaji - primio glavu iz ognja i umotao je.

Napušten od čuvara, plamen udvostruči snagu. Kabal posrnu unazad kada se oganj oslobodio sa zastrašujućom energijom...

Gore na površini, Ešberi oseti kako udar sile raste, i pokuša da se povuče, ali um mu je bio ispunjen onim što je video, i taj teret ga je usporio. Vatra ga zahvati, ponevši ga kada se ustremila ka nebesima. On zavrišta na njen dodir, i na tragove Bafometa koji mu preplaviše sistem. Sagoreše njegove mnoge maske. Prvo mantija, zatim čipka bez koje nije mogao da provede dan otkako je odrastao. Sledeća je bila seksualna anatomija u kojoj i onako nkad nije mnogo uživao. I konačno, njegovo meso, ostavljajući ga čistog. Pao je nazad na zemlju obnaženiji nego što je bio u majčinoj utrobi, i slep. Pad mu je nepovratno uništio noge i ruke.

Pod zemljom, Kabal se razbudi iz zanosa otkrovenja. Vatra je načinila otvor u tavanici, i širila se odatle u svim pravcima. Progutaće ih podjednako lako kao zemlju i kamen. Moraju što dalje odatle pre nego što stigne do njih. Lori je bila svesna. Sumnja u njenim očima govorila mu je da je videla Krštenje, i da ga se boji.

"Ja sam", reče joj on. "I dalje sam to ja."

Pružio joj je ruku. Ona je uze, i on je povuče na noge.

"Ja ću te nositi", reče on.

Ona odmahnu glavom. Pogled joj skrenu na nešto što je ležalo na podu. Pratio je njen pogled. Blizu raspukline u zemlji ležala je Dekerova oštrica, koju je dobacio pre Krštenja, dok je još bio čovek.

"Hoćeš je?" upita je.

"Da."

Zaklanjajući oči od krhotina sa tavanice, on se vrati i podiže nož.

"Mrtav je?" upitala je, kada joj je prišao.

"Mrtav je."

Nije bilo leša koji bi to potvrdio. Tunel ga je već pokopao, urušavajući se, kao što je pokopao sav Midijan. Grobnica za grobnicu.

Pošto je gotovo sve bilo sravnjeno sa zemljom, nije im bilo teško da pronađu put do glavne kapije. Usput nije bilo ni traga od Midijanovih stanovnika. Ili je vatra progutala njihove ostatke, ili ih je prekrilo kamenje, i zemlja.

Ispred same kapije, ostavljena na mestu gde nisu mogli da je primete, nalazila se uspomena na nekog za koga se Lori nadala da je umakao neozleđen. Babetina lutka - ispletena od trave, okrunjena prolećnim cvećem - ležala je u malom krugu od kamenja. Kada su Lorini prsti dotakli igračku, učini joj se da poslednji put gleda kroz detinje oči - u pejzaž koji brzo promiče dok je neko požuruje prema bezbednosti. Vizija je suviše kratko trajala. Nije imala vremena da detetu uputi molitvu za sreću, jer je prenu zvuk Iza leđa. Okrenula se i videla kako se ruše stubovi koji su podupiraili kapiju Midijana. Kabal je povuče za ruku u trenutku kada su se kameni monoliti sudarili, zaljuljali zajedno kao zagrljeni rvači, i pali u stranu na mesto gde su sekund ranije stajali njih dvoje.

Iako nije imao sat da odredi vreme, Kabal je imao jasan osećaj - Bafometov dar, možda - koliko je preostalo do svanuća. U mislima je mogao da vidi planetu, kao brojčanik sata ukrašen morima, i magičnu granicu noći kako se prikrada oko nje.

Nije se bojao izlaska sunca. Krštenje mu je podarilo snagu oduzetu njegovoj braći i sestrama. Sunce ga neće ubiti. Znao je to, nepogrešivo. Bilo je sigurno da se neće osećati ugodno. Izlazak meseca će uvek biti poželjniji prizor od zore. Ali njegov zadatak neće moći da se ograniči na noćne sate. On neće kriti glavu od sunca kao što su ostali iz Soja morali da čine. Upravo u ovom času oni traže neko sklonište od dana.

Zamišljao ih je na nebu iznad Amerike, ili kako hitaju njenim putevima, kako se grupe dele kada bi se neko umorio, ili pronašao sigurno pristanište: ostali su putovali dalje, svakog trenutka sve očajniji. Nemo im je poželeo sigurno putovanje i bezbednu luku.

I više: obećao je da će ih jednom ponovo naći. Da ih okupi i ujedini kao što je Midijan učinio. Doneo im je zlo, nenamerno. Sada je bilo na njemu da ga otkloni, koliko god to potrajalo.

"Moram da pođem još noćas", reče on Lori. "Ili će im se ohladiti trag. A tada ih nikad neću naći."

"Nećeš poći bez mene, Bune."

"Ja više nisam Bun."

"Zašto?"

Sedeli su na brdu iznad nekropole, i on joj prenese sve što je saznao na Krštenju. Teške lekcije, za koje su mu nedostajale reči. Bila je umorna, i drhtala je, ali nije mu dozvolila da stane.

"Nastavi", govorila je, kada bi ućutao. "Reci mi sve."

Znala je najveći deo priče. Bila je Bafometovo oruđe, kao i on, ili više. Deo proročanstva. Bez nje on se nikad ne bi vratio u Midijan da ga spasi, i da mu namera propadne. Posledica tog povratka i neuspeha bio je zadatak pred njim.

Ipak se pobunila.

"Ne možeš da me ostaviš", rekla je. "Ne posle svega što se dogodilo."

Položila je ruku na njegovu nogu.

"Seti se zatvorske ćelije..." promrmljala je.

On je pogleda.

"Rekla si mi da oprostim sebi. Bio je to dobar savet. Ali ne znači da treba da okrenem leđa svemu što se ovde dogodilo. Bafometu, Lajlsbergu; svima... razorio sam jedini dom koji su ikada imali."

"Nisi ga ti razorio."

"Da nisam došao ovamo, još bi postojao", odvrati on. "Moram da popravim štetu."

"Povedi me sa sobom", reče ona. "Ići ćemo zajedno."

"Ne možemo. Ti si živa, Lori. Ja nisam. Još si ljudsko biće. Ja nisam."

"Možeš to da promeniš."

"Šta to govoriš?"

"Možeš da me učiniš jednakom tebi. Nije teško. Jedan ujed i Pelokvin te je zauvek promenio. Ti izmeni mene.”

"Ne mogu."

"Misliš, nećeš."

Okrenula je Dekerov nož u prašini.

"Ne želiš da budeš sa mnom. U tome je stvar, zar ne?" Načinila je mali, ukočen smešak. "Šta je, nemaš tri čiste da priznaš?"

"Kada dovršim ono što moram da učinim..." odgovorio je. "Možda tada."

"O, za sto godina, otprilike?" promrmljala je, u suzama. "Tada ćeš doći po mene, je l' da? Da me otkopaš. Da me prekriješ poljupcima. Da mi kažeš da bi došao ranije, ali je vreme prosto proletelo?"

"Lori."

"Ćuti", reče ona. "Ne želim nove izgovore. Samo me vređaš. Proučavala je sečivo, umesto njega. "Imaš svoje razloge. Mislim da smrde, ali treba da ih se držiš. Biće ti potreban nekakav oslonac."

On se ne pomeri.

"Šta čekaš? Neću ti reći da je sve u redu. Samo idi. Ne želim više da te vidim."

On ustade. Njen bes je ozleđivao, ali lakše nego suze. On pođe par koraka unazad; zatim - videvši da ga ona neće udostojiti osmeha, niti pogleda - okrenu leđa.

Tek tada je podigla pogled. On je gledao u drugom pravcu. Sad ili nikad. Uperila je vrh Dekerovog noža u stomak. Znala je da neće moći da zada ubod jednom rukom, i zato se spustila na kolena, oslonila dršku noža o zemlju, i pustila da je težina tela natakne na oštricu. Strašno je bolelo. Ona uzviknu u agoniji.

On se okrenu i vide je kako se uvija, dok joj je krv isticala u zemlju. Potrčao je do nje, i okrenuo je na leđa. Već su je tresli samrtni grčevi.

"Lagala sam", mrmljala je. "Bune... lagala sam. Ti si sve što hoću da vidim."

"Nemoj da umreš", reče on. O Bože nebeski, nemoj da umreš."

"Ne daj mi."

"Ne znam kako."

"Ubij me. Ujedi me... daj mi melem."

Bol joj iskrivi lice. Ona zastenja.

"Ili me pusti da umrem, ako nećeš da me povedeš. Bolje i to nego da živim bez tebe."

Uzeo je u naručje; suze su mu kapale na njeno lice. Zenice su joj nestale iza kapaka. Pojavio se jezik, grčeći se između usana. Uskoro će otići, znao je. A kada umre, on neće moći da je prizove.

"Da li... to znači..ne?" reče ona. Više ga nije videla.

Otvorio je usta da odgovori, prinoseći njen vrat za ujed. Koža joj je oporo mirisala. Zagrizao je duboko u mišić, osećajući mesnati ukus njene krvi na jeziku; melem mu se peo uz grlo da prodre u njen krvotok. Ali je njeno telo već prestalo da podrhtava. Opustila se u njegovom zagrljaju.

On podiže glavu od njenog pokidanog vrata, gutajući ono što je odgrizao. Predugo je čekao. Neka je proklet! Ona je bila njegov čuvar i zaštitnik, a on joj je dopustio da ode. Smrt ju je uzela pre nego što je imao vremena da pretvori bol u obećanje.

Poražen ovom poslednjom i najtežom krivicom, on je položi na zemlju ispred sebe.

Kada joj je izvukao nož ispod tela, ona otvori oči.

"Nikad te neću ostaviti", reče.