IV
Nekropola

Iako je od Kalgarija do Atabaske bilo jedva nešto više od tri stotine milja, putovanje je vodilo putnika na granice jednog novog sveta. Dalje na severu bilo je vrlo malo autoputeva, a stanovnika još manje, pošto su bogate ravnice provincije ustupale mesto šumama, močvarama i divljini. Tu su negde bile i granice Bunovog iskustva. Kratka epizoda kada je radio kao kamiondžija, odvela ga je do Bonivila na jugoistoku, Barheda na jugozapadu i do Atabaske. Ali teritorija iza te linije bila mu je potpuno nepoznata, osim kao imena na mapi. Ili, tačnije, odsustvo imena. Tu su bila velika prostranstva zemlje prošarana samo malim farmerskim naseljima; jedno od njih nosilo je ime koje je Narcis upotrebio: Goli Vrat.

Mapu sa ovim informacijama pronašao je, zajedno sa taman toliko sitnine da kupi bocu brendija, za onih pet minuta u ulozi lopova, u predgrađu Kalgarija. Otvorio je tri vozila, ostavljena u podzemnom parkiralištu, i pošao na put, opremljen mapom i novcem, pre nego što je osiguranje lokalizovalo zvuk alarmnih uređaja u kolima.

Kiša mu je umila lice, bacio je krvavu majicu, srećan što mu je omiljena jakna uz golu kožu. Zatim je autostopom stigao do Edmontona, pa dalje kroz Atabasku do Visokih Prerija. Bilo je lako.

•

Lako? Ići u potragu za mestom o kome je čuo iz legendi koje kruže među ludacima? Možda i nije bilo tako lako. Od trenutka kada ga je izneverio kamion pod čijim je točkovima izabrao da umre, ovo putovanje ga je vuklo. Možda čak mnogo pre toga, samo što on nije shvatio poziv. Osećaj pravednosti ovakvog postupka gotovo je napravio fatalistu od njega. Ako Midijan postoji, i spreman je da ga prigrli, znači da se uputio prema mestu gde će konačno naći malo razumevanja i mira. Ako ne - ako postoji samo kao amajlija uplašenih i izgubljenih - i to je pravedno, i sustići će ga kazna, predviđena za one koji teže nemogućem. Bolje i to nego pilule, bolje nego Dekerovo jalovo traganje za sazvučjima i razlozima.

Doktorova misija da izdvoji čudovište u Bunu bila je osuđena na neuspeh. To je bilo jasno kao vedro nebo nad glavom. Bun čovek i Bun monstrum nisu mogli da budu razdvojeni. Bili su jedno, išli su istim putem, u istom telu i duhu. I šta god da je čekalo na kraju puta, smrt ili slava, biće im zajednička sudbina.

•

Istočno od Reke Pomirenja, rekao je Narcis, blizu mesta zvanog Goli Vrat; severno od Dvajera.

Morao je da prespava napolju u Visokoj Preriji, sve dok se sledećeg jutra jedno vozilo nije zaustavilo da ga poveze do Reke Pomirenja. Vozila je žena u kasnim pedesetim, ponosna na regiju koju je znala od detinjstva i srećna da mu da brzu lekciju iz geografije. Nije joj pominjao Midijan, ali znala je za Dvajer i Goli Vrat - ovaj poslednji je bio gradić od pet hiljada duša nešto dalje od Autoputa 67 u pravcu istoka. Uštedeo bi dobrih dvesta milja da nije išao sve do Visoke Prerije, rekla mu je, i da je ranije skrenuo na sever. Nije strašno, rekla je, ona poznaje mesto u Reci Pomirenja gde se farmeri zaustavljaju da jedu pre nego što krenu nazad na imanja. Tamo će pronaći nekoga da ga poveze do mesta koje traži.

Imate nekog tamo? pitala je. Odgovorio je da ima.

Bio je već skoro sumrak kada ga je poslednji ljubazni vozač ostavio milju ili manje od Dvajera. Posmatrao je kako kamion odmiče niz zemljani put u tamneće plavetnilo; zatim pođe kratkim putem prema varoši. Noć provedena na otvorenom, i putovanje farmerskim vozilima putevima koji su videli i bolje dane, uzeli su danak njegovom već uzdrmanom sistemu. Trebalo mu je sat vremena da stigne nadomak prvih kuća u Dvajeru, i već se spustila noć. Sudbina mu je još jednom išla na ruku. Da nije bilo mraka možda ne bi ni primetio sevanje svetlosti tamo napred, ne u znak dobrodošlice, već upozorenja.

Policija je stigla pre njega, tri ili četiri vozila, po njegovoj proceni. Bilo je moguće da su u poteri za nekim drugim, ali on je sumnjao u to. Bilo je verovatnije da je Narcis, izgubljen za stvarnost, ispričao zakonu ono što je ispričao Bunu. U tom slučaju, ovo je odbor za doček. Moguće je da ga već traže, od kuće do kuće. A ako su ovde, biće i u Golom Vratu. Očekivali su ga.

Zahvalan zbog zaštite noći, skrenuo je sa puta i zašao u polje repice, gde će moći da legne i isplanira sledeći potez. Svakako da ne bi bilo mudro da ide u Dvajer. Bolje da odmah poče da traži Midijan, da zaboravi na glad i umor i poveri se zvezdama i instinktu da mu pokažu put.

Ustao je, mirišući na zemlju, i uputio se u pravcu za koji je verovao da vodi na sever. Znao je da može lako da za više milja promaši pravac oslanjajući se na tako grube odrednice, ili da jednostavno propusti da vidi ono što traži. I pored svega toga, nije imao izbora, što mu je na neki način pružalo utehu.

U svojoj petominutnoj karijeri lopova nije našao nikakav sat, tako da mu je jedini pokazatelj proteka vremena bilo lenjo pomeranje sazvežđa iznad glave. Vazduh je postao svež, zatim mrazan, ali on je održavao jedan bolni tempo, izbegavajući puti u kad god je bilo moguće, iako bi mu bilo lakše da pešači tuda nego po uzoranom i zasejanom zemljištu. Taj oprez se pokazao ispravnim kada su dva policijska vozila, i između njih crna limuzina, bučno projurila putem koji je on prešao minut ranije. Nije imao nikakvu potvrdu za osećaj koji ga je obuzeo kada su kola prošla kraj njega, ali je više nego snažno osetio da je putnik u limuzini bio Deker, njegov dobri doktor, i dalje u poteri za razumevanjem.

•

A onda, Midijan.

Kao da se spustio s neba, Midijan. Noć je jednog trenutka bila bezlična tama, već sledećeg izrodila je skupinu zgrada na horizontu, obojeni zidovi su sivo-plavo svetlucali u svetlosti zvezda. Bun je stajao nekoliko minuta i posmatrao prizor. Ni na jednom prozoru, niti na tremu, nije gorela svetlost. Dosada je već prošlo pola noći, i ljudi i žene u mestu su spavali, rano ujutru ih je sigurno čekao posao. Ali ni jedno jedino svetlo? To mu se učini čudno. Možda je Midijan neveliko mesto - zaboravljeno od kartografa i ispisivača putokaza - ali da niko u njemu ne pati od nesanice? Nijedno dete da zaželi umirujuće prisustvo lampe koja će goreti kroz noćne sate? Mnogo je verovatnije da čekaju njega - Deker i zakon - pritajeni u senkama, da postane dovoljno neoprezan da zakorači u zamku. Bilo bi najjednostavnije uhvatiti maglu i ostaviti ih da stražare, ali više nije imao dovoljno energije. Ako se sad povuče, koliko će morati da čeka pre nego što pokuša da se vrati, kada prepoznavanje i hapšenje svaki čas postaju izvesniji?

Odluči da pođe ivicom mesta i upozna zemljište. Aко ne bude otkrio nikakav trag o prisustvu policije, ući će, i sačekati posledice. Nije prešao toliki put da bi sad okretao leđa.

Midijan mu ništa nije otkrivao dok je išao njegovom jugoistočnom stranom, osim svoje pustoši. Ne samo što nije bilo traga policijskim vozilima na ulicama, već uopšte nije bilo vozila: ni kamiona, ni poljoprivrednih mašina. Počeo je da se pita nije li to jedna od onih verskih zajednica o kojima je čitao, čije dogme zabranjuju elektrifikaciju ili motor sa unutrašnjim sagorevanjem. Ali dok se uspinjao padinom brežuljka na čijem se vrhu nalazio Midijan, pade mu na pamet drugo, prostije objašnjenje: nije bilo nikoga u Midijanu. Pomisao ga sledi u mestu. Zagledao se u kuće, tragajući za znacima propadanja, ali ne nađe ni jedan. Krovovi su bili neoštećeni, i koliko je mogao da vidi, nije bilo ruševnih zgrada. Ipak, u noći tako tihoj da je mogao da čuje vuušš kometa iznad glave, iz naselja se ništa nije čulo. Da je u Midijanu neko samo zaječao u snu, noć bi mu donela taj zvuk, ali svuda je bila samo tišina.

Midijan je bio mrtav grad.

Nikada u životu nije osetio takvo beznađe. Stajao je kao pas koji se vratio kući da otkrije da je gospodar otišao, nije znao kakvu svrhu ima sada njegov život, niti da li će je ikad imati.

Trebalo mu je nekoliko minuta da se prene i nastavi da kruži oko grada. Dvadeset metara od mesta gde je stajao, visina brežuljka otkri mu prizor tajanstveniji i od napuštenog Midijana.

Na drugom kraju naselja nalazilo se groblje. Njegovo uzvišeno stajalište omogućilo mu je nesmetan pogled, uprkos visokim zidovima koji su opasivali groblje. Bilo je, po svemu sudeći, i izgrađeno da opslužuje ceo region, jer je bilo znatno veće nego što su bile potrebe mesta kakvo je Midijan. Mnogi mauzoleji su bili impresivne veličine, moglo se zaključiti i sa te daljine, a sam plan staza, drveća i grobnica davao je groblju izgled manjeg grada.

Bun pođe prema groblju niz obronak, koji ga je još uvek vodio dalje od samog naselja. Posle navale adrenalina kada je konačno pronašao Midijan i približio mu se, osećao je kako mu rezerve snage ubrzano opadaju; bol i iscrpljenost koje je to iščekivanje bilo otupilo sada su se osvetnički vratili. Neće proći mnogo, znao je, i mišići će mu potpuno otkazati. Možda će iza zidova groblja moći da pronađe neko udubljenje da se skloni od gonilaca i odmori kosti.

Postojala su dva moguća prilaza. Mala kapija u bočnom zidu, ili velika dvokrilna kapija koja je gledala prema naselju, izabrao je ovu prvu. Bila je zatvorena ali ne i zaključana. Blago je gurnuo i ušao. Utisak koji je imao na brdu, o sličnosti groblja sa gradom, ovde se pokazao tačan, grobnice su se uzdizale oko njega, velike kao zgrade. Njihove dimenzije i izrada, sad kada je mogao da ih prouči izbliza, bile su začuđujuće. Koje su to velike porodice živele u mestu i oko njega, sa dovoljno novca da sahranjuju svoje mrtve u ovakvoj raskoši? Male prerijske zajednice držale su se zemlje kao hraniteljke, ali ih je ona retko činila bogatim, i u retkim slučajevima kada jeste, naftom ili zlatom, nikada u tolikom broju. Pa ipak su svuda oko njega ležali veličanstveni spomenici, avenija za avenijom spomenika, sagrađenih u svim stilovima, od klasičnog do baroknog, i obeleženih - iako nije bio siguran u verodostojnost svojih zamorenih čula-motivima različitih vera.

Nije mario za sve to. Bio mu je potreban san. Grobovi su bili tu već stoleće ili više; zagonetka će ga čekati do jutra.

Pronašao je zaklonjeno mesto između dva groba i legao. prolećna trava slatko je mirisala. Često je imao gore uzglavlje, i opet će.