VIII
Tamo gde je pao

Tako su pošle dalje zajedno, raspitavši se za put kod vlasnika restorana, koji je tvrdio da prilično dobro zna gde bi mogao da bude Midijan. Uputstva su bila valjana. Pravac ih je vodio kroz Goli Vrat, koji je bio veći nego što je Lori očekivala, i dalje, neobeleženim putem koji je trebalo da vodi u Midijan.

"Šta ćete tamo?" zanimao se vlasnik restorana. "Tamo više niko ne ide. Napušteno je."

"Pišem članak o zlatnoj groznici", odgovorila je Šeril, kao rođeni lažov. "Ona razgleda."

"Nagledaće se", bio je komentar.

Primedba je bila ironična, ali pokazala se tačnijom nego što je očekivao onaj koji je izgovorio. Bilo je kasno popodne, svetlost se zlatila na zemljanom putu, kada se naselje pojavilo na vidiku, i sve dok se nisu našle u njegovim ulicama bile su sigurne da to nije pravo mesto, jer koji bi grad duhova izgledao tako prijatno? Ali, kada je zašlo sunce, taj utisak se promenio. U tim napuštenim zgradama bilo je neke turobne romantike, ali prizor je postepeno postajao obeshrabrujući i prilično sablasan. Lorina prva pomisao, kada je videla mesto, beše:

"Zašto bi Bun dolazio ovamo?"

A sledeća:

"Nije došao svojevoljno. Bio je progonjen. Ovde je dospeo pukim slučajem."

Ostavile su kola na sred glavne ulice, koja je, izuzevši tu i tamo poneki sokak, bila i jedina.

"Nema potrebe da zaključavaš", reče Šeril. "Nema ko da ih ukrade."

Sada kada su bile tu, Lori je Šerilino prisustvo bilo draže nego ikad. Njena živost i dobro raspoloženje bili su kontrast ovom tmurnom mestu, odbijali su ono čime je bilo posednuto.

Duhove možeš da rasteraš smehom; jad je već jače građe. Prvi put posle Dekerovog telefonskog poziva osetila je nešto nalik na ojađenost. Bilo je tako lako da zamisli Buna ovde, samog i izgubljenog, svesnog da mu se progonitelji približavaju. Još je lakše bilo naći mesto gde su ga ustrelili. Rupe od zalutalih metaka bile su obeležene belom kredom, mrlje i tačkice krvi upile su se u daske na tremu. Stajala je nekoliko minuta podalje od tog mesta, nesposobna da mu priđe ali i nesposobna da se povuče. Šeril je taktično odlutala da istražuje za sebe; nije bilo ničega što bi raskinulo hipnotičke veze kojima ju je držalo mesto njegove smrti.

Nedostajaće joj zauvek. Pa ipak, nije bilo suza. Možda ih je isplakala u toaletu onog restorana. Ono što je osećala umesto toga bilo je čuđenje kako je čovek koga je znala i volela - ili tačnije volela i mislila da poznaje - mogao da umre ovde, zbog zločina za koje nikada nije posumnjala da bi on mogao da ih počini. Možda je njen gnev sprečio suze, činjenica da je i pored obećanja večne ljubavi toliko mnogo krio od nje, a sad je van domašaja njenih zahteva za objašnjenje. Zar nije mogao bar da ostavi neki znak? Uhvati sebe kako zuri u mrlje od krvi, pitajući se da li bi oštrije oko možda moglo da pronađe u njima neko značenje. Akо sudba može da se čita iz mulja na dnu kafene šoljice, sigurno je da poslednji beleg koji je Bun načinio na ovom svetu ima bar neku važnost. Ali ona nije tumač. Znakovi su bili samo deo mnogih nerazjašnjenih tajni, a najveća je bila osećanje koje je glasno izrazila, gledajući u stepenice kuće:

"I dalje te volim, Bune."

To je zaista bila zagonetka, taj osećaj da bi i pored besa i zapanjenosti dala ono života što joj je preostalo samo da on sad izađe na ona vrata i zagrli je.

Ali njena objava ostade bez odgovora, makar i najmaglovitieg. Nikakvog sablasnog daha uz njen obraz; nikakvog uzdaha u njenom unutrašnjem uhu. Akо je Bun i bio ovde u nekoj senovitoj formi, bio je nem, bez daha; ne oslobođen u smrti, već njen sužanj.

Neko joj izgovori ime. Ona podiže pogled.

"...zar ne misliš?" govorila je Šeril.

"Izvini?"

"Da idemo", ponovi Šeril. "Zar ne misliš da je vreme da pođemo?"

"A."

"Nemoj da me shvatiš pogrešno; izgledaš k’o govno."

"Hvala."

Lori pruži ruku u potrazi za podrškom, i Šeril joj je stegnu.

"Videla si sve što je trebalo, dušo", reče ona.

"Da..."

"Pusti sad to."

"Znaš, sve je još tako nestvarno", reče Lori. "Čak i to što stojim ovde. Što posmatram ovo mesto. Ne mogu da poverujem. Kako je moguće da je tako... nedostižan? Mora da postoji neki način da dosegnemo, šta misliš, neki način da dopremo do njih i dotaknemo ih."

"Koga?"

"Mrtve. Inače je sve besmislica, zar ne? Sadistička besmislica." Prekinu svoj dodir sa Šeril, položi šaku na čelo i protrlja ga vrhovima prstiju.

"Žao mi je", reče, "baš pričam gluposti, zar ne?"

"’Oćeš iskreno? Pričaš."

Lori joj uputi pokajnički pogled.

"Čuj", reče Šeril, "ovo mesto očigledno nije ono što je bilo. Da mi lepo odemo odavde i ostavimo ga da se raspada na miru. Važi?"

"Imaš moj glas."

"Mislim se..." Šeril se prekinu.

"Šta?"

"Društvo mi nije po volji", reče ona. "Ne mislim na tebe", dodade žurno.

"Pa ko onda?"

"Sav ovaj mrtav svet."

"Kakav mrtav svet?"

"Preko brda. Ono jebeno groblje."

"Stvarno?"

"Nije baš idealan prizor za tvoje stanje", brzo se dopunila. Ali je iz Lorinog izraza lica odmah videla da nije trebalo da joj to saopštava.

"Ne želiš to da vidiš", reče Šeril. "Veruj mi, ne želiš."

"Samo na minut", reče Lori.

"Akо još ostanemo, vozićemo se natrag po mraku."

"Ovo je poslednji put da vidim ovo mesto."

"Ma nemoj mi reći. Zar ćeš da propustiš ovakve znamenitosti. I to kakve. Kuće mrtvih ljudi."

Lori se malo nasmeši.

"Biću brza", reče, polazeći niz ulicu prema groblju. Šeril je oklevala. Džemper joj je ostao u kolima, a već je postajalo hladnije. Ali sve vreme dok su bile ovde nije mogla da se oslobodi osećaja da ih posmatraju. Sada, sa približavanjem sumraka, nije htela da ostane sama na ulici.

"Evo i mene", reče, i sustiže Lori koja je već bila nadomak grobljanskog zida.

"Zašto je tako veliko?" pitala se Lori glasno.

"Bog sveti zna. Možda su svi poumirali odjednom."

"Svi ovi ovde? Varoš je suviše mala."

"Imaš pravo."

"A pogledaj veličinu onih grobnica."

"Je l' treba da budem impresionirana?"

"Jesi li ulazila?"

"Jok. I ne mislim da sad ulazim."

"Samo na kratko."

"Gde sam to već čula?"

Lori nije odgovorila. Već je bila na kapiji groblja, i pružala ruku kroz rešetke da podigne rezu. Uspelo joj je. Gurnula je jedno krilo kapije tek toliko da se provuče, i prošla. Šeril je nevoljno sledila.

"Zašto ih je tako mnogo?" reče Lori ponovo.

Nije je samo radoznalost nagnala da izgovori pitanje; ovaj tajanstveni prizor navodio ju je da se još jednom zapita da li je Bun bio tek slučajno pritešnjen ovde, ili je Midijan bio njegovo odredište. Da li je tu sahranjen neko koga se nadao da će pronaći živog? Ili je na njegovom grobu hteo da prizna svoje zločine? Iako je sve to bilo nagađanje, avenije grobova kao da su nudile neku neznatnu nadu za razumevanje, razumevanje koje sva ona prolivena krv ne bi dozvolila dok je zemlje i neba.

"Kasno je", podseti je Šeril.

"Jeste."

"I hladno je."

"Je Ii?"

"Volela bih da pođemo, Lori."

"O... oprosti. Da. Naravno. Ionako postaje suviše mračno da bi se išta videlo."

"Primetila si."

Krenuše uz brdo prema naselju. Šeril je išla vrlo žurno.

Kada su stigle do prvih kuća, nestalo je i ono malo svetlosti. Ostavivši Šeril da zapuca pravo ka kolima, Lori se zaustavi da još jednom pogleda groblje. Sa ovog mesta izgledalo je kao tvrđava. Možda su visoki zidovi bili tu da zadrže životinje napolju, iako se činilo da bi to bila suvišna predostrožnost. Bili su potpuno bezbedni ispod svojih kamenih spomenika. Bilo je verovatnije da su ti zidovi služili živima da spreče uticaj mrtvih. Zemljište je, unutar kapija, bilo sveto obitavalište preminulih, održavano u njihovo ime. Napolju, svet je pripadao živima, a ovi nisu imali šta da nauče od onih koje su izgubili.

Lori nije bila tako ohola. Ove noći je toliko toga htela da kaže mrtvima, i da sazna. Koliko je u tome bilo ironije!

Vratila se u kola čudno uzbuđena. Tek kada su vrata bila zaključana i motor pokrenut, Šeril reče:

"Neko nas je posmatrao."

"Sigurna si?"

"Kunem se. Videla sam ga kada sam ulazila u kola."

Žustro je trljala grudi. "Bože, bradavice mi uvek utrnu kad mi je hladno."

"Kako je izgledao?" reče Lori.

Šeril slegnu ramenima. "Bilo je suviše mračno", reče. "Više nije važno. Kao što si rekla, više se nećemo vraćati ovamo."

Istina je, pomisli Lori. Mogu sad da se odvezu pravo niz put i da se ne osvrnu. Možda im mrtvi stanovnici Midijana zavide na tome, iza zidina svoga utvrđenja.